Želimo demokratiju, bez koje se infaustno bolesni sistem ne može oporaviti, a od nje javno prezamo. Nećemo da u nju uđemo operativno. Želimo da je primamo homeopatski, u beskonačnim dozama, u ponižavajućim intervalima, nadajući se da ćemo kumulativnim putem, slaganjem jedne sitne slobode na drugu još sitniju, do demokratije doći postepeno i bezbolno.
U svakom slučaju kad ova generacija bivših komunista izumre i dođe druga koja njene podmukle igre neće hteti ili, nadam se, neće moći da igra. A vreme, najpresudniji faktor u trajanju malog naroda, zaboravljamo. Vreme koje ne postoji, osim kad se umire.
*****
Želimo slobodnu ekonomiju a strepimo od njenih posledica po standard, upropašćen nepoštovanjem u ljudskoj prirodi utemeljenog, istorijski osvedočenog načela individualnog interesa i sreće. Želimo konkurenciju ali je izbegavamo, jer nismo sigurni hoćemo li je izdržati, pri čemu znamo da ćemo sutra sve to moći još manje.*****
Želimo u Evropu, ali se bojimo da joj se prilagodimo, da ne bismo izgubili nezavisnost, koja nam je, pošto smo sve drugo proćerdali, jedino, izgleda, ostala.
*****
Izbori su za vlade što i završni ispiti za nespremne učenike koji su se preko školske godine izvlačili izostajanjem s časova ili sumnjivim i neodređenim odgovorima. Kad se sve sabere, izbori su jedina ustanova demokratije koja joj preči da bude savršena i demokratskim vladama da budu uspešne.
Sve do izbora, ma kakva da je, vlada je uspešna. Na izborima će njen uspeh zavisiti od njenog rada tokom mandata, ali kako je za svaku vladu on uvek dobar – a samo su okolnosti u kojima deluje stalno loše – njeno će čuđenje kad uprkos tome padne takođe biti veliko. Nijedna vlada neće misliti da je pala zbog svoje rđave uprave. Najdalje što će u shvatanju svog pada ići je pretpostavka da je oborena zbog ispravljanja rđave uprave neke prethodne. Svaki kabinet smatra sebe prirodnom vladom nacije, a opoziciju neprirodnom bandom bučnih zavidljivaca i arogantnih diletanata.
*****
Socijalizam je, doduše, nekoliko puta smerao da promeni kompromitovano ime, ako već sebe nije mogao, ali je i tada ostajao isti. I sad je isti. I pod imenom “demokratske obnove” – što znači da je nekad bio demokratski, pa će ponovo biti; i pod imenom “socijalizma po meri čoveka” – što znači da se do sada krojio po zoološkim parametrima; i pod imenom “demokratskog socijalizma” – što znači da je do sada bio totalitaran ili ne znači ništa. Jugoslovenski se komunisti ne daju smetati stvarnošću. Nikad se i nisu dali smetati. Ni u ratu stvarnošću nepotrebnih mrtvaca, ni u miru stvarnošću egzistencijalnih potreba živih. Za njih su jedina ozbiljna stvarnost oni sami. Sve drugo je prilagodljivo.
*****
U budućem se kapitalizmu ne možemo odmarati kao u proteklom socijalizmu. Ležeći u istoriji, sa sve četiri u vis, ne može se uspešno izgraditi ni najgori sistem na svetu. I najgori, kako smo iskusili, zahteva izvestan organizovan trud.
*****
Nepoverenje naroda je razumljivo jer je zasnovano na rđavim iskustvima s ranijim političkim trudovima režima. Naš socijalizam je u više navrata, svakih nekoliko godina zapravo, patio od simulirane demokratske trudnoće, ali je, umesto zdravog ploda slobode, pravde i prosperiteta rađao nedonoščad osuđenu na brzu, tegobnu smrt. Zašto da nam se sad veruje? Neko ko je bio jalov, ko je više puta obećavao snažan porod, a rađao jedino mrtvorođenčad ili kratkoveku nedonoščad, ne može nas ni lako ni brzo uveriti da će roditi zdravo dete i to baš sada kad je i nama i njemu ono tako urgentno potrebno.
*****
Informbiro se desio godine 1948. Goli otok je osnovan 1949. Šta se događalo pre toga? Jesu li naši zatvori pre njega bili prazni? Jesu li naše tamnice dolaskom komunističke revolucionarne vlasti opustele? Jesu li sudski tribunali, usled nedostatka posla, raspušteni? Da li su pripadnici političke policije, kao besposleni, otišli na kolektivni odmor, da se vrate tek 1948, da bi dočekali svoje dotadašnje političke istomišljenike ili saradnike? Po kazamatima, u kojima sam tada kao osuđenik na petnaest godina prisilnog rada ležao, sretao sam mnoge lažno optužene, nevine ljude. Neke zatvorene da im se uzme građanski ugled, druge da im se otme imovina. U to vreme suđen je Dragoljub Jovanović, šef nekadašnje Zemljoradničke stranke, suđeni su bivši ministri dr Lazica Marković i Miša Trifunović, suđen je gospodin Kumanudi, sudiće se autentičnom evropskom socijalisti, advokatu Veljku Kovačeviću. Svi oni behu i po najstrožijim kriterijumima civilizovane pravde nevini.
Smatram da se svi golootočki slučajevi ponovo, ovog puta sudski, moraju ispitati. Ali, uz najdublje saosećanje prema nadljudskim patnjama komunista na Golom otoku, tek pošto ispitani i rešeni budu slučajevi koji su im prethodili. Nekog povesnog reda mora biti. Ne mogu se grehovi iskupljivati, pa se baviti kasnijim pre nego što se raniji ne isprave. Ne mogu se ispravljati nepravde samo komunistima činjene. Ni zbog pravde samo, ni zbog hronologije, već i zbog mogućnosti da među onima koje ćemo osloboditi “golootočke krivice” otkrijemo i izvesne koji su zatvarali i tiranisali g. Jovanovića i g. Kumanudija.
*****
Komunistička oligarhija pola je veka temeljno i samoupravno pljačkala jugoslovensku “društvenu svojinu”, ostavljajući budućnosti u amanet korupcionaške afere, dovoljno krupne i zamršene da se njima bave i naši daleki potomci, ako od plaćanja privatnih dugova ove oligarhije budu imali vremena. Godine 1944, započelo se dosta skromno s nekretninom ljudi koji su u međuvremenu, odlukama prekih “narodnih sudova”, postali i sami nepokretni. Potom se prešlo na nacionalnu istoriju po zadužbinama i muzejima, kroz stoleća redom i unatrag, sve do nakita naših srednjevekovnih vladara.
Sledila su ostala javna dobra – ornamentalne ograde oko ustanova, vodoskoci s trgova, mozaici iz crkava – sve što se nekako moglo odšrafiti, otkovati, izvaliti i kući preneti. Na kraju se i pod zemlju sašlo. Srebro, pod tajanstvenim okolnostima u njoj nađeno, pod još tajanstvenijim je, na licitaciji kod londonske firme Sotbi, zasijalo iznad nje. Ali, čemu najednom toliko zaprepašćenje i zgražanje? Čemu čuđenje i lamentiranje? Ukrali su, zar nisu, celu jednu državu sa svim njenim blagom, njenim stanovnicima i njenom budućnošću. Nekoliko srebrnih tanjira manje ili više, zaista ne znače mnogo.
Pa ipak, šteta. Srebrni tanjiri bi nam dobro došli. Mogli smo ih napuniti zrnastom hranom za mrtve i pohraniti u njihove faraonske grobove. Mrtvima i pripadaju. Iz zemlje su izvađeni, zemlji neka se vrate.
No comments:
Post a Comment