Poslanička pitanja služe ministrima da se tu uče kako da mimoiđu odgovore koje nemaju ni u svojoj resornoj politici.
*****
Od rata naovamo imađasmo sve savršenije uštave. Ustavi behu savršeni, ali se nijedan nije pokazao uspelim. Svaki je imao mane koje su ispravljane narednim, uništavajući usput i vrline prethodnih (ako su postojale). Očigledno je da klasičnim putem do savršenog ustava nećemo stići. I da se savršenog ustava u nesavršenom svetu nemoguće domoći.
*****
Parlament koji nema, pored zakonodavstva, i kontrolu nad poštovanjem tih zakona, nadzor nad radom svoje vlade, ne vrši osnovnu funkciju. U najboljem slučaju, donošenjem zakona vršiće delimičnu. U najgorem biće, kao u fašističkim ili komunističkim režimima, i u zakonodavstvu samo sluga vladajuće partije i njene vlade, tek skup najamnika čije su ruke pri glasanju jedino ozbiljno zauzete, a mozak im ispunjen brigom da se na vreme probude i dignu ih.
*****
Demokratija pretpostavlja vladu odgovornu jedino parlamentu, pa preko njega narodu koji ga bira; vladu što je u svom radu pod stalnom i neposrednom kontrolom narodne skupštine; vladu čija su ovlašćenja taksativno pobrojana – i ona od parlamenta kontrolisana – u kojoj je, takođe taksativno, oduzeto pravo na najkrupnije, za život nacije fundamentalne odluke koje ostaju u isključivoj nadležnosti narodne skupštine.
*****
Bez svoje suštine, naravno, demokratija je mrtva. Ali bez forme, ako i nije mrtva, ne funkcioniše kao demokrtija, pa nam je irelevantno njeno ime. Mnoge su demokratije XX veka imale suštinu despotije ili tiranije, ali nijedna despotija, niti tiranija, nije uspela da bez štete po sebe preuzme nijednu bitnu formu demokratije.
Bez shvatanja i priznavanja važnosti Forme u političkom životu nema promene sistema koja će nedemokratsku zemlju preobraziti u demokratsku.
*****
Iz poluvekovne ere realsocijalizma ostale su nam silne političko-komercijalne, mafijaško-ideološke afere od kojih će živeti pokoljenja istoričara isto onako dobro kao što danas žive njihovi sudeonici.
I, naravno, ostala nam je katastrofalna nacionalna, politička, ekonomska, društvena, ekološka, obrazovna, duhovna i moralna kriza. No, ona je briga jugoslovenske vlade, dok bude postojala, a ne moja. Moja je samo ukoliko se toliko dugo produži i tako nesrećno razvije da mi ne dozvoli smrt u građanskom krevetu.
*****
Srbi se ne slažu međusobno. Zato je najveća briga da nađu nekog s kim će se složiti, makar se taj s njima ne slagao.
*****
Vele da je arhetipski karakter naroda u neposrednoj vezi s karakterom i smislom njegovih legendi. Mit je kodirana istina o etnosu u kome se rodio. Srpske bajke prepune su priča o đavolu i o tome kako ga je Srbin nadmudrio, pa se na kraju ne zna ko je u fabuli đavo – đavo ili Srbin?
*****
Da se politika kao veština poređuje s većinom modernih sportova, nije teško dokazati. Njene su motorne sile, kao u svakom sportu – borba, takmičenje, grčki agon. Politika je nalik šahu po mogućnosti predviđanja strategije protivnikovih poteza i taktičkoj kombinatorici koja angažuje inteligenciju, a kad ova otkaže, ako je korpulentniji i jači, partner u izgubljenoj poziciji jednostavno prevrće ploču. Liči boksu ili rvanju, s tim da podele na kategorije ne postoje, a svi su udarci, zahvati, trikovi, čisti kao i prljavi, dopušteni.
S maratonom ima sličnosti po tome što je trka iscrpljujuća. No, od njega se i razlikuje. Cilj maratona uvek se vidi, cilj politike ređe. U sportskom se učestvuje peške, u političkom se povlašćene nacije voze. Politika podseća i na mačevanje ali s različitim rapirima, na dizanje tegova ali različitih tereta in a teniski meč u kome reketi nisu isti, ni prostor s obe strane mreže pođednak.
Na međunarodnoj areni poredi se s fudbalskom utakmicom u kojoj svaki igrač igra za sebe ili se ponekad s drugima udružuje, pri čemu se pravila stalno menjaju, a da o tome svi sudeonici nisu prethodno obavešteni.
*****
Upoznajući tuđu tuđinu, htedok da izgubim svoju, da vidim kako je biti stranac u tuđoj zemlji, pošto sam stranac bio u sopstvenoj, i sve to da bih joj se jednom, ako uspem, vratio kao domorodac.
Nisam uspeo.
Uspeo sam samo da se kao stranac i ovde i tamo odomaćim. Da postanem stranac svuda. Najpre sam bio prinudni stranac, i to je bolelo. Kad postadoh dobrovoljac u stranstvovanju, stranac po izboru, bol je uminuo. Shvatio sam da je stranstvovanje moja priroda, moja sudbina. Da ću svakad i svuda biti - stranac. I da ću s Ničeom, smeti reći:
“O samotnosti, samotnosti, zavičaju moj!”
No comments:
Post a Comment