“Godine koje su pojeli skakavci-III”-6. deo

Neke ideje iz knjige “Godine koje su pojeli skakavci”, III tom; Borislav Pekić, BIGZ, Begrad,1990.

U socijalizmu postoji potpuno odsustvo inicijative i šansi za ličnu sreću. Radi se za male pare, a da bitnu razliku u svom položaju, ako radi dobro ili radi rdjavo, neće osetiti, a ni otpustiti ga ne mogu.
*****
Umetnici su nezamenljivi kolaborateri. Kod njih će umetnička savest uvek pobediti gradjansku.
*****
U realsocijalizmu postoji hronična psihologija opsadnog stanja, izvanrednih prilika i ugroženost spoljnim i unutrašnjim neprijateljima. Opsednuto društvo je posednuta kolektivna pamet. Posednuta pamet je uvek sužena na uzrok svoje fiksacije, izvesnu spoljnu ili unutrašnju opasnost i ne može se normalnom funkcionisanju vratiti sve dok se ta grožnja ne ukloni.

Opsednutost – i posednutost idejom opsade – nikad ne misle drukčije nego kao uplašeni gradjani opkoljenog grada, da je za otvaranje njegove kapije dovoljan samo jedan izdajnik. Na takvoj se psihološkoj osnovi grade potrebne monolitnosti i eliminišu do krajnjih mogućnosti odlažu zdrave razlike koje bi se, u protivnom, svakako ispoljile.
*****
Prosečan socijalistički gradjanin podseća na osudjenika, čija sudbina nije definitivna – mada je kao takva zamišljena – već u potpunosti zavisi od njegovog ponašanja na izdržavanju kazne, u ovom slučaju socijalističkog života. To je ponašanje prilagodjeno spoljnim zahtevima, uslovima Ideje, Partije, Vlasti, Uprave, i zato veštačko.

Izvesno vreme ova artificijelnost – u obliku glume, memesisa i ostalih vidova mimikrije – ne menja čovekovu ličnost. Ne menja je, naime, sve dotle dok je kadar da ispod zaštitne maske raspozna i sačuva svoje staro lice. Vremenom, medjutim, doći će do izjednačavanja maske i lica, maska u lice tone i preuzima ga, ali će identifikacija biti neprirodna, prisilna, bolesna, jer neće obuhvatiti podsvest, pravo sedište našeg bića.

Podsvest će se buniti protiv strane svesti, kao što se telo buni protiv presadjenog organa. Izlučiće ga u duševnoj konvulziji, ili će, i dalje ostajući buntovna, u nju sasvim potonuti. Ono što u oba slučaja ostaje, mentalna je i moralna ruševina. Ovako razorene ličnosti realizuju jedno na smrt bolesno društvo kome individualno lečenje ne pomaže, kome je potrebna kolektivna terapija temeljne promene životnih uslova.

U realsocijalizmu možda na njegovu robiju i nećete otići ako odbijete masku da nosite, ali ćete otići svakako ako pokušate njima s lica da je skinete.
*****
Vele da vreme koje ostavi traga ne može biti besmisleno. Besmisleno ne može biti, dabome da ne može čim se živi, no, šta mu brani da bude uzaludno? Pogotovu teško. A najpre, i uzaludno i teško.
*****
Čovek robuje i za zločin i za dobro delo podjednako. Ljudi su robovali za pravdu koja će postati zločin, za zločin koji će biti Pravda. Patnja kojom se ideali ostvaruju nikakav nije garant njihove vrednosti.

Boljševici su od ruske carske vlasti okrutno proganjani (malo manje okrutno, doduše, nego što smo držali pre nego što smo upoznali njihove progone). Hapšeni su, osudjivani, unijani. U svetu što ga danas pobedjeni, poniženi, prezreni i rezignirani napuštaju, ništa se od te plemenite patnje ne vidi. Vidi se samo njihovo delo.