“Političke sveske“-2. deo

Iz knjige “Političke sveske“-2, od Borislava Pekića, izdanje „Solaris“, Novi Sad, 2001. Izbor Ljiljana Pekić.

Odnos između Vođe i države najčešće je odnos izmedju Pigmaliona i Galateje; odnos stvaraoca prema delu: ljubomoran i nekritički. Međutim, Vođa bi i sebe morao smatrati Galatejom – samo proizvodom jedne više istine koja uzima na sebe istorijski lik.
*****
Pogreška vizionara u politici (Robespjer, Trocki) je u tome što se dadu privići od ideje, umesto da ideju privuku sebi. Što umesto da cilj približe vremenu, oni nastoje da vreme približe cilju. Njima nedostaje smisao za realnost kao plje dejstva ya njihove ideje; oni primećuju fine nijanse u svojim ciljevima ali ne i grube razlike u sredstvima. (Zatim – oni sredstva kao da traže prema idejama, a ne prema okolnostima u kojima te ideje važe.)

Njihovi su koraci kao koraci mačka u čizmama, preterano veliki da bi mogli biti sleđeni. Njih ne napuštaju – oni su ti koji napuštaju. Prekoračivši sve, ništa sobom ne nasele.

Međutim: ostvarivanje velikog ideala počiva na zadovoljenju malih, kao njihov realni momenat. Nije državnik onaj koji zamisli najbolje moguće uređenje, nego onaj koji u postojećem otkrije i odneguje njegova sredstva

Politički uspeh ne zavisi bitno od predstave najbolje države, nego od upotrebe najboljih sredstava da se ona uspostavi.
*****
Narodne potrebe su mahom difuzne i više se sastoje u opštim nadama nego u određenim zahtevima. Stoga je bilo moguće pariskom plebsu, kada je tražio glave svojih „neprijatelja“ dati glavu Brisoa umesto Dimurijove.

Slično narodu, ponaša se prema protikolima tradicije i jedan eksperimentalni pas. On nesumnjivo ume da razlikuje zvuke po visini ali mu to ne smeta da na njih odgovara istovetnim refleksom i kada su te visine frapantno različite. Te razlike, naravno, ne smeju biti neograničene. Ali se ni narodu umesto Dimurijeove mogla dati Maraova glava. Cezarima je zato bilo moguće da narodu dadu igre i zabave tamo gde je ovaj tražio hleba i slobode.
*****
Narod koji i ne pomišlja da brani svoje velike „ključne slobode“ može ustati u odbranu neke ništavne; to dokazuje da je njegov refleks prema slobodi bio samo ukočen. Narod koji podnosi da ne utiče na svoj život, može lako ne pristati na poskupljenje bioskopskih ulaznica.

Da bi živela ili oživela, jednoj revoluciji nije potrebno ništa osim refleksa koji su ukočeni, jer stabilnost političkog refleksa uvek postoji.
*****
Svi narodi koji su istorijski, moraju samim time biti i racionalni, jer se njihov proistorizam i sastoji u njihovom pristajanju uz racionalnu determinantu sveta. Ostali su samo realni. Postoje i ništa više. Ništa se u svetu ne bi promenilo da ih nema. (Da nema Srba, svet se ne bi promenio, niti bi bio drukčiji nego što je sada. Ali šta bi se dogodilo da nema Amerikanac?)

Realni narodi (neistorijski, kontraistorijski) u prvom slučaju su ravnodušni, u drugom negativni, čime hoće da se kažeda njihova realnost, njihovo puko postojanje samo u prvom slučaju ima privremen, anoniman i nepotreban karakter, dok se u drugom njihova realnost približuje prividno istorijskom uzoru.

Antiistorijski narod deluje protivu istorije i njene determinante, pa su delatno realni i nema sumnje da vi svet (jednako kao kod istorijskih) bio drukčiji u njihovom odsustvu.

Totalno uništenje jednog antiistorijskog naroda koristi opštem kursu istorije; takvo uništenje je racionalno, jer ono ako se ne potpomogne sredstvima ljudske volje, kad-tad samo odlayi. Takvo uništenje je prost dobitak na vremenu.

Što se tiče neistorijskih naroda, oni se lako asimiliraju, i postaju štetni kad povremeno postanu antiistorijski, opirući se prevlasti onih naroda koji reprezentuju duh same istorije.
*****
Istorijski karakter jednog naroda ne mora biti večit; on može da menja kategorije svog odnosa prema istorijskoj determinanti. Istorijski narod postaje pre antiistorijski nego samo neistorijski. Neistoričnost je često poslednja faza istorijske atrofije jednog naroda.

Ne verujem da stepen u kome je jedan narod bio istorijski, u kome je reprezentovao svetsku determinantu ili je čak pomogao u njenom dejstvu na svet, može ovaj narod spasti od propasti. Propadanje je naličje rađanja.

Jedan antiinstorijski narod nikad ne može postati istorijski, dok je obrnuto moguće. Da li je neizbežno? Da li jedan istorijski narod može postati neistorijski bez svoje antiistorijske međufaze? Za sada verujem da može.

Istorije pod udarom nekog drugog antiistorijskog naroda, uništava istorijski; nadmoć nije uvek na strani opšte determinante koja je predstavljena duhom nekog istorijskog naroda, kao što ni istina po sebi nije uvek svemoćna, u pravu. Ali svaka je digresija privremena i duh koji je nadahnjivao jedan istorijski narod, kad ovaj bude uništeb, naći će se u plodnoj sredini kakvog drugog. Nema razloga za istorijski pesimizam.
*****
Prva vrlina političara je da bude državotvoran, a ne slobodouman.
*****
Pobeda jednog antiistorijskog naroda je Pirova pobeda!
*****
U fazi neistoričnosti jednog naroda za opredeljenje građana potpuno je irelevantna njegova Prošlost, naime to da li je ili nije ovaj narod ikad bio istorijski! Tradicija racionalno hrani i okrepljuje samo tekuću istoričnost. Paradoksalno: bibša istoričnost može neracionalno održavati tekuću neracionalnu neistoričnost, nadahnjujući je primerima, podsećajući je na analogije, koje, s obzirom na nove okolnosti nemaju smisla ni opravdanja.

Mogućno je da održavanje jednog neistorijskog naroda zavisi od količine istorijskog duha što ga je ovaj skupio u svojim racionalnim fazama; prošlost sudbinska onda kada se događala postaje sada antisudbinska, jer održava jednu nepotrebnu naciju u uverenju da ima budućnosti. Prošlost se tako projektuje na budućnost: tvrdoglavost tako raste i raste.

“Političke sveske“-1 deo

Iz knjige “Političke sveske“-1, od Borislava Pekića, izdanje „Solaris“, Novi Sad, 2001. Izbor Ljiljana Pekić.

Fanatizam ima dva sečiva. Pošto se iskoristi prvo, neophodno je otupiti drugo.
*****
Postoje instinkti koji imaju politički značaj. Zadaća dobrog državnika je da ih prema potrebi probudi ili uguši.
*****
(str. 39) Masa je primitivni organizam. Umesto želica ona raspolaže vakuolama, a pritiske prima kožom.
*****
Narodne želje su stvar vladine propagande. Kad narod ima suprotne težnje, to znači da je zatajila reklama.
*****
Mitologija je nauka koju svaki političar mora poznavati, jednako kada ruši ili kada stvara mit.
*****
Zahtevi imaju potrebu da se nastavljaju.
*****
Eber ide dva dana pre Dantona na giljotinu. To znači da je Danton pogubljen dva dana pre Robespjera. Žirondinci su umrli pre Dantona, ali je sa njima umro i Danton. Uništavajući stvari ili ljude, državnik mora da se prethodno zapita, koliko je od njega samog u osuđenicima sadržano.
*****
Federalizam koga proklamuje buržoazija je isti koji vlada u kokošinjcu.
*****
Revolucija se sastoji od trenutaka. Trenuci se sastoje od volje.
*****
Jedan dan koji izgubi revolucija je 100 izgubljenih godina budućnosti. (Dok su Versajci ubijali Parižane, Komuna je donosila Dekret o prosvećivanju žena.)
*****
Sloboda je predrasuda naroda, ali je narod predrasuda političara.
*****
Dugotrajna opozicija je pogodna za mudrost, ali je štetna za narav.
*****
Džemsova veverica kojoj je filosof dao ime „kako se uzme“ ne igra samo jednu dijalektičko-pragmatičku igru žmurke oko drveta. Ona i živi od njega.
*****
Vera – to je tišina srca.
*****
Onda kad religija postane politika i politika religija, završiće se era divljaštva.
*****
Stavimo Boga ispred sebe da nas dočeka – tada ćemo se truditi da mu se približimo. Iza nas – kako su ga postavili hrišćani, on nas jedino tera u bekstvo.
*****
Nije problem u tome kako da poreknemo Boga, nego u tome kako da ga ne poreknemo.
*****
Ako postoji težnja za Bogom, treba je pronaći. Ako ne postoji, treba je izmisliti.
*****
Hristos i Pilat to su dva središta oko kojih se okreće duh čovekov. To su dva izbora. Jedan prema krstu – drugi prema sudu sa vodom. Umočimo li prste u krv – mi biramo ono što dolazi. Umočimo li ih u vodu, mi smo na strani jučerašnjice.
*****
Politika je javni moral. Moral je privatna politika.
*****
Politička istina je samo jedna izvodiva mogućnost.
*****
Doktrine danas imaju samo dekorativni karakter. Centralna vođstva doktrinernih stranaka odnose se prema svojoj ideologiji isto onako neobavezno i oportuno kao kardinali prema Učenju Svete Apolstolske Crkve. Ali sveden kod intelektualaca na ništicu, uticaj doktrina još uvek je jak kod primitivaca. Svuda gde religija ima nekog izgleda ima ga i politička doktrina.
*****
Praktičan zadatak: ideologiju treba svesti na krilatice, na dosetke koje se pamte.
*****
Neprijatelj se može smaći, njegova ideologija zaboraviti. Prava opasnost svakoj organizaciji preti od nihilizma.
*****
Ko uništava tradicije uništava naviku žrtvovanja – njega očekuje poraz.
*****
Nijednoj politici ne škodi umereni misticizam. Najefikasniji istorijski pokreti su ga gajili: hrišćanstvo, slobodni zidari, jakobinci, fašisti, komunisti.
*****
Utopije ne smeju da postanu javne. Narod mora imati stvarnost, a ne budućnost pomešanu sa misticizmom.
*****
Put isitini je biti svedok. Put lepoti vodi samo kroz saučesništvo.
*****
Čistota je ponekad nagost.
*****
Filosof je onaj koji poseduje sistem. Političar je onaj koji ga se ne drži. Negde na sredini stoji državnik.

“Sentimetalna povest britanskog carstva ”, 4 deo

Neke misli iz knjige “Sentimetalna povest britanskog carstva ”, 4 deo; od Borislava Pekića, izdato u Beogradu, 1992, BIGZ.

Što se morala tiče, najistaknutije mete kritičara viktorijanstva, ne delim mišljenje da je on bio dvostruk, odnosno priznajem da je bio, ali samo koliko i svaki drugi, koliko je to i naš moral, moral s kojim mi u svom veku u miru i razumevanju živimo. Jesmo li mi rešili dileme koje su mučile viktorijance? Nismo. Jesmo li mi uklonili uzroke društvenih nesporazuma koji su podrivali viktorijansku zajednicu i britanske utopiste navodili da u tom dobu traže korene naših današnjih nevolja? Nismo. Pa šta onda hoćemo? Vek koji je sebi upriličio dva velika svetska rata, živeći dobar deo vremena kao glineni golub na rubu trećeg, koji je živeo revoluciju da sve buduće učini izlišnim, a onda je pretvorio u opštu tiraniju neizmernog obima i dubine, nema prava da se ruga veku koji je, svestan svojih insuficijencija, nastojao da ih, korak po korak, stopu po stopu, neutrališe.

Ne zaboravimo, pri tome, da je u istoriji upravo u tom veku, došlo do nove temporalnosti, do novog odnosa između vremena i sume istorijskih događaja, pogotovu onih što su sa sobom donosili krupne promene u načinu života. Bez obzira što će se ta akceleracija u XX veku još i povećati, to je za sve Engleze, inače prilično nepokretne, bilo jedno sasvim novo iskustvo kome se valjalo privići.
*****
Godine 1929. se još jednom pokazala tačnom izreka da kad berza u New Yorku kine, ostale svetske metropole dobijaju zapaljenje pluća. Velika kriza tridesetih širila se iz Amerike prema zapadu usporenim ritmom ravničarske poplave, pomognuta nezdravom kreditnom politikom kod kuće, gde je London pozajmicu davao na dug rok, a uzimao na krata. Kriza se do Engleske dovukla skoro neosetno. Firme su hametice bankrotirale, ali propali Englezi nisu kao američki bankroteri odmah kroz prozore skakali. Šta su radili ne znam, ali po pločnicima ih nisu nalazili.
*****
Ni vrline ni mane istorije ne postoje. Samo njena priroda. A ona je sva u toku, sva u kretanju. Istorija teče, dakle – jeste. Špengler je brutalno razdvaja od prirode: “Istorija nosi oznaku neponovljivo činjeničnog, priroda stalnog – mogućeg”. Ali, istorija je naša prava priroda, ono što nas od spoljašnje i ahumane prirode razdvaja. Zakoni kojima se povinujemo možda nisu isti, ali su istog porekla. Da li u tom poreklu već utisnut stoji i oblik našeg kraja, da li je istorija odvijanje nečeg što je već odavno bilo gotovo pa se sada samo ispoljava onim istim redom kojim je stvoreno, u onim istim oblicima u kojima je zamišljeno, ko će to znati?

Mi nismo obavezni da sa Geteom pevamo:

“Takav moraš da budeš, od sebe uteći nećeš.
Sibile već su to rekle, proroci rekoše isto.
Vremena nema tog ni sile koja će da razbije
Skovani oblik koji kroz život ima da se razvije.”

Ne, nismo obavezni da tako mislimo. Ali nije na odmet it u mogućnost u obzir uzmemo.

“Sentimetalna povest britanskog carstva ”, 3 deo

Neke misli iz knjige “Sentimetalna povest britanskog carstva ”, 3 deo; od Borislava Pekića, izdato u Beogradu, 1992, BIGZ.

Ako u Engleskoj tražite suverenost, ne tražite je u suverenu, jer ona tamo nije; Ako tražite klupu da se odmorite, ne tragajte za njom u parku, jer ona tamo jeste, ali je park mahom privatan i zaključan, pa kao id a nije; ako vam kažu da će sutra vreme biti lepo, ne očekujte sunce nego da ne bude mnogo kiše; ako vam nešto treba, ne nadajte se da ćete to dobiti na uobičajenom mestu, gde najčešće dobijate ono čemu se ne nadate.
*****
U Evropi revolucija obara poredak, u Engleskoj ga učvršćuje; u Evropi se obično diže protiv kralja, u Engleskoj je diže kralj; u Evropi revolucija je brutalna i krvava, u Engleskoj engleski beskrvna i amorfna; ukoliko je od njih više vremena proteklo, Evropljani svoje revolucije više mrze, Englezi se sve više u svoju zaljubljuju; Evropljani umeju da dele revoluciju od građanskog rata, u Engleskoj će pravu revoluciju zvati građanskim ratom, a revolucijom nešto što ni po čemu to nije. Ukratko, u Evropi će se uvek znati šta je revolucija a šta to nije, Englezi nikad s tim neće biti načisto.
*****
Savršena demokratija ne postoji. Savršena demokratija je čak nepotrebna, pogubna za sebe samu. Učinivši politički život izlišnim i težnju nečem još savršenijem besmislenom, takva bi demokratija najzad razorila samu sebe.
*****
Oporezivanje alkohola i duvana taksom, kada se jednom uvede i ustali, sa svakim budžetom raste i zajedno sa benzinom, postaje bezmalo jedini permanentan izvor finansiranja sve skuplje države, zasnovan je na paradoksu da zajednica, zamišljena kao zaštitnik svojih pripadnika, ove mora trovati da bi preživela.
*****
Glupost koja ustaje pre zore opasnija je od one koja se iz kreveta diže tek oko podne.
*****
Ima nešto u “kompendijumu engleskog života XVIII veka” što razočarava naš optimizam i našu ljudski razumljivu želju da ispričamo jednu priču koja će iz stoleća u stoleće biti lepša. Mi stalno govorimo o nekom opštem napredku, pa ga, s veremna na vreme, i nalazimo u usavršavanju engleske Konstitucije, u širenju engleskih građanskih sloboda, u emancipaciji engleskog mišljenja, u modernim sredstvima za vlačenje engleske vune ili transportu engleske robe, uočavamo ga čak i u engleskoj modi, arhitekturi, u svim, zapravo, zonama engleske aktivnosti, a ipak se opšta slika bede nikako ne menja.

Ali, sve to obavljajući, ta istorija nije rešila osnovno pitanje ljudskog opstanka: kako da život smatramo božijim darom a ne kaznom!
*****
Nasilja industrijske revolucije XIX veka u Engleskoj, opisana od sociologa, objašnjena od ekonomista i oplakana od humanista, sadržana su pre svega u pauperizaciji dela stanovništva i pogoršanim životnim uslovima tzv. najširih slojeva – i prosta su prinuda života, nipošto prinuda izazvana organizovanom voljom manjine da se nametne većini ili većine da silom neka nova prava izvojuje.
*****
Pod revolucijom Severne Amerike u XIX veku bi, međutim, valjalo podrazumevati isključivo nasilnu izmenu režima ili bazičnih društvenih načela na kojima se on drži, na kojima počiva jedna zemlja, nipošto njeno oslobađanje od neke druge. To je, bar po mom mišljenju, Rat za nezavisnost, pa ću aferu tako i zvati i opisati je s više volje nego da sam je nazvao revolucijom, prema kojoj osećam trajni animozitet.
*****
Pravda koja nekog bogati a druge košta, uvek je pomalo sakata.
*****
Čitava je Engleska, uostalom, proizvod čudesnog paradoksa. Ona je, kao što znamo, i geografski paradoks. Od evropskog kopna razdvojio je Kanalom ovo beznačajno Ostrvo minoran geološki potres; dam u se vrati potrebna beše serija krupnih istorijskih seizmičkih pomeranja, seoba, kriza, ratova i nesporazuma sa Evropom, kojima se kraj ne vidi, a neki bi engleski izolacionisti hteli da se ne vidi nikad.
*****
Zajedno s geografijom i engleska je povest paradoks. Njeni su najveći uspesi proizašli iz njenih najvećih promašaja i jedino im poraz od Rima ničemu nije poslužio. Princip koji bi, dosledno sproveden, svaku drugu zemlju uništio, ili bar trajno obogaljio, Englesku gotovo redovno spasava.

Ne samo da je sačuvao već je i podigao. Princip, recimo, pomoću kojeg su komunisti uništili moju zemlju, boljševički princip smrtonosan za svaku koje se dočepao, ovde, na Ostrvu, jamačno bi i neku korist doneo. Ona bi nekako i s njim nakraj izašla. Kao što su nakraj izašli i s drugim svojim porazima.

Da nisu izgubili američke kolonije i tako posredno kumovali rađanju SAD, kako bi dobili prijateljsku državu koja će im u dva svetska rata u pomoć priteći i bez koje bi, sumnje nema, u oba bili poraženi?
*****
Ostrvljani od uma imaju prema revolucijama bizaran odnos. Dive im se u tuđim zemljama, ne trpe ih u svojim. Engleskom je ovde malo ko ponet, iako ona zemlju nije anarhično ispreturala kao francuska niti ju je svirepo desetkovala kao ruska. Ona je naprosto izmenila odnos između Krune i Parlamenta u korist naroda koji je u njemu predstavljen, institucije ostavljajući nedirnute ili restaurirajući one abolirane.

Engleska je revolucija, ako ćemo pravo, jedan skriveni, virtuelni oblik restauracije. I time su Englezi više nego zadovoljni. Ali su ti isti Englezi, odnosno ružičasti intelektualci među njima, ruku pod ruku sa evropskim liberalima i humanističkim naprednjacima, svesrdno pomogli Staljinu da pod “tminom crvene zore čovečanstva” pokopa veliki ruski narod, ne pašteći se oko toga da boljševizam, kad je već tako savršen, nasilno uvedu i u vlastitu zemlju. Ono što je dobro bilo za druge, nije za njih valjalo.
*****
Jednačenje zahteva za promenom s izdajom zemlje kulminiraće u realsocijalističkim državama naših dana, s jednom razlikom, razume se. Socijalistički su sudovi pasje verno sledili državu i potvrđivali svaku njenu arbitrarnu odluku, kršeći čak i vlastite zakone. Engleski sudovi XIX veka nisu podlegli konzervativnom javnom mnenju ni antirevolucionarnoj histeriji. Optuženi radikali su od porote oslobođeni. Trpeo je samo njihov cilj, reforma, nipošto život, posed i mišljenje, čija je zaštita s pravom smatrana osnovom građanske slobode.

“Sentimetalna povest britanskog carstva ”, 2 deo

Neke misli iz knjige “Sentimetalna povest britanskog carstva ”, 2 deo; od Borislava Pekića, izdato u Beogradu, 1992, BIGZ.

Narod je ono nad čime se istorija obavlja, premda njeni tvorci vole reći da je narod ono zbog čega se obavlja. Sumnjam. Da je tako, nijedan ozbiljan narod ne bi imao nikakvu istoriju i bio bi srećniji nego i sa najvećom.
*****
Ako se vode, ratovi koštaju i upropašćuju privredu zemlje, onako kako je pripreme za rat koji se neće voditi podižu, nauk koji savremene zapadne industrije dobro poznaju i na njemu grade svoj prosperitet.
******
U prosvećenom dobu glavna se bitka tiranija vodi protiv vlastitog naroda, pa tek potom protiv svih drugih neprijatelja.
*****
Povest nikad nije rezultat usamljene istorijske komponente, nego alhemijska interakcija mnogih, uključujući i nepredvidiv slučaj.
*****
Kakve su posledice pogubnog, besmislenog Rata ruža? Tragične, kao i svakog građanskog sukoba. Spoljni ratovi imaju različite ciljeve, od proširenja teritorija do učvršćivanja prestiža koji će se kasnije u nekom drugom obliku naplatiti. Pravedni ili nepravedni, dobro ili rđavo zamišljeni, uspešno ili bezuspešno izvedeni, oni po pravilu sadrže u sebi racionalnu poentu, neku moguću korist za zemlju.

Oni razume se, mogu biti ili pogrešno projektovani ili nevešto vojevani, pa da do planirane koristi ne dođe, da ga država plati nazatkom i stradanjem. No, građanski je lišen i spekulativnog opravdanja, koje smo za spoljne – odbacivši sve moralne obzire – nekako napabirčili, pogotovu kad se ne vodi oko vladajućeg sistema nego za isti sistem pod različitim tutorima.
*****
Renesansa je doba umetnosti, nauke, istraživanja, avantura (tela i duha) i, razume se, trgovine. A iznad svega doba – ponovo otkrivenog fakta. Sve dok se na more niste navezli, mogli ste se u zamišljanju sveta osloniti na slobodnu, ničim nesputanu geografiju vaše spekulativne imaginacije, pa držati da je zemlja disk s Jerusalimom u centru, čak i da je na leđima nose četiri slona, ali na moru su vas cilju mogle odvesti jedino dobro shvaćene nebeske putanje zvezde a na kopnu tačno iscrtane zemljoopisne mape.

Za Englesku je nesumnjiva sreća što je u svoju renesansu ušla s vladarem koji je poimao značaj mora za dobrobit zemlje i bio pre svega sjajan trgovac, a onda sve ostalo, umesto da, kao mi Srbi, uđe s Turcima koji su mrzeli vodu a držali da trgovina nije za gospodu, ni politika i rat za raju.
*****
“Vizantinizam” je politički kvasac renesanse, sam duh evropskog preporoda, promućurnost, ako ta reč uključuje i onu meru “vizantijske pokvarenosti” bes koje se velika politika ne vodi.
*****
Savest je rđav savetodavac načelima, jer ih čini nesavitljivim, pa kad se sa nesavitljivim ljudima suoče, teže ona ljude a ne sebe da savijaju. Savijaju ili slome.
*****
Čini se da osobni karakteri istorijskih protagonista igraju u istoriji veću ulogu nego što je dopušta doktrina sporednog značaja ličnosti u istoriji, draga marksistima sve dok vlast ne uzmu i pokažu da sem tih ličnosti i njihove harizme, čiji je arhetipski kalup Staljin, a oni, upravo ti marksisti, njihovi najgorljiviji obožavatelji, ništa drugo istoriju i ne određuje.
*****
Znamo koliko zamišljeno ovlašćenje viših sila našim povesnim greškama daje snagu i ubedljivost jedino ispravnog puta. U odsustvu svežih divizija Hitler se uporno pozivao na Proviđenje, sklono i Fridrihu Velikom, nejasan pojam iza kojeg se mogao kriti samo Bog. Komunisti su se neprestano domunđavali sa silama istorije, čiju su nužnost i neizbežnost, uključujući nužnost i neizbežnost svoje vlasti, navodno zastupali, i ta je vera, ma šta o njoj mislili, davala mračnu lepotu i snagu i najbesmislenijim avanturama socijalističke prakse.
*****
Apsurdna je i, univerzalna inače, marksistička teorija o engleskoj revoluciji kao direktnom produktu socijalnoekonomskih promena u XVI veku. Bez njih se možda ne bi dogodila, ali se nije dogodila zbog njih, jer se lako mogla i s njima ne dogoditi. Teorija o klasnim uzrocima u faktima nema podršku. Opredeljenja učesnika nisu zavisila od bogatstva i socijalnog statusa, jer iste ljude, uspele i propale seoske plemiće, trgovce, učene osobe, ukratko građane svih staleža, nalazimo i u rojalističkom i u parlamentarnom taboru.

Psihološko tumačenje ima više smisla. Nikakva svesna, planirana namera događajima ne komanduje. Ni da se sasvim slučajno zbivaju ne smemo kazati. Oni se smenjuju po liniji kauzaliteta i načela proste akcije i reakcije.
*****
Od svih ratova građanski je, nema sumnje, najnesrećniji. Njegovi su razlozi uvek neubedljivi već samim tim što su upravljeni protiv sugrađana. Neprijatelj je u njima uvek vrlo blizu, s druge strane reke ili brda, s druge strane ulice, ponekad i s druge strane porodičnog stola. Zbog neprestane promene mišljenja i strana, snaga mu se nikad ne zna. Razaranja što ga pogađaju, zbog zajedničke teritorije obračuna, neizostavno pogađaju i razoritelje. Posledice su uvek zajedničke, jer, posle njega, poraženi ostaje u zemlji pobednika ali i pobednik u zemlji poraženog.
*****
Što je neizbežno, ni pametno ni glupo nije. Tek je neizbežno. Ono što je uvek glupo, to je revolucija. Čak i kad na nju, kao engleska, tako malo liči.
*****
Nema ništa nezahvalnije od opisa građanskog rata. Vojne između dve zemlje imaju granice, frontove, bojna pravila i konvencije, izvestan moral (umeren, razume se), ponekad i dobre razloge. Ratovi u krilu istog naroda nemaju ništa od toga, a dobre razloge najređe.

Ma kako teški međusobni ratovi bar pobedničkoj strani donose nekakvu nadoknadu. U građanskom, gde je isti narod i pobednik i pobeđen, prave nadoknade nema. Pobeda nad sopstvenim narodom uvek je Pirova. Svi su na gubitku. Poraženi ga oseća danas, pobenik će sutra.
*****
Demokratija je jedini politički sistem koji ne počiva na jedinstvu nego na razlikama, na jedinstvu, zapravo, koje se realizuje kroz izmirenje razlika.

“Sentimetalna povest britanskog carstva ”, 1 deo

Neke misli iz knjige “Sentimetalna povest britanskog carstva ”, 1 deo; od Borislava Pekića, izdato u Beogradu, 1992, BIGZ.

Uvek se nonavlja isto sudbonosno pitanje: zašto srpskom narodu ni sadašnjost ni budućnost ne daju nikakve nade, a prošlost mu je i suviše teška da bi je sa zadovoljstvom ponovio.
*****
Nema sumnje da su diplomatska nadmudrivanja, dvorske intrige i živopisni ratovi, pored toga što su zanimljiviji, od snažnog uticaja na život običnog građanina, pogotovu ako zbog njih ovaj mora u smrt, dugove, bedu, ako plaća veći porez ili svoje proizvode prodaje ispod cene, ali sve u svemu, na narod u celini presudnije deluje konstitucionalan, intelektualan, socijalan i tehnološki napredak koji se postepeno, ponekad jedva primetno, ostvaruje kroz vekove nego dobijena bitka ili osvojena teritorija.
*****
Naša prošlost nije mnogo jasna. Balkanske ratove od 1912. srpska, bugarska i grčka nauka zovu oslobodilačkim a makedonska osvajačkim, što je najbolji dokaz da, iako različita tela ne mogu istovremeno zauzimati isti prostor, razne pa i protivurečne istine mogu. Komunistička tradicija u partizanskom ratovanju vidi skrupuloznu patriotsku borbu protiv okupatora, građanska – beskrupuloznu borbu za revolucionarnu vlast, a ja lično – nacionalnu i ličnu nevolju prvog reda.
*****
Istorija nije samo kolevka za rađanje naroda nego i odar za njihove agonije.
*****
Evropa je svoje revolucije izvodila sa profesionalnom doslednošću istorijskog kasapina, oglašavajući ih Urbi et Orbi kao povesne događaje prvog reda. Englezi su svoju obavili gotovo ispod žita, smuljali je za nepunih desetak godina, a onda, kao da je uopšte nije bilo, sve uredno vratili na svoje staro mesto.
*****
Engleska nije posledica titanske istorijske borbe, koja je stvorila modernu Francusku ili kumovala boljševičkoj Rusiji. Ona je skladan ishod postepenog višestranog kompromisa, najznačajnijeg instrumenta engleskog narodnog i državnog života.
*****
Naša civilizacija je podignuta na groblju, pa ovu istinu ne treba gubiti iz vida ni dok govorimo istoriji bilo koje zemlje.
*****
Vizantinizam u značenju verolomstva nije balkansko otkriće, već opšte mesto istorije.
*****
Rimljani su u Britaniji ostali pet vekova, koliko kod nas Turci. Ništa do retkih arheoloških iskopina nisu ostavili, a Turci su nam izmenili i karakter i sudbinu, koja nas još uvek proganja.
*****
Život Mediterana je u suštini gradski. Grčko-rimski život bez grada je nezamisliv. Sokrata, takođe, da šeta i misli selom ne možemo zamisliti. Platona, pogotovu. (Zato ne verujemo onima koji nas ubeđuju da se velike misli rađaju jedino na vrhu brda, u dodiru sa prirodom!) Bez grada kao neposrednog okruženja, kao inspiracije za svoju filosofiju, Platonove ideje o najboljoj državi jednostavno su nemoguće, a Sokratove probe lične savesti i moralne dileme neprimenljive.

Ma koliko antičkom svetu dom i porodica bili važni, status građanina je ono što Rimljanina i Grka deli od varvara. Nipošto geografski položaj ili tehnološki standard, pa ni nivo mišljenja ma koliko visok i rafiniran bio. Na kontinentalnom severu i u Britaniji društveni život bio je u najužoj zajednici – domaćinstvu. Za veći je skup suvišna grčka agora ili rimski forum. Dovoljan je deblji panj u šumskoj krčevini, ono što će u srpskoj istoriji biti bukva, transparentan krov našeg prvog narodnog parlamenta.
*****
Moć je danas onakva kakvaje zemlja u kojoj se vrši. U despotiji je, osim u zatvoru, demokart nemoguće biti. U demokratiji, osim u ludnici, teško despot.
*****
Englezi su i u Drugi svetski rat otišli bez opšte vojne obaveze, pa se vojska tamo ni danas ne služi, što oduševljava Slovence, a siguran sam da bi oduševilo i Srbe da od istorije i vlastite mašte nisu zaduženi ulogom balkanskih arambaša.
*****
Povest je sklona pakosnim šalama. Setimo se samo engleske revolucije koja je s radošću zbacila Charlesa I da bi desetak godina kasnije jednako radosno na presto dovela njegovog sina Charlesa II. Setimo se bračne afere Henrya VIII. Hteo je samo novu ženu, a dobio je, pored nje, i novu veru koju nije želeo. Setimo se najzad, prilika je, i naše srpske istorije. Grdno smo se napatili da stvorimo nezavisnu državu, ratovasmo za nju nekoliko puta, a kad je dobismo, dobrovoljno smo je se odrekli da bi stvorili himeru koje se danas svi odriču i stide.
*****
Skok kojim skakač obara svetski rekord zavisi, naravno, od stanja staze, jačine i pravca vetra, pa pomalo i od sreće, ali daleko više od sposobnosti, duševne kondicije i treninga, pre svega od volje da se skače.
*****
Ništa tako ne denuncira neko doba kao vrsta zabave kojom se njeni savremenici podaju. Naši vitezovi se zabavljahu na gozbama, beskonačnim ispičuturskim i žderačkim seansama, ili na turnirima koji pre liče na klanice nego na razonodu. Viteštvo je tek u povoju, daleko od trubadurske otmenosti i heraldičkih rafinmana. A poezija tek proba svoje prve strofe.
*****
Velika povelja slobode (Magna Carta Libertatum), prvi je popis građanskih prava i obaveznih odnosa Krune i podanika, koja će, prilagođavanjem vremenu i napredujućem poimanju slobode, dovesti do engleske parlamentarne demokratije, najznačajnijeg političkog proizvoda Ostrva u njegovoj dugoj i slavnoj istoriji.

Najveće je čudo što je kralj onakvu Povelju uopšte potpisao, jer njena poslednja klauzula autorizuje podanike da mu, ako prekrši njome preuzete obaveze, objave rat, a klauzule, koja dozvoljava revoluciju nema ni u najslobodnijem ustavu na svetu.

Povelja je postala zakonom 1215. Otada je prošlo sedamsto dvadeset tri godine, a ni danas, u eri leta na zvezde, mnoge zemlje i njihovi građani nemaju ovakvu zaštitu zakona kakvu su, zahvaljujući Velikoj povelji slobode, Englezi uživali u XIII sloleću. (A svakako nema ni najnaprednijeg ustava koji narodu priznaje pravo na pobunu i rat protiv sopstvene vlade.)

Jedan se utisak u međuvremenu bez sumnje stiče. Jezik povelje je krajnje jednostavan, misao jasna, odredbe nedvosmislene. Različita tumačenja nisu moguća. Nesporazum je isključen. Svrha Povelje je da uredi odnose između vlasti i građana i ona je na najpreči i najsavršeniji način postiže. Većina naših zakona kao da takvu svrhu nema. Kao da im je cilj da ove odnose što većim nejasnoćama i dvosmislenostima poremete.

“Poslednja pisma iz tuđine-3”, 3 deo

Neke misli iz knjige “Poslednja pisma iz tuđine-3”, 3 deo; od Borislava Pekića, izdato u Beogradu, 1991, Grafički atelje “Dereta”.

Poslanička pitanja služe ministrima da se tu uče kako da mimoiđu odgovore koje nemaju ni u svojoj resornoj politici.

*****
Od rata naovamo imađasmo sve savršenije uštave. Ustavi behu savršeni, ali se nijedan nije pokazao uspelim. Svaki je imao mane koje su ispravljane narednim, uništavajući usput i vrline prethodnih (ako su postojale). Očigledno je da klasičnim putem do savršenog ustava nećemo stići. I da se savršenog ustava u nesavršenom svetu nemoguće domoći.
*****
Parlament koji nema, pored zakonodavstva, i kontrolu nad poštovanjem tih zakona, nadzor nad radom svoje vlade, ne vrši osnovnu funkciju. U najboljem slučaju, donošenjem zakona vršiće delimičnu. U najgorem biće, kao u fašističkim ili komunističkim režimima, i u zakonodavstvu samo sluga vladajuće partije i njene vlade, tek skup najamnika čije su ruke pri glasanju jedino ozbiljno zauzete, a mozak im ispunjen brigom da se na vreme probude i dignu ih.
*****
Demokratija pretpostavlja vladu odgovornu jedino parlamentu, pa preko njega narodu koji ga bira; vladu što je u svom radu pod stalnom i neposrednom kontrolom narodne skupštine; vladu čija su ovlašćenja taksativno pobrojana – i ona od parlamenta kontrolisana – u kojoj je, takođe taksativno, oduzeto pravo na najkrupnije, za život nacije fundamentalne odluke koje ostaju u isključivoj nadležnosti narodne skupštine.
*****
Bez svoje suštine, naravno, demokratija je mrtva. Ali bez forme, ako i nije mrtva, ne funkcioniše kao demokrtija, pa nam je irelevantno njeno ime. Mnoge su demokratije XX veka imale suštinu despotije ili tiranije, ali nijedna despotija, niti tiranija, nije uspela da bez štete po sebe preuzme nijednu bitnu formu demokratije.

Bez shvatanja i priznavanja važnosti Forme u političkom životu nema promene sistema koja će nedemokratsku zemlju preobraziti u demokratsku.
*****
Iz poluvekovne ere realsocijalizma ostale su nam silne političko-komercijalne, mafijaško-ideološke afere od kojih će živeti pokoljenja istoričara isto onako dobro kao što danas žive njihovi sudeonici.

I, naravno, ostala nam je katastrofalna nacionalna, politička, ekonomska, društvena, ekološka, obrazovna, duhovna i moralna kriza. No, ona je briga jugoslovenske vlade, dok bude postojala, a ne moja. Moja je samo ukoliko se toliko dugo produži i tako nesrećno razvije da mi ne dozvoli smrt u građanskom krevetu.
*****
Srbi se ne slažu međusobno. Zato je najveća briga da nađu nekog s kim će se složiti, makar se taj s njima ne slagao.
*****
Vele da je arhetipski karakter naroda u neposrednoj vezi s karakterom i smislom njegovih legendi. Mit je kodirana istina o etnosu u kome se rodio. Srpske bajke prepune su priča o đavolu i o tome kako ga je Srbin nadmudrio, pa se na kraju ne zna ko je u fabuli đavo – đavo ili Srbin?
*****
Da se politika kao veština poređuje s većinom modernih sportova, nije teško dokazati. Njene su motorne sile, kao u svakom sportu – borba, takmičenje, grčki agon. Politika je nalik šahu po mogućnosti predviđanja strategije protivnikovih poteza i taktičkoj kombinatorici koja angažuje inteligenciju, a kad ova otkaže, ako je korpulentniji i jači, partner u izgubljenoj poziciji jednostavno prevrće ploču. Liči boksu ili rvanju, s tim da podele na kategorije ne postoje, a svi su udarci, zahvati, trikovi, čisti kao i prljavi, dopušteni.

S maratonom ima sličnosti po tome što je trka iscrpljujuća. No, od njega se i razlikuje. Cilj maratona uvek se vidi, cilj politike ređe. U sportskom se učestvuje peške, u političkom se povlašćene nacije voze. Politika podseća i na mačevanje ali s različitim rapirima, na dizanje tegova ali različitih tereta in a teniski meč u kome reketi nisu isti, ni prostor s obe strane mreže pođednak.

Na međunarodnoj areni poredi se s fudbalskom utakmicom u kojoj svaki igrač igra za sebe ili se ponekad s drugima udružuje, pri čemu se pravila stalno menjaju, a da o tome svi sudeonici nisu prethodno obavešteni.
*****
Upoznajući tuđu tuđinu, htedok da izgubim svoju, da vidim kako je biti stranac u tuđoj zemlji, pošto sam stranac bio u sopstvenoj, i sve to da bih joj se jednom, ako uspem, vratio kao domorodac.

Nisam uspeo.

Uspeo sam samo da se kao stranac i ovde i tamo odomaćim. Da postanem stranac svuda. Najpre sam bio prinudni stranac, i to je bolelo. Kad postadoh dobrovoljac u stranstvovanju, stranac po izboru, bol je uminuo. Shvatio sam da je stranstvovanje moja priroda, moja sudbina. Da ću svakad i svuda biti - stranac. I da ću s Ničeom, smeti reći:

“O samotnosti, samotnosti, zavičaju moj!”

“Poslednja pisma iz tuđine-3”, 2 deo

Neke misli iz knjige “Poslednja pisma iz tuđine-3”, 2 deo; od Borislava Pekića, izdato u Beogradu, 1991, Grafički atelje “Dereta”.

Želimo demokratiju, bez koje se infaustno bolesni sistem ne može oporaviti, a od nje javno prezamo. Nećemo da u nju uđemo operativno. Želimo da je primamo homeopatski, u beskonačnim dozama, u ponižavajućim intervalima, nadajući se da ćemo kumulativnim putem, slaganjem jedne sitne slobode na drugu još sitniju, do demokratije doći postepeno i bezbolno.

U svakom slučaju kad ova generacija bivših komunista izumre i dođe druga koja njene podmukle igre neće hteti ili, nadam se, neće moći da igra. A vreme, najpresudniji faktor u trajanju malog naroda, zaboravljamo. Vreme koje ne postoji, osim kad se umire.
*****
Želimo slobodnu ekonomiju a strepimo od njenih posledica po standard, upropašćen nepoštovanjem u ljudskoj prirodi utemeljenog, istorijski osvedočenog načela individualnog interesa i sreće. Želimo konkurenciju ali je izbegavamo, jer nismo sigurni hoćemo li je izdržati, pri čemu znamo da ćemo sutra sve to moći još manje.
*****
Želimo u Evropu, ali se bojimo da joj se prilagodimo, da ne bismo izgubili nezavisnost, koja nam je, pošto smo sve drugo proćerdali, jedino, izgleda, ostala.
*****
Izbori su za vlade što i završni ispiti za nespremne učenike koji su se preko školske godine izvlačili izostajanjem s časova ili sumnjivim i neodređenim odgovorima. Kad se sve sabere, izbori su jedina ustanova demokratije koja joj preči da bude savršena i demokratskim vladama da budu uspešne.
Sve do izbora, ma kakva da je, vlada je uspešna. Na izborima će njen uspeh zavisiti od njenog rada tokom mandata, ali kako je za svaku vladu on uvek dobar – a samo su okolnosti u kojima deluje stalno loše – njeno će čuđenje kad uprkos tome padne takođe biti veliko. Nijedna vlada neće misliti da je pala zbog svoje rđave uprave. Najdalje što će u shvatanju svog pada ići je pretpostavka da je oborena zbog ispravljanja rđave uprave neke prethodne. Svaki kabinet smatra sebe prirodnom vladom nacije, a opoziciju neprirodnom bandom bučnih zavidljivaca i arogantnih diletanata.
*****
Socijalizam je, doduše, nekoliko puta smerao da promeni kompromitovano ime, ako već sebe nije mogao, ali je i tada ostajao isti. I sad je isti. I pod imenom “demokratske obnove” – što znači da je nekad bio demokratski, pa će ponovo biti; i pod imenom “socijalizma po meri čoveka” – što znači da se do sada krojio po zoološkim parametrima; i pod imenom “demokratskog socijalizma” – što znači da je do sada bio totalitaran ili ne znači ništa. Jugoslovenski se komunisti ne daju smetati stvarnošću. Nikad se i nisu dali smetati. Ni u ratu stvarnošću nepotrebnih mrtvaca, ni u miru stvarnošću egzistencijalnih potreba živih. Za njih su jedina ozbiljna stvarnost oni sami. Sve drugo je prilagodljivo.
*****
U budućem se kapitalizmu ne možemo odmarati kao u proteklom socijalizmu. Ležeći u istoriji, sa sve četiri u vis, ne može se uspešno izgraditi ni najgori sistem na svetu. I najgori, kako smo iskusili, zahteva izvestan organizovan trud.
*****
Nepoverenje naroda je razumljivo jer je zasnovano na rđavim iskustvima s ranijim političkim trudovima režima. Naš socijalizam je u više navrata, svakih nekoliko godina zapravo, patio od simulirane demokratske trudnoće, ali je, umesto zdravog ploda slobode, pravde i prosperiteta rađao nedonoščad osuđenu na brzu, tegobnu smrt. Zašto da nam se sad veruje? Neko ko je bio jalov, ko je više puta obećavao snažan porod, a rađao jedino mrtvorođenčad ili kratkoveku nedonoščad, ne može nas ni lako ni brzo uveriti da će roditi zdravo dete i to baš sada kad je i nama i njemu ono tako urgentno potrebno.
*****
Informbiro se desio godine 1948. Goli otok je osnovan 1949. Šta se događalo pre toga? Jesu li naši zatvori pre njega bili prazni? Jesu li naše tamnice dolaskom komunističke revolucionarne vlasti opustele? Jesu li sudski tribunali, usled nedostatka posla, raspušteni? Da li su pripadnici političke policije, kao besposleni, otišli na kolektivni odmor, da se vrate tek 1948, da bi dočekali svoje dotadašnje političke istomišljenike ili saradnike? Po kazamatima, u kojima sam tada kao osuđenik na petnaest godina prisilnog rada ležao, sretao sam mnoge lažno optužene, nevine ljude. Neke zatvorene da im se uzme građanski ugled, druge da im se otme imovina. U to vreme suđen je Dragoljub Jovanović, šef nekadašnje Zemljoradničke stranke, suđeni su bivši ministri dr Lazica Marković i Miša Trifunović, suđen je gospodin Kumanudi, sudiće se autentičnom evropskom socijalisti, advokatu Veljku Kovačeviću. Svi oni behu i po najstrožijim kriterijumima civilizovane pravde nevini.

Smatram da se svi golootočki slučajevi ponovo, ovog puta sudski, moraju ispitati. Ali, uz najdublje saosećanje prema nadljudskim patnjama komunista na Golom otoku, tek pošto ispitani i rešeni budu slučajevi koji su im prethodili. Nekog povesnog reda mora biti. Ne mogu se grehovi iskupljivati, pa se baviti kasnijim pre nego što se raniji ne isprave. Ne mogu se ispravljati nepravde samo komunistima činjene. Ni zbog pravde samo, ni zbog hronologije, već i zbog mogućnosti da među onima koje ćemo osloboditi “golootočke krivice” otkrijemo i izvesne koji su zatvarali i tiranisali g. Jovanovića i g. Kumanudija.
*****
Komunistička oligarhija pola je veka temeljno i samoupravno pljačkala jugoslovensku “društvenu svojinu”, ostavljajući budućnosti u amanet korupcionaške afere, dovoljno krupne i zamršene da se njima bave i naši daleki potomci, ako od plaćanja privatnih dugova ove oligarhije budu imali vremena. Godine 1944, započelo se dosta skromno s nekretninom ljudi koji su u međuvremenu, odlukama prekih “narodnih sudova”, postali i sami nepokretni. Potom se prešlo na nacionalnu istoriju po zadužbinama i muzejima, kroz stoleća redom i unatrag, sve do nakita naših srednjevekovnih vladara.

Sledila su ostala javna dobra – ornamentalne ograde oko ustanova, vodoskoci s trgova, mozaici iz crkava – sve što se nekako moglo odšrafiti, otkovati, izvaliti i kući preneti. Na kraju se i pod zemlju sašlo. Srebro, pod tajanstvenim okolnostima u njoj nađeno, pod još tajanstvenijim je, na licitaciji kod londonske firme Sotbi, zasijalo iznad nje. Ali, čemu najednom toliko zaprepašćenje i zgražanje? Čemu čuđenje i lamentiranje? Ukrali su, zar nisu, celu jednu državu sa svim njenim blagom, njenim stanovnicima i njenom budućnošću. Nekoliko srebrnih tanjira manje ili više, zaista ne znače mnogo.

Pa ipak, šteta. Srebrni tanjiri bi nam dobro došli. Mogli smo ih napuniti zrnastom hranom za mrtve i pohraniti u njihove faraonske grobove. Mrtvima i pripadaju. Iz zemlje su izvađeni, zemlji neka se vrate.

“Poslednja pisma iz tuđine-3”, 1 deo

Neke misli iz knjige “Poslednja pisma iz tuđine-3”, 1 deo; od Borislava Pekića, izdato u Beogradu, 1991, Grafički atelje “Dereta”.

Šta je raj, ne zna se. Šta je pakao, to se zna. Ne zna se samo gde je. Optimisti od njega strahuju. Pesimisti se nadaju da su ga već iskusili. Između raja i pakla, ma gde da su, prostire se limbo, ničija zemlja, po kojoj lutaju duše ako ni za raj ni za pakao nisu. Svojstvo limba je da nema realnosti. Ako neku realnost i poseduje, duša je nemoćna da do nje dopre i kao svoju oseti. U limbu se ništa ne oseća, i to je neosećanje, to prazno, pusto proticanje, ali ne i oticanje bezličnog vremena ono što od avetinjskog tesnaca između života i smrti čini užasavajući doživljaj.

Do takve nepodnošljivosti doveden je on očajničkim trudom duše da se u nešto ipak uživi, uprkos zabrani nešto da oseti. Stoga je u limbu najteže iskustvo tragično saznanje da je bilo kakvo srođavanje s njim nemoguće. Biće u limbu, kao u komi da je, ne može ni onamo, ni ovamo. Nije mrtvo, ali ni živo; ni već s one strane, ni još s ove. Nesposobno da umre – živi, a život da koristi ne može. Ako zamislimo život u komi, znaćemo šta je život u limbu. I šta – život u tuđini.
****
Nenaplativa odgovornost za stanje kod nas leži na vladajućem jugoslovenskom poretku. Uprkos enormnim inostranim zajmovima i takođe enormnoj nepovratnoj finansijskoj pomoći, on nije bio kadar da svom narodu u njegovoj zemlji obezbedi odgovarajući rad i snošljiv život, nego je širenjem demokratskih sloboda tumačio prinudan proces u kome je taj narod poslao da nasušni hleb potraži u tuđini. I još je zadovoljan bio kad je iz tog rada, tog kuluka za druge, iz tog limba za kulučare, mogao izvlačiti koristi za sebe.

Najpre su nam oduzeli škole, pa onda školovane ljude. Kad nam, opet pod prinudom, škole vrate, za njih više nece biti školovanih ljudi. Opet će nas usrećiti priučenim đacima koji drže da je pamet u volji a sposobnost u pravičnosti cilja.
*****
Nekoliko puta je srpski narod stavljan u položaj da bira između nacije i demokratije, između unapređivanja nacionalnih i usavršavanja demokratskih interesa, a dam u je retko kad omogućeno da oba interesa izjednači i shvati kao dve šine istog koloseka svoje nacionalne i građanske egzistencije. Nećemo se vraćati u doba u kome je demokratija mirovala, jer je narod bio zauzet borbom za nacionalno oslobođenje i kad je, možda – ali nikad sasvim sigurno – odustajanje od lične slobode pomagalo da se izvojuje sloboda za sve.
*****
Slobodan politički život u realnom socijalizmu, onemogućen monističkom prirodom ideologije, eliminisan je, između ostalog, i argumentima koji su narod u obliku radničke klase – radnika, seljaka i poštene inteligencije – stavljali iznad demokratije, dokazujuci da se višestranačje automatski, po sili balkanskog geopolitičkog darmara, ugroziti državno jedinstvo.
*****
Demokratija je uvek morala čekati u dugačkom redu, iza drugih stvarnih ili izmišljenih nacionalnih prioriteta. Za nju nikad nije bilo pogodno vreme. Ili smo bili ugroženi spolja, pa nas je demokratija slabila (kao da je ona, kako je Hitler tvrdio, po sebi destruktivna i anacionalna) ili smo sami sebe ugrožavali, pa nas je slabila još više (kao da je ona po sebi antidržavna i antisocijalistička, kako je mislio Staljin).
*****
Reci “Srbija”, a tek potom “demokratija” znači stvoriti zemlju u kojoj, premda srpska, možda neće vredeti živeti, pa čemu onda Srbija? Reći “demokratija”, a tek zatim “Srbija” znači možda zemlju u kojoj će biti demokratije ali ne i Srba da u njoj uživaju, pa kome onda među nama, Srbima, ta demokratija treba? Ali reći “Srbija i demokratija”, simultano i recipročno, bez prevage u korist jednog ili drugog interesa, znači možda, ako ništa drugo, nadu da se oni mogu pomiriti, jer to nismo pokušali. Sve drugo jesmo. I sad smo tu gde smo.

Evropa nema vere u naše sposobnosti da živimo u demokratskom društvu. To je jedan od razloga njenog otpora da joj se pridružimo. Ako mi sami dajemo do znanja kako demokratijom ne umemo da rukujemo, da se u njoj ne snalazimo, da stoga i nije potrebna, čak i da ona nije u našem nacionalnom interesu, šta od drugih očekivati?
*****
Istorija se bavi prošlošću kao faktom ukoliko može da ga raspozna u emulziji mogućih, ponek i korisnih alternativa. Samo filosofi prošlosti tipa Špenglera igraju proroke budućnosti. Ljudi što proriču prošlost, vidovnjaci unatrag, do sada nisu poznati. Valjda zato što se čine nepotrebnim. Prošlost se, navodno, poznaje, jer se završila, a što se zna, što je gotovo, dovršeno, smešno je proricati kao da se ne zna, da se tek događa, da još traje. Izgleda, međutim, da ulazimo u orvelijansko vreme u kome će proricanje prošlosti biti ne samo moguće, već i poželjno.

Heroj ili izdajnik može se postati i decenijama nakon što je isteklo vreme u kome se heroizam ili izdajstvo zbilo. Od nauke o utvrđivanju fakata istoriografija tako postaje magija njihovog proricanja.

Godine 1944. lako je bilo predvideti da će Kraljevina Jugoslavija biti nakazna državna tvorevima, hybrid nepravednog Versajskog mira i srpske nepravedne imerijalističke politike, i da će život u njoj za većinu građana biti nemoguć. Danas, godine 1989, unosnije je proreći da će taj život opet postati, ako ne baš sjajan, bar snošljiv. Na nekromanskoj kladionici za suprotan zaključak, verujem, izgubili bismo pare.

Godine 1944, takođe, sa sigurnošću se dalo proreći da će narodno-oslobodilačka borba biti uspešna i da će nam doneti socijalističku revoluciju, a ova srećan život. 1989. smemo proreći samo prva dva događaja. U trećem proroštvu moramo menjati pridev.
*****
Prošlost je izmenljiva, budućnost nije. Za nju uvek imamo vremena. Baviti se budućnošću koja se nije dogodila, o kojoj pojma nemamo kako će se dogoditi i hoće li je uopšte biti, zaludan je posao. Pustimo je da najpre postane prošlost, po mogućnosti davna. Tek onda možemo od nje raditi što hoćemo. Čak, ako nam se neuspelom učini, celu je ponoviti.
*****
Antiduvanski argumenti, neosporni, premda malko krvožedni, postaju sumnjivi tek kad shvatimo da nas to isto preplašeno društvo, ta ista brižna država, ta ista čovekoljubiva nauka, na jednoj strani štiteći od nikotinske smrti, na drugoj sasvim komotno truju benzinskim isparenjima, kiselim kišama, nuklearnim smećem, zagađenom hranom i svojim upravnim glupostima, i još zahtevaju od nas da ih hvalimo.
*****
Efikasna država nema kad misliti u kategorijama prava i morala, o kojima s uspehom misle samo neefikasne. Ona je tvorevina, pored slučaja, pre svega uspešno odbranjenih interesa. Njenim postupcima komanduje sebičnost. A kad se nesebičnom pokaže to je samo zato što se morala pogađati s tuđim, takođe sebičnim no jačim interesima.
*****
Predrasude su štetne, ali komotnije od istine, naročito ako čovek pod stare dane mora da joj se prilagođava.
*****
Živimo u vremenu čuda, u kome je sve i moguće i nemoguće, zavisi s koje strane nešto posmatrate. Čovek je živ ili mrtav, zavisno posmatrate li ga s ove ili one strane groba. Socijalizam je živ ili mrtav, zavisno živite li u njemu ili ne. Ako živite, polazi li vam to za rukom dobro ili rđavo; ako ne živite, kako živite tamo gde ga nema. Vreme čuda obiluje čudnim savetima kako da se neugodna izbegnu, ugodna savrše. Neka se tiču politike od koje žive samo političari, a svi se mi drugi snalazimo.
*****
Jugoslovenska privreda pati od ispravne i dosledne primene pogrešnog ekonomskog koncepta koji nijednoj zemlji realnog socijalizma nije doneo ništa do materijalnog, duhovnog i moralnog osiromašenja.

Krize u istočnim zemljama, pa i u Jugoslaviji, direktna su posledica, iskonski verna reprodukcija mana političkog sistema, i šanse za razrešenje nemaju bez njegove temeljne izmene.

“Pisma iz tuđine-1”, 4 deo

Neke misli iz knjige “Pisma iz tuđine-1”, 4 deo; od Borislava Pekića, izdato u Zagrebu, 1987, Nakladni zavod Znanje.

Nikad nisam razumeo ushićenost mojih školskih udžbenika narodnim pesništvom i naših očeva kosovskim porazom. Ne tvrdim da pogibija od godine 1389. nije bila divotna, da poraz nije bio veličanstven, ali uprkos svim moralnoduševnim razlozima – koji će možda na nebu biti od neke važnosti, a na zemlji su samo od štete – niko me ne može razuveriti u to da potpuna pobeda nad Turcima ne bi bila još veličanstvenija.
*****
Sva poređenja vode zaključku da politički poredak stoji u vezi s nezaposlenošću građana. U demokratijama su ljudi nezaposleniji nego u diktaturama, iako oni koji su zaposleni ostvaruju veći nacionalni dohodak nego tamo gde su oko njega zabavljeni svi ljudi. Stanje je prirodno. Demokratske vlade se ustežu da se mešaju u privatne stvari svojih podanika. Demokratske zemlje, takođe, izgleda da vide kuda vodi puna zaposlenost, vide da, ukoliko je više ljudi zaposleno, manje se proizvodi.
*****
U našim novinama možete pročitati samo šta se u tuđini zbilo s našim državnicima. Za građane ili ne znate, ili saznajete sa sedme strane, u opasnom srodstvu sa sedmom rupom na svirali.
*****
Ko kaže da je za pobedu socijalizma nužno da u se u njega veruje? Ponekad je dovoljna samo pobeda.
*****
Kome nije stalo do jedne kutije sardina, nikad neće otvoriti nijednu fabriku za njihovu preradu. A svi znamo šta to znači.
*****
Ne znam kada i kako je otkriveno da čovek poseduje razum. Istorija tome baš i ne pruža neke impresivne dokaze. Ali, činjenica da smo kao vrsta još živi, ukazuje na to da smo, mimo lude sreće, morali imati i nešto zdravog razuma.
*** **
Moji sunarodnici i ja smo živeli u zabludi da nam sve ide dobro, čak sve bolje i bolje, id a će nam sve bolje ići sve dok budemo razumni. Jer, i u drugoj smo zabludi bili. Zabludi da smo jako razumni, jako pametni, jako vešti. Pošto smo uobražavali da smo uspešni, verovali smo da smo i razumni; pošto smo uobražavali da smo razumni, morali smo verovati i da smo uspešni.

U međuvremenu, skakavci su oko nas plandovali i godinu za godinu nam jeli.

Kada nas je život otreznio i dokazao nam da nismo bili uspešni, otkrili smo jednovremeno da ni razumni nismo bili, da nam je sve vreme nedostajao upravo zdrav razum, blago koje nismo mogli iz zemlje iskopati, s drveta obrati, s oranica požnjeti ili iz skladišta izvaditi, ako tamo prethodno nije zakopano, posađeno, posejano i sklonjeno. Blago koje, nažalost, nismo ni od koga mogli konfiskovati, eksproprisati ili nacionalizovati.

Da bi se razum imao, decenijama ga je potrebno gajiti i negovati u glavama građana. I onih koji upravljaju i onih kojima se upravlja.
*****
Neke nas mrzovoljne filosofije uče da je izgnanstvo, tuđinstvo, nepripadnost jedini realan način ljudskog postojanja, i da sve što u životu, mahom uzaludno, preduzimamo ne služi ničem drugom nego da taj svoj nesrećni, neželjeni položaj tuđinca i stranca prikrijemo, a po mogućnosti i zaboravimo. Tuđi smo svetu koji nam je tuđ, i tu se, prema takvom mišljenju, ništa ne može učiniti.
*****
Svako ko je duže vremena živeo u geografskoj tuđini zna šta to znači. I koliko, čak i ako je dobar, život gubi kada se ne živi na pravom mestu, kada se živi izvan njega, kao što Englezi vele – out of place.

A pravo je mesto uvek ono na kome smo porasli. Jer, od sviju tuđina na koje je čovek osuđen, najsnošljivija je ipak sopstvena. (Ali u smislu u kome je od svih krivica najlakša – svoja.)
*****
Nije najteža tuđina što su vam je svojim nerazumevanjem nametnuli drugi. Najteža je ona koju ste svojim nerazumevanjem drugih sami stvorili.

“Pisma iz tudjine-1”, 3 deo

Neke misli iz knjige “Pisma iz tudjine-1”; od Borislava Pekića, izdato u Zagrebu, 1987, Nakladni zavod Znanje.

Pauk može ubiti, ali to često može i činovnik. I jednih i drugih ima suviše. Pauci mahom imaju crnosivu boju koja odgovara tradicionalnoj boji činovničkog staleža. Pauci su, osim kad love, kao i činovnici spori, lenji, ravnodušni, neaktivni i bez inicijative. Pauke niko ne voli ali ni činovnike. Najzad, ma šta o njima mislili, i jedni i drugi su potrebni. Pauci ekološkoj ravnoteži pritode, činovnici organizacionoj ravnoteži države. Ali, dok bi bez pauka priroda funkcionisala, država bez činovnika bi stala, što za neke države i ne bi bila naročita šteta.U čemu je onda razlika izmedju pauka i činovnika? U tome što pauci nemaju zahteva, a činovnici često – ništa drugo do zahteva. Jedan od najčešćih je za povećanjem plata.
*****
Bez činovnika se ne može. I pre Rima. Od Rima pogotovu. Oni su zdravi krvni sudovi države, kao što su intelektualci njeni bolesni nervi, a radnici njen metabolizam. Ali u republikanskom Rimu služiti državu bila je čast i patriotska dužnost, premda ne preterujemo in e tvrdimo da se mudar senator, postavši guvernek neke provincije, i tako nije mogao obogatiti. Plen je bio tek nečasna mogućnost jednog časnog posla. Sama moć bila je dovoljna nagrada, a ponekad i ponos da se za Rim nešto korisno učinilo.

Danas moć sama po sebi više nije dovoljna nagrada. Nužno je i nešto da zvekne u gotovom. Da bi čovek imao zadovoljstvo u moći, nekada je bilo dovoljno da ima vlast. Danas je to malo za pravo uživanje. Vlast očekuje i da je dobro platite. Nekad se patriotizam ljudi dobijao na dar. Danas se i on plaća. Moglo bi se pomisliti da se ne plaća i ne isplaćuje samo bunt. Ponekad, ako preživi i nije nestrpljiv, i najokoreliji buntovnik može doći do svoje plate.
*****
Istina je da je prva briga države vlastita zaštita, ali državu ne čini samo njena prošlost, već i njena sadašnjost, ne jedino u toj sadašnjosti, njene fabrike, njive, hoteli, šume, drumovi, grobovi i devizni računi, nego pre i iznad svega – njeni gradjani.
*****
Izmedju Prava i Pravde postoji razlika od koje često zavisi i ljudski život. Ona nije u tome što Pravo često nije u pravu, a Pravda je to uvek, već možda u tome što je Pravo uvek samo ljudsko, a Pravda u sebi ima i nečeg više nego ljudskog.
*****
Želimo da budemo sve slobodniji, ali pošto istovremeno hoćemo i da nam bude sve bolje, sve više se sa državom mirimo, sve više postajemo njeni robovi, jer jedino ona može učiniti da nam stvarno i bude bolje.
*****
Udružili smo se u čopor da nam bude bolje. Izabrali smo i najbolje pse da nas čuvaju. A evo, kradu nas upravo oni. Umesto vukova iz gore, ovce nam odnosi naš pas čuvar.
*****
Postoje duboki razlozi zbog kojih je Schumpeter, teoretičar evropske socijaldemokratije, rekao da je, u uslovima diktature, nepoštovanje zakona (jer i ona je sama izvan zakona) i korupcija (jer i ona je sama korumpiranje ljudske prirode), možda jedino sredstvo kojim se olakšava život.
*****
Istina je uistinu čudnija od fikcije. Čudnija je jer je mnogo redja. Čega malo ima, uvek je neverovatnije i neobičnije od onog čega ima u izobilju.
*****
Cilj svadje nije da se rdjavo osećate vi, nego rdjavo da se oseća onaj drugi.
*****
Ja ću, lično, poslušati Unamuna koji misli da je manje verovatno da ćemo biti prokleti zbog svojih sumnji nego zbog svojih ubedjenja. Samo, ja mogu da sumnjam, ja sam bespomoćan. Vlada koja ni u šta ne veruje, ne bi mogla da vlada. A moć je prokleta i ovako i onako.
*****
Grčki polis, rudimentarni oblik antičke države, bio je i škola gradjanstva. On je formirao Grka, čoveka i gradjanina. On ga je učio moralu i pogledu na svet. Danas bi svakog prisebnog čoveka užasnula vest da ga zajednica još uvek formira, i da je njegov društveni moral manje stvar njegove slobodne volje, a više vraćanje društvu – mere za meru.
*****
Nema teme u kojoj smo tako jednodušni kao u osudi terorizma. U medjuvremenu ulice nam osvetljavaju bejrutski vatrometi, po trgovima zvižde meci snajpera, u robnoj kući plaćamo jednom novcem na kasi, drugi put životom na izlazu, eksplodiraju nam namirisana pisma i kante za djubre, izlet u susedni grad postaje put za groblje, avioni se pretvaraju u mrtvačke sanduke, a dečija kolica u pokretne bombe. Ali, uprkos svemu tome, ili baš svemu tome zahvaljujući, svi smo još više protiv terorizma. I mi što u njemu učestvujemo kao žrtve, i oni što u njemu učestvuju kao ubice.
*****
Vlast se s narodom dopisuje putem javnih proklamacija. Narod s vlastima, nekad preko zidova kuća i javnih klozeta, nekad pomoću pisama čitalaca novina. (Eksplozivna pisma nećemo računati, jer nije zamišljeno da budu pročitana.) Većina pisama čitalaca liče na setne poruke s nadgrobnog kamenja, a sam postupak na nekiju, kako su stari Grci nazivali izmenu misli medju živima i mrtvima.

Nadgrobni spomenik, ako je naročit, ponekad još i ode u muzej, ali poruka, i ona najmudrija, uvek odlazi u zaborav. To nam pomaže da istoriju pravimo kao da se pre nas i mimo nas ništa valjano nije uradilo, da je stvaramo kao sliku koja nema šta da duguje ni prirodi ni umetnosti.
*****
Narodi se ne sastoje samo od sadašnjosti i budućnosti. Prošlost ih je formirala, prošlost im često i budućnost odredjuje. Bez tog istorijskog saznanja teško se opstaje. Ni velik ne postaje. Pokušaj da se prošlost odbaci i sve počne ispočetka – razumljiv ali opasan nagon svake pobedničke revolucije – dovodi naciju do tragične izgubljenosti deteta, koje više ne poznaje roditelje samo zato što je pristalo da ih ne priznaje.

Iz toga se radja nesigurnost, a iz nje nesposobnost da se pored drugih i sa drugima živi, naročito onima što svoje roditelje imaju i priznaju. Ko sa svojom prošlošću i svojim poreklom ne ume na miru da živi, naći će se u ratu sa svojom sadašnjicom. Prošlost je kao duh kojeg hranimo o zadušnicama. Nenahranjen, doći će nas da jede.

“Pisma iz tudjine-1”, 2 deo

Neke misli iz knjige “Pisma iz tudjine-1”; od Borislava Pekica, izdato u Zagrebu, 1987, Nakladni zavod Znanje.

Kad se sve žrtve prirodnih i neprirodnih nesreća saberu, još uvek ih je manje od žrtava ljudskog fanatizma. Tako se fanatizam, kao radikalan oblik nerazumevanja, nepoznavanja i nepriznavanja drugih, javlja istovremeno i kao moćan inspirator istorije i kao njena najteža prirodna katastrofa. Pomore, pogrome, masakre i genocide našeg prosvećenog veka izveo je, razume se, fanatizam, ali bi opasno bilo poverovati da nekima nije kumovao hladan Razum, ma kako ga nazvali, naknadno obilazeći njegova groblja. Jer, u svako se fanatizmu može pronaći po neka razumna ali izopačena ideja, i u svakom razumnom poduhvatu fanatizam koji čeka svoj trenutak.
*****
Vlastite mane imaju uvek lepša imena od tudjih, i uvek bolje razloge od tudjih, a ponekad umeju da se pretvore i u vrline. Eto zašto je nečija postojanost za mene fanatizam, a moj fanatizam – postojanost mog karaktera.
*****
Izlet u prirodu, nije li to dirljivo? Čovek materijalističke civilizacije i robotskih navika, kome reklama zamenjuje slobodu volje a slobodna volja bira reklame, još nije pogubio drevne spone sa Zemljom i, kad god mu produkcija serijskih besmislenosti dopušta, vraća joj se da u njoj, kao mitski Antej, obnovi istrošenu snagu.
*****
Živimo u vremenu brzine. Krećemo se, mislimo, menjamo sve brže. Danas je više nego u bilo koje doba potrebno manje vremena da nešto pronadjemo, primenimo, na to se naviknemo, a onda, jednako naprasno, sve to zaboravimo i odbacimo. Da se pomirimo sa zemljom koja nije centar vasione, trebalo nam je hiljade godina, da shvatimo kako je možemo uništiti – nekoliko decenija, a da je uništimo – svega nekoliko minuta.
*****
Zastarevamo, opsolescentni postajemo brže nego ijedna generacija u povesti vrste. Dok su se stvari sporo menjale, iskustvo otaca moglo je važiti pokoljenjima pre nego što dodje u sukob sa iskustvom potomaka. Danas se bespoštedni rat iskustava, rat, u stvari, za životni prostor, vodi vec sa sinovima.
*****
Starost je pre svega umna, fizička i osećajna usamljenost, a stekao sam utisak da je na luteranskom Zapadu biti star, usamljen i nemoćan jedva nešto bolje nego biti mlad, debeo i neoprezan medju ljudožderima.
*****
Datum nastanka kompromisa nije poznat. Tvrdi se da je čovek zlatna sredina izmedju božanstva i životinje, id a je to prvi uspeli kompromis iz kojeg su proizašli svi ostali.
*****
Načelno, kompromis označava srednje rešenje od dva moguća i mahom bolja. Ravnotežu izmedju krajnjih mogućnosti i ograničenih uslova da se one postignu. U istoriji je to pokušaj da se pobedjena strana zadovolji osećanjem da joj nije oteto sve što se moglo. U filosofiji je to često istina koja najbezbolnije ujedinjuje sve naše zablude, a u nauci način da se od neke zagonetke napravi odgonetka koja će opet jednom postati zagonetna.

Ali, ma kako biblijski prezirali kompromise, zbog kojih ništa nije ni vruće ni hladno, već je sve otužno mlako, bez njih civilizovan život nije moguć. Bez izvesnih kompromisa ni ulicom ne bismo mogli proći. Svi bi, naime, držali da je ulica samo njihova.
*****
Kompromis, kao i svaki hibrid, sazdan od raznih pa i protivrečnih tendencija, nikad, naravno, ne izgleda naročito privlačno. Nipošto lepo kao čisti oblici krajnosti, od kojih je, silom prilika i razuma, sklopljen. Naprotiv, česti izgleda nakazno, kao nedonošče svojih krajnosti. Ali, pogledamo li istoriju, videćemo paradoks: ružno je sve što je od lepih, čistih krajnosti sazdano, a ružni kompromisi čine njen lepši deo.

Da, neugledni, nakazni, ružni kompromisi, a od istorije se ne ište da bude lepa nego podnošljiva.
*****
U istoriji civilizacije bilo je nacija koje su ratove tretirali kao masovne moralne preparandije. Drugi su na neke od njih gledali kao na plemenit sport. Tome olimpiskom idealu prvi su se primakli Rimljani, koji su svoje ratove počeli iz potrebe, nastavili iz sporta, a završili iz nužde. Danas rat više nije sport, ali je sport izgleda, postao – rat.
*****
Red i Zakon su produkt civilizacije, a civilizacija nije proizvod Reda i Zakona.
*****
Što svetu ide gore, to je novinama bolje. U novinarstvu je poznato da je smrt jednog čoveka koji se omakao niz stepenice teška nesreća, ali da je tek pogibija hiljadu ljudi od uragana – vest. Nekrofilni mentalitet u prirodi je poziva koji živi od tudjih nevolja, kao što lekari žive od naših bolesti, advokati od naših pogrešaka, a političari često od naših gluposti.

Medjutim, da li je od mizantropske štampe bolja neka koja služi umesto sredstava za uspavljivanje? Koja piše samo o lepim dogadjajima, uspesima vaše zemlje, dobrim izgledima za budućnost, padu cena i smrtnosti, o povećanju blagostanja, slobode i pravde? Jeri ma i takve štampe. Uglavnom tamo gde je optimizam državna politika, pesimizam je ostavljen čoveku s ulice.
*****
Slobodnu štampu i spokojan život istovremeno je nemoguće imati. Moguće je, naravno, bez slobodne štampe imati spokojan život. Samo, koliko će on trajati ako nikoga nema da nas na vreme obavesti o svemu što ga ugrožava?
*****
Ako Evropljanina javno zapitate šta je najvažnije u životu, reći će vam da su to ljubav, razumevanje, lojalnost, poštenje, ili ma koja od vrlina kojima se pokriva činjenica da se u medjuvremenu češto ponašamo kao svinje. Ako pitanje postavite u četiri oka, svako će vam reći da su najvažniji novac i vreme. Ako para ima, čovek se i bez ljubavi snadje. Lojalnost i razumevanje se kupuju. A poštenje je, kad mu vidite posledice, poslednja stvar koju bi pametan čovek poželeo. Jedino se vreme ničim ne nadoknadjuje i zato velimo da je ono – novac.

Kod nas se čovek uvek nekuda žuri, uvek je u nekoj hitnji, čiji cilj nije nikad jasan, samo je hitan. Posao se i ne mora svršiti, samo je važno da se brzo – ne svrši.

“Pisma iz tudjine-1”, I deo

Neke misli iz knjige “Pisma iz tudjine-1”; od Borislava Pekica, izdato u Zagrebu, 1987, Nakladni zavod Znanje.

Ma gde i ma kako živeo, pravi će pisac uvek pripadati istoriji i sudbini svog naroda.
*****
Neizbežnom izmirenju Moći i Duha, Istorije i njenih buntovnih crnih ovaca, pomaže činjenica da je, usled tehnološkog napretka, svet danas nerazlučiva celina, kopno a ne arhipelag, i da su medjuzavisnosti ljudi za opstanak vrste presudnije nego ikad u njenoj mučnoj povesti. Svet se više ne sastoji od usamljenih humanih enklava, razdvojenih brisanim prostorima divljine. Niko više iz njega ne može biti proteran, niti od sebe pobeći.

Kada je Cezar Avgust oterao Ovidija u crnomorske Tome, pesniku se s pravom činilo da je prognan iz samog života, jer ono što je on pod životom podrazumevao zbivalo se samo na Mediteranu. Ovidijev svet dosezao je koliko i džilit rimskog legionara, a sve što je izvan zaštite Romulovog štita dešavalo bilo je i – izvan sveta.
*****
Pesnik je glasnik svog sela i glasnik sveta. Nemoguće ga je proterati u ništavilo. Možete ga jedino oterati u slavu. Ima znakova da Moć ovu istinu počinje da shvata.
*****
Govoriti o piscu u tudjini nije što i govoriti o ma kom čoveku u toj tudjini. Za ljude je jezik pomoćno sredstvo egzistencije, prilagodljivo zajednici u kojoj se živi. Za pisca je ono – jedino. On može sve promeniti, pa i zemlju, no, osim izuzetno, ne i jezik svojih dela. Dugo biti izvan kruga maternjeg jezika rizik je. Spona sa poreklom i tlom genetska je, mitska. U ljudskim i umetničkim iskušenjima ona antejski obnavlja istrošenu snagu.

Van zemlje životodavno korenje se suši, izvora te obnove nema. On postoji samo u memoriji, a memorija je groblje i, kao i svako groblje, za život nije. Stoga pisac u tudjini hoda oštricom brijača izmedju novih iskustava i starih uspomena, dva jedina vrela njegovog nadahnuća. Hoće li nova iskustva razoriti uspomene ili ih oploditi boljim razumevanjem, neizvesno je.
*****
U načelu, pisac ne izražava samo svoje već i neko opšte iskustvo. Oba izviru iz realnosti. Težinom kamena potonuti u realnost opasno je kao i, poput eha ili sene, živeti van nje. Da, zbunjen, od nje ne pobegnem, ali da u nju ne potonem, izgubim nezavisnost mišljenja i sposobnost da svoje teme izdignem do izvesne univerzalnosti, bez koje nema umetničke istine, izmakao sam se da tu realnost svoje zemlje i njene sudbine, osmotrim i sa strane.
*****
Iz toga kako čovek sa Balkana vidi svet, videće se možda i kakvi smo sami. U drugima, kao u ogledalu, videćemo sebe; u njihovim vrlinama, svoje mane; u njihovim mogućnostima, svoja ograničenja; u njihovim sposobnostima, svoje nemoći. A nadajmo se, premda nada nije velika, u njihovim Manama, ograničenjima i nemoćima, izvesnu šansu za samopoštovanje.
*****
Mi živimo u svetu na glavu obrnutom, u kome se prošlost menja a budućnost je neizmenjiva, gde jezik ne oživljava misao nego je ubija, gde se mir obezbedjuje ratom, ropstvo proglašava slobodom, moć zasniva na strahu i neznanju, a granice izmedju laži i istine zauvek su izbrisane. I gde san, pre nego što i on bude programiran, ostaje jedini slobodan koridor kojim se iz mračnog sveta 1984, 1985, 1986, ili ko zna koje, može pobeći u neki bolji san i naravno, smrt.
*****
Razlika izmedju božanskog pašnjaka i ljudske pećine, večna je razlika izmedju naših nada i istina, naših utopija i realnosti, naših istorijskih ciljeva i naše istorije, a možda i ljudske iluzije i ljudske sudbine.
*****
Svet u kome živimo je svet u kome se još uvek robuje za mišljenje, i robuje mišljenju, i upravo zato što se mišljenju robuje, na robiju se zbog misljenja ide.
*****
Ovo je svet u kome se još uvek ima samo jedan pouzdan način da se čovek rodi, a već bezbroj sigurnih načina da se ubije, i opet, hiljadu načina da se umre.
*****
U svetu u kome živimo svaki je čovek osudjen na smrt, samo je pitanje kada i kako će se presuda izvesiti.
*****
Nesrećnom čoveku malo znače razlozi njegove nesreće.
*****
Emigrant, je pre svega, usamljen čovek. I to ni najmanje ne zavisi od njegove društvene ili personalne pozicije.
*****
Emigracija je nerazlučiv deo evropske istorijske tradicije i nevoljan ishod njenih istorijskih prinuda, a naša emigracija, ma šta, s pravom ili ne, o svakom izgnaniku pojedinačno mislili – neotudjivi deo našeg naroda.
*****
Istorija je knjiga koju valja čitati s nepoverenjem, a budućnost knjiga koja se ne sme uzeti kao da je već napisana.
*****
Rimskog carstva odavno više nema, no rimska izreka “Neka se Pravda vrši, makar svet propao” još važi. U civilizaciji, u kojoj je ljudski život sve komplikovaniji, ograničeniji i ugroženiji, a čovekova prava sve uslovljenija okolnostima nad kojima se nema moći, važi ona više nego ikad. Jer, svako u svom srcu zna da će svet propasti samo ako se pravda ne vrši.

Pravda kada je u pitanju većina, al ii pravda za manjinu; pravda za sve zajedno, ali i pravda za svakog pojedinačno; pravda za one što su u pravu, kao i za one koji nisu.

Pravda kao univerzalno pravo.
*****
I kod zajednice i kod jedinke manir je način ponašanja, ustaljena forma odnosa koja obeležava stepen civilizacije. Ukoliko je on viši, maniri su očigledniji i presudniji za njeno skladno funkcionisanje. A istorija poznaje i one civilizacije koje su se na svom vrhuncu, obično pre pada, pretvorile u tako savršene formed a u njima, osim manira, ništa više nije bilo.
*****
Gradjanski maniri odaju životne nazore. To je manir zaštite privatnosti, vašeg prava da budete ostavljeni na miru, ali i vaše obaveze da na miru ostavljate druge. To, izmedju ostalog, znači da čovek u ponoć ne leži na ulici da bi mu pravili društvo, već što mu je teško, a to je u najvećoj meri njegova lična stvar. A prometu ako smeta – policijska.
*****
Druženje pretpostavlja izmenu misli, a, pravo ako ćemo, kome tudje misli trebaju? Svakome su svoje dovoljne.

“Godine koje su pojeli skakavci-III”-6. deo

Neke ideje iz knjige “Godine koje su pojeli skakavci”, III tom; Borislav Pekić, BIGZ, Begrad,1990.

U socijalizmu postoji potpuno odsustvo inicijative i šansi za ličnu sreću. Radi se za male pare, a da bitnu razliku u svom položaju, ako radi dobro ili radi rdjavo, neće osetiti, a ni otpustiti ga ne mogu.
*****
Umetnici su nezamenljivi kolaborateri. Kod njih će umetnička savest uvek pobediti gradjansku.
*****
U realsocijalizmu postoji hronična psihologija opsadnog stanja, izvanrednih prilika i ugroženost spoljnim i unutrašnjim neprijateljima. Opsednuto društvo je posednuta kolektivna pamet. Posednuta pamet je uvek sužena na uzrok svoje fiksacije, izvesnu spoljnu ili unutrašnju opasnost i ne može se normalnom funkcionisanju vratiti sve dok se ta grožnja ne ukloni.

Opsednutost – i posednutost idejom opsade – nikad ne misle drukčije nego kao uplašeni gradjani opkoljenog grada, da je za otvaranje njegove kapije dovoljan samo jedan izdajnik. Na takvoj se psihološkoj osnovi grade potrebne monolitnosti i eliminišu do krajnjih mogućnosti odlažu zdrave razlike koje bi se, u protivnom, svakako ispoljile.
*****
Prosečan socijalistički gradjanin podseća na osudjenika, čija sudbina nije definitivna – mada je kao takva zamišljena – već u potpunosti zavisi od njegovog ponašanja na izdržavanju kazne, u ovom slučaju socijalističkog života. To je ponašanje prilagodjeno spoljnim zahtevima, uslovima Ideje, Partije, Vlasti, Uprave, i zato veštačko.

Izvesno vreme ova artificijelnost – u obliku glume, memesisa i ostalih vidova mimikrije – ne menja čovekovu ličnost. Ne menja je, naime, sve dotle dok je kadar da ispod zaštitne maske raspozna i sačuva svoje staro lice. Vremenom, medjutim, doći će do izjednačavanja maske i lica, maska u lice tone i preuzima ga, ali će identifikacija biti neprirodna, prisilna, bolesna, jer neće obuhvatiti podsvest, pravo sedište našeg bića.

Podsvest će se buniti protiv strane svesti, kao što se telo buni protiv presadjenog organa. Izlučiće ga u duševnoj konvulziji, ili će, i dalje ostajući buntovna, u nju sasvim potonuti. Ono što u oba slučaja ostaje, mentalna je i moralna ruševina. Ovako razorene ličnosti realizuju jedno na smrt bolesno društvo kome individualno lečenje ne pomaže, kome je potrebna kolektivna terapija temeljne promene životnih uslova.

U realsocijalizmu možda na njegovu robiju i nećete otići ako odbijete masku da nosite, ali ćete otići svakako ako pokušate njima s lica da je skinete.
*****
Vele da vreme koje ostavi traga ne može biti besmisleno. Besmisleno ne može biti, dabome da ne može čim se živi, no, šta mu brani da bude uzaludno? Pogotovu teško. A najpre, i uzaludno i teško.
*****
Čovek robuje i za zločin i za dobro delo podjednako. Ljudi su robovali za pravdu koja će postati zločin, za zločin koji će biti Pravda. Patnja kojom se ideali ostvaruju nikakav nije garant njihove vrednosti.

Boljševici su od ruske carske vlasti okrutno proganjani (malo manje okrutno, doduše, nego što smo držali pre nego što smo upoznali njihove progone). Hapšeni su, osudjivani, unijani. U svetu što ga danas pobedjeni, poniženi, prezreni i rezignirani napuštaju, ništa se od te plemenite patnje ne vidi. Vidi se samo njihovo delo.

“Godine koje su pojeli skakavci-III”-5. deo

Neke ideje iz knjige “Godine koje su pojeli skakavci”, III tom; Borislav Pekić, BIGZ, Begrad,1990.

Manipulacioni, ergo, korupcionaški sistem po sebi podrazumeva sve vrste nepravdi, pa i one koje se tiče raspodele dobara. Uvek mora postojati njihov dispozicioni depo iz kojeg će se, mimo zakona i stvarnih zasluga ili potreba, deliti mito onima koji ga, takodje mimo zakona, zasluže. U načelu, nepravedna raspodela ne mora bit ii neracionalna. Zavisi samo s koje je tačke gledišta uzimate. Da li vam je kriterijum javno dobro ili interes vlasti. Ako od drugog polazite, onda je nepravda korisna, pa, prema tome, i racionalna, jer vam obezbedjuje podršku koju, inače, ne biste dobili.
*****
U socijalističkom Ustavu veli se, takodje, da svako ima prava na rad, ali se ne kaže i da od njega neće moći da ljudski živeti, da svako ima sve slobode, ali ne i slobodu da sve iskoristi.
*****
U realsocijalizmu postoji opšte siromaštvo iz kojeg je isključena jedino povlašćena manjina stanovništva sa državnim i partijskim (komunističkim funkcionerima) na čelu. Socijalistički funkcioneri nisu morali lično biti bogati. (To su počeli postajati tek kada su izvesne privilegije ukinute, kad se pojavila deca koju je trebalo zbrinjavati i kad se u socijalizam, na zadnja vrata, ponovo uselio izgnani duh poseda i profita.) Na raspolaganju im je stajala znatna državna imovina koju su mogli po slobodnoj volji koristiti.
*****
Socijalistička privreda teži samodovoljnoj privredi. Nesposobna za konkurenciju, nepoverljiva prema inostranstvu – jer je ona uvek u nekom neprijateljskom okruženju – prinudjena je da se zatvara u vlastito tržište, koje , u odsustvu ekonomske utakmice, jedino tako može da kontroliše. Usled slabe propulsivne moći i za robu i za rad i za kapital takva je zatvorena privreda stalno na nizlaznoj produkcionoj liniji, i u kakvoći i u količini proizvoda.
*****
Jedna od upadljivih utisaka iz realsocijalističkog društva je opadanje civilizovanog ponašanja. Kod gradjanstva se onda javlja vid načelnog otpor protiv nasilno uvedene prostote. Odmah posle rata učtivost se smatrala znakom buržoaske dekadencije i titule “gospodin” i “gospodja” nisu izražavale poštovanje već porugu. “Ti” je dokazivalo druželjublje, gruvanje u prsa naklonosti.
*****
Cilj socijalizma nije despotija, no jednakost i Pravda, a ipak se njegova praksa sadrži u likvidaciji i onih pretpostavki za koje se izborila toliko omražena gradjanska demokratija i njen tvorac – gradjanska klasa. Disproporcija izmedju načela socijalizma i njegove stvarnosti tolika je da se s njegovim inicijalnim idejama gubi svaka veza. Umesto široke oblasti ljudske sreće i blagostanja, dobili smo znatno prostranije, naseljenije, nečovečnije i opasnije fokusno mesto ljudske patnje.
*****
Vladajuća doktrina realsocijalizma imala je neizmerno dosadan, tutorski, apsolutističko-prosvetiteljski manir masovnih narodnih preporoda. Bila je vulgarna, bučna, prodorna, svuda prisutna, sveobuhvatna, uvek nadahnuta, narodnim dobrom i brigom za čoveka, koji je bio njena “najveća vrednost”, pa se valjda zato toliko i rabila.

Socijalizam bi se lakše podnosio kada ne bi zahtevao da se hvali. I to uvek, i povodom svega. Kada bi on terao svoja posla, a nas pustio da teramo svoja. Njegov mu tutorsko-prosvetiteljski karakter, iscureo iz ubedjenja da je čovek žrtva okolnosti, pa, prema tome, izmenljiv, medjutim, to ne dopusta.
******
Socijalistička je sloboda – proglašena najviše dostupna čoveku – kombinovana od: neprimernljivih načela (uz ona koja se ne primenjuju), izvanrednog broja ograničenja koja na minimum svode ona primenljiva i sveopšte kontrole tog “oslobadjajućeg procesa”.

U idealnoj slobodi sve su funkcije pristupačne svima i prvi je kriterijum sposobnost da se valjano obavljaju. U socijalističkoj slobodi pripadnost vladajućoj partiji i njenoj oligarhiji, uz praktičnu odanost njenim ciljevima, zamenjujuci sve druge kriterijume.
*****
Uslovi života u socijalizmu diktiraju tip morala. Osnovna se briga tiče egzistencije. Održavanje u životu uzima sve vreme i koristi svaku misao. Takvo ustrojstvo režima ima za cilj eliminisanje zahteva za nekim pravom, ličnim ili opštim. A naročito za pravom na promenu. Čovek koji stoji na rubu ambisa mora da održava ravnotežu, on nema kad da ispituje prirodu provalije, razloge zbog kojih je na njen rub došao i da se raspituje za – vodiče.
*****
Ako spontani mehanizam socijalističkog života nije dovoljan da obezbedi ravnodušnost gradjana prema svojoj sudbini i njihov revolt spreči, ako on, iz bilo kakvih razloga, i suviše prostora ostavlja za razmišljanje, zaključivanje, pogotovu za proishodeći čin, organizuju se konzekutivne neprijateljske afere, masovne kampanje, opšte reforme, prestrojavanja (diferencijacije) u hodu (u mestu, zapravo), izdaju se saopštenja, daju obećanja, čini sve što je načelno i logički nemoguće, ali je praktično i dijalektički moguće, da se neizbežno izbegne. Ako se to ne može, onda na dug rok odloži.

“Godine koje su pojeli skakavci-III”-4. deo

Neke ideje iz knjige “Godine koje su pojeli skakavci”, III tom; Borislav Pekić, BIGZ, Begrad,1990.

Izvesnost da se nešto dogodilo, vulgarna je prema neizvesnosti da će se to dogoditi. Pretpostavka bogatija od fakta. Nada plodnija od sigurnosti. I mašta dublja od stvarnosti.
*****
Trockisti su pobijeni, jer su, navodno, bili krivi, ali je stvarno izvršeno ritualno ubistvo da bi prosperirao komunizam.
*****
Nikada vam neće pasti na pamet da izvesna savremena društva, medju kojima se ističu socijalistička, koja sebe smatraju civilizovanim, postupak žrtvovanja actečkog jedenja boga, već odavno primenjuju prema svojim vodjama. Pošto su im najpre ukazivali sve počasti srodne idolatriji, svečano ih putem kultnih sudova, prinose na žrtvu kolektivnim razočarenjima svog naroda.

Obožavanje starih ruskih boljševika, prethodilo je njihovoj masovnoj obrednoj likvidaciji. Bog, naime, ne prima beznačajne žrtve: “Dosta mi je”, veli on gnjevno Mojsiju, “žrtava paljenica, pečenja jarećeg!” Od Adama zahteva žrtvovanje rodjenog sina. Od revolucije smrt njenih najmilij sinova, dece njene krvi. Ko to ne shvata nikad neće biti revolucionar.
Izmedju duboke vere pripadnika Konda da će posle žrtvenog kasapljenja jednog naročito odabranog saplemenika godina biti rodna, te nastati blagostanje, i vere domorodaca realkomunizma, boljševizma da će, posle uklanjanja izdajnika revolucije, streljanja Kamenjeva, Zinovjeva, Buharina, Tuhačevskog, itd, ili njihovih kopija po drugim narodno- socijalističkim zemljama, sve krenuti nabolje, jer rdjavo je samo zbog njih, nema supstancijelne razlike.
*****
Ako bez ikakvog istorijskog predznanja prisustvujete procesima Velike čistke, a kao naučnik navikli da posmatrate bizarne rituale, u kojima svaki pokret ima prenosno, sveto značenje, pa se ne može izostaviti, nego se uvek na isti način ponavlja, gde su reči prvosveštenika (sudske tužbe) i inkantacije vernika (publike) striknim kanonima propisane, vi ćete poverovati da prisustvujete obredu – uvek sličnom pozorištu – posle kojeg će se učesnici mirno razići kućama. Ako poznajete neke drevne svetkovine, gde se ljudske žrtve imitiraju, otpratićete osudjenika na smrt u podrumu i gledati kako mu u potiljak pucaju, a zatim očekivati da se digne, rukuje s krvnicima i ode kući.
*****
Starost nema nikoju prednost, jer je društvena korisnost u socijalizmu krunski kriterijum poštovanja. Društvo još nije došlo do eutanazije nekorisnih staraca, koje se obavlja u nekim drevnim plemenima, premda je socijalna eutanazija (teranje u usamljenost), materijalna (niske penzije) i psihološka (nipodaštavanje), nagoveštaj još otvorenih pogućnosti na polju usavršavanja funkcionalnosti društva.
*****
Granice slobode u realsocijalizmu društvene su prirode. Ako dublje ne razmišljate o svom ljudskom položaju – a ko za tako nešto ima vremena i novca? – osećate se slobodnim. No, ako malo bolje zagledate tu slobodu, zaprepastiće vas broj ograničenja kojima vas ona prepušta, pa i izlaze.

Neka, razume se, nećete zapazati, jer ste na njih od malih nogu navikli, drug aće vam izmaći, jer se s njima još niste sudarili (za sada se vas ne tiču, ne tangiraju vas), treća vam se ne ćine naročito teškim, četvrtu vrstu i ne držite obaveznom, sve dok zbog nepoštovanja njenih zahteva ne budete kažnjeni. Svejedno, ona su tu. Vaša je sloboda u suštini sistem simultanih, medju sobom kombinovanih ograničenja.

Šta nije potrebno prestaje biti važno sve dok nismo spremni ili dok ne budemo sposobni da obavimo ono što uistini jeste. Vaša je slavna sloboda puko naličje prinude, njen, ni za koga važan, ostatak. U tom pogledu robija je samo pooštravanje uslova zatvora u kome vi već jeste.
*****
Realsocijalistička (realna i socijalistička) sloboda je pod punom kontrolom državnih organa, potpomognuta Partijom i odozgo indukovanim strahom gradjana. Stah se širi. Osnovni uslov za vladavinu “naoružane” despotske manjine je time stvoren.
*****
Jedna od pretpostavki slobode je sposobnost komunikacija i razmene obaveštenja. U realsocijalističkom društvu informacije su izopačene, nepouzdane, ukratko – neupotrebljive. To će stvoriti, posle izvesnog vremena, naopaku predstavu o spoljnem svetu, u koju će najzad i mnogi gradjani poverovati.
*****
Represija i terror zasnovan na strogim ali ambiguitenim zakonima i širenju straha osnova je realsocijalističkog društva. U “Duhu zakona” Montesquieu je strah i strepnju uzeo kao obeležje despotija. Dodaćemo im i neizvesnost, široko polje egzistencijalne nesigurnosti, iz kojeg strah i strepnja dobijaju svoje zemaljske hrane. Slobodu ne odlaže terror. Uvek je odlaže strah od tetora.

U normalnom, civilnom poretku stvari ovakav strah se javlja samo kada ste počinili delo kažnjivo zakonom, a još niko za to ne zna. On je uvek vezan za realan razlog. U depotijama je načelan. Plašite se za svaki slučaj. Po javnom iskustvu znate da za kaznu u vašoj socijalističkoj zemlji nije neophodno delo. Da je dovoljna sumnja. Pa ni ona. Tek objektivna mogućnost izvršenja dela. Najzad, ni ona. Sasvim je dostatna neka opšta potreba za krivcem. U mladosti boljševičke revolucije, recimo, da budete buržujskog porekla i udjete u kategoriju načelno klasno krivih.
*****
Primeran gradjanin jedne depostije nije onaj koji se savesno prodržava njenih i najbesmislenijih zakona i načela ponašanja, nego ko je od pomoći vlastima u njihovoj promociji. Pasivna lojalnost nije dovoljna. “Gradjanska ravnodušnost” je još za jakobince bila – krivično delo. Zahtevala se aktivna saradnja. Prodaja duše djavolu in extenso. Sistem despotije daje sliku kamena koji je u vodu pao i obrazovao sve šire i šire korupcionaske krugove.
*****
Sve despotije obožavaju rad. “Rad oslobadja” je krilatica tiranija. Za njih je rad dužnost, pre svega opšta i za opštost, u demokratijama potreba, pre svega lična, i za ličnost. I u Trećem Reichu i u Sovjetskom Savezu (u njegovim satelitskim kopijama takodje) udarnička proizvodnja promovisana je svim sredstvima ne samo zato da bi se zemlja što pre iz tehnološke zaostalosti izvukla nego da bi se njeni gradjani zabavili nekim realnim, na izgled dostizivim ciljem koji će im zameniti brigu za ličnu sreću i blagostanje.

Kako njegov pravi cilj nije sama proizvodnja, nije emitovanje robe već posebnog tipa gradjanina, gradjanina kao orudja, alatke, instrumenta, ona je stalna, a pošto je stalna, i uvek temperamentna, postaje najzad ropska. I nije ropska samo zato što se obavlja za drugog (državu), ili što radnik od njenog povećanja nema nikakve osobne koristi, pa ni interesa da je uvećava, već što ga duhovno pretvara u slugu. Rad izbegavate često nesvesno. Rezultat je - niska produktivnost i očajna kakvoća proizvedene robe.

“Godine koje su pojeli skakavci-III”-3. deo

Neke ideje iz knjige “Godine koje su pojeli skakavci”, III tom; Borislav Pekić, BIGZ, Begrad,1990.

U kojoj meri strah menja ličnost i zašto tiranije uspevaju? Njihov krunski trijumf nije u sistematskom širenju straha nego u razradjenoj metodologiji masovnog korišćenja njegovih sekundarnih psiholoških posledica. Kada se stvori stalan izvor straha, njegov divovski projektor, iz kojeg na sve strane radijalno zrače impulsi panike, primarne se posledice u samom strahu već iscrpljuju. Sekundarne traju i kada neposredan povod zebnjama iščezne.
Te sekundarne posledice se, preko unutrašnjeg duševnog metabolizma, kada su nevolje posredi i inače sklonog hiperbolama, preobražavanju, s jedne strane, u nove izvore straha, s druge, u medjusobno nepoverenje, nepostojanost, egotizam i bezobzirnost.

Strah više ne dočekujemo nenaoružani i pasivni. Mi se sada s njim borimo. Ali kako? Preventivnom odbranom putem dokazivanja lojalnosti vlastima koje nas tim strahom ugrožavaju. Postajemo njeni aktivni saučesnici, participacijama.

Tiranija se održava koncentrično šireći impulse straha, od uplašenog vodje sve do nas, prestravljenih gradjana. Užasavajući se tiranije, mi i ne osećamo kako smo tiranima postali. A to je njen najviši trujumf i naš najdublji pad.
*****
Iščežavanje socijalnih manira, gradjanske društvene ugladjenosti, konvencija u ponašanju zapaža se i u tiranijama. Posle 1944. nije iz oslovljanja nestala samo “buržoaska” titular gospodina i gospodje. Zajedno s njom nestali su svi oblici javne učtivosti, pa i konvencionalne ljubaznosti, koja je, ma kako formalna, život činila ugodnijim.
*****
Dok smo van tamničkih zidova, pa makar i medj zidovima limitirane slobode totalitarizma, ili, u gradjanskim demokratijama u zarobljeništvu njenih personalnih ograničenja, važećih samo za nas, sličnih disciplinskoj kazni u okviru sudske, mi o slobodi ne mislimo.

A kad mislimo, činimo to povremeno i jedino u strogo definisanom polju tih ograničenja. Van njih se smatramo slobodnim, u prirodu, obim te slobode nikad ne zavirujući. Sloboda se prosto podrazumeva. Podrazumeva ma kakva da je, potpuna ili krnja, nesputana ili delimično suspendovana, opšta ili selektivna.

Pošto se o njoj bez izričitog povoda ne misli, sloboda koja se poseduje i upražnjava, ne doživljava se uopšte kao sloboda. Čulo se ima samo za njena ograničenja. Interes privlače zabranjene stvari, dopuštene se uzimaju kao same po sebi razumljive. Sloboda se opet zapaža tek kad je više nema.
*****
Šta je, zapravo, za vas značila zabrana da slobodno izražavate svoja politička uverenja ako su ona u suprotnosti sa zvaničnom politikom SKJ? Jedno ograničenje, ništa više. Veliko, svakako. Značajno, nema sumnje. Neugodno, zacelo. Ali, ipak, ne i potpuno, ne apsolutno. Jer vi ste ta uverenja, ako vam je do njih baš toliko zapelo, mogli izražavati sasvim slobodno u krugu svojih istomišljenika, pod uslovom, naravno, da od njih ne pravite javnu upotrebu.

To vam niko nije mogao zabraniti, osim, eventualno, bojazni da medju vašim prijateljima ima doušnika, što je uvek moguće. Osim toga, ako ste mudri, shvatićete da sloboda mišljenja ništa ne znači – čak je i, s privida slobode, opasna – ako nije praćena slobodom javnog govora, a ova nema nikakvog smisla – čak je i, s dvostrukog privida slobode, štetna – ako joj ne sledi potpuna sloboda udruživanja na bazi tog mišljenja i govora. A pošto su vam ove dve poslednje slobode uskraćene, vi još bolnije uočavate besmislenost one koja vam je ostavljena.
*****
Šta je za vas značila nemogućnost (nepostojanje slobode) da zauzmete profesionalni položaj, saobrazan vašoj stručnoj spremi i sposobnosti, samo zbog korumptivnog principa moralno-političke podobnosti, najefikasnijeg sredstva za elegantan odstrel svake poslovne konkurencije, rezervisan jedino za profesionalno diletantske ešalone članova vladajuće (jedine, nota bene) stranke?

Svakako teško razočarenje, osećanje nepravde, prikraćenosti, a verovatno i osvetničku formulaciju nepovoljnog mišljenja o poretku stvari, u kome tako nešto nije samo ozakonjeno kao opštedruštveno pravilo, već se smatra najsavršenijim putem za distribuciju ljudske i socijalističke radne snage.

No pošto ste vi to mišljenje, jamačno, već imali – jer biste, inače, moralno-politički podobni bili i jebeni položaj dobili – ni to od nekog značaja nije. Drugi vam putevi, u medjuvremenu, nisu zapreteni. U krajnjem slučaju, možete u inozemstvo otići. Tamo se druga svojstva zahtevaju.
*****
U realsocijalizmu mnoge vam praktične slobode, uostalom – a za njih je većina ljudi jedino zainteresovana – i nisu uskraćene. Ostale su nedirnute, samo ih vi, u jurnjavi da ih iskoristite, niste primećivali. One se, naime, takodje podrazumevaju. Zna se po sebi šta ste vi slobodni da radite. (Izmedju ostalog i da je, mada ne izričito, dopušteno sve što je izričito nije zabranjeno.) Vaše je vreme redovno jedino vaše, ako vam ga drugi ne kvare. Vaše su odluke takodje vaše, ako možete da ih sprovedete. Imovina, ako nije nacionalizovana ili eksproprisana da utemelji partijsku “društvenu svojinu”, vaša je, na vašem slobodnom raspolaganju. Ukratko, ona postoji. Jedino vi niste imali vremena da je vidite i da joj se divite.
*****
U boljševizmu ljubav prema socijalističkoj domovini uvek se završava njenom najgnusnijom izdajom i, razume se, okrutnom smrću kao odmazdom. Odnosno, svakoj je velikoj izdaji Ideje preduslov fanatična odanost i značajna uloga u njenom revolucionarnom trujumfu. Velika uloga je nužna da izdaja bude što veća, da bi, već i po svojoj istorijskoj funkciji, mogla na sebi poneti teret svih proteklih promašaja, što nekoj beznačajnoj kolektivnoj žrtvi, očigledno, ne bi uspelo;

kontrarevolucionarna sabotaža komunalnog djubretara može, eventualno, zagaditi jedan narodni kvart jednog narodnog grada, ali ne može zagaditi celu zemlju, ne može celoj državi i njenom random narodu pokvariti žetvu. Kazna koja stiže izabranog opšteg i univerzalnog krivca obezbedjuje oproštaj naroda – koji bi u protivnom podigao kontrarevoluciju – ali i garantuje buduće uspehe, jer izdajnika naroda, učesnika svih bivših promašaja, više neće biti. Ovaj se mitski scenario uvek obavlja kao sudski javni obred.