Uvek se nonavlja isto sudbonosno pitanje: zašto srpskom narodu ni sadašnjost ni budućnost ne daju nikakve nade, a prošlost mu je i suviše teška da bi je sa zadovoljstvom ponovio.
*****
Nema sumnje da su diplomatska nadmudrivanja, dvorske intrige i živopisni ratovi, pored toga što su zanimljiviji, od snažnog uticaja na život običnog građanina, pogotovu ako zbog njih ovaj mora u smrt, dugove, bedu, ako plaća veći porez ili svoje proizvode prodaje ispod cene, ali sve u svemu, na narod u celini presudnije deluje konstitucionalan, intelektualan, socijalan i tehnološki napredak koji se postepeno, ponekad jedva primetno, ostvaruje kroz vekove nego dobijena bitka ili osvojena teritorija.*****
Naša prošlost nije mnogo jasna. Balkanske ratove od 1912. srpska, bugarska i grčka nauka zovu oslobodilačkim a makedonska osvajačkim, što je najbolji dokaz da, iako različita tela ne mogu istovremeno zauzimati isti prostor, razne pa i protivurečne istine mogu. Komunistička tradicija u partizanskom ratovanju vidi skrupuloznu patriotsku borbu protiv okupatora, građanska – beskrupuloznu borbu za revolucionarnu vlast, a ja lično – nacionalnu i ličnu nevolju prvog reda.
*****
Istorija nije samo kolevka za rađanje naroda nego i odar za njihove agonije.
*****
Evropa je svoje revolucije izvodila sa profesionalnom doslednošću istorijskog kasapina, oglašavajući ih Urbi et Orbi kao povesne događaje prvog reda. Englezi su svoju obavili gotovo ispod žita, smuljali je za nepunih desetak godina, a onda, kao da je uopšte nije bilo, sve uredno vratili na svoje staro mesto.
*****
Engleska nije posledica titanske istorijske borbe, koja je stvorila modernu Francusku ili kumovala boljševičkoj Rusiji. Ona je skladan ishod postepenog višestranog kompromisa, najznačajnijeg instrumenta engleskog narodnog i državnog života.
*****
Naša civilizacija je podignuta na groblju, pa ovu istinu ne treba gubiti iz vida ni dok govorimo istoriji bilo koje zemlje.
*****
Vizantinizam u značenju verolomstva nije balkansko otkriće, već opšte mesto istorije.
*****
Rimljani su u Britaniji ostali pet vekova, koliko kod nas Turci. Ništa do retkih arheoloških iskopina nisu ostavili, a Turci su nam izmenili i karakter i sudbinu, koja nas još uvek proganja.
*****
Život Mediterana je u suštini gradski. Grčko-rimski život bez grada je nezamisliv. Sokrata, takođe, da šeta i misli selom ne možemo zamisliti. Platona, pogotovu. (Zato ne verujemo onima koji nas ubeđuju da se velike misli rađaju jedino na vrhu brda, u dodiru sa prirodom!) Bez grada kao neposrednog okruženja, kao inspiracije za svoju filosofiju, Platonove ideje o najboljoj državi jednostavno su nemoguće, a Sokratove probe lične savesti i moralne dileme neprimenljive.
Ma koliko antičkom svetu dom i porodica bili važni, status građanina je ono što Rimljanina i Grka deli od varvara. Nipošto geografski položaj ili tehnološki standard, pa ni nivo mišljenja ma koliko visok i rafiniran bio. Na kontinentalnom severu i u Britaniji društveni život bio je u najužoj zajednici – domaćinstvu. Za veći je skup suvišna grčka agora ili rimski forum. Dovoljan je deblji panj u šumskoj krčevini, ono što će u srpskoj istoriji biti bukva, transparentan krov našeg prvog narodnog parlamenta.
*****
Moć je danas onakva kakvaje zemlja u kojoj se vrši. U despotiji je, osim u zatvoru, demokart nemoguće biti. U demokratiji, osim u ludnici, teško despot.
*****
Englezi su i u Drugi svetski rat otišli bez opšte vojne obaveze, pa se vojska tamo ni danas ne služi, što oduševljava Slovence, a siguran sam da bi oduševilo i Srbe da od istorije i vlastite mašte nisu zaduženi ulogom balkanskih arambaša.
*****
Povest je sklona pakosnim šalama. Setimo se samo engleske revolucije koja je s radošću zbacila Charlesa I da bi desetak godina kasnije jednako radosno na presto dovela njegovog sina Charlesa II. Setimo se bračne afere Henrya VIII. Hteo je samo novu ženu, a dobio je, pored nje, i novu veru koju nije želeo. Setimo se najzad, prilika je, i naše srpske istorije. Grdno smo se napatili da stvorimo nezavisnu državu, ratovasmo za nju nekoliko puta, a kad je dobismo, dobrovoljno smo je se odrekli da bi stvorili himeru koje se danas svi odriču i stide.
*****
Skok kojim skakač obara svetski rekord zavisi, naravno, od stanja staze, jačine i pravca vetra, pa pomalo i od sreće, ali daleko više od sposobnosti, duševne kondicije i treninga, pre svega od volje da se skače.
*****
Ništa tako ne denuncira neko doba kao vrsta zabave kojom se njeni savremenici podaju. Naši vitezovi se zabavljahu na gozbama, beskonačnim ispičuturskim i žderačkim seansama, ili na turnirima koji pre liče na klanice nego na razonodu. Viteštvo je tek u povoju, daleko od trubadurske otmenosti i heraldičkih rafinmana. A poezija tek proba svoje prve strofe.
*****
Velika povelja slobode (Magna Carta Libertatum), prvi je popis građanskih prava i obaveznih odnosa Krune i podanika, koja će, prilagođavanjem vremenu i napredujućem poimanju slobode, dovesti do engleske parlamentarne demokratije, najznačajnijeg političkog proizvoda Ostrva u njegovoj dugoj i slavnoj istoriji.
Najveće je čudo što je kralj onakvu Povelju uopšte potpisao, jer njena poslednja klauzula autorizuje podanike da mu, ako prekrši njome preuzete obaveze, objave rat, a klauzule, koja dozvoljava revoluciju nema ni u najslobodnijem ustavu na svetu.
Povelja je postala zakonom 1215. Otada je prošlo sedamsto dvadeset tri godine, a ni danas, u eri leta na zvezde, mnoge zemlje i njihovi građani nemaju ovakvu zaštitu zakona kakvu su, zahvaljujući Velikoj povelji slobode, Englezi uživali u XIII sloleću. (A svakako nema ni najnaprednijeg ustava koji narodu priznaje pravo na pobunu i rat protiv sopstvene vlade.)
Jedan se utisak u međuvremenu bez sumnje stiče. Jezik povelje je krajnje jednostavan, misao jasna, odredbe nedvosmislene. Različita tumačenja nisu moguća. Nesporazum je isključen. Svrha Povelje je da uredi odnose između vlasti i građana i ona je na najpreči i najsavršeniji način postiže. Većina naših zakona kao da takvu svrhu nema. Kao da im je cilj da ove odnose što većim nejasnoćama i dvosmislenostima poremete.
No comments:
Post a Comment