Niko nije u stanju da se žrtvuje bez rezerve. Ljudi se žrtvuju, ne da bi drugi bili srećni, nego da bi oni bili srećni, zbog toga što su usrećili nekoga. Nije važno da li su drugi odista srećni, nego da li su oni srećni zbog toga. Oni im služe da svojim golim opstankom zapuiše praznine svojih vlastitih nada.
*****
Ne postoji nešto kao pogrešno shvatanje moderne poezije. Postoji samo shvatanje (koje je uvek pravo) i neshvatanje (koje je takođe uvek pravo).
*****
Postoji krug emocionalne poezije shvatljiv većini ljudi, krug koji se razvio negovanjem neposrednog govora i narodnih popevki (Zmaj) i u njemu jedan uži ekskluzivniji krug duševne poezije (Rakić), koja emanira znatno manjem broju i tanjem sloju čitalaca izvesne duševne odgojenosti.
(Ovo je pesništvo podređeno muzici kao autentičnom osećajnom izrazu, te se u svojim vrhovima odlikuje izvanrednim svojstvima forme.) Između ovih dveju grupa postoji čulna poezija pod kojom se podrazumeva poezija slike (ono što se kvalifikovalo kao opisno pesništvo), a što odgovara nivou deteta ili urođenika.
Znatno uži je krug izmeđuratne cerebralne poezije koja obavlja unutrašnje prevođenje (transkripciju) neraspoloženja u čistu, ali alegoričnu misao, te zahteva izvestan stepen nervne kultivisanosti. U srcu tog kruga opisan je krug intelektualne poezije čije poimanje pretpostavlja kultivisanost čiste svesti u njenim logičkim formama.Najzad može se naslutiti i najuži krug ovog poetskog sistema (krug koji će svojim približavanjem prostornosti tačke, značiti i kraj svake poezije) opisan izvesnim transcendentnim svojstvima, čije poimanje neće više moći biti zasnovano na kulturi svesti, nego na neposrednom prodiranju u vansvesne (kosmičke, a ne podsvesne) vrednosti.
*****
Najmanje vremena čovek ima tamo gde nema ništa osim vremena.
*****
U stvari treba manje vrema da čovek postane heroj (da ostane dosledan) nego da postane kukavica (da promeni stav).
*****
Da mladost večito traje ona bi razumela mladost u kojoj se sama produžuje. Ali ona beži kroz preplašeno pamćenje kao biće koje se plaši svoje sopstvene senke. U pedesetoj godini tome se pamćenju čini da je sve sastavljeno od vrline. Stogošću prinudnog lišavanja, ono je iz sebe iscedilo svaki porok, koji bi mogao da izvini slabost dece. Kad porok iščezne iz pamćenja, on je iščezao i iz razumevanja. Memorija je placenta velikodušnosti.
Naši očevi vole da nam se predstavljaju kao bezgrešni. A mi znamo da su samo očišćeni od greha, i sa punim pravom ih preziremo kao licemere. Naši očevi se brinu za posledice naših revolta, a mi znamo da to čine jer su ih iskusili. I zato ih nepravedno nazivamo kukavicama.
Naši nam očevi zabranjuju strasti, samo zato što ih više ne osećaju. I zato ih neopravdano smatramo bezosećajnim. Oni ne žele našu nezavisnost, jer su svoju izgubili. Zato im prebacujemo da su tirani, tamo gde su samo robovi. Oni cene svoju mladost ne po srcu, koje su u njoj ostavili, nego po glavi, koju su naknadno izmislili da bi potkrepljivala svoje savete.
*****
Poteškoća doktrinera je u tome što, od sreće koju pripremaju za sve ljude, obično ne vide sreću jednog čoveka. Nevolju koju nanose svojoj okolini izvinjavaju maglovitom srećom u nekom idealnom sutra (koja kao i Godo, naravno, nikad ne dolazi). U međuvremenu ostaje bol koga ostavljaju za sobom.
*****
Sreća je duboki zemljotres tela, nešto što pomeri svaku žilicu sa svog mesta, te opijena treperi u čekanju.
*****
Srećan je dan koji kao sumrak pada preko čula, sreća je ta bolna opna koja umotava svaku misao u strahu za svoju sudbinu. Ništa se za sebe ne plaši tako kao radost.
*****
Sreća bi htela da umre telo, da bi ovo zadržalo samo nju kao svoju poslednju uspomenu: ona je smrtonosna, jer svoj produžetak traži i nalazi samo u smrti.
*****
Prepričavajući jednu ideju više puta ja je doznajem. Moje pričanje stvarno nema za cilj da je nekome objasnim (jer šta se drugog tiču moje ideje i šta se mojih ideja tiče neko drugi), nego da se one u više navrata objasne meni. Svakog puta dok ih saopštavam ja otkrijem po jedno novo njihovo značenje, poneku do sada potencijalnu mogućnost koja tek u kontraverzi dolazi do svoje pune realizacije.
*****
Sreća mora biti nešto veoma bezrazložno, gotovo praznije od praznine, svakako neka vrsta ničeg ili bar ničeg određeno srećnog. To je vreme blagostanja. To nije nikakvo razložno ushićenje nego samo sreća.
*****
Nije smisao apsurda da se čovek oseća apsurdno, nego da je time nepropravivo oneraspoložen: apsurd koji bi se prihvatio lojalno, ne bi bio ni najmanje apsurdan u pogledu osećanja; bio bi to indolentan stav svesti prema svetu.
*****
Egzistencija nema svoju prošlost ni svoju budućnost – samo sadašnjost.
*****
Zamišljam kako bi naš zanos splasnuo kada bi se Orion zvao „Kolo majke Jevrosime“. Obožavanje imena je još uvek recidiv pesničkog dara u ljudima – obožabanje imena i tajanstvenih zvukova. Svući u blato, to nije samo perverzan hir, nego filosofski metod – metod skidanja romantične i tradicionalne skrame sa stvari.
Doduše time gubimo po svoje živote jedan neophodan san, ali dobijamo jasnost – obogaljeni za jednu lepotu, dobijamo jednu ortopedsku istinu umesto nje. Veliko je pitanje šta je korisnije po moj opstanak (u njegovom bitnom, a ne biološko-socijalnom vidu) – jedna zvezda koja će u dubokoj vodi neba sačuvati svoju neprozirnost pod mitskim imenom Aldebarana ili jedna zvezda čiji mi elementarni sastav ne može da ulije ni poverenje ni divljenje?
No comments:
Post a Comment