“Pisma iz tudjine-1”, I deo

Neke misli iz knjige “Pisma iz tudjine-1”; od Borislava Pekica, izdato u Zagrebu, 1987, Nakladni zavod Znanje.

Ma gde i ma kako živeo, pravi će pisac uvek pripadati istoriji i sudbini svog naroda.
*****
Neizbežnom izmirenju Moći i Duha, Istorije i njenih buntovnih crnih ovaca, pomaže činjenica da je, usled tehnološkog napretka, svet danas nerazlučiva celina, kopno a ne arhipelag, i da su medjuzavisnosti ljudi za opstanak vrste presudnije nego ikad u njenoj mučnoj povesti. Svet se više ne sastoji od usamljenih humanih enklava, razdvojenih brisanim prostorima divljine. Niko više iz njega ne može biti proteran, niti od sebe pobeći.

Kada je Cezar Avgust oterao Ovidija u crnomorske Tome, pesniku se s pravom činilo da je prognan iz samog života, jer ono što je on pod životom podrazumevao zbivalo se samo na Mediteranu. Ovidijev svet dosezao je koliko i džilit rimskog legionara, a sve što je izvan zaštite Romulovog štita dešavalo bilo je i – izvan sveta.
*****
Pesnik je glasnik svog sela i glasnik sveta. Nemoguće ga je proterati u ništavilo. Možete ga jedino oterati u slavu. Ima znakova da Moć ovu istinu počinje da shvata.
*****
Govoriti o piscu u tudjini nije što i govoriti o ma kom čoveku u toj tudjini. Za ljude je jezik pomoćno sredstvo egzistencije, prilagodljivo zajednici u kojoj se živi. Za pisca je ono – jedino. On može sve promeniti, pa i zemlju, no, osim izuzetno, ne i jezik svojih dela. Dugo biti izvan kruga maternjeg jezika rizik je. Spona sa poreklom i tlom genetska je, mitska. U ljudskim i umetničkim iskušenjima ona antejski obnavlja istrošenu snagu.

Van zemlje životodavno korenje se suši, izvora te obnove nema. On postoji samo u memoriji, a memorija je groblje i, kao i svako groblje, za život nije. Stoga pisac u tudjini hoda oštricom brijača izmedju novih iskustava i starih uspomena, dva jedina vrela njegovog nadahnuća. Hoće li nova iskustva razoriti uspomene ili ih oploditi boljim razumevanjem, neizvesno je.
*****
U načelu, pisac ne izražava samo svoje već i neko opšte iskustvo. Oba izviru iz realnosti. Težinom kamena potonuti u realnost opasno je kao i, poput eha ili sene, živeti van nje. Da, zbunjen, od nje ne pobegnem, ali da u nju ne potonem, izgubim nezavisnost mišljenja i sposobnost da svoje teme izdignem do izvesne univerzalnosti, bez koje nema umetničke istine, izmakao sam se da tu realnost svoje zemlje i njene sudbine, osmotrim i sa strane.
*****
Iz toga kako čovek sa Balkana vidi svet, videće se možda i kakvi smo sami. U drugima, kao u ogledalu, videćemo sebe; u njihovim vrlinama, svoje mane; u njihovim mogućnostima, svoja ograničenja; u njihovim sposobnostima, svoje nemoći. A nadajmo se, premda nada nije velika, u njihovim Manama, ograničenjima i nemoćima, izvesnu šansu za samopoštovanje.
*****
Mi živimo u svetu na glavu obrnutom, u kome se prošlost menja a budućnost je neizmenjiva, gde jezik ne oživljava misao nego je ubija, gde se mir obezbedjuje ratom, ropstvo proglašava slobodom, moć zasniva na strahu i neznanju, a granice izmedju laži i istine zauvek su izbrisane. I gde san, pre nego što i on bude programiran, ostaje jedini slobodan koridor kojim se iz mračnog sveta 1984, 1985, 1986, ili ko zna koje, može pobeći u neki bolji san i naravno, smrt.
*****
Razlika izmedju božanskog pašnjaka i ljudske pećine, večna je razlika izmedju naših nada i istina, naših utopija i realnosti, naših istorijskih ciljeva i naše istorije, a možda i ljudske iluzije i ljudske sudbine.
*****
Svet u kome živimo je svet u kome se još uvek robuje za mišljenje, i robuje mišljenju, i upravo zato što se mišljenju robuje, na robiju se zbog misljenja ide.
*****
Ovo je svet u kome se još uvek ima samo jedan pouzdan način da se čovek rodi, a već bezbroj sigurnih načina da se ubije, i opet, hiljadu načina da se umre.
*****
U svetu u kome živimo svaki je čovek osudjen na smrt, samo je pitanje kada i kako će se presuda izvesiti.
*****
Nesrećnom čoveku malo znače razlozi njegove nesreće.
*****
Emigrant, je pre svega, usamljen čovek. I to ni najmanje ne zavisi od njegove društvene ili personalne pozicije.
*****
Emigracija je nerazlučiv deo evropske istorijske tradicije i nevoljan ishod njenih istorijskih prinuda, a naša emigracija, ma šta, s pravom ili ne, o svakom izgnaniku pojedinačno mislili – neotudjivi deo našeg naroda.
*****
Istorija je knjiga koju valja čitati s nepoverenjem, a budućnost knjiga koja se ne sme uzeti kao da je već napisana.
*****
Rimskog carstva odavno više nema, no rimska izreka “Neka se Pravda vrši, makar svet propao” još važi. U civilizaciji, u kojoj je ljudski život sve komplikovaniji, ograničeniji i ugroženiji, a čovekova prava sve uslovljenija okolnostima nad kojima se nema moći, važi ona više nego ikad. Jer, svako u svom srcu zna da će svet propasti samo ako se pravda ne vrši.

Pravda kada je u pitanju većina, al ii pravda za manjinu; pravda za sve zajedno, ali i pravda za svakog pojedinačno; pravda za one što su u pravu, kao i za one koji nisu.

Pravda kao univerzalno pravo.
*****
I kod zajednice i kod jedinke manir je način ponašanja, ustaljena forma odnosa koja obeležava stepen civilizacije. Ukoliko je on viši, maniri su očigledniji i presudniji za njeno skladno funkcionisanje. A istorija poznaje i one civilizacije koje su se na svom vrhuncu, obično pre pada, pretvorile u tako savršene formed a u njima, osim manira, ništa više nije bilo.
*****
Gradjanski maniri odaju životne nazore. To je manir zaštite privatnosti, vašeg prava da budete ostavljeni na miru, ali i vaše obaveze da na miru ostavljate druge. To, izmedju ostalog, znači da čovek u ponoć ne leži na ulici da bi mu pravili društvo, već što mu je teško, a to je u najvećoj meri njegova lična stvar. A prometu ako smeta – policijska.
*****
Druženje pretpostavlja izmenu misli, a, pravo ako ćemo, kome tudje misli trebaju? Svakome su svoje dovoljne.