Ako u Engleskoj tražite suverenost, ne tražite je u suverenu, jer ona tamo nije; Ako tražite klupu da se odmorite, ne tragajte za njom u parku, jer ona tamo jeste, ali je park mahom privatan i zaključan, pa kao id a nije; ako vam kažu da će sutra vreme biti lepo, ne očekujte sunce nego da ne bude mnogo kiše; ako vam nešto treba, ne nadajte se da ćete to dobiti na uobičajenom mestu, gde najčešće dobijate ono čemu se ne nadate.
*****
U Evropi revolucija obara poredak, u Engleskoj ga učvršćuje; u Evropi se obično diže protiv kralja, u Engleskoj je diže kralj; u Evropi revolucija je brutalna i krvava, u Engleskoj engleski beskrvna i amorfna; ukoliko je od njih više vremena proteklo, Evropljani svoje revolucije više mrze, Englezi se sve više u svoju zaljubljuju; Evropljani umeju da dele revoluciju od građanskog rata, u Engleskoj će pravu revoluciju zvati građanskim ratom, a revolucijom nešto što ni po čemu to nije. Ukratko, u Evropi će se uvek znati šta je revolucija a šta to nije, Englezi nikad s tim neće biti načisto.*****
Savršena demokratija ne postoji. Savršena demokratija je čak nepotrebna, pogubna za sebe samu. Učinivši politički život izlišnim i težnju nečem još savršenijem besmislenom, takva bi demokratija najzad razorila samu sebe.
*****
Oporezivanje alkohola i duvana taksom, kada se jednom uvede i ustali, sa svakim budžetom raste i zajedno sa benzinom, postaje bezmalo jedini permanentan izvor finansiranja sve skuplje države, zasnovan je na paradoksu da zajednica, zamišljena kao zaštitnik svojih pripadnika, ove mora trovati da bi preživela.
*****
Glupost koja ustaje pre zore opasnija je od one koja se iz kreveta diže tek oko podne.
*****
Ima nešto u “kompendijumu engleskog života XVIII veka” što razočarava naš optimizam i našu ljudski razumljivu želju da ispričamo jednu priču koja će iz stoleća u stoleće biti lepša. Mi stalno govorimo o nekom opštem napredku, pa ga, s veremna na vreme, i nalazimo u usavršavanju engleske Konstitucije, u širenju engleskih građanskih sloboda, u emancipaciji engleskog mišljenja, u modernim sredstvima za vlačenje engleske vune ili transportu engleske robe, uočavamo ga čak i u engleskoj modi, arhitekturi, u svim, zapravo, zonama engleske aktivnosti, a ipak se opšta slika bede nikako ne menja.
Ali, sve to obavljajući, ta istorija nije rešila osnovno pitanje ljudskog opstanka: kako da život smatramo božijim darom a ne kaznom!
*****
Nasilja industrijske revolucije XIX veka u Engleskoj, opisana od sociologa, objašnjena od ekonomista i oplakana od humanista, sadržana su pre svega u pauperizaciji dela stanovništva i pogoršanim životnim uslovima tzv. najširih slojeva – i prosta su prinuda života, nipošto prinuda izazvana organizovanom voljom manjine da se nametne većini ili većine da silom neka nova prava izvojuje.
*****
Pod revolucijom Severne Amerike u XIX veku bi, međutim, valjalo podrazumevati isključivo nasilnu izmenu režima ili bazičnih društvenih načela na kojima se on drži, na kojima počiva jedna zemlja, nipošto njeno oslobađanje od neke druge. To je, bar po mom mišljenju, Rat za nezavisnost, pa ću aferu tako i zvati i opisati je s više volje nego da sam je nazvao revolucijom, prema kojoj osećam trajni animozitet.
*****
Pravda koja nekog bogati a druge košta, uvek je pomalo sakata.
*****
Čitava je Engleska, uostalom, proizvod čudesnog paradoksa. Ona je, kao što znamo, i geografski paradoks. Od evropskog kopna razdvojio je Kanalom ovo beznačajno Ostrvo minoran geološki potres; dam u se vrati potrebna beše serija krupnih istorijskih seizmičkih pomeranja, seoba, kriza, ratova i nesporazuma sa Evropom, kojima se kraj ne vidi, a neki bi engleski izolacionisti hteli da se ne vidi nikad.
*****
Zajedno s geografijom i engleska je povest paradoks. Njeni su najveći uspesi proizašli iz njenih najvećih promašaja i jedino im poraz od Rima ničemu nije poslužio. Princip koji bi, dosledno sproveden, svaku drugu zemlju uništio, ili bar trajno obogaljio, Englesku gotovo redovno spasava.
Ne samo da je sačuvao već je i podigao. Princip, recimo, pomoću kojeg su komunisti uništili moju zemlju, boljševički princip smrtonosan za svaku koje se dočepao, ovde, na Ostrvu, jamačno bi i neku korist doneo. Ona bi nekako i s njim nakraj izašla. Kao što su nakraj izašli i s drugim svojim porazima.
Da nisu izgubili američke kolonije i tako posredno kumovali rađanju SAD, kako bi dobili prijateljsku državu koja će im u dva svetska rata u pomoć priteći i bez koje bi, sumnje nema, u oba bili poraženi?
*****
Ostrvljani od uma imaju prema revolucijama bizaran odnos. Dive im se u tuđim zemljama, ne trpe ih u svojim. Engleskom je ovde malo ko ponet, iako ona zemlju nije anarhično ispreturala kao francuska niti ju je svirepo desetkovala kao ruska. Ona je naprosto izmenila odnos između Krune i Parlamenta u korist naroda koji je u njemu predstavljen, institucije ostavljajući nedirnute ili restaurirajući one abolirane.
Engleska je revolucija, ako ćemo pravo, jedan skriveni, virtuelni oblik restauracije. I time su Englezi više nego zadovoljni. Ali su ti isti Englezi, odnosno ružičasti intelektualci među njima, ruku pod ruku sa evropskim liberalima i humanističkim naprednjacima, svesrdno pomogli Staljinu da pod “tminom crvene zore čovečanstva” pokopa veliki ruski narod, ne pašteći se oko toga da boljševizam, kad je već tako savršen, nasilno uvedu i u vlastitu zemlju. Ono što je dobro bilo za druge, nije za njih valjalo.
*****
Jednačenje zahteva za promenom s izdajom zemlje kulminiraće u realsocijalističkim državama naših dana, s jednom razlikom, razume se. Socijalistički su sudovi pasje verno sledili državu i potvrđivali svaku njenu arbitrarnu odluku, kršeći čak i vlastite zakone. Engleski sudovi XIX veka nisu podlegli konzervativnom javnom mnenju ni antirevolucionarnoj histeriji. Optuženi radikali su od porote oslobođeni. Trpeo je samo njihov cilj, reforma, nipošto život, posed i mišljenje, čija je zaštita s pravom smatrana osnovom građanske slobode.
No comments:
Post a Comment