Pauk može ubiti, ali to često može i činovnik. I jednih i drugih ima suviše. Pauci mahom imaju crnosivu boju koja odgovara tradicionalnoj boji činovničkog staleža. Pauci su, osim kad love, kao i činovnici spori, lenji, ravnodušni, neaktivni i bez inicijative. Pauke niko ne voli ali ni činovnike. Najzad, ma šta o njima mislili, i jedni i drugi su potrebni. Pauci ekološkoj ravnoteži pritode, činovnici organizacionoj ravnoteži države. Ali, dok bi bez pauka priroda funkcionisala, država bez činovnika bi stala, što za neke države i ne bi bila naročita šteta.
U čemu je onda razlika izmedju pauka i činovnika? U tome što pauci nemaju zahteva, a činovnici često – ništa drugo do zahteva. Jedan od najčešćih je za povećanjem plata.*****
Bez činovnika se ne može. I pre Rima. Od Rima pogotovu. Oni su zdravi krvni sudovi države, kao što su intelektualci njeni bolesni nervi, a radnici njen metabolizam. Ali u republikanskom Rimu služiti državu bila je čast i patriotska dužnost, premda ne preterujemo in e tvrdimo da se mudar senator, postavši guvernek neke provincije, i tako nije mogao obogatiti. Plen je bio tek nečasna mogućnost jednog časnog posla. Sama moć bila je dovoljna nagrada, a ponekad i ponos da se za Rim nešto korisno učinilo.
Danas moć sama po sebi više nije dovoljna nagrada. Nužno je i nešto da zvekne u gotovom. Da bi čovek imao zadovoljstvo u moći, nekada je bilo dovoljno da ima vlast. Danas je to malo za pravo uživanje. Vlast očekuje i da je dobro platite. Nekad se patriotizam ljudi dobijao na dar. Danas se i on plaća. Moglo bi se pomisliti da se ne plaća i ne isplaćuje samo bunt. Ponekad, ako preživi i nije nestrpljiv, i najokoreliji buntovnik može doći do svoje plate.
*****
Istina je da je prva briga države vlastita zaštita, ali državu ne čini samo njena prošlost, već i njena sadašnjost, ne jedino u toj sadašnjosti, njene fabrike, njive, hoteli, šume, drumovi, grobovi i devizni računi, nego pre i iznad svega – njeni gradjani.
*****
Izmedju Prava i Pravde postoji razlika od koje često zavisi i ljudski život. Ona nije u tome što Pravo često nije u pravu, a Pravda je to uvek, već možda u tome što je Pravo uvek samo ljudsko, a Pravda u sebi ima i nečeg više nego ljudskog.
*****
Želimo da budemo sve slobodniji, ali pošto istovremeno hoćemo i da nam bude sve bolje, sve više se sa državom mirimo, sve više postajemo njeni robovi, jer jedino ona može učiniti da nam stvarno i bude bolje.
*****
Udružili smo se u čopor da nam bude bolje. Izabrali smo i najbolje pse da nas čuvaju. A evo, kradu nas upravo oni. Umesto vukova iz gore, ovce nam odnosi naš pas čuvar.
*****
Postoje duboki razlozi zbog kojih je Schumpeter, teoretičar evropske socijaldemokratije, rekao da je, u uslovima diktature, nepoštovanje zakona (jer i ona je sama izvan zakona) i korupcija (jer i ona je sama korumpiranje ljudske prirode), možda jedino sredstvo kojim se olakšava život.
*****
Istina je uistinu čudnija od fikcije. Čudnija je jer je mnogo redja. Čega malo ima, uvek je neverovatnije i neobičnije od onog čega ima u izobilju.
*****
Cilj svadje nije da se rdjavo osećate vi, nego rdjavo da se oseća onaj drugi.
*****
Ja ću, lično, poslušati Unamuna koji misli da je manje verovatno da ćemo biti prokleti zbog svojih sumnji nego zbog svojih ubedjenja. Samo, ja mogu da sumnjam, ja sam bespomoćan. Vlada koja ni u šta ne veruje, ne bi mogla da vlada. A moć je prokleta i ovako i onako.
*****
Grčki polis, rudimentarni oblik antičke države, bio je i škola gradjanstva. On je formirao Grka, čoveka i gradjanina. On ga je učio moralu i pogledu na svet. Danas bi svakog prisebnog čoveka užasnula vest da ga zajednica još uvek formira, i da je njegov društveni moral manje stvar njegove slobodne volje, a više vraćanje društvu – mere za meru.
*****
Nema teme u kojoj smo tako jednodušni kao u osudi terorizma. U medjuvremenu ulice nam osvetljavaju bejrutski vatrometi, po trgovima zvižde meci snajpera, u robnoj kući plaćamo jednom novcem na kasi, drugi put životom na izlazu, eksplodiraju nam namirisana pisma i kante za djubre, izlet u susedni grad postaje put za groblje, avioni se pretvaraju u mrtvačke sanduke, a dečija kolica u pokretne bombe. Ali, uprkos svemu tome, ili baš svemu tome zahvaljujući, svi smo još više protiv terorizma. I mi što u njemu učestvujemo kao žrtve, i oni što u njemu učestvuju kao ubice.
*****
Vlast se s narodom dopisuje putem javnih proklamacija. Narod s vlastima, nekad preko zidova kuća i javnih klozeta, nekad pomoću pisama čitalaca novina. (Eksplozivna pisma nećemo računati, jer nije zamišljeno da budu pročitana.) Većina pisama čitalaca liče na setne poruke s nadgrobnog kamenja, a sam postupak na nekiju, kako su stari Grci nazivali izmenu misli medju živima i mrtvima.
Nadgrobni spomenik, ako je naročit, ponekad još i ode u muzej, ali poruka, i ona najmudrija, uvek odlazi u zaborav. To nam pomaže da istoriju pravimo kao da se pre nas i mimo nas ništa valjano nije uradilo, da je stvaramo kao sliku koja nema šta da duguje ni prirodi ni umetnosti.
*****
Narodi se ne sastoje samo od sadašnjosti i budućnosti. Prošlost ih je formirala, prošlost im često i budućnost odredjuje. Bez tog istorijskog saznanja teško se opstaje. Ni velik ne postaje. Pokušaj da se prošlost odbaci i sve počne ispočetka – razumljiv ali opasan nagon svake pobedničke revolucije – dovodi naciju do tragične izgubljenosti deteta, koje više ne poznaje roditelje samo zato što je pristalo da ih ne priznaje.
Iz toga se radja nesigurnost, a iz nje nesposobnost da se pored drugih i sa drugima živi, naročito onima što svoje roditelje imaju i priznaju. Ko sa svojom prošlošću i svojim poreklom ne ume na miru da živi, naći će se u ratu sa svojom sadašnjicom. Prošlost je kao duh kojeg hranimo o zadušnicama. Nenahranjen, doći će nas da jede.
No comments:
Post a Comment