Ja u “Zlatnom runu” ponovo uspostavljam tu moć mita i nad istorijom i nad čovekovom sudbinom.*****
Protagora je ustanovio da je čovek mera svih stvari i suština univerzuma, i na taj način ustoličio onu ishodnu i centralnu zabludu koja nas je koštala i ovakve istorije i ovakve ljudskosti. Otkad je on ustanovio čoveka kao tu jedinu meru, mi smo i mitove normalno podvrgli antropološkoj problematici i redukovali na tumačenja koja su često bila isključivo psihološka u smislu mita i svega onoga što je oko mitova, u smislu zahvalnosti zemlji na darovima koje nam pruža, prirodi koja nas snabdeva uslovima za život.
Pitam se, medjutim, istovremeno i zbog čega se misli da je mitsko mišljenje ravnodušno prema problemu dobra i zla. Sokrat je u svom naporu da nadje metod kojim se ljudskoj duši može pokazati šta je dobro a šta zlo, čini se prvi naslutio da je mit paradigmatičan i da može imati važnu vaspitnu ulogu.
*****
Bez obzira na radikalno negativan stav hrišćanstva prema paganstvu, zanimljivo je stanovište svetog Avgustina. U njegovom shvatanju krije se priznanje da u suštini mitova, bez obzira na mišljenje o njihovoj paganskoj iskvarenosti, leži ona suštinska praistina sveta i njegove sudbine.
*****
Tokom XVIII stoleća dominiraju dva pravca koja i do danas važe: jedan prosvetiteljski, koji teži demitologizaciji, i jedan romantičarski, koji je usmeren ka remitologizaciji društva i kulture. Nije nimalo čudno da su zapravo prvi predstavnici ovog prvobitnog mitomahijskog pravca enciklopedisti Volter i Didro, a isto tako nije čudno da remitologizaciji društva teži jedan Herder i jedan Šeling.
Ono što ja činim (u “Zlatnom runu”) u stvari je nesumnjivo remitologizacija i pokušaj da se društvena istorija i društvena budućnost čoveka, objasne njegovom najdubljom prošlošću, gde je skrivena njegova pokretačka istina.
*****
Nalazim da ono što su činili Lafito i Fontenel, uporedjivanje grčkih mitova sa mitovima zaostalih zajednica i skretanjem pažnje na njihovu medjusobnu sličnost i povezanost, dakle na istu suštinu, da je to zapravo nastavak onoga što je započeo Herodot.
*****
Na stranu mišljenje D. Srejovića o mitu kao paradigmi poezije i o umetničkom saznanju kao najvišem saznanju, što je diskutabilno, ono što mene privlači Herderovom, odnosno Šelingovom u prvom redu, razrešenjima jeste uvidjanje da se u mitu ne razrešavaju “samo najveći filosofski problemi već i poslednje tajne života”. Dakle mit nije mišljenje o životu, mit je u stvari življenje u slikama izraženo.
*****
Krojcer kaže da je “u osnovi mita sadržana najviša mudrost”. Medjutim, najviša mudrost nije isto što i suština života. Najviša mudrost je nešto što tu suštinu može do izvesne mere da shvati i da je prema tome mitološki prikaže, ali to nije izraz te suštine, njen prvi i puni izraz, to nije sama suština življenja, to je razmišljanje o suštini življenja, u kojem se mogu, naravno, napraviti i greške, odnosno može se pogrešno misliti, pogrešno shvatiti.
*****
J. Geres-ovo mišljenje se najviše približava mom shvatanju da mit koji dolazi iz prošlosti nas obaveštava o našoj sasvim odredjenoj i neizbežnoj budućnosti.
*****
Ja sam mit shvatio kao jednu misaonu – recimo sad misaonu, a zapravo je ona ontološka – konstrukciju, koja je sastavljena iz tri nivoa i gde se ovaj poetski nivo nalazi u sredini, povezujući niži, odnosno istorijski, i viši, odnosno ontološki nivo.
*****
Ja mislim da je za mene od presudne važnosti definicija kolektivne svesti, ali ne ovakva kakvu je dao Dirkem, kao “skup verovanja” i osećanja zajedničkih prosečnom članu jednog društva”, nego kao jedna gotovo genetička svest koja traje vertikalno kroz linearno vreme i povezuje nas sa našim stvarnim korenima, pa prema tome i sa stvarnim istinama.
Samo u tom smislu ja tu rasnu memoriju, koju bih mogao izjednačiti sa koektivnom svešću, odnosno – tačnije – kolektivnom podsvešću, mogu da primim kao jedan deo onoga shvatanja mitologije, odnosno mitova, koje primenjujem u “Zlatnom runu”.
*****
Za mene je “večno juče” mita, vreme u kome se mit jednom obavio; medjutim njegovo je i vreme “večno danas”, jer se on i danas obavlja, a ono je takodje i potencijalno “večno sutra”, jer će se taj isti mit obavljati i sutra. Dakle to je ta pre svevremenost nego nevremenost, odnosno bezvremenost mita i svaku bezvremenost mita treba u stvari u prvom redu shvatiti kao svevremenost.
U protivnom, našli bismo se u situaciji da jedan mit koji je bezvremen istovremeno proglasimo nečim što se nalazi potpuno izvan vremena, pa dakle i iznad postojanja. Jedino definicijom bezvremenosti kao svevremenosti obuhvatamo i mit i vreme u istu kategoriju.
*****
Ako podjemo od pretpostavke da je u podsvesti sve ono što je nekad bilo u svesti, odnosno da u podsvesti nema ničega što jedanput nije bilo u svesti, onda dolazimo do zanimljive pretpostavke da, idući linearnom evolucijom čoveka, moramo naići na situaciju u kojoj je mit prisustvovao u svesti čoveka kao nešto što je bilo svesno, realno, i s čim je on bio potpuno suočen kao s realnošću, svesnom realnošću svog života.
Tek kasnije se taj mit povukao u podsvest i sad se poveremno javlja slikama koje nas iznenadjuju i logikom koja nas plaši. Medjutim ukoliko, posmatrajući razvoj vrste, u podsvesti možemo naći elemente koji nužno nisu bili u svesti, onda dolazimo do jedne druge pretpostavke da je prva svesnost već bila stvorena paralelno sa podsvešću. To znači da su u prvobitnoj podsvesti postojale slike koje nikad nisu bile u svesti.
*****
Ovo što ja radim u “Zlatnom runu” približava se donekle Jungovom tumačenju arhetipova, s tim što ja izvodim ovo tumačenje iz čisto psihološke sfere, bez obzira što je ona ovde uzela svoj kolektivni oblik, i prenosim ga u ontološke sfere.
No comments:
Post a Comment