U kojoj meri strah menja ličnost i zašto tiranije uspevaju? Njihov krunski trijumf nije u sistematskom širenju straha nego u razradjenoj metodologiji masovnog korišćenja njegovih sekundarnih psiholoških posledica. Kada se stvori stalan izvor straha, njegov divovski projektor, iz kojeg na sve strane radijalno zrače impulsi panike, primarne se posledice u samom strahu već iscrpljuju. Sekundarne traju i kada neposredan povod zebnjama iščezne.
Te sekundarne posledice se, preko unutrašnjeg duševnog metabolizma, kada su nevolje posredi i inače sklonog hiperbolama, preobražavanju, s jedne strane, u nove izvore straha, s druge, u medjusobno nepoverenje, nepostojanost, egotizam i bezobzirnost.Strah više ne dočekujemo nenaoružani i pasivni. Mi se sada s njim borimo. Ali kako? Preventivnom odbranom putem dokazivanja lojalnosti vlastima koje nas tim strahom ugrožavaju. Postajemo njeni aktivni saučesnici, participacijama.
Tiranija se održava koncentrično šireći impulse straha, od uplašenog vodje sve do nas, prestravljenih gradjana. Užasavajući se tiranije, mi i ne osećamo kako smo tiranima postali. A to je njen najviši trujumf i naš najdublji pad.
*****
Iščežavanje socijalnih manira, gradjanske društvene ugladjenosti, konvencija u ponašanju zapaža se i u tiranijama. Posle 1944. nije iz oslovljanja nestala samo “buržoaska” titular gospodina i gospodje. Zajedno s njom nestali su svi oblici javne učtivosti, pa i konvencionalne ljubaznosti, koja je, ma kako formalna, život činila ugodnijim.
*****
Dok smo van tamničkih zidova, pa makar i medj zidovima limitirane slobode totalitarizma, ili, u gradjanskim demokratijama u zarobljeništvu njenih personalnih ograničenja, važećih samo za nas, sličnih disciplinskoj kazni u okviru sudske, mi o slobodi ne mislimo.
A kad mislimo, činimo to povremeno i jedino u strogo definisanom polju tih ograničenja. Van njih se smatramo slobodnim, u prirodu, obim te slobode nikad ne zavirujući. Sloboda se prosto podrazumeva. Podrazumeva ma kakva da je, potpuna ili krnja, nesputana ili delimično suspendovana, opšta ili selektivna.
Pošto se o njoj bez izričitog povoda ne misli, sloboda koja se poseduje i upražnjava, ne doživljava se uopšte kao sloboda. Čulo se ima samo za njena ograničenja. Interes privlače zabranjene stvari, dopuštene se uzimaju kao same po sebi razumljive. Sloboda se opet zapaža tek kad je više nema.
*****
Šta je, zapravo, za vas značila zabrana da slobodno izražavate svoja politička uverenja ako su ona u suprotnosti sa zvaničnom politikom SKJ? Jedno ograničenje, ništa više. Veliko, svakako. Značajno, nema sumnje. Neugodno, zacelo. Ali, ipak, ne i potpuno, ne apsolutno. Jer vi ste ta uverenja, ako vam je do njih baš toliko zapelo, mogli izražavati sasvim slobodno u krugu svojih istomišljenika, pod uslovom, naravno, da od njih ne pravite javnu upotrebu.
To vam niko nije mogao zabraniti, osim, eventualno, bojazni da medju vašim prijateljima ima doušnika, što je uvek moguće. Osim toga, ako ste mudri, shvatićete da sloboda mišljenja ništa ne znači – čak je i, s privida slobode, opasna – ako nije praćena slobodom javnog govora, a ova nema nikakvog smisla – čak je i, s dvostrukog privida slobode, štetna – ako joj ne sledi potpuna sloboda udruživanja na bazi tog mišljenja i govora. A pošto su vam ove dve poslednje slobode uskraćene, vi još bolnije uočavate besmislenost one koja vam je ostavljena.
*****
Šta je za vas značila nemogućnost (nepostojanje slobode) da zauzmete profesionalni položaj, saobrazan vašoj stručnoj spremi i sposobnosti, samo zbog korumptivnog principa moralno-političke podobnosti, najefikasnijeg sredstva za elegantan odstrel svake poslovne konkurencije, rezervisan jedino za profesionalno diletantske ešalone članova vladajuće (jedine, nota bene) stranke?
Svakako teško razočarenje, osećanje nepravde, prikraćenosti, a verovatno i osvetničku formulaciju nepovoljnog mišljenja o poretku stvari, u kome tako nešto nije samo ozakonjeno kao opštedruštveno pravilo, već se smatra najsavršenijim putem za distribuciju ljudske i socijalističke radne snage.
No pošto ste vi to mišljenje, jamačno, već imali – jer biste, inače, moralno-politički podobni bili i jebeni položaj dobili – ni to od nekog značaja nije. Drugi vam putevi, u medjuvremenu, nisu zapreteni. U krajnjem slučaju, možete u inozemstvo otići. Tamo se druga svojstva zahtevaju.
*****
U realsocijalizmu mnoge vam praktične slobode, uostalom – a za njih je većina ljudi jedino zainteresovana – i nisu uskraćene. Ostale su nedirnute, samo ih vi, u jurnjavi da ih iskoristite, niste primećivali. One se, naime, takodje podrazumevaju. Zna se po sebi šta ste vi slobodni da radite. (Izmedju ostalog i da je, mada ne izričito, dopušteno sve što je izričito nije zabranjeno.) Vaše je vreme redovno jedino vaše, ako vam ga drugi ne kvare. Vaše su odluke takodje vaše, ako možete da ih sprovedete. Imovina, ako nije nacionalizovana ili eksproprisana da utemelji partijsku “društvenu svojinu”, vaša je, na vašem slobodnom raspolaganju. Ukratko, ona postoji. Jedino vi niste imali vremena da je vidite i da joj se divite.
*****
U boljševizmu ljubav prema socijalističkoj domovini uvek se završava njenom najgnusnijom izdajom i, razume se, okrutnom smrću kao odmazdom. Odnosno, svakoj je velikoj izdaji Ideje preduslov fanatična odanost i značajna uloga u njenom revolucionarnom trujumfu. Velika uloga je nužna da izdaja bude što veća, da bi, već i po svojoj istorijskoj funkciji, mogla na sebi poneti teret svih proteklih promašaja, što nekoj beznačajnoj kolektivnoj žrtvi, očigledno, ne bi uspelo;
kontrarevolucionarna sabotaža komunalnog djubretara može, eventualno, zagaditi jedan narodni kvart jednog narodnog grada, ali ne može zagaditi celu zemlju, ne može celoj državi i njenom random narodu pokvariti žetvu. Kazna koja stiže izabranog opšteg i univerzalnog krivca obezbedjuje oproštaj naroda – koji bi u protivnom podigao kontrarevoluciju – ali i garantuje buduće uspehe, jer izdajnika naroda, učesnika svih bivših promašaja, više neće biti. Ovaj se mitski scenario uvek obavlja kao sudski javni obred.
No comments:
Post a Comment