Pitanje konfidentstva kao društvene pojave ima različite vrednosti. Ono je ofanzivno sredstvo jedne nesigurne moći, čiji i ostali mehanizmi počivaju na moralno sumnjivim pretpostavkama i još sumnjvijim ciljevima, u svakom slučaju, na vidljivom prekoračenju društvenog punomoćja, ako priznajemo da je ikakvo uopšte postojalo, da jet a vlast legitimna.
I ne može se razumeti osim kao konstitutivni deo sistema, inspirisan vlastitom ilegalnom prošlošću, u kojoj su, to tek sada otkrivamo, podzemne, karbonarske, mafijaške operacije zamenjivale javne činove. S gradjanskog stanovišta, medjutim, denuncijanstvo na socijalističkoj slobodi, ma kako ograničena i nepotrebnim klopkama minirana, ne zaslužuje naše razumevanje. Jer ako su te klopke potrebne, nije potreban socijalizam, odnosno tada priznajemo da i socijalističku slobodu treba da shvatimo kao zatvor.*****
Epicentralna laž iz koje sve ostale proističu tiče se fundamentalne protivrečnosti izmedju socijalističkih načela kakva se ideologijom proklamuju i tih načela primenjenih u društvenoj praksi i praksi upravljanja državom, kontradikcije, dakle, izmedju socijalističke utopijske filosofije i njene povesne empirije – rumunskog genocida, berlinskog zida, montiranih procesa “narodnim neprijateljima”, ruskih ilegalnih pogroma, tenkova na Trgu nebeskog mira, oligarhijske tiranije partijskih kadrova, nezasitog polipa materijalne i moralne korupcije uvučenog u sve pore državnog organizma, radikalnog narodnog osiromašenja, policijskog terora, jednopartijskog monopola kako nad celinom tako i u svakom detalju, svakoj ćeliji društvenog mehanizma, represije i logorskog koncepta državne organizacije, niškog životnog standarda, masovne propagandne manipulacije i makijavelističkih načela održanja moći.
*****
I ako nepristrasno uporedjujemo javni moral jednog real-socijalističkog društva i moral jedne robijašnice, malo ćemo razlika ustanoviti. I jednim i drugim apsolutistički će vladati dva načela: egzistencijalne nužnosti i memezisa.
*****
Kako se od nemoralnog čina, kojeg neguje i brani država, zaštiti moralnim postupkom?
*****
U zonu gradjanskog morala spada, razume se, i pitanje otpora. Ako za njega nema uslova na slobodi, onda je ta sloboda – robija.
*****
Slobodni zatvorenici narodnih demokratija pitani su zašto se protiv ograničenja gradjanskih sloboda nisu bunili? Jednostavno je odgovoriti da ništa od toga nismo smeli učiniti, jer bi nas pogodile posledice koje nismo mogli ili hteli da rizikujemo, jer bi nas čekala robija.
*****
Posle skoro pet decenija života u jednostranačkom režimu, ne treba se čuditi što i gradjani koji sebe smatraju za demokrate i liberale izražavaju sumnju u vrednost, pa i mogućnost višestranačkog. Njihove rezerve ne potiču iz poznavanja njegovog funkcionisanja u parflamentarnom poretku i eventualnih slabosti, nego iz potpune neobaveštenosti.
Neobaveštenost je dovela i do isčezavanja potrebe za njim, isčezavanje do usavršavanja neobaveštenosti. I ako se narod u nekoj budućoj demokratskoj Srbiji suoči najpre s rdjavim stranama demokratije, biće to zato što mu već pola veka nije dopuštena mogućnost da upozna one bolje i tim se putem pripremi i za rdjave, kojih nesumnjivo ima.
*****
Ubica je zločinac u ma kojem društvenom sistemu. Ali državnik, čija politika ubistvo u serijama obavlja – to nije?
*****
Napad na hrišćanski kažnjenički, osudjenički, iskupiteljski, pokajnički, ukratko boga-tvorca nedostojan koncept ljudske egzistencije i života mogao bi Ničeovom formulacijom obuhvatiti i socijalizam kao lek od nečega od čega, zapravo, ne bolujemo, niti smo ikad bolovali. Socijalizam, kao i ozbiljno hrišćanstvo, jer nisu sva takva, želi da nas izleči od zdravlja i spase od života, ubijajući ga, umesto da nas uči uzvišenosti stradanja, lepoti borbe, plemenitosti rada i bezosećajnosti smrti.
*****
Postoji običaj da se od Balkana oduvek traži više logike nego od drugih drugih evropskih zona, očekuje manje, a dobija, s blagodarnošću, ono što im se da.
*****
Mudri narodi svoju utopijsku verziju ljube ali odbacuju, znajući da se, kao što se njome nekom nepoznatom nebu mogu uspeti, isto se tako jednom na zemlju moraju vretiti. Manje mudri narodi je prihvataju, silom ili milom, doduše, pa se na zemlju vraćaju istrošeni, a neki i neupotrebljivi.
*****
Nagon za preživljavanjem je još jači od nagona za posedovanjem. Ako se ta dva nagona ne mogu u fini sklad dovesti, pa od poseda u gradjanskom društvu učiniti glavni uslov preživljavanja u njemu, prvi će svakako prevagnuti.
*****
Ja ne znam da li zatvor jedini put u socijalizaciju društva, ali se, barem za sada, jedini pokazao realnim i uspešnim, što, razume se, ne znači da sve ljude valja zatvoriti, da bi se naučili životu u zajednici. Ili je realsocijalizam, upravo to imao u vidu, taj zatvorski način, kada je stvarao svoju slobodnu civilizaciju?
*****
Svaka ekonomska kriza pogadja najpre one koji od drugih zavise, istina od koje ne trpe jedino državni činovnici na budžetu, i lopovi na svom računu, što je kod nas isto. Državne robijaše na istim jaslima i te kako pogadja.
*****
U principu nemamo jako tanak osećaj ža dobročinstvo. Očekujemo vrlo veliku uslugu da je kao takvu razumemo i zapamtimo. Male pažnje i sitne ljubaznosti od kojih se civilizovani život sastoji – jer teče velikom brzinom i ne može čekati na krupne povode nekim krupnim humanim gestovima – ne primećujemo (sve dok ne isčeznu).
Sitna, usputna, prolazna dobra, što ih, blagodareći drugim ljudima uživamo, ne vidimo (sve dok bez njih ne ostanemo). Male usluge ne zapažamo (sve dok nam se ne uskrate ili zamene grubostima). Neučtivosti nas pogadjaju i kada su beznačajne.
*****
Bajke o patnji koja oplemenjuje, o tome kako, u okruženju nevoljama, postajemo dobri, izvan pameti su, a svakako izvan mog ličnog iskustva.
*****
Ako je politika, kao što mislim da jeste, umeće mogućeg, onda je to i svaka njena instrumentilizacija, pa i njena organizacija, legalna kao i ilegalna, i, saobrazno tome, svaki čin što joj u korist ide.
No comments:
Post a Comment