Manipulacioni, ergo, korupcionaški sistem po sebi podrazumeva sve vrste nepravdi, pa i one koje se tiče raspodele dobara. Uvek mora postojati njihov dispozicioni depo iz kojeg će se, mimo zakona i stvarnih zasluga ili potreba, deliti mito onima koji ga, takodje mimo zakona, zasluže. U načelu, nepravedna raspodela ne mora bit ii neracionalna. Zavisi samo s koje je tačke gledišta uzimate. Da li vam je kriterijum javno dobro ili interes vlasti. Ako od drugog polazite, onda je nepravda korisna, pa, prema tome, i racionalna, jer vam obezbedjuje podršku koju, inače, ne biste dobili.
*****
U socijalističkom Ustavu veli se, takodje, da svako ima prava na rad, ali se ne kaže i da od njega neće moći da ljudski živeti, da svako ima sve slobode, ali ne i slobodu da sve iskoristi.
*****
U realsocijalizmu postoji opšte siromaštvo iz kojeg je isključena jedino povlašćena manjina stanovništva sa državnim i partijskim (komunističkim funkcionerima) na čelu. Socijalistički funkcioneri nisu morali lično biti bogati. (To su počeli postajati tek kada su izvesne privilegije ukinute, kad se pojavila deca koju je trebalo zbrinjavati i kad se u socijalizam, na zadnja vrata, ponovo uselio izgnani duh poseda i profita.) Na raspolaganju im je stajala znatna državna imovina koju su mogli po slobodnoj volji koristiti.*****
Socijalistička privreda teži samodovoljnoj privredi. Nesposobna za konkurenciju, nepoverljiva prema inostranstvu – jer je ona uvek u nekom neprijateljskom okruženju – prinudjena je da se zatvara u vlastito tržište, koje , u odsustvu ekonomske utakmice, jedino tako može da kontroliše. Usled slabe propulsivne moći i za robu i za rad i za kapital takva je zatvorena privreda stalno na nizlaznoj produkcionoj liniji, i u kakvoći i u količini proizvoda.
*****
Jedna od upadljivih utisaka iz realsocijalističkog društva je opadanje civilizovanog ponašanja. Kod gradjanstva se onda javlja vid načelnog otpor protiv nasilno uvedene prostote. Odmah posle rata učtivost se smatrala znakom buržoaske dekadencije i titule “gospodin” i “gospodja” nisu izražavale poštovanje već porugu. “Ti” je dokazivalo druželjublje, gruvanje u prsa naklonosti.
*****
Cilj socijalizma nije despotija, no jednakost i Pravda, a ipak se njegova praksa sadrži u likvidaciji i onih pretpostavki za koje se izborila toliko omražena gradjanska demokratija i njen tvorac – gradjanska klasa. Disproporcija izmedju načela socijalizma i njegove stvarnosti tolika je da se s njegovim inicijalnim idejama gubi svaka veza. Umesto široke oblasti ljudske sreće i blagostanja, dobili smo znatno prostranije, naseljenije, nečovečnije i opasnije fokusno mesto ljudske patnje.
*****
Vladajuća doktrina realsocijalizma imala je neizmerno dosadan, tutorski, apsolutističko-prosvetiteljski manir masovnih narodnih preporoda. Bila je vulgarna, bučna, prodorna, svuda prisutna, sveobuhvatna, uvek nadahnuta, narodnim dobrom i brigom za čoveka, koji je bio njena “najveća vrednost”, pa se valjda zato toliko i rabila.
Socijalizam bi se lakše podnosio kada ne bi zahtevao da se hvali. I to uvek, i povodom svega. Kada bi on terao svoja posla, a nas pustio da teramo svoja. Njegov mu tutorsko-prosvetiteljski karakter, iscureo iz ubedjenja da je čovek žrtva okolnosti, pa, prema tome, izmenljiv, medjutim, to ne dopusta.
******
Socijalistička je sloboda – proglašena najviše dostupna čoveku – kombinovana od: neprimernljivih načela (uz ona koja se ne primenjuju), izvanrednog broja ograničenja koja na minimum svode ona primenljiva i sveopšte kontrole tog “oslobadjajućeg procesa”.
U idealnoj slobodi sve su funkcije pristupačne svima i prvi je kriterijum sposobnost da se valjano obavljaju. U socijalističkoj slobodi pripadnost vladajućoj partiji i njenoj oligarhiji, uz praktičnu odanost njenim ciljevima, zamenjujuci sve druge kriterijume.
*****
Uslovi života u socijalizmu diktiraju tip morala. Osnovna se briga tiče egzistencije. Održavanje u životu uzima sve vreme i koristi svaku misao. Takvo ustrojstvo režima ima za cilj eliminisanje zahteva za nekim pravom, ličnim ili opštim. A naročito za pravom na promenu. Čovek koji stoji na rubu ambisa mora da održava ravnotežu, on nema kad da ispituje prirodu provalije, razloge zbog kojih je na njen rub došao i da se raspituje za – vodiče.
*****
Ako spontani mehanizam socijalističkog života nije dovoljan da obezbedi ravnodušnost gradjana prema svojoj sudbini i njihov revolt spreči, ako on, iz bilo kakvih razloga, i suviše prostora ostavlja za razmišljanje, zaključivanje, pogotovu za proishodeći čin, organizuju se konzekutivne neprijateljske afere, masovne kampanje, opšte reforme, prestrojavanja (diferencijacije) u hodu (u mestu, zapravo), izdaju se saopštenja, daju obećanja, čini sve što je načelno i logički nemoguće, ali je praktično i dijalektički moguće, da se neizbežno izbegne. Ako se to ne može, onda na dug rok odloži.
No comments:
Post a Comment