Što više istina čovek poznaje sve manje volje mu preostaje da se opredeli i za jednu.
*****
Ako bi svi problemi bili rešavani radi zadovoljenja naših nada, ako bi sva rešenja imala a priori da služe našem emocionalnom privikavanju na životne nedaće, ako bi se sva mudrost sastojala u životarenju po svaku cenu, ako bi najzad sve što kao ideja muči um: Bog, Svrha, Granice, Volja, Sloboda, imali zadaću duhovnog kamerdinera koji će nam pomoći da lakše zaspimo, da bezbednije provedemo još jednu noć postojanja – onda bi zaista pragmatizam bio jedina vredna filosofija, jer on to sve može i u njegovoj prirodi je da on to jedini može.*****
Pragmatizmu je svojstven teizam; Bog je tako nužno instrument pragmatizma, jer znači izraz potrebe za idealnim poretkom i rezultat naše sopstvene pragmatičke odluke, da ga imamo radi ugodnijeg varenja svoje beznačajnosti.
*****
Istina je polimorfna, ali ne pluralistička.
*****
Kada se negativno nepostojanje bude bićem potrošilo u Apsurd, sigurno je da nikakve istine više neće biti, jer istina će biti samo pozitivno nepostojanje, dakle Bog. Ustina ljudska ima i ljudsko obeležje; ona neizostavno troši jednu struju naše svrhe; ona nas iscrpljuje za račun samog sveta; odgovornost naših istina zato nije tako velika kako bi se htelo; i naša sloboda ograničena nužnošću.
*****
Duša je imala dobru osobinu da se nije diskutovala. Čim je postala predmet raspravljanja, ona je iščezla kao dim. (I uopšte mnoge stvari nestaju iz svojih pojmova, čim se usudimo da ih malo grublje potresemo; jednostavno ispadaju kao da su pojmovi vreće u koje smo ih privremeno smestili.) Nauka se u svoje zlatno doba (topografsko) zanimala za njeno prebivalište i pošto je neko vreme oklevala između srca i bubrega odlučila se za moždanu šišarku.
*****
„Pesimistička umetnost“ je contradictio in adiecto. Ako je umetnost funkcija nagona za lepim a estetički nagon funkcija nagona održanja, onda su umetnost i ovaj nagon korelativni pa se ni u kom smislu ne mogu jedan drugom suprostavljati. Umetnost je pesimistična samo onim što u njoj nije umetnost nego tajna vrata kroz koja se u oblast stvarne lepote vrši kontraband prividnih istina.
*****
Kada je H Spenser objavio da je svaka filosofija jedno osećanje sveta, morao je da podrazumeva i bolesna osećanja.
*****
Samo idioti veruju u život uvek, osim kad umiru ili poveruju u njega tek kada je izvesno da ga gube.
*****
Za čoveka koji smeta da stvara svoj sistem vrednosti nema ničeg obeshrabrujućeg sem čitanja istorije filosofije. Dobra istorija filosofije je skup zajedljivih epigrama i pobožnih nekrologa napisanih u obliku svečane himne.
*****
Da su ljudi anđeli ne bi osećali potrebu da izmišljaju nebo.
*****
Svaki fanatičan (doktriniran, diskriminatorski, beskompromisan) stav uvek je samo posledica nepoznavanja svih činjenica. Kako nam sve činjenice ni u čemu nikad nisu dostupne i kako ih, i da su dostupne nikad ne bismo stigli da uzmemo u obzir, svaki sud je jedino ponekad delatan, nikad istinit.
*****
Skepticizam se ne mora odricati suda. On se samo ne obavezuje da po njemu postupa. On se ne pokorava logici ni intuiciji podjednako, jer u inteligenciji veoma često vidi izgovor za nekažnjeno delovanje instikata, a u intuiciji često isuviše inteligentne logike. Skeptik ima mišljenje koje ne poštuje i za koje bi voleo da ne proizvodi nikakvu delatnost. On ne veruje u zasnovanost svog delovanja na istinu.
Skeptik će priznati da je njegova akcija sumnjiva mešavina uzroka od kojih njegovo mišljenje neće u njegovim očima zasluživati veće poštovanje od svih drugih motiva: strasti, oportunosti, konvencija ili koristoljublja. Položaj, moralno, nesumnjivo beznadežan, pa je verovatno da će se skeptik, gde god je to moguće, uzdržavati od delovanja i od toga da svoje mišljenje primenjuje. To će u tom slučaju biti najdalja tačka, osim samoubistva, do koje može da ide u intelektualno poštenje.
*****
Skeptik se ne prepoznaje po uzdržanosti u delovanju nego po uzdržanosti u mišljenju, koje je izvor svakog racionalnog delovanja. On može biti efikasan više nego bilo koji dogmatik, ali ga ta efikasnost ni najmanje neće uveriti da je u pravu. Dogmatika ni neuspeh njegove istine ne otrežnjuje.
*****
Skeptik ima strasti, ali od njih ne kuje životna pravila ni za sebe ni za druge ljude. On se njima služi, a ne one njime da bi se relizovale u istoriji.
*****
Čuvajmo se ljudi koji su mali čak (svuda osim) u svojim mržnjama.
*****
Dogma koja pokušava da sebe dokaže – mrtva je dogma. Ništa tako uspešno ne negira Boga kao dokazi za njegovo postojanje. Ništa brže ne uništava jedan tiranski poredak kao razlozi koji ga opravdavaju.
*****
Što više istina čovek poznaje sve manje volje mu preostaje da se opredeli i za jednu. Zbog toga je obrazovanje jedini protivotrov fanatizmu. Imunitet se stiče skepsom, ne razočarenjem. Jer i razočarenje nije ništa drugo do jedna besmislena pesimistička dogma. razočarenje stvara konvertite.
*****
Ako mislimo da su ljudi rđavi ne verujem da ćemo popraviti stvar time što ćemo mi biti još gori.
*****
Imati nacionalnu crkvu značilo je za srednjovekovne vladare imati Boga u ličnoj službi. Zar iskreni vernik nema pomalo isto osećanje?
*****
Obrazovanje koje inspiriše skepticizam uz sumnjivu pretpostavku urođene plemenitosti, jedino je u stanju da nas pomiri sa tolerancijom koja je stvarna istina svake slobode. Nema slobode koja nije uzajamna (recipročna).
*****
Praktična razlika između klasične oligarhije i oligarhije sovjetskog tipa je u tome što prva nije teroru pridavala spasilačku ulogu, što je bila nadahnuta herojskim romantizmom grčke religije, a ne dogmama, Bila je oslobođena imperijalizma. Grci, izgleda, nisu osećali potrebu da ugnjetavanjem svojih suseda dokazuju svoju pripadnost svetu.
*****
Sve religije u svojoj kreativnoj fazi imaju neki prirodan cilj: najpre materijalne, pa onda moralne i duhovne interese plemena, naroda i drugih etničkih grupacija. Tek se u ’crkvenoj’ fazi vere preobraćaju u moćne institucije za zaštitu izvesnih stečenih privilegija ili zadobijanje novih. U tome jedva da ima neke razlike između egipćanskog panteizma, hrišćanstva sa svim svojim performacijama, tabu-kultova primitivnih urođenika iz kamenog doba, nacizma, muhamedanstva ili komunizma.
Za vreme obreda koji su bili namenjeni da kišu oslobode stege neba ili revolucionarnih ustanaka koji su oslobađali neki neiskorišćeni motiv istorije, vernici su padali u istovrsnu ekstazu, i privremeno lišeni samosećanja, pa sa njima i svih konvencija, stapali se u jednu mračnu zajednicu primordijalnih instinkata, pa su u ime bogova ili ideala – svejedno – nekada jeli ljude, a sada ih ubijaju, što je gore, jer je kanibalizam kao sistem ishrane prirodniji od masakra kojim se nekoristoljubivo dokazuje neka sporna istina, i time bi ih pomirili sa prirodnim potrebama.
*****
Gregarski instinkt koji se na podjednako očigledan način ispoljava u divljim ratnim okršajima kao i u civilizovanoj ’društvenosti’, u strahu od samoće urbaniziranog građanina neke metropole, taj gregarski instinkt je samo funkcija jedne kosmičke težnje jedinstvu, stapanju, apsolutnoj koherenciji. Pojedinačno uvek teži nečem opštem, kao što opšte uvek teži da u sebi sažme sve pojedinačno.
*****
Osećanja prethode mišljenju i strah ili mržnja veoma često žive pod izgovorom da su doktrine.
*****
Ceo napor da se razdvoje teologija i nauka, završio se jednim matematičkim misticizmom i jednom mističnom naukom. Religija i nauka, jednom razdvojene, ponovo su se našle zajedno da bi jedna od druge pozajmile novu snagu i dobile novo nadahnuće: vera od nauke formule nepogrešivosti, nauka od vere njena otkrovenja. Mi se nalazimo u eri neo-skolastike. Veri je potreban dokaz, nauci – vera.
*****
Sve se menja, ali ako se sve menja onda se menja i princip promene, a on se može promeniti samo u princip stalnosti koji odriče promenu i u kome se ništa ne menja.
No comments:
Post a Comment