Ljubav je onaj savršeni oblik taštine, koji ume da je pobedi da bi joj iskusnije služio. Zato treba biti jednostavan kao Apolinerov cvrčak i „mokriti, mokriti kao cvrčci“.
*****
Hrabrost nije u ljudima nego u trenucima. U trenucima je pustolovina, a u ljudima samo strah od trenutka.
*****
Samo strpljivim i umešnim ponavljanjem čovek se urezuje u vreme.
*****
U kojoj meri čovek odlučuje gde će obesiti svoj kaput ako ga na zidu dočekuje već zakucani ekser?
*****
Apsurd je nerazrešiv. Čim se razreši on više nije apsurd, pa se ne sme reći ni da je postojao. Razrešiv apsurd je contradictio in adjecto.
*****
Iskustva nemaju osobinu da se šire van događaja koji ih obrazuju. Njihove valencije su strogo ograničenje preuzetom sadržinom i stavljene pod kontrolu asocijativnih kopula, dakle nečeg već unapred statičnog, nečeg što se restaurira samo pod izvesnim, uvek jednakim uslovima.
*****
Sklon sam da ne verujem u moć nad našim čulima. Pre verujem u snagu, tvoračku snagu – straha. Potreba da se odbranimo od sakrivenog neprijatelja, banalno rečeno, više oštri naše čulo vida i sluha, nego sklonost da uživamo u detaljima neke slike i nekoj tananoj orkestraciji.*****
Demokratski državnici imaju sklonost da budu u položaju onih slugu, čija dugogodišnja verna služba im daje pravo gospodstva nad gospodarima. Oni polaze od poređenja mase sa sujetnom ženom, te smatraju da je udvaranje, bez obaveze na brak, najefikasniji način da se postigne uspeh. Ako se jedna idealno aristokratska doktrina ne obazire na narod, jedna isto tako idealna, demokratska, računa sa njegovim manama. Njena humanost je nadasve uvredljiva, jer svesno utvrđuje slabosti koje je održavaju.
*****
Nacionalna i lična, ideološka i socijalna homocentričnost, proglasila je banalnu sreću ’stomaka’ i ’sačuvane kože’ osnovnim geslom modernog ustava. Status quo je krilatica savremene civilizacije.
*****
Bez saznanja poslednje istine, uzaludne su sve koje zamišljamo da joj slede. Pre nego što se odgovori na pitanje: kakva je uloga države u opstanku čovečanstva, treba raščistiti sa pitanjem – kakvu ulogu ima čovečanstvo sa stajališta večnosti. Svaki drugi put bio bi jalov.
*****
Kukavice su nesrećne više puta u životu, hrabar čovek jednom zauvek.
*****
Sportisti raspolažu, više nego drugi ljudi osećanjem mere. Oni neretko predvide momenat5 u kome se valja povući iz takmičenja. Umetnici recitiraju svoje stihove još na samrtničkoj postelji, a državnici toljagama moraju biti opomenuti da je vreme smeni. Poli9tičarima nikad nije dosta ovacija, kao ni ljubavnicima poljubaca.
*****
Ako pod realizmom podrazumevamo odsustvo ciljeva, osim onih koji su nam dostupni, onda je to jedno podljudsko orijentiranje. Credo qui absurdum je najuzvišeniji princip ljudskog duha i jedina garancija njegove pobede. Napredovati ne znači gmizati od jednog do drugog duhovnog meridijana nego Kirkegorovski riziko, Prometejska pljačka tajne, samoubilački skok u neizvesnost, avantura apsurda, kome svojim prisustvom pridajemo značenje.
Energija nije mirna i široka struja svetlosti koja prožima materiju, nego diskontinuiran niz bljesaka odvojenih tminom prikupljanja, sažimanja. Volja je manje zavisna od nas nego što mogu da pretpostave ljudi, koji je naziru u pokretima svojih udova. Ona nadolazi i iščezava nezavisno od naših obraćenja.
Zato život nije jedno celovito, koherentno življenje, nego smrt ispesecana munjama života. U jednom smislu volja zaostaje za životom, jer ne učestvuje u smeti, u drugom smislu ona ga prevazilazi, jer mu daje dvostrukost.
*****
Vlade se otimaju o ljude koji pretpostavljaju da služe ne misleći, nego da misle ne služeći.
*****
Režimi se ne drže na doktrinama, nego na činovnicima. Oni koji su se isticali preteranom revnošću u otporu prema jednoj vladi, ne smeju očekivati da budu nagrađeni od one koja joj sledi. Niko ne voli one koji se mnogo žrtvuju. Ti mnogo zahtevaju. Oni su skloni da budu čistunci, sitničari i da cepidlače. Njima nedostaje širina duha i politički smisao. Oni su dobri za obaranje režima, ali nepogodni za njegovo održavanje.
*****
Ko nikad nije doživeo neku pustolovinu, u koju je kao svoj obol uneo sam život ili slobodu ili ljubav, nadu, poverenje, ma šta, taj nikad neće iskusiti lepotu ovog prokletog života. Ili su to osećanja kockara? Ako jesu, onda su nešto najuzvišenije, jer se večito ponavljaju, a nikad nisu ista.
No comments:
Post a Comment