Nema ništa žalosnije od pisca koji ćutke mora podnositi da ga hvale zbog ideja protiv kojih je knjigu napisao. Lakše će vam biti da nevolju osetite ako zamislite da ste napravili, prema vašem mnjenju, uspeo radio, za koji svi tvrde da su sjajna dečija kolica (ili obrnuto). Većinu u načelu tvrdoglavih autora neće utešiti ni tvrđenje da su to najbolja kolica na svetu. Manjina, s jačim nagonom duševnog održavanja, postepeno će se prilagoditi, poverovati u teoriju "dečijih kolica", te prestati da se svojim delom služe kao radio-aparatom za uspostavljanje duhovnih veza, za koje, očigledno, kolica nisu sposobna; staviće u njih svoje dete, svoje novo delo i ponosno ga gurati pogrešnim putem.
*****
U životu je put do istine, mimo otkrovenja, bez skretanja u zablude, nemoguć. Razmišljanja pisca o onome što piše i kako to da napiše sličnija su lavirintu s bezbroj slepih hodnika nego jasnom i pravom putu.*****
Prema našoj stvarnosti stoji stvarnost mita kao večni, neizmenljivi i vanvremeni nacrt tragedije koji mi svojim životom pretvaramo u gotova dela, uramljena vremenom i istorijom, i s onoliko i samo onoliko varijacija u izgledu i značenju prizora koliko ih dopušta vidljiva i skrivena sadržina mita.
*****
Ljudska stvarnost, iz koje se isključuje vanljudska empirija, osim ako se ne shvati kao unapred zamišljen, skrojen i postavljen dekor za dramu, ona koja se jedina tiče mita i koje se jedino mit tiče, gubi prirodnost (stičući izveštačenost i "umjetnost"), spontanost (ulazeći u zonu prinudnog) i slučajnost (postajući neizbežna), osobine koje smo joj pripisivali stavljanjem slučaja u srž i poreklo događanja, pod pritiskom filosofskih i religioznih doktrina o slobodnoj volji ili urođene žudnje za slobodom (već i po sebi dokazom da smo u egzistencijalnom ropstvu, povrh svega i u paradoksu, jer težnja slobodi je takođe mitska, takođe zadata prvobitnim scenarijem), i postaje POZORIŠTE u kome je repertoar uvek isti:
igra se uvek mitska drama, čije su teme, zapleti i raspleti jednaki, u najmanju ruku slični, karakteri u osnovi nepromenljivi, a menjaju se neki elementi režije, kostimi i delovi dijaloga, nevažni za duh komada. Slučaj i sloboda volje, dve jedine brane od "sudbine kopije", iscrpljuju se, kao i u svakom teatru, u ponekad drugojačijoj režiji, ponekad u mogućnosti da se voljno ili omaškom ispadne iz uloge, ne menjajući time predviđeni tok predstave ...
*****
Sloboda koja nam je ostavljena i u takvim, na izgled ograničenim rolama, beskonačna je i samo je neuviđanje prave perspektive čini nedovoljnom ili čak ništavnom, kako je definišu izvesne filosofije. Mit svakome od nas dopušta slobodu variranja osnovnog svog sadržaja u daleko većem obimu nego što smo kadri iskoristiti.
Nevolja nastaje kad smo u sukobu sa sadržajem, smislom svoje uloge. Ja zato ne vidim da je Sizif apsurdni junak kakvim ga proglašava Camus. Njegov je rad možda prividno besmislen, jer uvek je isti – mada se nada da će kamen jednom ipak biti prevaljen nipošto ne može isključiti, jer i kad je varljiva, bitan je deo kazne – ali muka nije besmislena.
Muka je suštinski deo kazne koja se morala predviđati kada je krivica, i to u više navrata, počinjena. Ništa tu nije nepredviđeno, osim što je jednom mitskom pelaškom heroju pošlo za rukom da nekoliko puta prevari bogove. Odavao im je tajne. Okovao je Hada. Uspelo mu je nemoguće – iz pakla da izađe.
Uspelo mu je da vaskrsne, da proživi dug i srećan život, te umre prirodnom smrću. I da tek tada dobije svoj kamen, koji mu je, po svemu, davno pripadao. Svega toga je on bio svestan, sve je bilo po njegovoj volji, sve mu je uspevalo. I, sad, gde je tu apsurd? Uostalom, zar to ne priznaje i sam Camus kad veli, oplakujući Sizifa (ali baš u onome što oplakuje nalazi – izvesnu tihu radosti): "Njegova sudbina mu pripada. Njegov kamen je njegova stvar".
Tamo gde se po mitu postupa, gde se mit kao svoj oseća – apsurda nema. Ako je u toj povesti iko apsurdan, to su bogovi. To je Had, koji se ne može služiti svojim božanskim moćima, dok se Sizif služi i onima koje kao čovek nema. Ko svoje moći prevazilazi, ne može biti apsurdan.
Apsurd potiče iz nedosezanja svoje moći. Vrativši se na odnos mita i slobode – premda je to paradoks, jer mit uključuje i borbu protiv sudbine, dakle, težnju najvišoj slobodi – moglo bi se reći da naš otpor mitskim situacijama kada se u njima nađemo, da naša žudnja za izvesnim slobodama, često liči na postupak čoveka koji, da bi udobnije stanovao, umesto da prostorije u kući preuredi, on ruši – kuću.
*****
Kao što mit prethodi istoriji, saznanje sledi stvarnost i mita i istorije.
*****
Kad Creutzer vidi u osnovama mita najvišu mudrost, on mit svodi, makar i na najdublje, ipak samo na mišljenje života. Mit je, međutim, više od toga. Mit je samo – življenje ...
*****
Mit nije filosofija života nego njegova slika ...
*****
Mit kao ontološka konstrukcija u tri sloja ... Najdublji je onaj nevidljivi, ontološki. Sledi mu vidljiv – istorijski (stvarnosni). Najgornji je poetsko-umetnički, za njega najirelevantniji, jer mu služi samo kao posredstvo saznanja (jezik, slika, tumačenje) ... Njegov značaj po nas ne leži toliko u prošlosti koliko u onome što nazivamo budućnošću, u ponavljanju prošlosti (mita) kroz koje se još nije prošlo ... Mit je bleuprint, nacrt, model ... Mit je i logički model stvarnosti.
*****
Istorija je na površini stvarnosti, mit u njenoj suštini. Istorija je izmenljiva, mit nepromenljiv. Istorija se može izbeći, mit je neizbežan. Poremećaj ili greška u istorijskom sudu je ispravljiva; neprepoznavanje, nepriznavanje ili ogrešenje o mit i mitsku sudbinu – nepopravivo.
Vrlo intenzivna briga, praćena intervencijom države, da se uspostavi jedna i jedina legalna, neprikosnovena, skoro sakrosantna istorija našeg građanskog rata i revolucije je prirodna težnja prema njenoj mitologizaciji, njenom prevođenju iz prolazne i diskutabilne istorije u večni i nesporivi mit, a iz mita u samu sudbinu naroda. Samo u tom slučaju njena se slika neće moći menjati.
Kao što se ne menja večna i zauvek fiksirana slika Heraklovih dela, čija mitska svetost čini bespredmetnim pitanje o tome koliko su njegove slavne pobede koštale obične, smrtne ljude. Kao što se, takođe, bez obzira na eventualni napredak nauke, mitska slika Kosovske bitke – čiju sudbinsku, mitsku svetost kao da počinje da deli i naše drugo "nebesko" opredeljenje od 27. marta 1941. godine – neće promeniti, te ćemo mi Srbi biti valjda jedini narod na svetu koji idolizuje, pa time u mitsku i večnu sudbinu pretvara ne jedno nebesko opredeljenje, kako bismo mi to možda hteli, nego jednu zemaljsku katastrofu.
*****
Povratak mitu je povratak korenima. Vraćanje korenima je pronalaženje drevnih izvora vlastite sudbine. To je i ponovni dodir sa ciljem koji se izgubio ulaskom u istoriju, tu najveću i najopasniju od svih ljudskih tuđina, tu najbesmisleniju od svih humanih seoba.
*****
Istorija je najdublji oblik otuđenosti čoveka. Ona je sled događaja koji nas se često bitno dotiče i tiče, a da ipak nema ni dublje veze sa nama, niti od nas zavisi. Zato se istorija najčešće i ne oseća kao nešto prirodno, i čemu se po rođenju pripada, nego nešto natureno, prinudno, tuđe.
Živeti u istoriji, znači živeti u tuđini, čak i onda kada smo mi ti koji istoriju stvaramo ili u njenom stvaranju učestvujemo. (Tragična iskustva velike moći to dokazuju. Otrežnjenje stiže kasno. Ako uopšte stigne.) Samo izvan nje, s one strane njene uzurpacije našeg bića, mogu se naći prave ljudske realnosti i dubine, samo van nje autentičan oblik života.
No comments:
Post a Comment