Iz dnevnika - III b deo

IIIb deo iz neobjavljenih dnevnika Borislava Pekica (avgust 1955)

Večnost prođe dok se nešto ne dogodo, a kad se dogodi prođe čas.
*****
O dobroj umetnosti se niak ne raspravlja. Ona se shvata ili ne shvata, dotakne ili promaši. A kada se dotakne i gde god se dotakne, tamo je njeno srce.
*****
Kad se rađa čovek ne zna šta dobija. Kad umre ne zna šta gubi. U oba slučaja pred njim je i iza njega - neizvesnost.
*****
Ko čini stvari iz dužnosti zaboravlja na najvišu – da voli to što čini.
*****
Hrišćanstvo kao i komunizam zavere su protiv duha, njihovo poreklo je u buntu siromaha, a njihove nade okrenute budućnosti, njihove metode okrutne, a doktrine mistične. Obe religije raspolažu sredstvima koja obezbeđuju moć: fanatizmom svojih sledbenika i birokratskom organizacijom. Obe imaju svoj pakao koji jeste i svoj, svoj raj koji će biti. Obe svoje bogove, proroke, jevanđeliste, apostole, pape, apostate, jeretike i autodafe. Obe svoje BIBLIJE.

I jedna i druga religija preti da popravi svet. Ono što je za prve Sudnji dan, za druge je Proleterska revolucija. Diktatura hrišćanstva nije nimalo zahvalnija od diktature proletarijata, ali pošto su krstaški ratovi prošli, a proletera imaju tek da slede, oprezan čovek opredeljuje se za prvo.
*****
Strpljenje je izgovor za nemoć ili kukavičluk, što je još gore.
*****
Vreme nije sadžano jedino u neposredno opisanom društvu nego i u duhu što ga ono stvara u sebi. Put umetničkog saznavanja je involutivan. Uostalom iznad jednog vremena postoje sva vremena. Nije li onda jedan dr Faust ili Hamlet ili Don Kihot više ’tipski’ u večito ljudskom smislu nego svi ti Raskoljnikovi, Samgini, Kastorpi, pa čak i Roberti Jordani, Gregori Somsi, jer oni nisu ništa drugo nego zanečenje hamletovske, faustovske, don kihotske i odisejske ideje prevedene na jezik svog doba.
*****
Superiorno odbacivanje časti kao neracionalnog osećanja, je svojstvo kojim se ponosi jedan građanin. Poslovne obaveze ne podležu jemstvu časti nego interesa. Čast je jedna staromodna zabava dokonih plemića, koju zaposleni buržoa ne sme da ima, a koja je nestala sa kadrilima Ramoa i kratkim pantalonama aristokrata.
*****
Nema književnosti bez duhovnog revolta. Nema umetnosti bez političke opozicije vremenu.
*****
Socijalistički realizam priznaje vrednost samo onoj umetnosti koja poseduje herojsko-bogougodni smisao. Legende o junacima otadžbinskog rata su u stvari hrišćanske legende o kamenovanju arhiđakona Stefana, a sovjetski romani su prerušena žitija svetaca, njihove pesme crkvene pridike ili molitve Diktatoru. Čitava sovjetska muzika, koja je zvanično priznata kao umetnost, je samo pobožno pjenije u slavu socijalizma.