U problemu: moral – politika, cilj – sredstvo, leži osnovna razlika između svih ‘ortodoksnih’ i svih ‘oportunista’ u svim socijalno’političkim pokretima kroz istoriju.
*****
Taktika je najefikasnije sredstvo za tihu reviziju ciljeva. Taktika sama određuje oblik ciljevima, katkad i njihovu sadržinu. Cilj je često samo nedonošče taktike.*****
Za izazivanje revolucije nephodna je strast. U njenom sprovođenju ona smeta. Danton je izazvao nemire, sli ih je Robepjer koristio. Bez Robespjera bi 10. avgust bio kompromis sa kraljem. Sa njim bio je on kraljevo pogubljenje.
*****
Mistika pogoduje zaverama. Lobanje, krstovi, amblemi, hijeroglifi. Simvoli i polutmina. Negde sam pročitao da religiozna atmosfera podiže proces industrijske proizvodnje. Ona pomaže revoltu da se oseti božanskim i neodoljivim. Zato je svaki poraz i praćen opadanjem vere. Nema ništa neoprostivije od izdaje Bogova.
*****
Reforme koje se ne odnose i na naravi, te ih ne oblikuje prema onome što je novo u njenim odredbama, nego se oslanja na ono što je staro u predmetima svoje akcije – prividna je i kratkotrajna. Ona pored propagandnog dejstva nema nijedno drugo koje bi je opravdavalo. Jer stare navike stavljene pred dužnosti koje odgovaraju novim, ali neuspostavljenim navikama, obavljaju svoj posao saobrazno sebi, dakle naopako s obzirom na nova načela.
Vlada izvodeći reformu na starim navikama, došla je u položaj čoveka koji je podižući kuću na starim temeljima, iznenada i na svoje zaprepašćenje uvideo da su oni preslabi za novu. Uistinu, ono što određuje trajnost reforme nije ona sama, nego vreme u kom je nametnuta, i način koji je korišćen za njeno izvođenje.
*****
Narodnom pokretu treba pamet jednog, a vernost svih. Tamo gde ima isuviše slavoljublja pokazuje se da pokret postaje gladan svoje dece. (Montanjari su se međusobno tako temeljno istrebili da je termidorcima ostalo da traže glavu samo ćutljivog Robespjera i lepotana Sen Žista, sve ostale bile su već odrubljene. Boljševici su takođe očistili svoju stranku od preterane pameti, zadovoljivši se samo jednom jedinom, uostalom ni najboljom ni najplemenitijom.)
*****
Idealni oblik diktature je onaj koji se ne oseća. Diktatura pogoduje ništarijama koje plaši odgovornost. U vulgarnim diktaturama, to je očevidno, najbolje prežive oni koji to najmanje zaslužuju. U diktaturi se za poslušnost sve može kupiti, ali se neposlušnost ničim ne otkupljuje. Između vlasti i naroda stoji strah kao regulator lojalnosti. Vulgarna diktatura se obezbeđuje zakonima da bi ih kršila, poverenjem da bi ga izneverila, poslušnošću da bi ga učinila učinila slavnim.
Idealna diktatura bira zakone među onima koji su dobri jer se najlakše podnose, prezire poverenje koga diktira interes, i zahteva pokoravanje samo tamo gde se ona sama pokorava opštim idealima. Prva ima vlast da bi je učvrstila, druga je učvršćuje da bi je izgubila. Prva ima ideale radi vlasti, druga vlast radi ideala. Prva ih izneverava vlašću, druga ih tek njenim vršenjem ispoljava. Jedna donosi zakone protiv njih, druga u njihovu odbranu. Svuda onde gde se ideali savršeno tačno poklapaju sa vršiocima vlasti, imamo prava da sumnjamo u njihovu vrednost.
*****
Recite narodu šta će dobiti, on će se jedva pokrenuti; recite mu šta rizikuje da izgubi i on se neće zaustaviti. Za njega je vrednija sudbina onoga što već ima nego ono što tek treba da dobije. Aktuelni a ne vizionarski programi pokreću svet, iako ga oni prvi na izvestan način koncipiraju.
*****
Moguće je imati sub specie aeternitatis niže ciljeve, ali je za državnike sasvim neuputno da od njih umesto realističkog putokaza pravi ideologiju.
*****
Revolucija mora da živi u opasnostima ako hoće uopšte da živi.
*****
Ništa tako sigurno ne ubija revoluciju kao njen uspeh. Pustimo da se revolucija uguši u vlastitom zanosu; pustimo je da orecrkne od nedelatnosti; stvarajući joj prepreke, mi je nehotimično razvijamo. Ubodi samo razjaruju revoluciju, kao slabo upravljen hitac što razjari tigra. Oni je revolucionišu.
*****
Već po nagonu samoodržanja moraju diktature imati aureolu ugroženosti; one se moraju osećati ugroženima ako žele uopšte da se osećaju. I kada im opasnosti ne prete, one su primorane da ih izmisle, jer ništa tako ne razara tiraniju kao nedešavanje, pa je po tome svaka revolucija slična tiraniji: revolucija koja ne revolucioniše, tiranija koja ne tiraniše.
Ova bolest „veštačke ugroženosti“ svojstvena je svim diktaturama od doba persijskih satrapa do ere proboljševičkih režima Istočne Evrope. Neugroženost, kolektivna relaksacija nacije izvor je onoga što se može označiti kao „narodno izvoljevanje“. Jedna opsednuta nacija nema vremena da opseda svoju sopstvenu vladu; jedna ugrožena nacija ne stiže da u sebi ostvari neke bitne međusobne ugroženosti. Diktatori dobro poznaju ujedinjujuću moć straha i gregarske instinkte naroda.
Ovi su instinkti još izrazitiji kod određenih ideoloških skupina te se koriste za tzv. zbijanje stranačkih redova. Uostalom bolje da mi nametnemo opasnosti narodu nego da ih narod nametne nama, jer one koje mi biramo ili ih veštački proizvodimo mogu se kontrolisati i podezavati prema zahtevima državne mašine, a oni koje bi on izabrao podešene su jedino prema njegovim potrebama, pa su prema tome u svojoj suštini antidržavne.
*****
Teror je za revoluciju ono što je krv za organizam; on ispunjava revolucionarni krvotok i jemči onu drištvenu asimilaciju i disimilaciju, koja garantuje progres; najzad teror daje toplotu po sebi ravnodušnim principima u ime kojih se revolucija podiže; kad prestane teror, kroz vene jedne nacije više ne protiče revolucija.
Teror se ne može diktirati, ni kotrolisati. Ali ga je moguće upraviti. Opasno je dovesti teror do izvan granica ljudske podnosivosti, jer on ima svoju svrhu samo tamo gde njegove preteranosti nisu uništile nagon za održanjem. Tamo gde se čovek adaptira na smrt, ona od razloga straha postane sredstvo srčanosti. Teror je efikasan samo ako je upravljen na život kome je stalo do sebe.
No comments:
Post a Comment