Odmor od istorije – 1 deo

Iz knjige “Odmor od istorije“, od Borislava Pekića, izdanje „BIGZ“, Beograd, 1993. Izbor Ljiljana Pekić.

GOVOR NA OSNIVAČKOJ SKUPŠTINI DEMOKRATSKE STRANKE 1990 godine.

Dame i gospodo, veli se da politika ne poznaje moral kao kategoriju s kojom bezuslovno računau svom praktičnom delovanju. Priznajem da u tome ima istine. Ali ako ga ne poznaje društveni sistem što ga takva politika gradi, ako on nema svoje moralne osnove, svoja načela i svoje zakone na koje se svi možemo, s jednakim pravima, osloniti, on prestaje biti legitiman, čak i ako ostaje legalan.

Komunistička partija Jugoslavije stvorila je, nizom zakonskih i vanzakonskih mera, grubo nejednake uslove za život građana i tako ih otvoreno i beskrupulozno9 podelila na one s povlasticama i one bez povlastica, da ne govorim o trećoj grupi građanskih partija kojima je život otežavan.

Najkobniji sistem mera, u tom pravcu, bio je onaj koji je od pripadnosti partiji učinio krunski uslov za sticanje bolje i povlašćene društvene pozicije. Sve javne funkcije, od važnosti za državu, u rukama su komunista. Predstavnička tela, zemaljske egzekutive, armija, policija, sudstvo, diplomatija, privreda, kulturne institucije, itd. itd., samo su specijalizovani sektori partijskog života. Na taj način su iz društvenog delovanja isključeni mnogi kompetentni, sposobni, korisni i pošteni građani, nespremni da svoje političko uverenje žrtvuju karijeri.

Ali nisu svi isključeni, niti na takvu žrtvu nespremni. I tu je smisao onoga što želim da kažem, to je moralna poanta koja od ovog poretka stvari čini jedno lažno, veštačko, a iznad svega nemoralno društvo. Jer, da bi ostvarili svoje prirodne ljudske, građanske i profesionalne interese, ljudi su bili primorani da lažu i partiju u koju stupaju, i okolinu u kojoj deluju, najzad i sami sebe. Došlo se do farsičnog broja od dva miliona komunista a procenat u ideju ubeđenih je krajnje neizvestan.

Cinik bi rekao da je to za nas dobro, ali za ovu priliku, kad o javnom moralu govorimo, ne smemo biti cinici. Umesto toga moram reći da se prinudnim saučesništvom u ovoj pozorišnoj igri, stvorio koordinatni sistem opšte i međusobne, čak i priznate, lađi u kojoj, evo već decenijama živimo. Stvorilo se jedno društvo, jedna škola građanskog nemorala.

Na ovu tužnu temu naveo me je susret s ovećom grupom naših mladih sugrađana, koji, odskora, rade u Velikoj Britaniji. Sve su to ljudi i žene između dvadeset pet i trideset pet godina. Sve su to obrazovane ličnosti i sjajni, u tuđini vrlo cenjeni profesionalci. Nijedan nije mogao da se svojim poslom bavi u svojoj zemlji, zemlji koja ih je školovala, gde su odrasli, i koju, ma kakva da je, vole više od drugih.

Oni su primorani da žive po iznajmljenim sobama, usamljeno kao i većina privremenih emigranata, čija sudbina, nažalost, može ostati i trajna. Ali ono što je najpresudnije, oni su lišeni mogućnosti profesionalne afirmacije. Oni su tamo zloupotrebljavana radna snaga. Izdani od vlastite zemlje, oni su i tamo žrtve izdaje.

Nenaplativa odgovornost za to leži na jugoslovenskom poretku, koji, uprkos enormnim inostranim zajmovima i takođe enormnoj nepovratnoj finansijskoj pomoći Zapada, nije bio kadar da svom narodu u rođenoj zemlji, obezbedi zaposlenje nego je bio srećan, i to tumačio širenjem demokratskih sloboda, kad je taj narod prinudio da rad potraži u tuđini.

Najpre su nam oduzeli škole, načinivši od njih diletantske ustanove, pa onda i školovane ljude. Kad nam, pod prinudom, škole budu vratili, za njih više neće biti školovanih ljudi. Opet ćemo biti usrećeni priučenim đacima koji drže da je pamet u volji, a iskustvo u pravičnosti cilja.

Stoga smatram da je jedna od prvih dužnosti demokratske obnove da stvori uslove za povratak naših ljudi, naročito inteligencije. Bez nje je dovršetak političkog, tehnološkog i moralnog nacionalnog preporoda nemoguć. U potindustijskom svetu, daleko od veka rađanja socijalističkih ideja, ljudski će rad promeniti svoju prirodu. Krajnje je vreme da je promene i projektanti naše budućnosti.

U protivnom, ostaće u uspomeni jedino kao projektanti naše propasti. Ostaćemo evropski muzej starina, a u njemu – oni – najslavniji eksponati.

Filosofske sveske - I deo

Iz knjige “Filosofske sveske“-1 deo, od Borislava Pekića, izdanje „Solaris“, Novi Sad, 2001. Izbor Ljiljana Pekić.

Što više istina čovek poznaje sve manje volje mu preostaje da se opredeli i za jednu.
*****
Ako bi svi problemi bili rešavani radi zadovoljenja naših nada, ako bi sva rešenja imala a priori da služe našem emocionalnom privikavanju na životne nedaće, ako bi se sva mudrost sastojala u životarenju po svaku cenu, ako bi najzad sve što kao ideja muči um: Bog, Svrha, Granice, Volja, Sloboda, imali zadaću duhovnog kamerdinera koji će nam pomoći da lakše zaspimo, da bezbednije provedemo još jednu noć postojanja – onda bi zaista pragmatizam bio jedina vredna filosofija, jer on to sve može i u njegovoj prirodi je da on to jedini može.
*****
Pragmatizmu je svojstven teizam; Bog je tako nužno instrument pragmatizma, jer znači izraz potrebe za idealnim poretkom i rezultat naše sopstvene pragmatičke odluke, da ga imamo radi ugodnijeg varenja svoje beznačajnosti.
*****
Istina je polimorfna, ali ne pluralistička.
*****
Kada se negativno nepostojanje bude bićem potrošilo u Apsurd, sigurno je da nikakve istine više neće biti, jer istina će biti samo pozitivno nepostojanje, dakle Bog. Ustina ljudska ima i ljudsko obeležje; ona neizostavno troši jednu struju naše svrhe; ona nas iscrpljuje za račun samog sveta; odgovornost naših istina zato nije tako velika kako bi se htelo; i naša sloboda ograničena nužnošću.
*****
Duša je imala dobru osobinu da se nije diskutovala. Čim je postala predmet raspravljanja, ona je iščezla kao dim. (I uopšte mnoge stvari nestaju iz svojih pojmova, čim se usudimo da ih malo grublje potresemo; jednostavno ispadaju kao da su pojmovi vreće u koje smo ih privremeno smestili.) Nauka se u svoje zlatno doba (topografsko) zanimala za njeno prebivalište i pošto je neko vreme oklevala između srca i bubrega odlučila se za moždanu šišarku.
*****
„Pesimistička umetnost“ je contradictio in adiecto. Ako je umetnost funkcija nagona za lepim a estetički nagon funkcija nagona održanja, onda su umetnost i ovaj nagon korelativni pa se ni u kom smislu ne mogu jedan drugom suprostavljati. Umetnost je pesimistična samo onim što u njoj nije umetnost nego tajna vrata kroz koja se u oblast stvarne lepote vrši kontraband prividnih istina.
*****
Kada je H Spenser objavio da je svaka filosofija jedno osećanje sveta, morao je da podrazumeva i bolesna osećanja.
*****
Samo idioti veruju u život uvek, osim kad umiru ili poveruju u njega tek kada je izvesno da ga gube.
*****
Za čoveka koji smeta da stvara svoj sistem vrednosti nema ničeg obeshrabrujućeg sem čitanja istorije filosofije. Dobra istorija filosofije je skup zajedljivih epigrama i pobožnih nekrologa napisanih u obliku svečane himne.
*****
Da su ljudi anđeli ne bi osećali potrebu da izmišljaju nebo.
*****
Svaki fanatičan (doktriniran, diskriminatorski, beskompromisan) stav uvek je samo posledica nepoznavanja svih činjenica. Kako nam sve činjenice ni u čemu nikad nisu dostupne i kako ih, i da su dostupne nikad ne bismo stigli da uzmemo u obzir, svaki sud je jedino ponekad delatan, nikad istinit.
*****
Skepticizam se ne mora odricati suda. On se samo ne obavezuje da po njemu postupa. On se ne pokorava logici ni intuiciji podjednako, jer u inteligenciji veoma često vidi izgovor za nekažnjeno delovanje instikata, a u intuiciji često isuviše inteligentne logike. Skeptik ima mišljenje koje ne poštuje i za koje bi voleo da ne proizvodi nikakvu delatnost. On ne veruje u zasnovanost svog delovanja na istinu.

Skeptik će priznati da je njegova akcija sumnjiva mešavina uzroka od kojih njegovo mišljenje neće u njegovim očima zasluživati veće poštovanje od svih drugih motiva: strasti, oportunosti, konvencija ili koristoljublja. Položaj, moralno, nesumnjivo beznadežan, pa je verovatno da će se skeptik, gde god je to moguće, uzdržavati od delovanja i od toga da svoje mišljenje primenjuje. To će u tom slučaju biti najdalja tačka, osim samoubistva, do koje može da ide u intelektualno poštenje.
*****
Skeptik se ne prepoznaje po uzdržanosti u delovanju nego po uzdržanosti u mišljenju, koje je izvor svakog racionalnog delovanja. On može biti efikasan više nego bilo koji dogmatik, ali ga ta efikasnost ni najmanje neće uveriti da je u pravu. Dogmatika ni neuspeh njegove istine ne otrežnjuje.
*****
Skeptik ima strasti, ali od njih ne kuje životna pravila ni za sebe ni za druge ljude. On se njima služi, a ne one njime da bi se relizovale u istoriji.
*****
Čuvajmo se ljudi koji su mali čak (svuda osim) u svojim mržnjama.
*****
Dogma koja pokušava da sebe dokaže – mrtva je dogma. Ništa tako uspešno ne negira Boga kao dokazi za njegovo postojanje. Ništa brže ne uništava jedan tiranski poredak kao razlozi koji ga opravdavaju.
*****
Što više istina čovek poznaje sve manje volje mu preostaje da se opredeli i za jednu. Zbog toga je obrazovanje jedini protivotrov fanatizmu. Imunitet se stiče skepsom, ne razočarenjem. Jer i razočarenje nije ništa drugo do jedna besmislena pesimistička dogma. razočarenje stvara konvertite.
*****
Ako mislimo da su ljudi rđavi ne verujem da ćemo popraviti stvar time što ćemo mi biti još gori.
*****
Imati nacionalnu crkvu značilo je za srednjovekovne vladare imati Boga u ličnoj službi. Zar iskreni vernik nema pomalo isto osećanje?
*****
Obrazovanje koje inspiriše skepticizam uz sumnjivu pretpostavku urođene plemenitosti, jedino je u stanju da nas pomiri sa tolerancijom koja je stvarna istina svake slobode. Nema slobode koja nije uzajamna (recipročna).
*****
Praktična razlika između klasične oligarhije i oligarhije sovjetskog tipa je u tome što prva nije teroru pridavala spasilačku ulogu, što je bila nadahnuta herojskim romantizmom grčke religije, a ne dogmama, Bila je oslobođena imperijalizma. Grci, izgleda, nisu osećali potrebu da ugnjetavanjem svojih suseda dokazuju svoju pripadnost svetu.
*****
Sve religije u svojoj kreativnoj fazi imaju neki prirodan cilj: najpre materijalne, pa onda moralne i duhovne interese plemena, naroda i drugih etničkih grupacija. Tek se u ’crkvenoj’ fazi vere preobraćaju u moćne institucije za zaštitu izvesnih stečenih privilegija ili zadobijanje novih. U tome jedva da ima neke razlike između egipćanskog panteizma, hrišćanstva sa svim svojim performacijama, tabu-kultova primitivnih urođenika iz kamenog doba, nacizma, muhamedanstva ili komunizma.

Za vreme obreda koji su bili namenjeni da kišu oslobode stege neba ili revolucionarnih ustanaka koji su oslobađali neki neiskorišćeni motiv istorije, vernici su padali u istovrsnu ekstazu, i privremeno lišeni samosećanja, pa sa njima i svih konvencija, stapali se u jednu mračnu zajednicu primordijalnih instinkata, pa su u ime bogova ili ideala – svejedno – nekada jeli ljude, a sada ih ubijaju, što je gore, jer je kanibalizam kao sistem ishrane prirodniji od masakra kojim se nekoristoljubivo dokazuje neka sporna istina, i time bi ih pomirili sa prirodnim potrebama.
*****
Gregarski instinkt koji se na podjednako očigledan način ispoljava u divljim ratnim okršajima kao i u civilizovanoj ’društvenosti’, u strahu od samoće urbaniziranog građanina neke metropole, taj gregarski instinkt je samo funkcija jedne kosmičke težnje jedinstvu, stapanju, apsolutnoj koherenciji. Pojedinačno uvek teži nečem opštem, kao što opšte uvek teži da u sebi sažme sve pojedinačno.
*****
Osećanja prethode mišljenju i strah ili mržnja veoma često žive pod izgovorom da su doktrine.
*****
Ceo napor da se razdvoje teologija i nauka, završio se jednim matematičkim misticizmom i jednom mističnom naukom. Religija i nauka, jednom razdvojene, ponovo su se našle zajedno da bi jedna od druge pozajmile novu snagu i dobile novo nadahnuće: vera od nauke formule nepogrešivosti, nauka od vere njena otkrovenja. Mi se nalazimo u eri neo-skolastike. Veri je potreban dokaz, nauci – vera.
*****
Sve se menja, ali ako se sve menja onda se menja i princip promene, a on se može promeniti samo u princip stalnosti koji odriče promenu i u kome se ništa ne menja.

Iz dnevnika - IX deo

IX deo neobjavljenih dnevnika Borislava Pekića (januar - februar 1959)

Oni koji će doći posle nas neće pogledati naš testament, gledaće naš svet, neće mariti za naše ideale, nego za našu stvarnost, neće nas meriti po onome što smo hteli, nego po onome što smo učinili.
*****
Nema slobode koja bi bila konstitucionalna. Ne postoji pravo na slobodu, nego korist od slobode (pa i to ne bezuslovno).
*****
Efikasna politika ne sme da bude nerazumljiva, što znači zainteresovana samo za neke idealne i finalne oblike društva kojima teži. Ona jedva sme da poziva na žrtve čiji smisao ne bi bio izražen u kakvom bliskom dobitku.

Ona ne sme pretovariti jedan narod, kao posredstvo svojih ideja, ciljevima koji su potpuno van domašaja njegovih, prekih i aktuelnih interesa. (Politika munjevitog pubertetski brzopletog obrazovanja narodnih komuna u Kini.) Ona mora štedeti strpljenje – snagu građe koju organizuje. Najpre proširiti sud, pa onda sipati tečnost u njega; u protivnom tečnost će proizvesti raspadanje suda – propašće i narod i dogma.
*****
Tekući cilj je popularan – on se prihvata, nikad natura kao „nužno zlo politike“ da bi društveni organizam bez izlišnog trenja mogao da se upućuje onom pravom – finalnom.Nikad finalni ne sme da biti prenebregnut za račun popularnog, jer time politika postaje neefikasna, ali ni popularni zanemaren za račun finalnog, jer time politika deluje neefikasno.

Politika ne može biti efikasna ako previdi prvi, jer se time odriče jedinog uslova svoje metafizičke opravdanosti; ona ne može biti efikasna i ako previdi drugi, jer time oduzima sebi mogućnost da na prvom uopšte deluje.
*****
Mada komunisti ne teže nekom metafizičkom cilju, pa im politika nužno ne može biti efikasna, ona nije ni popularna, stoga što uhvaćeni u klopci, komunizam kao finalni cilj i socijalizam kao privremeni cilj, zaboravljaju načelo stepenosti ciljeva.

Komunisti hronološki drugostepene ciljeve pretpostavljaju hronološki prvostepenim. Isuviše zainteresovani, zaslepljeni budućim izgledom stvari, u zabludi da ga već sad oblikuju, oni zaboravljaju na njihov izgled sada, na trenutno stanje stvari. Brzina nije nikakav vredan pojam u istoriji. Brz je konj, a ne svet.

Veći otpor koji time izazivaju, zahteva i ozbiljnije sankcije koje sa svoje strane recipročno umnožavaju otpor i demobilišu narodnu vitalnost. Finalni cilj će zbog toga trpeti, jer je društveno telo jedini instrument preko koga jedna ideologija taj cilj postiže. Niko ne ubija magarca na čijim leđima očekuje da prevali dug put.
*****
Kakvog značaja ima da li će jedan društveni ideal biti postignut za sto ili za hiljadu godina? Naročito ako smo svesni da ako ga želimo po svaku cenu postići za sto, nećemo doći do njega ni za hiljadu, a možda nikad.
*****
I revolucija i reformacija predstavljaju prinudu u njenim različitim stadijumima. Preformacija (preobražaj, unutrašnja reformacija) je uvek neprisilna, spontana i jedini elemenat prinude koji se u njoj opaža to je izvesni podsticaj.

Pretpostavlja se naime da svako društveno stanje potencijalno sadrži u sebi svoje buduće forme i da se realiteti sutrašnjeg idealnog stanja nalaze u idealima današnjeg realiteta. Efikasna politika stvara pogodnu temperaturu za spontanu preformaciju društva.
*****
Bog nije predmet vere, još manje obreda, najmanje straha; Bog nije objekt naše emotivnosti ni nekog intuitivnog poimanja nego čistog umstvovanja, i što je važnije našeg postojanja. Bog nije izvor, nego ishod naše akcije.

Bog nije u početku, nego na kraju. Ne stvara Bog nas, nego mi Boga. Ne sadrži nas Bog, nego mi Boga. Ne zavisimo mi od Boga, nego Bog od nas. Položaj čoveka nije položaj setnog iščekivanja; ako znamo da nikad pre ovog trenutka nismo bili, i da posle njega nikad nećemo biti, svaki trenutak postaje dostojan kulta.
*****
Sloboda je jedini ljudski vid fatalnosti. Ona čini da biramo neizbežnosti. Da biramo zaista, ali i da ono što izaberemo zaista bude neizbežno.
*****
Istina postaje zlatna tek kada se očisti sumnjom. Čista istina mora biti isprata iz sto voda. Ako pri tome iščezne, šta mari!
*****
Flober sa pravom konstatuje da je dobra pripovetka, roman, drama, uvek pisana u obliku piramide, u jednom trenutku, koji će odgovarati svrsi, sve strane piramide (sve komponente proze) teći će se u zajednički vrh. Vrh je rezultanta. Rezultanta je poenta bez obzira da li je prizor, stanje, ideja, događaj.
*****
Ako je potrebno da praroditeljski greh bude iskupljen žrtvom, koju će na krstu učiniti son Božiji, onda zašto je potrebno da ova žrtva bide praćena novim čovečijim grehom . raspećem spasioca? Tek što je spaseno i kroz to što ga spasava od greha, čovečanstvo samim svojim spasenjem, posredstvom svog iskupljenja pada u nov greh.

Žrtva Hristova je uzaludna po samoj konstrukciji iskupljenja. Adamov greh je iskupljen, ali upravo tim iskupljenjem Adam greši još jednom. Jedan greh je zamenio drugi greh. to je suština biblijskog iskupljenja praroditeljskog greha.

Iz dnevnika - VIII deo

VIII deo neobjavljenih dnevnika Borislava Pekića (januar 1959)

Idealna sloboda je nemoguća. Ona je pretpostavka budućeg Boga i u sebi sadrži pranačela apsolutnog mira i smrti. Ono o čemu raspravljamo je ili mehanička nezavisnost (egzistencijalisti), veštačka volja (hrišćanski ortodoksi i naučni heterodoksi) ili racionalna sloboda (moja pretpostavka o jednoj ostvarivoj slobodi).
*****
Drama je ili dobra ili loša: dobra ako dotiče autotip stvarnosti, loša ako ga promaši ili ga zanemri (veliki deo savremene dramaturgije koji sa gledišta važnosti po nas, konkuriše cirkuskim lakrdijama).
*****
Humanost više nije jedan stav prema svetu, jedna filosofija o svetu, jedno moralno iskustvo. Humanost je stvar dobrog odgoja, dupka. Kako se dogodilo da humanost od jedne metafizičko-etičke kategorije postane društvena konvencija? Mi nemamo žudnju za humanošću, nas uče humanosti. Stoga se događa da je humanost neprimenljiva, osim tamo gde ništa ne staje.
*****
Lakardijaška zamena pojmova savremene civilizacije. Biti human trebalo bi da znači biti mudar, a znači biti dobro vaspitan. Biti vaspitan trebalo bi da znači biti moralan, a znači u moral prerušiti svoje instinkte. Biti instinktivan, trebalo bi da znači biti slobodan, a znači biti predodređen.

Biti predodređen trebalo bi da znači biti mrtav, a uvek znači obrnuto biti živ. Biti mrtav trebalo bi da znači ne delovati, a znači živeti po svom stvarnom dejstvu (posthumna egzistencija).
*****
Buđenje je neka vrsta rekreiranja. Stvaram svet iz ničega; jedan drugi uništavam. U polusnu, međutim, oba se sveta prožimaju, trajući na istom mestu kao senke mnogobrojnih predmeta, koji se u poruzi fizici, nekim čudom poklapaju. I što je najprimamljivije – ja postojim u svim tim svetovima, služeći se samo jednim telom.
*****
Ništa nas ne može spasti od rođenja, a rođenjem se zauvek opredeljujemo protiv slobode. Ono što stvarno postižemo je sporadična mehanička nezavisnost, nešto kao sloboda izbora u malom (makrokosmos ostaje netaknut našom lažnom slobodom) u obrisima, u efemernostima, na periferiji sopstvene egzistencije. Mikroskopska sloboda sa kojom se samo zabašurujemo pred sudbinom. Apsurdnost naše slobode.
*****
Meni je potreban Bog kao zapušač za bocu. Bez Boga moj sistem nema smisla. Ali Bog je jedini predmet sveta koga čovek može stvoriti. Samo Bog može jedan svet učiniti sferičnim. Svet kao lopta. Samo Bog koji se tek stvara može biti oslobođen jeretičke obrade.

Takav Bog ne deluje kao normativ, nego kao ukupan cilj sveta i njegove istorije. namesto društveno praktičnog Boga dolazi objektivno praktičan. On je iznad svake hereze, jer nije gotov. Jeste kao racionalna budućnost, nije kao uređivačka prošlost, a njegovo prisustvo je samo nerazvijena mogućnost.

Kakav je to Bog za čije je održanje potrebna legija mislioca i čitav jedan odbranbeni mehanizam (Crkva)? Mom Bogu ne treba ništa osim sveta. Ne prethodi Bog svetu, nego svet Bogu. Da bi zapušač imao smisla, potrebna je boca za njega. Zapušač se pravi po meri grlića. Ali šta je boca bez zapušača?
*****
Između hrišćanskih i komunističkih ortodoksa, između desnih i levih budala, tesna su vrata kroz koja pošten čovek može da prođe.
*****
Postoji protivrečnost između slobodne volje i sudbinskih konstrukcija u kojima se ona vrši te stoga postaje neiskoristljiva. Sloboda je neiskoristljiva, to je sadržina apsurda koga duhovna egzistencija otkriva u sebi; pojedinačna svemoć nije drugo do instrument opšte svemoći.

U postupcima naše slobode razvija se jedan sudbinski nacrt. Kako nijedna sloboda ne može imati uticaja na sudbinu niti aktivna biti u sudbini, to i bilo kakvi stavovi, moraju biti isključeni.
*****
Vernopodanička sloboda, to je sloboda jugoslovenskih pisaca. Ali istina retko koga hrani. Utoliko pre se isplati biti konformista.
*****
Komunisti pod apstraktnom slobodom podrazumevaju svaku slobodu koja ne služi njihovim ideološkim ciljevima. Šta znači sloboda pisca u društvu koga je prinuđeno da brani?! Šta znači sloboda koja se može koristiti samo u jednom od politike izabranom smeru?

Šta to vredi, jednu jedinu misao moći kazati na hiljdu načina?! Zbog toga ta misao neće postati neka druga! Uvek ostaje ona jedna jedina misao. To je sloboda roba! I on se kreće u granicama lanca, odnosno gospodareve volje. Odista nema razloga da se plaća jedna književnost, ako želimo da bude dobra i slobodna.
*****
Ne verujem ni u jedno neposredno iskustvo više nego u svoje mišljenje, bez obzira duguje li ono nešto iskustvu ili svojoj refleksivnoj prijemčivosti.
*****
Apsurdnost je stalan imanentan oblik moje egzistencije. Naša svemoć je samo duhovna, u svemu ostalom mi smo nemoćni. Sa gotovim instrumentima slobode mi smo sasvim i nepovratno sudbinski, mitološki.
*****
Nama nisu potrebne nove reči nego nova značenja starih reči, kojima bi možda trebalo da, po Hakslijevom savetu, prethodi raskuženje starih. Uopšte mislim da jedno temeljno raskuženje ne bi svetu ništa škodilo.
*****
Agnosticizam nije sistem nego stvar časti i ličnog, pre svega intelektualnog poštenja. Velikoj poštenoj sumnji treba da budu podvrgnute najpre naše velike istine. Ukoliko su istine veće, a naročito ukoliko su popularnije zaslužuju veću sumnju i, naravno, veću opreznost.

Nema stvari prema kojima osećam veće nepoverenje nego one koje zaslužuju opšte i nepodeljeno poverenje. To mi izgleda kao kad bi cela publika nekog mađioničara verovala da on zbilja može da učini što nam izgleda da čini.
*****
Politika pati od naslednih spasilačkih instikata. Priznajem da nikad ništa nisam toliko mrzeo i prezirao kao mesijanstvo, nečovečnu težnju da se ljudima nametne neka formula spasenja. Mrzim formulu očinstva, porodičnosti, društvenosti, državnosti, formule polnosti, religioznosti, merzim formulu civilizacije.
*****
Tek što se rodismo staviše nas u modele, koje je civilizacija vekovima pripremala za nas, ne znajući nam meru, ali pretpostavljajući da se ona ne može mnogo razlikovati od prirodne mere svih ljudi. Ukoliko donesemo sobom neka razlikovanja behu ona vrlo brzo uništena – u ime čovečanstva i, naravno, po nekoj katoličko-inkvizitorskoj logici, u ime nas samih i našeg dobra.

Nikad me niko nije pitao šta je zapravo za mene dobro? A kad sam i bio pitan, moje dobro nije uzimano u obzir. I ovoga puta u ime mog dobra.
*****
Život sam po sebi nije nikakva prednost. Ni smrt, takođe.
*****
Najviše se plašim života koga bih bio prinuđen da se stidim ili odričem. Plašim se da dođem u situaciju da samoubistvo izaberem kao jedini način da se sačuvam.
*****
Pripremamo ili uobražavamo da pripremamo dobru budućnost svojoj deci, a o toj deci ništa ne znamo. Nju uopšte ne uzimamo u obzir. Gradimo svet prema svom liku, a kd budu oni što dolaze trebalo u njemu da se nastane, može se dogoditi da ga nađu tesnim, rđavim, nakaznim ili smešnim, što je još gore. Šta vredi što delamo za budućnost kad nismo u stanju da ocenjujemo sa gledišta budućnosti.

Iz dnevnika - VII deo

VII deo neobjavljenih dnevnika Borislava Pekića (januar, septembar 1957)

Niko nije u stanju da se žrtvuje bez rezerve. Ljudi se žrtvuju, ne da bi drugi bili srećni, nego da bi oni bili srećni, zbog toga što su usrećili nekoga. Nije važno da li su drugi odista srećni, nego da li su oni srećni zbog toga. Oni im služe da svojim golim opstankom zapuiše praznine svojih vlastitih nada.
*****
Ne postoji nešto kao pogrešno shvatanje moderne poezije. Postoji samo shvatanje (koje je uvek pravo) i neshvatanje (koje je takođe uvek pravo).
*****
Postoji krug emocionalne poezije shvatljiv većini ljudi, krug koji se razvio negovanjem neposrednog govora i narodnih popevki (Zmaj) i u njemu jedan uži ekskluzivniji krug duševne poezije (Rakić), koja emanira znatno manjem broju i tanjem sloju čitalaca izvesne duševne odgojenosti.

(Ovo je pesništvo podređeno muzici kao autentičnom osećajnom izrazu, te se u svojim vrhovima odlikuje izvanrednim svojstvima forme.) Između ovih dveju grupa postoji čulna poezija pod kojom se podrazumeva poezija slike (ono što se kvalifikovalo kao opisno pesništvo), a što odgovara nivou deteta ili urođenika.

Znatno uži je krug izmeđuratne cerebralne poezije koja obavlja unutrašnje prevođenje (transkripciju) neraspoloženja u čistu, ali alegoričnu misao, te zahteva izvestan stepen nervne kultivisanosti. U srcu tog kruga opisan je krug intelektualne poezije čije poimanje pretpostavlja kultivisanost čiste svesti u njenim logičkim formama.

Najzad može se naslutiti i najuži krug ovog poetskog sistema (krug koji će svojim približavanjem prostornosti tačke, značiti i kraj svake poezije) opisan izvesnim transcendentnim svojstvima, čije poimanje neće više moći biti zasnovano na kulturi svesti, nego na neposrednom prodiranju u vansvesne (kosmičke, a ne podsvesne) vrednosti.
*****
Najmanje vremena čovek ima tamo gde nema ništa osim vremena.
*****
U stvari treba manje vrema da čovek postane heroj (da ostane dosledan) nego da postane kukavica (da promeni stav).
*****
Da mladost večito traje ona bi razumela mladost u kojoj se sama produžuje. Ali ona beži kroz preplašeno pamćenje kao biće koje se plaši svoje sopstvene senke. U pedesetoj godini tome se pamćenju čini da je sve sastavljeno od vrline. Stogošću prinudnog lišavanja, ono je iz sebe iscedilo svaki porok, koji bi mogao da izvini slabost dece. Kad porok iščezne iz pamćenja, on je iščezao i iz razumevanja. Memorija je placenta velikodušnosti.

Naši očevi vole da nam se predstavljaju kao bezgrešni. A mi znamo da su samo očišćeni od greha, i sa punim pravom ih preziremo kao licemere. Naši očevi se brinu za posledice naših revolta, a mi znamo da to čine jer su ih iskusili. I zato ih nepravedno nazivamo kukavicama.

Naši nam očevi zabranjuju strasti, samo zato što ih više ne osećaju. I zato ih neopravdano smatramo bezosećajnim. Oni ne žele našu nezavisnost, jer su svoju izgubili. Zato im prebacujemo da su tirani, tamo gde su samo robovi. Oni cene svoju mladost ne po srcu, koje su u njoj ostavili, nego po glavi, koju su naknadno izmislili da bi potkrepljivala svoje savete.
*****
Poteškoća doktrinera je u tome što, od sreće koju pripremaju za sve ljude, obično ne vide sreću jednog čoveka. Nevolju koju nanose svojoj okolini izvinjavaju maglovitom srećom u nekom idealnom sutra (koja kao i Godo, naravno, nikad ne dolazi). U međuvremenu ostaje bol koga ostavljaju za sobom.
*****
Sreća je duboki zemljotres tela, nešto što pomeri svaku žilicu sa svog mesta, te opijena treperi u čekanju.
*****
Srećan je dan koji kao sumrak pada preko čula, sreća je ta bolna opna koja umotava svaku misao u strahu za svoju sudbinu. Ništa se za sebe ne plaši tako kao radost.
*****
Sreća bi htela da umre telo, da bi ovo zadržalo samo nju kao svoju poslednju uspomenu: ona je smrtonosna, jer svoj produžetak traži i nalazi samo u smrti.
*****
Prepričavajući jednu ideju više puta ja je doznajem. Moje pričanje stvarno nema za cilj da je nekome objasnim (jer šta se drugog tiču moje ideje i šta se mojih ideja tiče neko drugi), nego da se one u više navrata objasne meni. Svakog puta dok ih saopštavam ja otkrijem po jedno novo njihovo značenje, poneku do sada potencijalnu mogućnost koja tek u kontraverzi dolazi do svoje pune realizacije.
*****
Sreća mora biti nešto veoma bezrazložno, gotovo praznije od praznine, svakako neka vrsta ničeg ili bar ničeg određeno srećnog. To je vreme blagostanja. To nije nikakvo razložno ushićenje nego samo sreća.
*****
Nije smisao apsurda da se čovek oseća apsurdno, nego da je time nepropravivo oneraspoložen: apsurd koji bi se prihvatio lojalno, ne bi bio ni najmanje apsurdan u pogledu osećanja; bio bi to indolentan stav svesti prema svetu.
*****
Egzistencija nema svoju prošlost ni svoju budućnost – samo sadašnjost.
*****
Zamišljam kako bi naš zanos splasnuo kada bi se Orion zvao „Kolo majke Jevrosime“. Obožavanje imena je još uvek recidiv pesničkog dara u ljudima – obožabanje imena i tajanstvenih zvukova. Svući u blato, to nije samo perverzan hir, nego filosofski metod – metod skidanja romantične i tradicionalne skrame sa stvari.

Doduše time gubimo po svoje živote jedan neophodan san, ali dobijamo jasnost – obogaljeni za jednu lepotu, dobijamo jednu ortopedsku istinu umesto nje. Veliko je pitanje šta je korisnije po moj opstanak (u njegovom bitnom, a ne biološko-socijalnom vidu) – jedna zvezda koja će u dubokoj vodi neba sačuvati svoju neprozirnost pod mitskim imenom Aldebarana ili jedna zvezda čiji mi elementarni sastav ne može da ulije ni poverenje ni divljenje?

Iz dnevnika - VI deo

VI deo neobjavljenih dnevnika Borislava Pekića (decembar 1956)

Preporuka da obrađujem svoj vrt, shvatam kao upućivanje na obradu sveta. Moj vrt je svet i ja sam vrt svog sveta. Samo dubina do koje sam prokopao kao krtica svoju prividnu spoljnost može da sinhrono dubi moju unutrašnjost.
*****
Glupo je to da se erotičnost u krajnjoj liniji ne može ničim definitivno zadovoljiti. Ne može se čovek deerotizirati samo na taj način što će izvršiti koitus, ili ne bar potpuno kako bi do dna iskusio svaku strast. Potrebno bi bilo da se čovek sav istroši u jednom vremenu strasti, da ne postoji neko drugo moguće vreme od koga se očekuje obnavljanje onoga što je promašio. Da bi dosegao do same srži svoje erotičnosti trebalo bi da je čoveku stanju da samo jednom koitira, ovako liči na davljenika koga talas uvek ponovo odbaci do obale.
*****
Čovek bi zaista morao da bude uvek jednosmislen: da živi sa jednom ženom bez prestanka i sna (čak i u snu) i to uvek sa jednom istom ženom – jer se samo tako postiže svrha. Kontinuirano prodiranje u svoju ljubavnu istinu – izvesno vreme, a onda više nikad; da se nahrani jednom yauvek, da sanja jednom zauvek, da čuje muziku jednom zauvek, da mrzi, strahuje, čezne, prezire, da bude ravnodušan jednom zauvek. Trebalo bi zaista da postoji vreme za sve, kao što kaže Propovednik, ali da u tom vremenu ne budemo sposobni da se obmanjujemo izgovorima.
*****
Trebalo bi da izvesno iskustvo smrti prethodi agoniji, jer život nije drugo do neka vrsta toplog, veštački zagrejanog pasaža između dve hladne i mrtve ulice. Rađamo se iz smrti. (Možda u tom potencijalnom iskustvu leži razlog strahu od nebivanja.) Vraćamo se svojoj smrti kojoj smo odani. Život tako nije drugo do gnojav infiltrat u čistim plućima nempostojanja.
*****
Doktrine su kao rukavice: što su tešnje – lepše izgledaju.
*****
Sumnja je kao svrab – što se više češeš sve više svrbi.
*****
Sigurnost je dionizijska; sumnja faustovska.
*****
Duša je jedan apsurdan konflikt koji uzima na sebe likove poznatih nedoumica.
*****
Sumnja je higijenska kao karbol: dezinfikuje dušu.
*****
Ideja je sasvim zgodan izgovor za kukavičluk. Ideja je takođe i voda u kojoj možemo pilatski oprati ruke.
*****
Znam da je nehrišćanski ismejavati bližnjeg svoga. Ali jedan komunista uopšte nije moj bližnji. Ponekad mi se čini da pripadamo dvema biološkim vrstama.
*****
Kada dva čoveka razgovaraju to često liči na gađanje sa zavezanim očima. Naše konverzacije često liče na pokušaj ribe da se sporazume sa pticom.
*****
Stan je neka vrsta nadgrobne ploče; čovek koji sebi zida stan mora da se oseća kao bolesnik koji sebi delje mrtvački sanduk
*****
Duh je tropski cvet kome je potrebno naročito podneblje, da bi opstao. Postoje ljudi čije prisustvo rascvetava duh, i oni koji ga sprže poput mraza.
*****
Umetnik nikeda nije siguran živi li ili tek igra život.
*****
Kockanje je zgodna zamena za ulične nemire.
*****
Memorija je ono što nas čini živima. Kada ne bi bilo memorije ne bismo ni bili svesni da živimo.
*****
Umetnost, a osobito muzika, samo je jedan stilizovan mit o smrti. Ono što je san za duh, to je umetnost za život: adaptacija na smrt. Ništa tako nepopravivo ne ubija kao dobra muzika, muzika je estetsko opravdanje smrti.
*****
Držim da za pisca pisanje detektivskih priča ima istu važnost kao i vežbanje skala za pijanistu. Kroz njih pisac stiče izvesno poštovanje prema čitaocu, koje je sklon da izgubi. Osim toga se navikava nalogičnost. Najzad to donosi novaca.
*****
Dolazim do uverenja da kad čovek otkrije da je nesposoban za ma koji koristan posao, onda počinje da se bavi umetnošću.
*****
Monistički instinkt održava ravnotežu između straha od apsurda koji se aktuelizira u našoj prividnoj usamljenosti i izdvojenosti sa jedne strane, i stvarne količine usamljenosti koga sadrži svaki deo neke celine. Monistički instinkt je odbrambeni refleks mišljenja.
*****
Zora je naličje sumraka i obrnuto. Nema razloga pesimizmu.
*****
Laž pomaže da čovek svoj opstanak svari, da druga bića svari, da preživi svoj život, ne da ga proživi.
*****
Sumnji imam da zablagodarim za to puno osećanje postojanja, koje me poput usijanih klješta, čereči do kostiju.
*****
Laž je jedan način da čovek opstane. Smrt – drugi.

Iz dnevnika - V deo

V deo neobjavljenih dnevnika Borislava Pekića (novembar, decembar 1955, januar – mart, septembar-novembar 1956)

Umetnik podseća na dete, kome su krpe dovoljne da dočaraju najskupocenije odore, izdubljena kora drveta da isplovi kao osvajačeva lađa, prostor ispod stolice da se podiže kao palata. Umetnik prevazilazi dete u broju pojedinosti koje su mu neophodne da bi iznova sazidao, preko vlastite moći, svet ako ako mu se ovaj ne dopada. Njemu nije potreban ni prostor ispod stolice, ni krpe, ni kora drveta. Samo talenat i volja. U oba slučaja to su osobine Boga, na koje nam ukazuje crkva. Taj talentovani dobročinitelj čija je volja sama sobom jedan stvaralački akt ako bi imao, u šta sumnjam, jer to se protivi samoj afektivno ‘tupoj’ prirodi božanstva – ako bi imao imalo zadovoljstva od dela koga je proizveo ‘rečju’ – mogao bi da dočara zadovoljstvo umetnika koga ovaj stvara.
****
Mnogi su umetnici promašeni tirani, i pošto im ne uspeva da budu suvereni stvarnog sveta, biraju da budu bogovi jednog koji nije stvaran, ali je isto toliko pogodan za volju koja traži predmete neograničenog vladanja.
*****
Sva sujeta, sva ravnodušnost, superiorna poročnost umetnika, izraz je tog unutrašnjeg divinog oduševljenja, takoreći jedne božanske navike. Moral insanity je moral bogova i umetnika. Ukoliko je umetnikov ‘svet’ manji utoliko je veća surovost sa kojom on vlada. Samo veliki ‘svetovi’ zahtevaju razum koga su božanstva lišena.
*****
Realizam je ‘prepisivanje’ fakata. Drži se naivno da je dovoljno jednu činjenicu prepisati, pa da ona bude realna u pravom kao i u privremenom svetu. Pri tome se raboravlja da dobar deo ‘stvarnosti jedne činjenice’ nije stvarnost njena po sebi, nego ‘stvarnost sistema u kome deluje’. To znači da je, ako bismo želeli sda naša činjenica deluje i u našem svetu, neophodno preuzeti zajedno sa njom i ceo sistem u kome ona živi. Kada bi se čitav ‘objektivni sistem činjenica’ mogao jednostavno preneti u umetnikov svet onda bi se ‘stvarni svet’ mogao još jednom stvoriti, što je očevidno nemoguće. Preinačenje, ono što ortodoksi nazivaju ‘unakažanje’ činjenica, preduslov je valjane umetnosti. Činjenica mora da se adaptira na ‘svet u svesti’ pošto je migrirala iz ‘sveta van svesti’ (oneobičavanje).
*****
Pisanje može postati strast – i to je dobro, iako poročno. Međutim, to nikako ne znači da treba pisati strasno. Pisac mora biti bestrasan, ali ne kao redovnica, nego kao vestalka. Naime on mora posedovati jednu neaktueliziranu strast, jedan zatomljeni žar koji iz beskonačne udaljenosti od razumskog delovanja osvetljava ovo crvenim sjajem.
*****
Verujem u ono što je apsurdno, jer se samo u apsurdne stvari može verovati. Ostale se znaju ili ne znaju.
*****
Misli se da veličina ljudi zavisi od veličine vremena u kome žive. Ja tvrdim obratno : veličina jednog vremena zavisi od veličine ljudi koji u njemu žive. U međuvremenu ipak ostaje biti vrlo, vrlo strpljiv : napola zmija, napola golub.
*****
Prijateljstvo ima dvostruku granicu oko sebe : prva je određena našim davanjima, druga našim uzimanjem. Prva odmerava naše emocije, druga naš egoizam. Idealno je ako se one poklapaju. Međutim, prijateljstvo živi ne na zajedničkom razumevanju, nego na međusobnoj toleranciji.
*****
Posledice radničkog upravljanja se niti vide, niti će se videti, jer komunisti nisu toliko naivni da poveruju doslovno svim načelima svoje ideologije. Ova reforma imala je isključivo spoljnopolitički značaj i ona se ne sme ozbiljno pretresati kao pokušaj preobražaja društvene privrede.
*****
Narodnom pokretu treba pamet jednog, a vernost svih.
*****
U diktaturi se za poslušnost sve može kupiti, ali se neposlušnost ničim ne otkupljuje. Između vlasti i naroda stoji strah kao regulator lojalnosti. Vulgarna diktatura se obezbeđuje zakonima da bi ih kršila, poverenjem da bi ga izneverilo, poslušnošću da bi ga učinilo slavnim. Idealna diktatura bira zakone među onima koji su dobri, jer se najlakše podnose, prezire poverenje koga diktira interes, i zahteva pokoravanje samo tamo gde se ona sama pokorava opštim idealima.
*****
Vlast je kao plod; dok ne bude zreo neće pasti ma koliko tresli drva na kojima raste.
*****
Čovek bi sa podjednako strasti hteo da se pretopi u istovetnost, ali ako može i da sačuva sva svoja razlikovanja, do kojih mu je stalo. On bi voleo da ne strši tamo gde bi ga vetar mogao slomiti žestinom koja više ne bi bila podeljena; ali i da izbija iznad ravnice, tamo gde nije podeljena ni njegova svežina. Strah od nerazlikovanja.
*****
Zašto priznati neodoljivu opsesiju siline koja obuzima automobilistu kad pod svojim rukama oseća mašinu koja ga nosi, a ne priznati da tu istu opsesiju doživljuje Vođa, koji oseća pod svojim glasom podrhtavanje strahovite ljudske mašine, ili državnik koji pod svojim intrigama oseća kako se dešavaju stvari?
*****
Veliki su govornici uvek imali nešto demonsko u svojoj prirodi, nešto što je umelo da se nevidljivim kandžama domogne ljudske strasti i da ih podigne na visinu rodoljublja.
*****
Čovek se spušta u tuđu zemlju dok ne proizvede iz svog nedešavanja svoju sopstvenu. Zato stara groblja deluju tako sigurno i bezbedno, tako rođački, tako velikodušno, što u njima nema zemlje koja bi bila nezavsna od nas, koja bi bila hladna prema nama. Zemlja koja nije grobnica nije zemlje. Prava zemlje je prostodušna i mirna kao sama smrt.
*****
Samo oni momenti mog maštanja kojima dominira praktični cilj, samo oni u kojima razmišljanje preteže nad pukim slikama, samo efikasno maštanje koje pretpostavlja da bude sredstvo umesto svoje vlastite svrhe – zaslužuje da mu se čovek, i tada obazrivo prepusti. Svako drugo je trulo, trulost iz koje buja zarazno cveće letargije, jedna u svojoj rasprostrstosti nepojamna vegetacija ludila.
*****
Svaka filosofija svojim novim položajem prema svetu, pravi sebi jednu novu i samo sebi svojstvenu jezičku izvestost koja nije drugo do izraz njenog položaja; po sebi reči su dvo-, tro-, i višeizvesne, ali svaka filosofija uzima samo jednu od tih izvesnosti.
*****
Vođi raspolažu idejama, a narod strastima. Ali revolucija nikada nije ideja, nego strast. Ideja je najbolji mogući vid adaptacije na strasti. Ideja je održavotvorena strast.
*****
Za idealne programe niko se pametan ne brine; narod ne zanima njihova budućnost. Realan program za danas – to pridobija narod. Realan program je najbolje moguće ispunjenje ličnih želja koje su dobile kolektivno značenje. Politički bukvar napisan želudačnim sokom.
*****
Ne može se istovremeno služiti ljudima i idejama, mada je možda moguće služiti ljudima kroz ideje, i ideji kroz ljude.
*****
Ono što čoveku najpre pada u oči kad pogleda XX vek, jesu ustanove iz kojih izvire i u koje otiče: tamnice, bolnice, ludnice i čajdžinice. Prve zadovoljavaju njegovu strast za istinom; druge - njegovu strast za životom; treće – njegovu strast za mirom; četvrte – njegovu strast za srećom.

Izložba o Borislavu Pekiću

Dana 17. aprila 2007. godine otvorena je u Biblioteci grada Beograda impozantna izložba o velikom piscu Borislavu Pekiću. Ne samo da su svi pisani mediji, TV i radio stanice prikazale izlozbu, nego je bilo toliko sveta da je na kraju morao da se ograniči broj ljudi jer nije bilo dovoljno mesta u sali. Počasni gost je bio Princ Aleksandar Karađorđević sa clanovima Krunskog saveta, a otvaranju su prisustvovali pored predsednika Akademije nauka i umetnosti prof. dr Hajdina i drugi članovi SANU, brojni prijatelji i rodjaci. Izložba je savrseno organizovana i sa puno ukusa dizajnirana, uz mnoštvo slika, dokumenata, knjiga na 30 panoa i sedam zatvorenih vitrina sa Pekicevim licnim predmetima i originalnim rukopisima. Na video bimu su davani i delovi Pekićevih predstava, a čuo se i Pekicev glas sa raznih dogadjanja. Izložbu je osmislila i projektovala g-đa Olga Krasić-Marjanović, a autor dizajna je student FPU Marija Vilotijević. Tokom sledecih 14 dana će biti održana i brojna propratna predavanja i diskusije eminentnih kriticara na razne teme u vezi sa Pekicem.
Izložbu je otvorio g. Radoslav Bratić, književnik i Pekićev prijatelj, sledećim govorom:

Pisac evropskih i svetskih vidika

Malo je pisaca u nas, kao što je bio Borislav Pekić, koji su toliko imali vlastiti život po meri estetike i etike svog književnog dela. Bez obzira što se on moralnosti u književnosti grozio, kao čovek bio je od najvećih moralnih principa.

Imao sam sreću da me malo pripusti i prizove u svoju blizinu.

Borislav Pekić se rodio u Podgorici 1930. godine, u blizini surovog crnogorskog Siona, veći deo godine zatrpan nametima snega, odvojenog od sveta, bez puteva i prolaza. Ali i kraju sa nrojnim mitovima koji i nemaju granice. Budući pisac će se, docnije, obračinati s njima i s mnogim drugim izvan tog prostora i vremena. Živeći u Podgorici, zatim na Cetinju – u toj srpskoj Sparti toga doba, pod obroncima Lovćena i nadomak pogleda našeg najvećeg pisca i, rekao bih, sveca koji obavezuje, ali i straši.

Jedno vreme će se naći u Dalmatinskoj zagori, u kojoj će dobro oslušnuti sudare raznih kultura i vera. Baš tu će upoznati preke naravi graničara. Dospeće, zatim, u Beograd i, kao đak gimnazijalac, biće osnivač tajne Demokratske omladinske organizacije i zbog toga se naći u zatvoru. Nisu samo mladobosanci, na čelu sa Principom, plaćali svoje revolucionarne ideje (iako poređenje nije najsrećnije), već ih je epska narav nosila kroz ove naše krajeve manje više do današnjih dana.

Kada su mu ponudili da izađe iz tamnice, Pekić odbija, jer će ponudu usloviti da sa njim puste i njegove drugove. U ovoj činjenici možda leži i najznačajniji podatak Pekićevog karaktera. Posle petogodišnjeg robijanja, tih ’godina koje su pojeli skakavci’, puštaju ga iz zatvora, a pisac odbija da izađe dok mu zatvorske vlasti ne vrate naliv-pero koje su mu oduzele pri hapšenju. Nudili su mu celu hrpu penkala da izabere, ali Pekić insistira da dobije svoje.U svojim sećanjima docnije, ispisaće tim perom pravu enciklopediju zatvorskih mučenja i tortura.

S prvim radovima, Pekić se javlja pod imenom Adam Petrović, budući da je na stratu bio proskribovan pisac. Postao je ilegalac među vlastitim junacima. Posle brojnih peripetija s vlastima, kada su mu oduzeli pasoš, otisnuće se, sa suprugom Ljiljanom i ćerkom Aleksandrom u London, u dobrovoljno a ipak prinudno izgnanstvo. Tamo će ispisati obimni opus srpske književnosti. Sedeo je na londonskim kraljevskim avenijama, a kao pisac živeo s temama u balkanskim krčmama prepunim dima koji nas i danas guši. Sa žalošću je gledao kako u toj poratnoj magluštini nestaje građanska klas kod nas.

Svoj pasoš Pekić je predao istoriji, a videćemo hoće li njeni carinici umeti da ga prepoznaju.

Kada vam se čini da je preopširan, posumnjate u svoju širinu. Tresao se pisac od smeha na kritiku o svojoj preopširnosti, baš kao i na onu Mihizovu opasku da ’Pekićev aforizam iznosi dvesta stranica’.

Pekić je bio i ostao Prometej svojih junaka.

Govorio je često prijateljima, i pred publikom, da će preurediti ’Vreme čuda’ – tu svoju jeretičku polemiku između biblijskog i ovozemaljskog, i da će zreli pisac ispraviti mladog. Ali izgleda, da je tu prvu svoju literarnu zamisao morao gorko i prerano da okuša, kao vlastiti junak. U čuvarima biblijskog zaveta video je tada možda suviše slobodno i stražare građevine totalitarnih režima.

Ovaj pisac je rušio razne mitove a za života je stvorio mit o sebi.

Borislav Pekić nema svoje epigone. Suviše je bio širok i obiman za ičiji takav pokušaj.

Srećan je pisac, kao što je bio Borislav Pekić, koga su vlastiti junaci umeli tako da zasmeju i ispune mu sudbinu, koji su bili u stanju da mu razbiju čamotinju. Pogotovo ako se zna koliko su bili mnogobrojni. Samo u užoj porodici Njegovana živeo je sa šesdeset i tri člana.

Kao što se, po rečina Ezre Paunda, ’na Homeru zasnivala jedna civilizacija’, na Pekićevim junacima ona je oživljena i vraćena u ovo doba. Bez kićenja vremena, sa svim njegovim manama i zabludama. Ali za Pekića se ne može reći, kao za Mopasana, koji je ’ugladio Floberov obrazac’, da je išao nečijim putem.

Zar Pekićev Andrija Gavrilović, u sudaru pojedinca i mase, nema nešto od sudbine samog pisca: okrivljen bez krivice, pod vlastitom moralnom dilemom života. Pekić, u prozi, voli dijalog baš kao što ga je voleo i u životu. Ali, u životu Andrijinom pravi dijalog je retko moguć, odjekuju samo bolne reči monologa. U pojedinim postupcima Gavrilovića, nevinim i ljudskim, gotovo da vidimo samog pisca. Junak se zbog ovog stradanja ne buni, baš kao ni pisac u svojim zatvorskim ispovestima iz ’godina skakavaca’. One su čak ispunjene humorom, iako je humora tamo najmanje bilo.

Borislav Pekić je ispunio simboliku ’Zlatnog runa’. Sjedinio je san o nevinosti i slavi.

Do književnih nagrada Pekić nije mnogo držao, iako je sve najvažnije dobio. Oni koji su mu ih uručivali, i kada su to bile kolege po peru, stojeći kraj Pekića, izgledali su nagrađeniji od njega koji je nagradu primao. Nije se hvalio prevodima i uspesima ni kod kuće ni u svetu, smatrao je da to nije posao autora.

Pekić je u širu publiku ušao preko dva BIGZ-ova izdanja ’Besnila’, u tiražu od 40 000 primeraka. Ali knjiga koja je prosto razgrabljena i u kojoj je najviše prisutan i postao prepoznatljiv ovaj pisac, jeste trotomna antropopeja zatvorske memoarske proze, ’Skakavci’. Tu je Pekić ispisao svoju odiseju tamnovanja o godinama kada je zaključio da je ’svet ostao isti, rupa za biblijskog Josifa još otvorena, i još prima goste’.

Sedeći u tamnici, pisac zamišlja kako beži preko Grčke i otiskuje se u daleki svet. Na klozetskom papiru iscrtao je mapu tog putovanja. Kada je njegova priča stigla do zatvorskih čuvara, oni su to bukvalno shvatili kao pripremu za bekstvo i kaznili ga samicom. A nisu znali, niti mogli znati, da to pisac trasira put svoje buduće porodice Njegovana.

Borislav Pekić je sakupio i uredio toliko književne građe kao ceo jedan institut. U toj obimnosti i svestranosti tema možda se s Pekićem može meriti srpski pisac Slobodan Jovanović ili jedan drugi koga je držao za duhovnog učitelja – a to je Tomas Man.

Izgleda da je Pekić shvatio upozorenje svojih junaka o skorašnjem dolasku sumraka civilizacije. A možda je pisac i emigrirao u prošlost pred vlastitom proročkom najavom smaknuća sveta i nailaska velikog terora. Da, terora, o kojem je jedan od najvećih savremenih pisaca ostavio nezaboravne stranice, s nadom da nas je pokrenuo na okršaj sa mnogim dogmama i tabuima.

U svom pozamašnom proznom delu Borislav Pekić je moderni Nostradamus novije srpske književnosti.

Prošetao se Pekić znalački ovom našom planetom, zagađenom svakojakim radioaktivnim otpadima i smećem, gde rovare razni ludaci, manijaci, mafijaši i ubice. U najglasnijem sloganu današnjice, kako on kaže, ćprozvoditi ili umreti’, koji je sve više aktuelan i koji će, kako kaže, biti aktuelan i sutra, vidi uništenje jezera, mora, oaza i šuma, a što mnogima deluje kao beznačajan paradoks ovog sumanutog sveta.

Pekić je od onih pisaca koji je i sebi i drugima postavljao pitanje: ’ako nas niste mogli ubediti svojim delima, kako ćete nas ubediti rečima?’ On nas je ubedio i delima i rečima. Iako pisac za svakog disidenta veli da želi od lične biografije da napravi opštu, Pekić je na opštoj napravio vlastitu.

Iz dnevnika – IV deo

IV deo iz neobjavljenih dnevnika Borislava Pekica (septembar - oktobar 1955)

Uopšte uzev buržoazija nije nikad direktno, javno i ideološki bila vaspitavana kao klasa, koja valja da brani svoje klasne interese od proleterske revolucije, nego je to, da se on, kao i ustanove njegove države, treba od te revolucije braniti, svaki buržuj saznavao kao neku osobnu opasnost, ugroženost njegovih ličnih interesa.

Proletarijat raspolaže ekonomskim obrazloženim jedinstvom interesa u koje svaki radnik-komunista veruje jednako fanatično kao i rani hrišćani u iskupljenje. Individualizam, taj prokleti grobar građanske ere, mogao je tako u rušilačkoj meri da izgrize temelje demokratije, samo zbog zapuštenosti tog osećaja jedinstva.

Moglo bi se doduše prigovoriti da je nemoguće postići to jedinstvo tamo gde vlada privredna konkurencija, i da je prema tome klasna svest buržuja contradictio in adjecto. Međutim ovaj prigovor ne može da obesnaži činjenicu da se jedna klasna svest pre svega izražava u borbi protiv antagonističke klase, a tek zatim, i samo iz tog razloga, u saradnji pripadnika iste.

Za buržoaskog intelektualca koji živi u fetusu XIX veka, demokratija je samo sinonim političke slobode, a mnogo manje forma buržoaske vladavine.
*****
Neprijatelj se može smaći, njegova ideologija zaboraviti. Prava opasnost svakoj organizaciji preti od nihilizma.
*****
Aristokratska revolucija (kako je ja zamišljam) je penetracio pacifikus u najboljem slučaju. Ona je lagano prodiranje u državno-društvenu mašinu, osvajanje ključnih pozicija demokratije, infiltriranje u sve oblike života republike. Sama revolucija je u stvari onda puč.

Oligarhija koja bi vladala u ovom slučaju ne znači zatvorenost nego izabranost, naravno ne u sitnoburžoaskom parlamentarnom smislu. Reč oligarhija ne implicira partiju aristokrata, nego princip vladavine najboljih. Aristokratska oligarhija ne može računati sa brojem, kako zbog toga što se kvantitet suproststavlja samoj prirodi oligarhije, tako i zbog svog programa.

Jedan asketizam je neophodan na svakom početku. Ali da on postane načelo vladajuće klase, potrebno je da odista zavlada duh nad materijom, i to pre svega u samoj vladajućoj klasi.
*****
Parlamenti mogu i treba da budu radna tela (zakonodavna i upravna, jednovremeno) samo ako su njegovi članovi na visini koju zahteva donošenje zakona i njegovo sprovođenje. Radna funkcija parlamenta ima dakle jedan nužan preduslov - u sposobnostima parlamentaraca.

Međutim, narodni predstavnici nisu kandidovani prema sposobnostima, nego prema vernosti stranci. Dakle nije osnovno pitanje u formi skupštine nego u njenoj sadržini. ne u prerogativima nego u sposobnostima. Ne u količini nego u vrednosti vlasti.
*****
Književna tema je stvar osećanja koje se predstavlja kao ideja (za njih obratno). Ali varijacije mogu biti razvijane jedino ako pisac raspolaže mnogobrojnim odnosima sa temom, ako je prima svim oblicima svoje refleksije. Obrazovanje, znači interes, omogućuje da se ti odnosi pre uspostavljanja saznaju.

Malo je pisaca koji ne priznaju da dobar deo svojih novih ideja nema za svoju pojavu da zahvali starim. Jedna na izgled indiferentna reč – provocira bujicu. Jedna ideja – filosofiju. Jedan šum – simfoniju i odblesak – sliku.
*****
Stvarnost nije ni opipljiva ni neposredna koliko se to zamišlja. Ona je obavijena jednim mekanim velom svesti. Dolazeći do svesti o njoj mi dolazimo do svesti o sebi. Čak možda ni to. Jer svest kao refleksija još je isuviše daleko od identiteta sa nama. Umetnost tako postaje jedan lik koji je pre nego što se zaustavio u našem oku bio hiljadu puta odbijen u ogledalima sveta i svesti.
*****
Seme koje je posađeno mora niknuti, i davati ploda i taj plod mora biti uzabran pre nego što biljka ugine.
*****
Umetnost je minimalna adaptacija božanske moći. Kome nije dano da vlada ljudima i stvarima, neka vlada robovima svoje mašte.
*****
Raspravljati sa komunistima je ’presipanje prazbog u šuplje’. Oni zamišljaju da su tolerantni, ako dozvole kritikovanje premijere domaćeg filma ili direktora nekog voćarskog preduzeća. Ali dalje, upravo tako daleko da je pod nosem, tamo gde prestaju domaći filmovi i direktori počinju ’revolucionarne tekovine u koje se ne sme dirati’. Najznačajnije tekovine zapravo su tek ljudi na vlasti.
*****
Umetnici pate od toga da ništa ne shvataju osim samih sebe. Oni su nemilosrdni kao službeni dželati, netolerantni kao anarhisti i dosadni kao kongres pedagoga.
*****
Sloboda nije trenutno osećanje stanja, nego trajno osećanje cilja.
*****
Umetnost je oduvek bila cvet koji raste na đubrivu dokolice.
*****
Kontinuitet sa istorijom je vulgarni proizvod političara. Postoji samo jedan dublji i silno opštiji kontinuitet. Što se tiče ’dostojnosti’ to je barem jasno, da je jedan naraštaj dostojniji onog koga nasleđuje jedino, ako je sa njim u integralnoj i beskompromisnoj protivurečnosti. Nastavljanje ovde ima smisao rušenja, čupanja, uništavanja.
*****
Pogrešno je pretpostavljati da genije rađa iz sebe ludilo. Stvar stoji potpuno obratno: ludilo rađa iz sebe genija. Bez jednog stepena ludila veličine, nemoguće je biti veliki.
*****
Prvi i najsigurniji znak osećanja niže vrednosti: ne dozvoliti da neko drugi bude u pravu, a naročito ne priznati ispravnost tuđeg stava, ma koliko ta ispravnost bola oči. Drugi znak: ironična superiornost koja se očituje u nekoj vrsti apriornog odbacivanja tuđeg stava.
*****
Bez samopouzdanja nema uspeha. Bez uspeha nema samopouzdanja. Taj krug treba zatvoriti i u tome je sva tajna.
*****
U literaturi se preterano često i sa prizvukom opominjanja čuje zahtev za jasnoćom. Tvrdi se da je jasnost realizam i obratno! Da li je najpre utanačeno šta valja podrazumevati pod tim pojmom? Ono što je za Sokratove savremenike bilo jasno , sasvim lucidno, za nas je prilično mutno – mnogi temperamenti ali akt u grčkim tragedijama nama postaje jasan tek u procesu jednog reverzibilnog objašnjenja, tek po restauriranju celokupnog podneblja u kome se taj temperament ispoljavao svojom osvetničkom ili ma kojom drugom patetikom. Kakve relacije spajaju jedan zahtev za jasnoćom izražen od Platona, Darvina ili nekog modernog semantičara? Jednom buržuju iz 1848. Bodler je bio nejasan, za mrzovoljnog Tolstoja je 99% svetske proze i poezije bila obična mutna voda. A koliko od tog istog Tolstoja razume ruski mužik?
*****
Trideset do trideset pet godina je vreme u kome treba stupiti u javnost. Pisac se tada još nije pretvorio u činovnika, a prestao je da bude drekavac. To su godine u kojima se susreću strast i razum. Pisci i revolucionari uvek imaju vremena za čekanje – jedino naučnici moraju da se žure.

Iz dnevnika - III b deo

IIIb deo iz neobjavljenih dnevnika Borislava Pekica (avgust 1955)

Večnost prođe dok se nešto ne dogodo, a kad se dogodi prođe čas.
*****
O dobroj umetnosti se niak ne raspravlja. Ona se shvata ili ne shvata, dotakne ili promaši. A kada se dotakne i gde god se dotakne, tamo je njeno srce.
*****
Kad se rađa čovek ne zna šta dobija. Kad umre ne zna šta gubi. U oba slučaja pred njim je i iza njega - neizvesnost.
*****
Ko čini stvari iz dužnosti zaboravlja na najvišu – da voli to što čini.
*****
Hrišćanstvo kao i komunizam zavere su protiv duha, njihovo poreklo je u buntu siromaha, a njihove nade okrenute budućnosti, njihove metode okrutne, a doktrine mistične. Obe religije raspolažu sredstvima koja obezbeđuju moć: fanatizmom svojih sledbenika i birokratskom organizacijom. Obe imaju svoj pakao koji jeste i svoj, svoj raj koji će biti. Obe svoje bogove, proroke, jevanđeliste, apostole, pape, apostate, jeretike i autodafe. Obe svoje BIBLIJE.

I jedna i druga religija preti da popravi svet. Ono što je za prve Sudnji dan, za druge je Proleterska revolucija. Diktatura hrišćanstva nije nimalo zahvalnija od diktature proletarijata, ali pošto su krstaški ratovi prošli, a proletera imaju tek da slede, oprezan čovek opredeljuje se za prvo.
*****
Strpljenje je izgovor za nemoć ili kukavičluk, što je još gore.
*****
Vreme nije sadžano jedino u neposredno opisanom društvu nego i u duhu što ga ono stvara u sebi. Put umetničkog saznavanja je involutivan. Uostalom iznad jednog vremena postoje sva vremena. Nije li onda jedan dr Faust ili Hamlet ili Don Kihot više ’tipski’ u večito ljudskom smislu nego svi ti Raskoljnikovi, Samgini, Kastorpi, pa čak i Roberti Jordani, Gregori Somsi, jer oni nisu ništa drugo nego zanečenje hamletovske, faustovske, don kihotske i odisejske ideje prevedene na jezik svog doba.
*****
Superiorno odbacivanje časti kao neracionalnog osećanja, je svojstvo kojim se ponosi jedan građanin. Poslovne obaveze ne podležu jemstvu časti nego interesa. Čast je jedna staromodna zabava dokonih plemića, koju zaposleni buržoa ne sme da ima, a koja je nestala sa kadrilima Ramoa i kratkim pantalonama aristokrata.
*****
Nema književnosti bez duhovnog revolta. Nema umetnosti bez političke opozicije vremenu.
*****
Socijalistički realizam priznaje vrednost samo onoj umetnosti koja poseduje herojsko-bogougodni smisao. Legende o junacima otadžbinskog rata su u stvari hrišćanske legende o kamenovanju arhiđakona Stefana, a sovjetski romani su prerušena žitija svetaca, njihove pesme crkvene pridike ili molitve Diktatoru. Čitava sovjetska muzika, koja je zvanično priznata kao umetnost, je samo pobožno pjenije u slavu socijalizma.

Iz dnevnika III deo

Iz neobjavljenih dnevnika - IIIa deo (juli 1955)

Istorizam ne treba odbaciti. Dijalektičko tretirannje istorije takođe. Ono što je neodrživo jeste isključivo materijalistička dijalektika u posmatranju prošlosti.
*****
Materijalizam je skolastička doktrina, bolje rečeno to je prividno uspeo spoj između dijalektike sofista, skolastike Svetih otaca i niskog standarda.
*****
Prvi čovek postao je sa prvom maskom koju je stavio na svoje lice, da dočara demone i umilostivi bogove. Ovu lošu naviku nije izgubio ni do danas. Ima političara koji prostu činjenicu pozorišnog porekla čoveka ne bi smeli da zaborave!
*****
Izabrati – to zvuči ljudski.
*****
Obratiti se svojoj unutrašnjosti za pomoć, znači suočiti se sa zabludama, koje bi htele da se ponove. Memorija liči na voćku s jeseni: umesto jednog, daje ona sto plodova. Rizik od iskustva ne sastoji se u primeni koja će slediti, nego u promeni koja je prethodila. Iskustvo je štivo koga nam preporučuje samoljublje. Izopačeno, neverno, sujetno, pošto nas je učinilo nesrećnicima, kad hoće da se ponovi, pravi nas budalama.
*****
Jedna od najsvirepijih posledica poraza je migracija shvatanja. U njoj otkrivamo naknadne i nehotimične udare koje pobednik upućuje pobeđenom. Politička je pogreška što mi ne biramo oklop ekvivalentan neprijateljskom zrnu, nego njegovom vlastitom oklopu.

Primenjeno na istoriju to znači da se neprijatelj uselio u nas, pre nego što nas je osvojio. Daleko pre nego što nas je napao. Pre nego što je bio dat znak za uzbunu.
*****
Zabluda filosofskih sistema je u metodološkoj potrebi (imanentna metoda svake filosofije) da se poslednja istina do koje valja doćiuzima kao nužna pretpostavka od koje se polazi.
*****
Ljubav je postojala i pre Novog zaveta. Bila je u vazduhu koga su disali mladi ratnici na Paladinu, a taj vazduh bio je i u Genzemanskom vrtu. Vazduh se nije promenio, ali je ljubav zapoveđena. Pošto je prestala da bude ljudska, one je još manje uspela da postane božanska. Došli su ribari da je ukrase lošim razlozima. I oteli su joj jedini koji je imala: neposrednost koja je bezrazložna.

Ljubav je saglasnost stvarima. Ona je sastavljena iz divljenja i predavanja. Oduzmemo li joj predavanje – ostaje ona jalova, lišimo je divljenja – postaće dužnost. Eto hrišćanske zablude. Harmonija je, međutim, stapanje. Ona ne trpi delove koji bi hteli da se istaknu. Ona niveliše. Ljubav takođe niveliše, jer je harmonija.

Čovek od duha oseti ponekad čežnju da se spolji sa suncem koje pada u reku, ili sa kamenim vrhom koji je strašno usamljen. On želi da uđe kao ton u simfoniju koja ga ispunjava divljenjem. On želi da bude akord Betovenove „Apasionate“.

Ljubav nije odnos, nije žica razapeta između dve stvari da bi se ispunilo proročanstvo. Ono je nešto između, jer nema ništa između čega bi ona imala da bude. Kada bi bila između – bila bi izvan. Ništa izvan ne postoji. Eto hrišćanske zablude. Dobronamerni ribari behu ponosni što su otkrili nešto što je bilo otkriveno još od kopitara. Nešto što je estetski uzvisivalo peranospore nad čovekom. Ukoliko ima više spajanja, ima i više ljubavi.Ljubav je najveća onda kada ono prestane, jer ona onda ispunjava svoj cilj koji je u harmoniji.
*****
Treba se čuvati preterane omiljenosti. Ona daje pravo na nadu, a kako nijedna nada nije bila ispunjena, ona razočaranima daje dvostruko pravo na neprijateljstvo. Jedan izgubljeni pristalica je neuporedivo opasniji od prirodnog protivnika.
*****
Pogreška socijalnih revolucionara je u tome što smatraju da revolucija mora prethoditi vaspitanju naroda. Trebalo bi da je obrnuto. No istorija ne dozvoljava odugovlačenja. Ona je sklona da prezre blage učitelje i da se divi onima koji su svirepi i snažni.
*****
Organizacija komunističke vlasti je po svojoj unutrašnjoj strukturi izvorno aristokratska. Trebalo bi da mi ona odgovara. Međutim, pošto ona ne selekcioniše prema sposobnostima nego prema vernosti, ne prema spremnosti da se vlada nego prema spremnosti da se služi, valja je odbaciti. Aristokratski metod nije ovoj doktrini imanentan.
*****
Svet nije nikakvo pitanje. On je odgovor i mi svi, mi smo odgovor na ko zna čije i koje pitanje.
****
Da bismo poštovali bogove potrebno je da volimo svet, koga su nam stvorili. Da bismo taj svet voleli, neophodno je da on bude lep. Da nam je vrlina, umesto u obliku kreposnih i dosadnih staraca bila predstavljena u vidu lepih žena, ljudi bi verovatno izgubili volju da budu poročni.
*****
U svakom ciniku sahranjen je po jedan idealist. Pesimizam nije svojstven čoveku, kao ni životinji. On je stečen organ zaštite. On je više metod u svetu nego ideja o svetu – moralan po poreklu, i kada nije moralan po posledicama, on nije nikada spontano nitkovski. Pesimizam je onaj minimalni teg koga inteligencija stavlja na stranu egoizma, da bi ovaj održavao ravnotežu sa našom ropskom prirodom.

Ne priznavati da stvari imaju i svoju dobru stranu, znači samo odricati im uticaj na svet. Ne poricati je nego omalovažiti. Ne prevideti je, nego ne uzimati je oybiljno. Diveći se nekoj statui, čovek će sačuvati samo nejasan i amorfan utisak njegove lepote, ali će tačno zapamtiti da li tome kipu nedostaje ruka ili nos.
*****
Problemski žar, kako veli Viljem Džems, postoji u svima nama. Nije potrebno zapodenuti samo jednu filosofsku prepirku, pa da bi se on uočio. Pitanje je samo šta će ga razbuktati: sloboda volje ili ukrštene reči, polemika između dijalektičara i logističara ili skok cena, razmirice između doktrina ili ljubavnički sporovi.

Voleo bih da je interesovanje ljudi manje svstrano a više trajno, da njihov duh umesto što uživa u prostranstvu površine, roni u beskonačne slojeve dubine. Dodičući se više predmeta odjednom ili jedne za drugima, duh se opija snagom koju mu daje moć analogija.
*****
Deo uvek obuhvata celinu. Samo je tako moguć jedan monizam. Ono što empiričari nikad neće razumeti jeste da beskonačnost implicira u sebi svaku moguću konačnost. I da je svaka od tih konačnosti jedna latentna beskonačnost. Limens je odrednica svega što postoji. Tako prestaje opasnost da beskraj ostane neobjašnjen samo zato što ne može biti efikasno zamišljen. Priznajem da su me uvek privlačile celine. To je zato što u nagonu za njima, vidim jednu sponu između uma i sveta.
*****
Smrt je takođe jedna celina. Ona je lepa zato što je harmonična i zato što iz te celine ne strše delovi ni u kom smislu.
*****
Moć celine nije u tome što vlada delovima od kojih je sastavljena, nego u tome što se podređuje kao deo - višim celinama. Reš ’sastavljena’ ne sme biti shvaćena u običnom smislu, naime u smislu slaganja tonova u orkestraciju, pri čemu uvek, pod uslovom da imamo rafiniran sluh, možemo otkriti sastavne delove jedne melodije. Naprotiv ova reč ima biti shvaćena u smislu mešavine više boja koje ipak daju samo jednu novu.
*****
Veliko prijateljstvo nije ništa drugo nego prerušena ljubav.
*****
Od onih koji sa velikom revnošću služe jednoj vladi, sa velikom se sigurnošću može očekivati da će sa udvojenom služiti protivničkoj. Delom iz načela, a delom iz straha – jer pokajanje ne zahteva veći dokaz od krvi svojih prijatelja i dobročinitelja.

Pametna vlada ne plaši se zato onih koji su se protiv nje borili, jer oni moraju da se pokore, nego onih koji su se za nju borili, jer oni mogu i da odreknu poslušnost. Oni koji su se, međutim, preteranom revnošću isticali u borbi protiv jednog režima, ne smeju očekivati nagradu od svog sopstvenog, jer nijedan režim nema poverenja prema herojima i žrtvama. Možda zato, što oni žele da se ponove. Jednako kao što žele večite sluge.
*****
Biti ciničan na svoj sopstveni račun – to je poslednje sredstvo samoljublja. Voli sebe onaj ko ume da vređa sebe.
*****
Jedan dan koji izgubi revolucija je 100 izgubljenih godina budućnosti. (Dok su Versaljci ubijali Parižane, Komuna je donosila dekret o prosvećivanju žena.)
*****
Dugotrajna opozicija je pogodna za mudrost, ali je štetna za narav.

Iz dnevnika - II deo

II deo iz neobjavljenih dnevnika Borislava Pekica (april 1955- maj 1955)

Ljubav je onaj savršeni oblik taštine, koji ume da je pobedi da bi joj iskusnije služio. Zato treba biti jednostavan kao Apolinerov cvrčak i „mokriti, mokriti kao cvrčci“.
*****
Hrabrost nije u ljudima nego u trenucima. U trenucima je pustolovina, a u ljudima samo strah od trenutka.
*****
Samo strpljivim i umešnim ponavljanjem čovek se urezuje u vreme.
*****
U kojoj meri čovek odlučuje gde će obesiti svoj kaput ako ga na zidu dočekuje već zakucani ekser?
*****
Apsurd je nerazrešiv. Čim se razreši on više nije apsurd, pa se ne sme reći ni da je postojao. Razrešiv apsurd je contradictio in adjecto.
*****
Iskustva nemaju osobinu da se šire van događaja koji ih obrazuju. Njihove valencije su strogo ograničenje preuzetom sadržinom i stavljene pod kontrolu asocijativnih kopula, dakle nečeg već unapred statičnog, nečeg što se restaurira samo pod izvesnim, uvek jednakim uslovima.
*****
Sklon sam da ne verujem u moć nad našim čulima. Pre verujem u snagu, tvoračku snagu – straha. Potreba da se odbranimo od sakrivenog neprijatelja, banalno rečeno, više oštri naše čulo vida i sluha, nego sklonost da uživamo u detaljima neke slike i nekoj tananoj orkestraciji.
*****
Demokratski državnici imaju sklonost da budu u položaju onih slugu, čija dugogodišnja verna služba im daje pravo gospodstva nad gospodarima. Oni polaze od poređenja mase sa sujetnom ženom, te smatraju da je udvaranje, bez obaveze na brak, najefikasniji način da se postigne uspeh. Ako se jedna idealno aristokratska doktrina ne obazire na narod, jedna isto tako idealna, demokratska, računa sa njegovim manama. Njena humanost je nadasve uvredljiva, jer svesno utvrđuje slabosti koje je održavaju.
*****
Nacionalna i lična, ideološka i socijalna homocentričnost, proglasila je banalnu sreću ’stomaka’ i ’sačuvane kože’ osnovnim geslom modernog ustava. Status quo je krilatica savremene civilizacije.
*****
Bez saznanja poslednje istine, uzaludne su sve koje zamišljamo da joj slede. Pre nego što se odgovori na pitanje: kakva je uloga države u opstanku čovečanstva, treba raščistiti sa pitanjem – kakvu ulogu ima čovečanstvo sa stajališta večnosti. Svaki drugi put bio bi jalov.
*****
Kukavice su nesrećne više puta u životu, hrabar čovek jednom zauvek.
*****
Sportisti raspolažu, više nego drugi ljudi osećanjem mere. Oni neretko predvide momenat5 u kome se valja povući iz takmičenja. Umetnici recitiraju svoje stihove još na samrtničkoj postelji, a državnici toljagama moraju biti opomenuti da je vreme smeni. Poli9tičarima nikad nije dosta ovacija, kao ni ljubavnicima poljubaca.
*****
Ako pod realizmom podrazumevamo odsustvo ciljeva, osim onih koji su nam dostupni, onda je to jedno podljudsko orijentiranje. Credo qui absurdum je najuzvišeniji princip ljudskog duha i jedina garancija njegove pobede. Napredovati ne znači gmizati od jednog do drugog duhovnog meridijana nego Kirkegorovski riziko, Prometejska pljačka tajne, samoubilački skok u neizvesnost, avantura apsurda, kome svojim prisustvom pridajemo značenje.

Energija nije mirna i široka struja svetlosti koja prožima materiju, nego diskontinuiran niz bljesaka odvojenih tminom prikupljanja, sažimanja. Volja je manje zavisna od nas nego što mogu da pretpostave ljudi, koji je naziru u pokretima svojih udova. Ona nadolazi i iščezava nezavisno od naših obraćenja.

Zato život nije jedno celovito, koherentno življenje, nego smrt ispesecana munjama života. U jednom smislu volja zaostaje za životom, jer ne učestvuje u smeti, u drugom smislu ona ga prevazilazi, jer mu daje dvostrukost.
*****
Vlade se otimaju o ljude koji pretpostavljaju da služe ne misleći, nego da misle ne služeći.
*****
Režimi se ne drže na doktrinama, nego na činovnicima. Oni koji su se isticali preteranom revnošću u otporu prema jednoj vladi, ne smeju očekivati da budu nagrađeni od one koja joj sledi. Niko ne voli one koji se mnogo žrtvuju. Ti mnogo zahtevaju. Oni su skloni da budu čistunci, sitničari i da cepidlače. Njima nedostaje širina duha i politički smisao. Oni su dobri za obaranje režima, ali nepogodni za njegovo održavanje.
*****
Ko nikad nije doživeo neku pustolovinu, u koju je kao svoj obol uneo sam život ili slobodu ili ljubav, nadu, poverenje, ma šta, taj nikad neće iskusiti lepotu ovog prokletog života. Ili su to osećanja kockara? Ako jesu, onda su nešto najuzvišenije, jer se večito ponavljaju, a nikad nisu ista.

Iz dnevnika - I deo

I deo iz neobjavljenih dnevnika (1954-mart 1955)

Naivno je uobražavati da okolnosti stvaraju nitkove. To je gola metafizika situacije. To je moral od koga je napravljena mašina za mlevenje mesa. Ko je mogao da bude ’cinker’- doušnik Uprave, taj je to sigurno i bio. Ko je nogao da bude samoživ, taj je to i bio. Svi su bili ono što jesu, a ne ono što je od njih napravila osamljenost. Za naravi zatvor je samo jedno pijanstvo duha.
*****
Život - to je avantura, a svaka avantura je nada koja se rađa.
*****
Događaju se sve pustolovine u životu jednom, dva puta ili bezbroj puta, zavisno od količine nomadskog duha koga nosimo u sebi i revolta koji nam je predat da ga umnožimo i rasejemo kao vetar polen bilja. jedna je napuštanje doma, a druga prvi korak u novi. Prva je strah od umiranja, druga nada. Prva nas izvodi iz ječerašnjice. a druga uspostavlja vezu sa sutrašnjicom. Obe insceniraju dramu memorije, jer predviđanje nije ništa drugo do memorija koja je prinuđena da gleda unapred. Ko to ne vidi ne može razumeti naviku duha da svoje znake ostavlja na predmetima i da ih prepoznaje kao tuđe.
*****
Čovek se može plašiti pretnje. U tom slučaju on nema pred sobom sablast nego fakt, koji će biti. Neodređeni strah pokreće sve kosti na igru, i svu kožu, i sve dlake na koži, on je kao kod kuće u svakom predelu organizma i okrenut na sve strane, nakostrešen, unezveren, očajan što ne prepoznaje zlo koje mu se sprema. Taj strah zovu materom izdaje. Izdaja je zamena stvarne nade za njen privid.
*****
Beznađe ili ravnodušnost – što je isto – vode do izdaje putem koji je mučniji od prvog, jer je kraći.
*****
Tajna – to je tamnica osećanja.
*****
Ima reči koje su kao krtice: slepe i žilave. One riju duboko.
*****
Umetnost stvara poluljude. Ona brutalno razara jednu plemenitu zonu ljudskog duha, da bi od njenog praha sagradila fikciju. Jednu narcisoidnu laž. Platon je znao zašto u njegovoj Državi nije bilo nijedno prazno mesto za tu prokletu zabavu.
*****
Nijedna idealna vrednost, pa čak ni osećanje privrženosti i ljubavi ne može se preuzeti od druge osobe. Izolacija na koju je osuđen čovek od svoje biološke do inteligentne definisanosti, potpuna je, hermetička i nesavladiva. Svako neposredno razumevanje je isključeno. Granice naše usamljenosti tamo su gde počinju tuđe. Preko tih granica nema komunikacija. Nesporazum je prirodan oblik odnosa među ljudima.
*****
Neka grde ali neka se ne pokoravaju.
*****
Narod koji podnosi tiraniju nije zaslužio slobodu. Ako je dobije, on će je ubrzo predati novom tiraninu.
*****
Dobar građanin je onaj koji iznad svih vrednosti stavlja hleb. Opasan je onaj koji građanin koji na hleb misli samo kad je gladan.
*****
Ljudi imaju jedno ime pre, a jedno posle revolucije: pre ga zovu „narodom“, a posle „ološem“.
*****
Teško narodu o kome se vlada preterano brine.
*****
Dužnost je najviše pravo mudraca.
*****
Ropstvo je prirodan oblik slobode.
*****
(Povodom knjige „Ispovest jednog deteta ovog veka“ A. de Musset) Osetljiva dušo! Osetljiva i naivna dušo! Ti si se nadao da će stoleće koje dolazi imati vremena za svoje očeve, da će to stoleće priznati vas za očeve, a došlo je stoleće bez porekla, bez očeva: Stoleće stranaca.
*****
Čovek mora osetiti istoriju u sebi, da bi je stvarao izvan sebe.
*****
Jednom pokrenuti duh, ne stvara svoje istorijske oblike iz nečeg drugog osim svojih intimnih stanja, ne iz gradiva koje prožima, nego iz impulsa koji ga prožima. Biljka koja raste samo iz svog semena, raste onoliko koliko joj dopušta njegova priroda. Kultura je analoga biljki. Ona traje koliko i moć prasemena. Duh je primoran da iscrpe svu energiju u oblicima koje stvara, pre nego što mu bude dopušteno da iščezne.

Život se, međutim, iscrpljuje u duhu i njegovoj svesti o sebi, a ne u istoriji. U svesti ljudi i njenoj istorijskoj slici iscrpljuju se „golemi (duhovni) tokovi“ (ne životni), REKE SVESTI , dok život, ili volju koju pogrešno pod njim podrazumevamo, prodire kroz srce materije, doduše i on po jednoj osobitoj, ali ne istorjskoj i ljudskoj logici, nego po inerciji. Njegov elan analogan je navici, elan svesti – volji.
*****
Energija sačuvana u knjizi, izolovana na slici, zatvorena u jednoj melodiji, nastavlja se u revoltiranoj svesti. Tako svest prestaje da bude individualna, i postaje praslika apsolutnog.
*****
Umetnost, a osobito muzika, je jedna neprekidna priča o smrti. Ono što je san za duh – to je muzika za život. Smrt bačena unapred.
*****
Biti fanatizoban ne mora uvek značiti zavisnost od spoljneg idola. Čovek može biti fanatizovan i vlastitom idejom.
*****
Posle svakog rata dolazi po jedna izgubljena generacija, kao otrovno cveće sa šubrišta. Ona koja sledi je izgubljenija od one koja prethodi. U čemu je njen cilj? Da na svom revoltu odgaja nov rat.
*****
Obdelavaj svoj vrt je korisna samoobmana. Najpre vrt nije nikad naš, nego mi tek zatičemo u njemu od drugih zasađene biljke koje moramo ili ne moramo da negujemo, u nemogućnosto pritom da razlikujemo ono što je posađeno našom rukom od onoga što je u nas posađeno.
*****
Svet nije nikakvo pitanje. On je odgovor i mi svi odgovo smo ne ko zna koje pitanje.

“Nova Pisma iz tuđine”

Neke misli iz knjige “Nova Pisma iz tuđine”, od Borislava Pekica, izdato u Zagrebu, 1989, Mladost.

Reči su nam već odavno prazne i lažne, a stvarnost orvelijanski drukčija od one što nam rečnik prikazuje. Inventar činjenica stvarnosti kojima smo dali lepša i bezazlenija imena – beskonačan je. Njihovo nas ređanje nigde neće odvesti, kao što ne odvodi ni stvarnost koju iza sebe krije. Hitler je genocid nad Jevrejima nazvao eufemizmom „totalnog rešenja jevrejskog pitanja“. Posledice nisu bile eufemističke.
*****
Demokratija je, ma koliko je smatrali najboljim od svih rđavih vidova ljudske zajednice, istovremeno i njen najneprirodniji oblik. U prirodi, koja čini genetsku osnovu našeg postojanja, bili vernici ili nevernici, demokratije nema. U čoporu majmuna, zna se ko je gazda. Tigar ne treba saglasnost koze da je pojede, niti se zmija s mišem sporazumeva oko toga ko će čiji ručak biti.

Takvo stanje stvari može biti žalosno, ali se ne sme prevideti ako iskreno želimo da nam zajednica sledi neprirodan, a ne prirodan put razvoja, i tako se spase paralele sa čoporom tigrova ili brlogom divljih svinja, u kojima odnose među jedinkama određuje isključivo snaga kandži i kljova.

Demokratija zahteva odricanje od prirodnih instikata, žrtvovanje osionog ubeđenja da smo od drugih vredniji, sposobniji, pa prema tome zaslužniji da od tih drugih budemo bogatiji, moćniji, srećniji, žrtvovanje suverenog ega neistinoj ideji neistinitpj ideji ravnopravnosti svih ljudi i njihovom neubedljivom pravu na svoj deo sreće, slobode i blagostanja.

Totalitarizam, koji je uvek i necivilizovan, jer mu se stalno nekud žuri, premda u krajnjem ishodu uvek kasni, ne mari mnogo za naše žuljeve. Počesto ni noge. Ni kako i gde gazi, dok ide, dok nekuda gazi.

Bitan uslov za demokratiju je kultura, ono što građanskoj civilizaciji daje duhovni smisao. Bez civilizacije i kulture, demokratije nema. Dužnost vlade je staranje o celini. Ali i pojedine grupe, i pojedinci, u istinskoj demokratiji, puno pravo imaju da se za uže interese bore. I da se za njih bore bez obzira jesu li u pravu ili nisu, jesu li u manjini ili većini.
*****
U čoporu sve izgleda lakše, bolje, pravednije.
*****
U Jugoslaviji (više kod političara nego naroda) na Evropu se gleda sa željom i nepoverenjem koje gajite prema ženi pre nego što ćete se venčati. Plašite se gubitka slobode, ali znate da ćete bez tog gubitka ostati i bez izvesnih uživanja.

Rođena u strahu od imperijalizma, naša politika umire u strahu od Evrope. Političari bi se, naravno, s Evropom i njenim napretkom rado pomirili, da se onsadrži samo u tehnološkim povlasticama i materijalnom blagostanju. Ali on podrazumeve i načela bez kojih se Evropa kao društveni entitet, kao povesni fakat, ne može zamisliti.

Evropa je i njena parlamentarna demokratija, višestranački sistem, poštovanje prava čoveka i građanina, sloboda štampe, slobodni izbori, nezavisni sudovi, neutralnost vojske, sloboda mišljenja i udruživanja, vladavinu zakona, slobodno tržište, toleranciju, smisao za kompromise i građansku civilizaciju. I, naravno njenu građansku kulturu koja sve ovo objedinjuje.

Ko sve to ne prihvata kao integralni deo svog političkog i duhovnog bića, nije Evropljanin, niti će ikada biti, a niti je velika šteta što nije i biti neće.

To su verujem, bitni razlozi našeg straha od Evrope. Jer mi sebe smatramo izuzetnim, samo se još nismo dogovorili u čemu, zbog koje „trivijalne razlike“. Da li zbog svoje prošlosti, svoje sadašnjosti ili svoje budućnosti?
*****
Tradicija sumnje u tuđe motive, u tuđ razum, u tuđe poštenje odlika je našeg karaktera. Ona pokazuje koliko nemamo poverenja u same sebe. Ko hronično gaji nepoverenje u druge, mogao je steći samo iskustvom. Kako svaki čovek o sebi najviše zna i sebe najbolje poznaje, biće da je ta ružna samopoznaja osnova nazora po kojima su svi ljudi hulje. Ili da nisu samo dok se ne otkrije da jesu.
*****
Kod nas se misli da čovek mora biti plaćen da bi uopšte mislio, a potom, da dvostruko mora koštati ako misli pogrešno.
*****
Poznato je da smo engleskog poslamika dobili pre engleskog klozeta, i da bi bolje bilo da je obrnuto. Od klozeta bismo imali više koristi nego od poslanika, od koga smo imali uglavnom štete.
*****
Dne 27. marta 1941. Churchill je rekao da je Jugoslavija našla svoju dušu. To je bila ona ista duša koju smo našli i na Kosovu i od koje nam je pet vekova posle izgubljene, takođe besmislene bitke, duša ostala – u nosu. Slika anglo-srpskih odnosa nije vedra ali je poučna. Britanija je gledala svoje interese. Mi smo se bavili dušom. Ko nam je kriv?
*****
Nema gotovo nijednog povesnog fakta koji nije promenljiv, koji se bez ustručavanja na naše oči ne menja, čas u jednom, čas u drugom smeru, kako odgovara ovom ili onom trenutku, ovoj ili onoj potrebi.

Čitajući nove knjige o Drugom svetskom ratu, izgleda nam da se on ponovo vodi, ovog puta na drukčiji, reklo bi se uzbudljiviji način nego pri prvom, originalnom vođenju. Fakta doživljavaju genetičke promene kao virusi. Istina je postala predmet dogovora, potrebe, oportuniteta. I Pontije Pilat, prokurator Judeje, imao je pravo kad je od nje oprao ruke.
*****
Samo naivni veruju da je na istorijsku istinu potrebno čekati trideset godina i da će je otkriti otvorene državne arhive. Dokument je stvar čitanja. O događaju postoji serija protivrečnih dokumenata iz kojih se izvode oprečni zaključci. Zavisno od čitača, nešto je dokument ili neupotrebljiva hartija.

Dokument može biti podmetnut, jednako kao što ume da nestane. Na gustim i izukrštanim psihostradama memoara i dnevnika ljudi koji povest prave ili u njenoj proizvodnji ovako ili onako učestvuju, česte su stranputice volje i želje. Istorija je mutna i haotična slika pretpostavki iz koje su mnoga fakta, usled nedostatka dokaza, proterana i zamenjena onim što je babi milo.
*****
Političari se slažu u mišljenju da je istina o istorijskom događanju neka vrsta dvostruke štete. Štetan je često već sam događaj. Njegovo iznošenje u javnost štetu samo uvećava. Vojnici im se pridružuju. Poslovni ljudi takođe. Kriminalci i policija već su poslovično diskretni.

Jedini fanatici koji još uvek nekakvu istinu teraju, naučnici su po svojim laboratorijama, izvesni novinari po svojim redakcijama i po neka preživela žrtva istorije koju ne zadovoljavaju sumarna objašnjenja. U većini slučajeva, istina se ne krije. Ona je tek malo drukčija od stvarnosti. Kao i svaka umetnost.
*****
Članstvo u jednoj partiji ma koliko bila ili mislila da je avangardna, ne može značiti proširenje građanskog prava koje nam svima po zakonu pripada. Ono eventualno, može samo da uveća nečije dužnosti i odgovornosti.
*****
Nepostojeće pravilo bolje je od izneverenog. Zakon koji se ne poštuje, štetniji je od zakona koga nema. Pravo koje se prezire, opasnije je od prava koje ne postoji. Partija koja je na kormilo zemlje došla da ispravi sve nepravde ovog sveta a završava ispravljanjem biografije svojih korumpiranih članova, nema šta da traži u budućnosti jednog naroda, pre nego što nešto ozbiljno uradi sa svojom prošlošću.
*****
Nekada se govorilo da ko laže, taj i krade, ko krade, spreman je da ubija, a ko ubija, završava visoko – na vešalama. Pouku u poslednjem delu valja izmeniti : tako se završava visoko – ali ne na vešalama nego na nekom lukrativnom položaju.
*****
Ako se nekome naknadno prizna nedužnost, automatski se naknadno priznaje i nečija krivica. Niko ne može nedužno stradati, a dazbog toga neko pravdi nije ostao dužan. Priznanje ovakve logike inaugurisalo bi bizarnu praksu. Ćelije zatvora uvek bi bile pune, ali uvek drugim ljudima. U njima bi najpre sedeli nedužno osuđeni, a potom oni koji su ih nedužno osudili. U slučaju reverzibilne rehabilitacije, koja kod nas nikad nije isključena, proces bi se obnovio. Zato je ipak bolje čekati 400 godina, pa tek onda sumnjive presude revidirati.
*****
Zemlja koja danas nije spremna da pred ulazom evropske pećine s blagom stane s molbom, sutra će stajati s lončetom za milostinju.
*****
Moralne države nema. Istorija ne poznaje narod čije su ruke čiste.
*****
Učili su nas da je znanje uslov napretku, ali kada su primili račun za školarinu, našli su da to znanje isuviše skupo za ono što daje, a davalo je ponekad buntovnike i nezadovoljnike, pa su se vratili staroj dobroj ideji da obrazovanje treba samo onom ko je kadar sam da ga plati i ko može da bude nezadovoljnik na svoj trošak.
*****
„Ekspert“ danas označava čoveka koji je u svim stvarima izvan svoje uže struke idiot, a u struci uzorna neznalica.
*****
Živimo u vremenu reformi. Neke od njih žive, neke ne žive, ali ih svi tražimo. Zemlje koje su prošle kroz revoluciju, jednim zamahom zadovoljile sve svoje strasti za promenom i sada su ih svele na jedinu potrebu da promene revoluciju.
*****
Vreme u kome engleski suveren saznaje šta je u njegovo ime odlučeno u parlamentu, nepotrebno je kratko, ali samo ako pomislimo da ima suverenih naroda koji ni posle pedeset godina ne znaju šta su njihove vođe u ime njih rešile (ugovorile).
*****
A. Huxley je ovaj svet nazvao – vrlim. Ja ću ga zavati ludim, i time reći isto što i engleski pisac. Svet jeste lud, ali tu je i njegova najveća vrlina. Njen smisao ne znamo, ali ako u mahnitanju budemo istrajni i produžimo dovoljno dugo da ludimo, brzo ćemo saznati. A ako prežive našoj će deci biti vrlo dobro.

U traganju za Zlatnim runom III knj. II deo

U traganju za Zlatnim runom - III knjiga – II deo, © Borislav Pekić; skinula sa magnetofonskih traka i izbopr izvršila Ljiljana Pekić

Krvave klanice ljudske istorije, kroz memoriju, spomenike i istoriografske mitologizacije, postaju kultni simboli jedne nacije, vazda pripravni da se u budućem ratu, na idućoj klanici, ponovo pretvore u tzv. borbu naroda za opstanak. Time se protiv takve borbe, u načelu, ništa ne kaže, ona se niti spori, niti opravdava, samo se utvrđuje mitska veza između naših nacionalnih činova i naših istorijskih kultova.

Sudbonosna veza između naše prošlosti i budućnosti. Pošto je arhetipom postalo, težnja je kosovskog poraza od godine 1389. neprestano da se reprodukuje. (Što je zaprepašćujuće, srpsko je oduševljenje perspektivom repeticije.) Kako tzv. Narodno-oslobodilačka borba od 1941. takođe u mit odlazi, i ona teži da nam budućnost određuje, i ona bi da se ponovi. (Latentno, mada ograničeno oduševljenje takvim mogućnošću takođe me zaprepašćuje.)
*****
Povreda svetinje privatnog vlasništva, božanstva svojine, kentaurskog kulta, što su ga Simeoni od praoca Noemisa nasledili i od njega načinili svoju životnu filosofiju, ali bi se mnogi zapanjili kada bi spoznali koliko je ona opšta i arhetipska. Sve socijalne doktrine koje su je osporile, stvarajući zajednice na načelima suprotnim njenom duhu, ili su propale, ili tavore u bedi, ili su primorane da joj se postepeno vraćaju.

U tome svetlu poučno je posmatrati napore socijalističkih doktrina marksističke provijencije kako, posle katastrofalnih iskustava s poricanjem privatnog vlasništva i privatne inicijative, u vlastitim teorijskim dogmama nastoje otkriti dopušten put za povratak njenom obožavanju.

Ono na čemu su se sve socijalne utopije i socijalističke prakse slomile nije bila suprotnost između materijalističkog civilizacionog koncepta ugrađenog u realnost sveta i nekog, navodno drugog, novog, duhovnijeg, humanijeg koncepta, u doktrini sadržanog, nego upravo obrnuto, saglasnosti s materijalističkim arhetipom, koja jedino, iz romantičarskog stida, nije htela da se prizna i konzekventno sledi.

Kad cela reka ide u jednom pravcu, od njenog davnog izvora do takođe davnog ušća, koritom koje je ko zna kada usečeno, njeni se talasi mogu samo na trenutak pokolebati, te skrenuti suprotnim, i to jedino ako ih nagna oluja koja im silovitom žestinom u čelo duva. Kad se vetar smiri, talasi se opet vraćaju prirodnom toku. Ako se reka zameni ljudskom zajednicom, a oluja revolucijom, dobija se ono sasvim kratko i provizorno vreme, u kome ljudska reka neće ići urođenim, arhetipskim tokom. (Što ne znači da će ići boljim, tek drukčijim.)
*****
Sovjetska istoriografija još i sada odbranu Španske republike u građanskom ratu – koju su u međuvremenu izdali – smatra velikim delom svoje internacionalističke politike. Deheroizacija je mučan i dugotrajan proces, ne stoga što bi se za ovim ili onim herojem, pa i najvećima, žalilo, nego što bi s njima i njihovim biografijama oštećene ili za uvek bile i neke druge neistine.
*****
Mitski heroji (a bogme i većina istorijskih) nemaju nikakvog smisla za realnost. Mere kojima oni mere svet, njihove su, srazmerne njihovoj veličini, nipošto veličinama u svetu smrtnika.
*****
Apsolutna moć uvek je i jednostavna i vulgarna. Komplikujemo je uglavnom zato što nam nikad nije jasno kako je nešto tako jednostavno i vulgarno tako dugo moglo da nama vlada, i da ponekad čak izazove naše divljenje.

Prvi, osnovni i najvažniji posao apsolutne moći je dezavuisanje prošlosti. Apsolutna, harizmatična moć najbolje živi u vakuumu, najbolje se oseća na brisanom prostoru vremena u kome postoji samo – budućnost. Prošlost ne valja jer toj moći nije pripadala, sadašnjost takođe ne valja jer je za to prošlost kriva. Ostaje samo budućnost koje još nema, pa se ne može ni dokazati, ni poricati.

Prve se represalije uvek vrše protiv bivše vlasti. Time se obavljaju tri posla. Dokazuje se da nije valjala (inače se ne bi kažnjavala), nalazi se krivac za nevolje sadašnjosti i eliminiše opasnost od restauracije. U političkoj istoriji slika je česta. Prljave poslove apsolutistička vlast natura potencijalnoj opoziciji, na koju, u slučaju potrebe, ako se stvari preokrenu, može baciti krivicu. Istorija obračuna u boljševičkoj partiji SSSR-a ilustracija je toga fenomena.

Tiranija se ne utemeljuje jedino srećnim susretom nečije žudnje za moć i pogodne prilike da se ona ugrabi, nego se uzrocima pridružuje i rašireno ubeđenje (ili uobraženje) da je neophodna, da je samo u njoj spasenje. Za takvo ubeđenje (uobraženje) pogodno tle pruža svaka kriza, naročito ako joj se ne protivi jaka tradicija suprotnog smera. Pojačanje terora ide s krizom. Taj je teror po intenzitetu i razlozima sličan onom s kojim apsolutizam vladavinu počinje. Početni je utemeljuje. Završni ima za cilj da je odbrani. I zato nagoveštava njen kraj. (Ponekad, nažalost, ne uvek.)

Proslava Najvišeg bića bila je potrebna Maximilienu Robespierreu ne toliko da istavi branu kontrarevolucionarnom ateizmu Komune, koliko da se odbrani od napada umerenjaka na teror. Republika je stavljena pod božji protektorat, pa su i njena dela, teror uključujući, dobila nešto od divinosti koja je senčila postupke miropomazanih kraljeva. Jul i avgust 1794. meseci su najkrvavijeg jakobinskog terora, kada je dnevni obrok giljotine iznosio oko 50 do 60 "neprijatelja naroda", a svetkovina najvišeg bića na Marsovom polju, na kojoj je kao prvosveštenik i Konventa i novog kulta činodejstvovao Robespierre, održana je u junu. Vremenska blizina ova dva fenomena nije, kako Staljin veli – slučajna.
*****
Smisao heroizma je u slepom, bezrezervnom, pa ako treba, i besmislenom podvrgavanju višem cilju.
*****
Mogu jedino da naznačim put kojim sam kretao da bih došlo do definicije vremena kao horizontalne kružne ravni u kojoj se sve događa paralelno.
Merna vremenska jedinica u nauci "9,192.631.700 cikla frekvencije, povezane sa prelazom između dva nivoa energije izotopa cezijuma 133", jednako je "objektivna" koliko i ona koja u izvesnim primitivnim plemenima tu jedinicu definiše kao vreme nužno da se obari pirinač.

Ako se od ovog relativizma a priori ne pođe, čovek se zaglavi u statičnoj definiciji najbližoj razumu i tu ostane da istrune, okružen u prostoru stvarima koje ga ne plaše jer ih poznaje, raspoređenim u vremenu koje samo u jednom smeru teče, svestan možda da svuda oko hermetičkog kruga te definicije traje neko drugo vreme, ali nemoćan da ga dosegne, čak iako bi za to bio voljan.
*****
Ljudski život određuj vreme i prostor. Smrt je funkcija vremena. Prostor njen oblik. U vremenu je besmrtnost nemoguća. Ona je ostvariva jedino u nevremenu. Ona koju srećemo u mitskim povestima, u mitskom svevremenu, dakle, fiktivna je, jer ni mit nije lišen vremena, on ga samo drukčije razume nego istorija. Indijski nizovi godina (juge), od kojih se konstituišu vremenske periode (mahajuge), ciklične su prirode, u njima se svetovi sa svojim vremenom rađaju, propadaju i ponovo rađaju, ali je linearni kontinuitet vremena sačuvan i sadašnjost sledi prošlost, a budućnost sadašnjost.

Cikličnost, dakle, garantuje reprodukciju istog vremena, ali ne i njegovih sadržaja. O jednovremenosti svega zbivanja još nema ni reči. Judeohrišćanska koncepcija temporalnosti razbija večni kružni tok vremena, kao da kida njegov kolut, tu zmiju koja sama sebe za rep grize, i vreme razvija u uzlaznu pravu liniju, čiji je početak u genezi, a kraj u smaku ...

Pokušaj genetičkog prevladavanja kroz porod, kroz biološku reprodukciju, oplemenjenu poštovanjem predaka i porodične prošlosti, kondicioniranjem individualne memorije da se vezuje za poreklo, za opštu memoriju genosa, čitav sistem rituala, počev od domaćih bogova i srpske slave do predačkih portreta i tzv. aristokratoidnog familijarnog ponosa, alibi je za pokušaj da se smrt pobedi, podmetanje kukavičijeg jajeta života pod crnu pticu opšte smrti, racionalizacija potpunog neuspeha na pravcu na kome se kao bitni onemogućavajući faktor uvek iznova javlja – vreme. (Kada bi trenutak trajao večnost, mi bismo praktično bili besmrtni. Ali mi bismo isto tako besmrtni bili kad bismo trenutak kao večnost doživljavali, ma koliko on "objektivno" trajao.)
*****
Fizičko vreme sveta, kao linearan, nedeljiv kontinuum, kome za meru nisu potrebni događaji, pa ni obrtanje Zemlje oko Sunca, postaje hronološko, hronično, hronsko, povesno, ma kako ga "u prostoru" razvili, kao liniju, spiralu, planimetrijski oblik ravni, našim posredstvom, posredstvom uključivanja čovekovog racija u niz do tada prema trajanju ravnodušnih događaja.
*****
Poštovanje predaka postaje razumljivo ako znate da su kraj vas, da na vaš život imaju uticaja jednako kao što su ga imali dok su bili živi. Osećanje žive, prisutne, delujuće prošlosti kod svih je Simeona, čak i najsavremenijih, dominantno, a po duhu – drevno, antičko.
*****
Mitsko shvatanje vremena može se možda najbolje predstaviti jednom sobom, sa svih strana, duž zidova, tavanica i poda, zatvorenom ogledalima. Sve što se u sobi događa reflektuje se istovremeno na svim ravnima kocke. Ako zamislimo da su zidovi sadašnjost, tavanica budućnost, a pod prošlost, događaji se ne ogledaju samo u sadašnjici nego se istovremeno zbivaju i u prošlosti i u budućnosti. Ali ono što je bitno jeste uloga ovakvog poimanja vremena u grčkoj mitologiji. Bez njega ona bi bila nemoguća i grčka mitologija u ruinama racionalnog haosa.
*****
Pod uplivom neograničene moći, počinje čovek da se menja i da gubi odlike racionalnog bića kakav je dotad bio. Transformacija je posledica harmoničnog sadejstva dva faktora: osećanja moći koje se rađa na njenoj neograničenosti, i naturanja moći što potiče od njegovih pokornih obožavatelja. Vlast se, ako je totalna, retko kada samo uzurpira. Ona se i prima kao dar. Svaki nivo uzurpacije proizvodi i nuznivo dobrovoljnog služenja, pa i proširenja moći koju tiranin nije zahtevao. Gospodar i robovi se nadopunjuju u uvećanju te moći.