Odnos između Vođe i države najčešće je odnos izmedju Pigmaliona i Galateje; odnos stvaraoca prema delu: ljubomoran i nekritički. Međutim, Vođa bi i sebe morao smatrati Galatejom – samo proizvodom jedne više istine koja uzima na sebe istorijski lik.
*****
Pogreška vizionara u politici (Robespjer, Trocki) je u tome što se dadu privići od ideje, umesto da ideju privuku sebi. Što umesto da cilj približe vremenu, oni nastoje da vreme približe cilju. Njima nedostaje smisao za realnost kao plje dejstva ya njihove ideje; oni primećuju fine nijanse u svojim ciljevima ali ne i grube razlike u sredstvima. (Zatim – oni sredstva kao da traže prema idejama, a ne prema okolnostima u kojima te ideje važe.)Njihovi su koraci kao koraci mačka u čizmama, preterano veliki da bi mogli biti sleđeni. Njih ne napuštaju – oni su ti koji napuštaju. Prekoračivši sve, ništa sobom ne nasele.
Međutim: ostvarivanje velikog ideala počiva na zadovoljenju malih, kao njihov realni momenat. Nije državnik onaj koji zamisli najbolje moguće uređenje, nego onaj koji u postojećem otkrije i odneguje njegova sredstva
Politički uspeh ne zavisi bitno od predstave najbolje države, nego od upotrebe najboljih sredstava da se ona uspostavi.
*****
Narodne potrebe su mahom difuzne i više se sastoje u opštim nadama nego u određenim zahtevima. Stoga je bilo moguće pariskom plebsu, kada je tražio glave svojih „neprijatelja“ dati glavu Brisoa umesto Dimurijove.
Slično narodu, ponaša se prema protikolima tradicije i jedan eksperimentalni pas. On nesumnjivo ume da razlikuje zvuke po visini ali mu to ne smeta da na njih odgovara istovetnim refleksom i kada su te visine frapantno različite. Te razlike, naravno, ne smeju biti neograničene. Ali se ni narodu umesto Dimurijeove mogla dati Maraova glava. Cezarima je zato bilo moguće da narodu dadu igre i zabave tamo gde je ovaj tražio hleba i slobode.
*****
Narod koji i ne pomišlja da brani svoje velike „ključne slobode“ može ustati u odbranu neke ništavne; to dokazuje da je njegov refleks prema slobodi bio samo ukočen. Narod koji podnosi da ne utiče na svoj život, može lako ne pristati na poskupljenje bioskopskih ulaznica.
Da bi živela ili oživela, jednoj revoluciji nije potrebno ništa osim refleksa koji su ukočeni, jer stabilnost političkog refleksa uvek postoji.
*****
Svi narodi koji su istorijski, moraju samim time biti i racionalni, jer se njihov proistorizam i sastoji u njihovom pristajanju uz racionalnu determinantu sveta. Ostali su samo realni. Postoje i ništa više. Ništa se u svetu ne bi promenilo da ih nema. (Da nema Srba, svet se ne bi promenio, niti bi bio drukčiji nego što je sada. Ali šta bi se dogodilo da nema Amerikanac?)
Realni narodi (neistorijski, kontraistorijski) u prvom slučaju su ravnodušni, u drugom negativni, čime hoće da se kažeda njihova realnost, njihovo puko postojanje samo u prvom slučaju ima privremen, anoniman i nepotreban karakter, dok se u drugom njihova realnost približuje prividno istorijskom uzoru.
Antiistorijski narod deluje protivu istorije i njene determinante, pa su delatno realni i nema sumnje da vi svet (jednako kao kod istorijskih) bio drukčiji u njihovom odsustvu.
Totalno uništenje jednog antiistorijskog naroda koristi opštem kursu istorije; takvo uništenje je racionalno, jer ono ako se ne potpomogne sredstvima ljudske volje, kad-tad samo odlayi. Takvo uništenje je prost dobitak na vremenu.
Što se tiče neistorijskih naroda, oni se lako asimiliraju, i postaju štetni kad povremeno postanu antiistorijski, opirući se prevlasti onih naroda koji reprezentuju duh same istorije.
*****
Istorijski karakter jednog naroda ne mora biti večit; on može da menja kategorije svog odnosa prema istorijskoj determinanti. Istorijski narod postaje pre antiistorijski nego samo neistorijski. Neistoričnost je često poslednja faza istorijske atrofije jednog naroda.
Ne verujem da stepen u kome je jedan narod bio istorijski, u kome je reprezentovao svetsku determinantu ili je čak pomogao u njenom dejstvu na svet, može ovaj narod spasti od propasti. Propadanje je naličje rađanja.
Jedan antiinstorijski narod nikad ne može postati istorijski, dok je obrnuto moguće. Da li je neizbežno? Da li jedan istorijski narod može postati neistorijski bez svoje antiistorijske međufaze? Za sada verujem da može.
Istorije pod udarom nekog drugog antiistorijskog naroda, uništava istorijski; nadmoć nije uvek na strani opšte determinante koja je predstavljena duhom nekog istorijskog naroda, kao što ni istina po sebi nije uvek svemoćna, u pravu. Ali svaka je digresija privremena i duh koji je nadahnjivao jedan istorijski narod, kad ovaj bude uništeb, naći će se u plodnoj sredini kakvog drugog. Nema razloga za istorijski pesimizam.
*****
Prva vrlina političara je da bude državotvoran, a ne slobodouman.
*****
Pobeda jednog antiistorijskog naroda je Pirova pobeda!
*****
U fazi neistoričnosti jednog naroda za opredeljenje građana potpuno je irelevantna njegova Prošlost, naime to da li je ili nije ovaj narod ikad bio istorijski! Tradicija racionalno hrani i okrepljuje samo tekuću istoričnost. Paradoksalno: bibša istoričnost može neracionalno održavati tekuću neracionalnu neistoričnost, nadahnjujući je primerima, podsećajući je na analogije, koje, s obzirom na nove okolnosti nemaju smisla ni opravdanja.
Mogućno je da održavanje jednog neistorijskog naroda zavisi od količine istorijskog duha što ga je ovaj skupio u svojim racionalnim fazama; prošlost sudbinska onda kada se događala postaje sada antisudbinska, jer održava jednu nepotrebnu naciju u uverenju da ima budućnosti. Prošlost se tako projektuje na budućnost: tvrdoglavost tako raste i raste.
No comments:
Post a Comment