Korespondencija I - 1 deo

Iz knjige: Korespondencija kao život I, od Borislava Pekića; izdanje Solaris, Novi Sad, 2002; Prepiska sa prijateljima (1965-1986); izbor Ljiljana Pekić.

Optimizam pisca koji stari uvek je sumnjiv.
*****
Važan je prioritet demokratskih principa nad nacionalnim koji je danas (1987) u ekspanziji. Demokratija je u praksi uvek bila naporan politički koncept. Ne čudi me stoga što je i ubeđeni demokrati napuštaju čim im se ponudi neki lakši i bučniji.
*****
Lepo vreme, ali na engleski način. Kompromis između žege i potopa.
*****
Kako jedan Englez reče: nevolja sa seksom je u tome što se o njemu mnogo brblja ali malo na njemu radi.
*****
Teško je s intelektualcima. Oni uvek imaju uzvišene ciljeve. Uvek se gleda daleko unapred, tamo se, doduše, ništa ne vidi, ali upravo to, da se tamo ništa ne vidi, čini primamljivim to gledanje unapred. U međuvremenu, sve oko njih, sve što im je pred nosom propada. Sve đavo nosi.
*****
Intelektualci su glavni krivci za sve što se zbiva na svetu. Najpre za ono što se ne zbiva.
*****
Izvesne osobe čovek nalazi samo jedom u životu. Samo jednom. Takve se stvari ne ponavljaju.
*****
Isključivost je neprijatelj svakom prijateljstvu i svakom savezništvu.
*****
Predlažem da se strane reči, od kojih većinu čine hrvatske, kao nekada blasfemične knjige, javno spaljuju na trgu, uz glazbu, naravno. Moglo bi ih se obesiti o kandelabre kada o njima već ne bi visile Krležine laterne koje osvetljavaju suludu, krvavu nokturnu imperijalističke Europe.
*****
Kod nas se, zahvaljujući seljačkom ideologu Milošu Obrenoviću još uvek smatra da intelektualci dobro pišu samo ako ih držiš u novom Ringovom rastvoru govana.
*****
U vlastitoj zemlji se uvek osećam kao siromašni rođak ili umetnički orkestar koji sedi sa poslugom za neki drugim stolom.
*****
Mi smo preuzeli samo jednu i to goru polovinu tržišne ekonomike – potrošačku, ali smo u onom drugom proizvođačkom delu još na nivou proizvodnje u doba zanatstva. Ne može se biti potrošač ako nisi i proizvođač!
*****
Za izvesne ljude otadžbina je kao tašta: najbolje je kada se sa njom dopisujete!
*****
Šetnja u Londonu izgleda kao najdivnija pustolovina, naročito ako se žurite i treba nekoga hitno da nađete. Ulica sa istim imenom ima bezbroj, ali jedna ulica nema nikada jedno ime kako bi prostački kontinentalac to pretpostavio. To ne bi bilo sportski. Ulici, takođe, treba dati šansu. Ona se neočekivano preobražava, kažem neočekivano, jer ima mnogo ulica bez naznake. A brojevima je data potpuna sloboda. Oni obično ne idu ni u jednom pravcu, nego kako se kome prohte. Ako se tome doda engleska stidljivost i nenametljivost zbog koje nema posetnica na vratima, traženje ovde liči na iskopavanje Troje.
*****
Svaki novi brak je kao novo književno delo, rutina pomaže ali nije presudna.
*****
Englezi su jedan sjajan svet. Naročito njihovi intelektualci. Dok pokazuju potpunu lišenost konvencija, zadržavaju ono što je najbolje u njihovom tradicionalnom vaspitanju, meru, intelektualno poštenje, pristojnost, kritički duh, toleranciju. Beskrajno su srdačni i predusretljivi. Uopšte nisu hladni, jedino što ne dopuštaju da ih uhvatiš za gušu i gnjaviš.
*****
Najzad sam shvatio šta je klasni neprijatelj. Moj klasni neprijatelj su ptice koje zoblju u bašti moju muku i moj trud. Upravo sam u teškoj fazi, da li pucati iz pištolja u njih – a ja sam protivu nasilja – ili sipati otrov, to je diplomatski način.

Tamo gde loze plaču-12 deo

Iz 12. knjige Odabranih dela “Tamo gde loze plaču“-12 deo, od Borislava Pekića, izdanje „Partizanska knjiga“, Beograd, 1984. Izbor Ljiljana Pekić.

Bez pravog, iskrenog, a iznad svega dubljeg odgovora na pitanje čime je razočaran savremeni intelektualac, odgovora koji je i sam lišen predrasuda razočarenja, nemoguće je napisati savremeni roman o savremenom intelektualcu. Umesto toga uvek ćemo dobijati realističnu priču o malograđaninu ili romantičarsku priču o negrađaninu svih vremena.
*****
Virus je najsavršenije stvorenje u kosmosu. Njegova biološka organizacija nije ništa drugo nego mašina za proizvodnju života u njegovom najčistijem smislu. Virus je vrhunac prirodne stvaralačke evolucije.
*****
Mi ne dobijamo život, mi ga nasleđujemo.Vreme prođe dok otkrijemo – ako ikada otkrijemo – ono što je u nasleđenom modelu uisini naša, dok u zamršenoj mreži već trasiranih i izgaženih puteva prokrčimo i neki svoj. A kad to obavimo – ako ikada obavimo – isuviše smo stari i iscrpljeni da bi tim putem ikuda krenuli, pa i kada krenemo, bilo gde stigli.
*****
Život se ne menja ako ostanemo u istom koordinatnom sistemu, menja se samo krivulja kojom ćemo kroz njega proći. Nužne su bitnije promene od onih koje ovaj koordinatni sistem dopušta. Život se stvarno menja samo u – drugoj dimenziji, drugoj realnosti, drugom životu.
*****
Čovek ne ostaje čovek zato što je odabrao da čini izvesne stvari, nego zato što je odabrao da ih čini na izvestan naročit način.
*****
Na samom dnu tajne leži – Atlantida. Kad ispliva na površinu opšteg privida, ostrvske opsene izdvojenosti sasvim će nestati.
*****
Krug je simbol mira, ništavila, savršenstva, Boga, ponavljanja, a iznad svega – uzaludnosti. Ali uzaludnost nije i besmislenost. Jer smisao je u krugu.
*****
U kruženju dolazi misao sebi iza leđa. Kada se krug zatvori, u starim mislima otkrivamo novo značenje i s njim počinjemo novo kruženje.
*****
Fantastika mojih knjiga nije bila puka poetska fikcija, već jedno nesvesno, instinktivno naslućivanje lične istine, konačne spoznaje (?) do koje imam da dođem tek kasnije, spoznaje koja se ne piše nego živi.
*****
Kao što nas vreme vara svojim prividnim proticanjem, nemogućim u večnom trajanju u kome ništa ne teče, obmanjuje nas i prostor izgledima na pomeranja koji u njegovoj beskonačnosti ne postoje. Drugi svet teče mimo mene. treba pružiti ruku i dodirnuti ga. treba tvoriti – novo.

Tamo gde loze plaču-11 deo

Iz 12. knjige Odabranih dela “Tamo gde loze plaču“-11 deo, od Borislava Pekića, izdanje „Partizanska knjiga“, Beograd, 1984. Izbor Ljiljana Pekić.

Između letača i onih što po zemlji puze nikada nije bilo razumevanja. Prvi su na druge odozgo izdašno pljuvali, a drugi se, poput strvinara, kad letači padnu, skupljali oko njihovih raskomadanih leševa, da uživaju u krvi i tuve pouke.
*****
Kiša kvasi zanos, dok od njega raskvašenog ne ostane mulj čamotinje. Mulj se, zatim, kupi s ulice, iz slivnika, svuda gde se u povlačenju nataložio, presipa u gotove kalupe i mesi u glinene figure za izloge.
*****
Prometejstvo nije u posedovanju vatre, nego u borbi za nju, i u onom vremenu koje se provede prikovan za kavkasku stenu pošto se vatra otela. Orlovi koji kljuju džigericu, kad se sve svrši, ne mogu se izbeći.
*****
Potreban je daleko dublji preporod našeg života, jedna stvarna revolucija i izvora i ciljeva da bismo se otresli nasleđa koji nas po genetičkim zakonima jedne promašene istorije vodi u smrt vrste.
*****
Razmišljam o tome šta smo sve uništili svojim progresom, šta sve oskrnavili svojom antropocentričnom samoživošću. I kad će i kakva kazna doći da sa nama svede račun. Hoćemo li potonuti kao što je potonula Platonova Atlantida, ili ćemo drugoj biološkoj vrsti ostaviti samo – ružnu uspomenu na Veliki potop.
*****
Ako u jednoj knjizi, slici ili kompoziciji nema ništa od drugih, zbog drugih i za druge, onda će one, i kad su savršene, ličiti na sveće koje svetle samo dok gore, a ne na zvezde koje nas obasjavaju i kada su već davno pogašene.
*****
Pravi problem književnosti nikad nije: o čemu i kako pisati, već za šta i kako živeti. Pa ako nam ta književnost, kao deo autentične ljudske istorije, u življenju pomogne, iscrpla je svoju bitnu svrhu.
*****
Osećanja pisanjem postaju jača nego što su stvarno. Kristalizacijom bol postaje oštriji.
*****
Velike se ideologije obično ustoličavaju nekim prebijanjem.
*****
Teško je s intelektualcima. Oni uvek imajuuzvišene ciljeve. Uvek se gleda daleko unapred, tamo se, doduše, ništa ne vidi, ali upravo to da se tamo ništa ne vidi, čini primamljivim gledanje unapred.
*****
Srbi su uvek imali jako mnogo imaginacije. Ono što im je nedostajalo bile su uvek – dobre informacije.
*****
Ima trenutaka kada obziri prema ličnoj bezbednosti ne smeju da prevagnu nad obzirima koje moramo imati prema drugima.
*****
Pisac nije trgovac, i ne sme misliti kao berzanski senzal, koji prema raspoloženju tržišta iznosi ili povlači svoju robu.
*****
Zaprepašćuje ležernost s kojom humanisti, zaljubljeni u istorijski progres, prelaze preko sudbine svakog čoveka pojedinačno, ako je u pitanju nešto što oni zamišljaju sudbinom svih ljudi.
*****
Opasno je za bilo koju partiju da bude u položaju iz koga ne može razlikovati one koji su u njoj iz opredeljenja od onih koji su u njoj iz interesa.
*****
Svaki je pokret u neprilici kad valja da se nosi sa svojom prošlošću. Kakva da je, prošlost neke ideje, stvarna je. S budučnošću se nema neprilika. Budućnost je uvek jasna: nje nema. (Još ili uopšte?)
*****
Problem su dželati istorije; žrtve su stvar statistike.
*****
Ako je reč o ozbiljnom delu u literaturi, dželati su teži i zahvalniji za obradu od žrtava. Žrtve se nekako i same snalaze. Ispomažu se predujmljenim simpatijama čitalaca i našim smislom za pravdu. Na tako nešto dželati ne mogu računati. Oni moraju savladati i nesklone okolnosti priče, i otpor pisca, i averziju čitaoca. Mogu se osloniti jedino na naše sposobnosti da ih logički i psihološki motovišemo.

U uspelim likovima krvnika, pisac postaje njegov saučesnik. U našim knjigama, žrtve su zato uvek ubedljivije od njihovih dželata. Da li time hoćemo da kažemo da je nagon za ubijanjem toliko priordan da kod počinioca zločina nikad ne izaziva nikakav otpor, pa da je i svaka psihološka ili intelektualna motivacija za nedelo izlišna? Ili smo jednostavno nesposobni da duboko uđemo u stanje za koje verujemo da nikad ne može postati i naše?
*****
U literaturi postoji tačka gledišta, istina onog koji ubija, i tačka gledišta, istina onog koga ubijaju. U redu, moralna je prednost na strani žrtve, ali estetički mora ona biti ravnopravno raspoređena.
*****
Pet stotina godina pod Turcima prošlo je uzalud, i za njih i za nas Srbe.
*****
Našem načinu života nedostaje doslednost i otuda potiče većina duhovnih, duševnih i društvenih kriza. Antropofagos, ljudožder, nije patio od tih kriza, jer mu moral nije bio u sukobu sa ukusom, a naš strogo osuđuje bar polovinu onoga što osećamo, činimo ili mislimo. Preostala polovina, u srećnom skladu s ličnim merilima, u nesrećnom je protivrečju s nekim opštim. Tako je nesklad opšti i potpun.

Njegova apsolutnost, pretvorena u Prirodan Poredak Stvari, u Pravila Igre, kojima se povinujemo ako sebe smatramo građanima, ako držimo do pripadnosti tzv. građanskoj civilizaciji Razuma i Mere, onemogućuje svaki slobodan izbor u okvirima datog životnog klišea. (Izbor van njega je bekstvo.) O nekakvoj racionalnosti, o nekakvom uistini razumnom životu, ne može ovde biti ni reči. Nikone može racionalno živeti ako njegovim ponašanjem diktiraju dva oprečna, neprijateljska sistema vrednosti. Od toga se jedino može pošašaviti.
*****
Saznanje da je čovek magarac pomaže da to bude lakše.
*****
Buržoazija mora da se odluči između neba i zemlje, hrišćanske i akcionerske etike. U protivnom izgubiće svet u korist klase, koja, bar privremeno, bude uspela da spoji moralni ideal s realnim ljudskim interesom. Tako će dospeti do projekta idealnog buržoaskog svemira. On će se osnivati na jednoj poslovici, po kojoj se sve na svetu događa u procentima.

Tamo gde loze plaču-10 deo

Iz 12. knjige Odabranih dela “Tamo gde loze plaču“-10 deo, od Borislava Pekića, izdanje „Partizanska knjiga“, Beograd, 1984. Izbor Ljiljana Pekić.

Ako pisac želi istoriju da doživi kao dramu, treba da se okane istoriografskih istina, mora otkriti istinu (dramu) vremena.
*****
Ne pišem teško, niti prekrajam bezbroj puta. Nikad zapravo ništa ne prekrajam.nepoznato mi je da sam ikad promenio redosled pasusa. Sve što činim je – doterivanje stilističke naravi. Ovde onde reč, ovde onde dodavanje neke rečenice, ili nekog misaonog toka.
*****
Za umetnost ostaje zakon – ne pružati se preko gubera. Ne služiti ničemu izvan sebe.
*****
Cela moja literarna avantura možda nije ništa drugo nego jedan sablasan pohod u noć, pokušaj da se živi uprkos tome što je čovek mrtav, da se vampirski živi od krvi jedne neprijateljske stvarnosti, sve dok se može, dok se ta stvarnost ne pribere, shvati kuda joj krv otiče i probode mi srce glogovim kolcem.
*****
Pre rata su ljude prisluškivali. Danas ih ne slušaju.
*****
Pre rata sam posedovao mnoge vrednosti. Danas mi je jedina vrednost čovek koji mi je uzeo sve ostale.
****
Pre rata nije bilo ničeg, osim još jednog „pre rata“.
*****
Pre rata nije bilo ničega, čak ni rata.
*****
Dnevnik je svesna, polusvesna ili nesvesna, ali bezuslovna mistifikacija. Prema činjenicama odnosi se on kao opis pobedničkog vojskovođe prema toku bitke. (Oni koji bi drugi opis predložili mrtvi su.) Ne smem verovati svemu što u njemu piše.
*****
Osećanje s kojim pišem Dnevnik podudara se sa gorkim zadovoljstvom čoveka koji se časno bori za izgubljenu stvar.
*****
Dnevnici se pišu da ih niko ne čita, ali kao da će ih svako čitati. Nesvesnim deformacijama istine, pridružuje se i izvesna polusvesna. Dnevnik, razume se, ne mora lagati, on samo može ne govoriti istinu.
*****
Dnevnik je neizbežno prepravljanje sebe. U bezmernim prostranstvima duševnog života dovoljno je beznačajno pomeranje kursa da se stigne u samoobmanu, kao što nas infinitezimalno pomeranje kosmičke trajektorije vodi bezmerno svetlosnih godina daleko od cilja.
*****
Distanca između onoga što mi se desilo i Dnevnika, u kome opisuje šta mi se desilo, nije istoriografska, nije razdaljina s koje se predmet nastoji videti istinitije, već psihološka, u kome se on vidi, i mora videti, drukčije. Predmet je drukčiji, nije takav kakav se čini drugim posmatračima, već i zbog toga što se ja interesujem samo za one njegove strane koje se tiču mene. Istina ovde ima značaja samo ako je moja.
*****
Memoari državnika ili vojskovođa moraju se pisati s nešto više poštovanja prema istini koja ne bi vredela jedino za pisca. Dva momenta diktiraju ovu nepristrasnost, ovu pomalo prinudnu objektivnost. Postojanje često obimne dokumentacije i (relativno) nezavisnih svedoka. Manevarski prostor za pristrasnost ovde je uglavnom u oblasti tumačenja motiva za pojedine postupke.
*****
Pred pravim delom prestaje sud, počinje rasklapanje; iz pravog dela iskustvo se preuzima, ne dosađuje mu se svojim; nemoć kritike da sledi pisca tamo gde se ovaj stvarno uputio i premoć da ga uputi tamo gde on da ide nije hteo.
*****
Kako autobiografiju pretvoriti u biografiju, a ne lišiti se ispovednog tona, koji obezbeđuje iskrenost? Romani se mogu podeliti i prema stepenu u kome je ovaj preobražaj izvršen, prema neprovidnosti biografske ljušture u kojoj se ispovedamo.
*****
Možda umetnost, na kraju krajeva, nije ništa drugo do – psihoterapija.
*****
I Trećim licem kad se služi neophodno je da pisac zadrži onu istu odgovornost za osećanja i mišljenja svojih junaka, koju ima za svoja sopstvena. (Ovde se, na pitanju umetničkog poštenja, slamaju romani s tezom.)
*****
Umetničko poštenje, nažalost, nije lako definisati. Ponekad ono nije iskrenost doživljaja, već doživljaj iskrenosti, laž koje nismo svesni. Iskrenost doživljaja još ništa ne garantuje. Ona samo obezbeđuje da će se istina saopštiti onako kako se videla (što uopšte ne znači da je ona i objektivno istinita). Od ovakve autentičnosti do umetničke dalek je i „hrapav“ put. Put traganja za formom. Onim kako, bez koga ni jedno šta ništa ne znači.
*****
Umetnička forma je incident između sveta i svesti o njemu. Takođe, svesti i sveta u njoj. Formu stvara iskustvo koje je logično. Svaka je umetmnička forma logična ako izražava i koliko izražava to iskustvo.
*****
Inteligencija može poimati samo u gotovim logičkim obrascima. Pošto svet uzima u obliku koji mu je sama dala, ispitujući ga, inteligencija ispituje samu sebe, zakone vlastite forme. Inteligencija ne saznaje ništa do sebe. Samosaznanje je jedini oblik refleksivnog saznanja. Spoznaja, koja zaobilazi inteligenciju, i sa suštinom stvari uspostavlja neposredan kontakt, jedina je kadra da nas približi istinama koje sada primamo kao saopštenje inteligencije o samoj sebi.
*****
Umetnička forma je oblik što ga inteligencija pripisuje svetu, a u stvari je njen oblik, oblik same inteligencije. U tome smislu svaka je umetnost – neistinita.

Tamo gde loze plaču-9 deo

Iz 12. knjige Odabranih dela “Tamo gde loze plaču“-9 deo, od Borislava Pekića, izdanje „Partizanska knjiga“, Beograd, 1984. Izbor Ljiljana Pekić.

Život je prokleta rutina smrti.
*****
Inercija je najmoćnija sila svakog društva i njegovog Reda.
*****
Pobuna je stvaralački, nije rušilački čin. Ako je rušilačka, nije Pobuna već nered – ona je uvek i praslika nekog novog Reda. (Makar se on zvao slobodom kad je nema, moralom kad smo u padu, istinom kad smo u jednom mraku od svih onih u kojima možemo biti.)
*****
Nije istina da su visoka inteligencija i kriminalna narav inkopitabilni, i da je glupost glavni rasadnik zločina u svetu. Najveće nesreće zahvaljujemo najinteligentnijim među nama. Prosečnost i glupost su tek – alatke.
*****
Ukoliko više stvaramo, sve manje smo slobodni.
*****
Klasična simfonija je slaganje saglasnog. Moderna – polifonija nesaglasnog. Ona para uši na sastavcima, a ujedinjenje sazvučje postiže, ne pojedinačnim, već opštim utiskom, silom celine.
*****
Kontrapunkt je naš način života. Kontrapunkt, prema tome, mora biti i način naše literature.
*****
Odgovornost svake rečenice mora biti potpuna. Svaka mora moći da pruži razumno objašnjenje zašto je ovde, da dokaže da ovde nije zbog sebe. Rečenice u romanu nisu ukrasni friz, već konstruktivne cigle. Pravi graditelji forme. Nosači svrhe.
*****
Sreća mora biti nešto veoma bezrazložno. Svaki razlog za sreću je klopka. Razloga nestaje, mi ostajemo. Razlozi nisu stvoreni za trajanje.
*****
Ako bismo znali da sa svakim listom koji otpada umiremo i mi, opet bismo bili srećni, jer bismo znali da se sa svakim i rađamo.
*****
Samosreća nastaje od potpune podudarnosti sa trenutkom. U njemu tada dodirujemo neku neshvatljivu Celinu. Samo tada. Inače, lutamo izvan Celine, nesrećni smo, a onda tražimo razloge. I nalazimo ih, usvajamo kao svoje, dok oni pripadaju ko zna čemu?
*****
Zašto se o sreći nikad nije pisalo tako tačno i duboko kao o nesreći?
*****
Za život je potrebno stajanje u mestu, nepokretnost, spuštanje kroz sebe, koncentracija. Kad ne živi, čovek se kreće.
*****
Ne ubija rad, ubija misao.
*****
Sumnja je kao svrab; što se više češeš, sve više svrbi.
*****
Ljubav pruža izvesno obnavljanje minulih zadovoljstava, čija je draž više u memoriji nego u aktueliji.
*****
Ne treba pisati misli. Sve su misli lažne.
*****
Egzistencijalizam je romantizam atomskog doba. Pokraj sve netrpeljivosti prema opstanku, uprkos sjajno stilizovanim animoznostima prema ćudljivim skokovima tog opstanka iz jednog u drugi šablon neraspoloženja, egzistencijalist je tim svojim opstankom – fasciniran. Duševni nudizam egzistencijalizma nije manje isključiv od romantičarskog, samo je stvarniji, prljaviji. Na kraju krajeva romantičari nisu držali da muve i fekalije imaju neke bitne veze s ljudskim opstankom.
*****
Fanatizam je posledica nepoznavanja ili nepriznavanja činjenica. Nepriznavanje ne mora biti patološko, ali se najčešće patološki ponaša. Nepoznavanje je unizerzalno, pa ako nam sve činjenice ni o čemu nikad nisu dostupne, svaki sud mora biti tek uslovan, dakle i skeptičan.
*****
Skepticizam se ne mora odricati od suda. On ga samo ne uzima ozbiljno, niti se obavezuje da po njemu postupa.
*****
Skeptik je onaj koji ima mišljenje kao što drugi imaju odelo. On zna da je mišljenje konvencija i zato ga ne poštije čak i ako mu se čini da je ispravno. Stvarno poštuje on samo sumnju.
*****
Sumnja možda i nije manje stvaralačka od vere, ali je svakako manje rušilačka.
*****
I skeptik dela, ali ne veruje u zasnovanost svog delanja na istini, nego na okolnostima istine koje su trenutno poznate. On zna da su šanse da je u pravu bar tolike kolike su i da nije. Zato će skeptik uvek spremno priznati da je njegovo delovanje posledica nejasne mešavine uzroka, od kojih je njegovo mišljenje samo jedan od sporednih.
*****
Skeptik se ne prepoznaje toliko po uzdržanosti od delovanja, koliko po uzdržanosti u mišljenju. (Po prvom se prepoznaje slabić.) On može biti i efikasniji od vernika (fanatika, dogmatika), ali ga to neće ubediti da je u pravu. Vernika (fanatika, dogmatika) ni neuspeh njegove istine ne razuverava.
*****
I skeptik ima izvesnih strasti, ali od njih ne kuje životna pravila ni za sebe, ni za druge. On ne živi za njih, nego pomoću njih.
*****
Pošto se iz realnosti u umetnost može preneti samo ograničen isečak sistema činjenica, jasno je da, bez celine u kojoj one deluju i delovanje trpe, te činjenice, ako se nečim drugim ne ožive, ostaju puke okamenotine, fosili fakata.
*****
Preinačenje činjenica realnosti, ono što ortodoksi neizvodljivog realizma nazivaju njihovim unakaženjem, tzv. „izneveravanjem stvarnosti“, preduslov je umetnosti uopšte. Pošto su iščupane iz „sveta jednog tipa svesti“ - onog kroz koji svet samo doznajemo – činjenice se moraju adaptirati na „svet onog tipa svesti, u kome ga shvatamo“.
*****
Istorija je drama koja se ponavlja. Ali istorija je i drama koja, koja od premijere do poslednjeg izvođenja trpi sve nova sažimanja i skraćenja, dok od nje na kraju ne ostane samo – kraj. Najčešće krvav.

Tamo gde loze plaču-8 deo

Iz 12. knjige Odabranih dela “Tamo gde loze plaču“-8 deo, od Borislava Pekića, izdanje „Partizanska knjiga“, Beograd, 1984. Izbor Ljiljana Pekić.

Verujem da razvoj kulture u prvom redu zavisi od količine kompleksa, u pravo vreme raspoređenih u pravim ljudima, da je među njima tzv. komples inferiornosti presudan i da naša sudbina kao vrste zavisi od snage naših osećanja nedoraslosti, nedovoljnosti i niže vrednosti, (koji se, dakako, moraju preovladati, i onda usput prave velike stvari). Ono što već imamo u dovoljnoj količini je jedna užasavajuća prosečnost.
*****
Možda će buduće generacije patriotizam, kojim se mi dičimo, proglasiti ludilom, kao što mi varvarskim proglašavamo kanibalske običaje Dajaka.
*****
Jedino se ludaci razlikuju među sobom. U građanskom društvu samo oni imaju izvesnu individualnost i nezavisnost.
*****
Književnosti nema bez duhovne pobune. Ne može se imati i snažna država i velika književnost. Dokazuje li Ovidije u Rimu Avgusta suprotno? Možda izvesno vreme, potom Avgust proteruje pesnika na Pont.
*****
Graditeljstvo je najodanija sluđkinja vremena i okolnosti.
*****
Najbolje su najkraće vlade. Svaka stalnost je pogubna za demokratiju. Dugovečna vlada najzad počinje umišljati da je, čim je tako duga, i – dobra.
*****
Kratke vlade bolje su od drugih već i stoga što nemajući mnogo vremena, trude se da što pre pokažu svoje vrline, pa i ne stižu da demonstriraju svoje mane.
*****
Dobar građanin je onaj koji misli na hleb i kad je sit; onaj koji misli na ideale kad hleba nema, a na hleb tek kad ga ideali ostave gladnog.
*****
Dužnost je najviše pravo mudrih.
*****
Posle spektakularnog sloma poverenja u sve i svašta, junak evroameričke književne imaginacije žudi da razbije ljusku sveta-jajeta, ali ne da se u njemu nastani, već da razbije samo jaje.
*****
Mi se ustežemo da ozakonimo svoju izlišnost – i da joj time damo, ma i naopak, neki smisao – da priznamo svoju inferiornost prema očevima. Inferiornost pred neprijateljem. Inferiornost pred vlastitim idejama, Inferiornost pred životinjama koje uspešno žive, iako u tome ne traže ninakav smisao. Pred nebom koje seva, ne znajući za uzaludnost, pred travom koja raste, iako nema cilja, pred predmetima koje smo nazvali mrtvim samo zato što je njihova molekularna dinamika drukčija od naše, čak i pre mrtvima. Iako mrtvi, oni nešto preduzimaju. Oni se raspadaju.
*****
Čini nam se da je svet pun pitanja. A svet nije nikakvo pitanje. Svet je odgovor. Odgovor na pitanje ko zna kada i zašto postavljeno. I mi tek odgovor na ko zna kakvo pitanje.
*****
Osećam se kao magacioner koji inventariše, ali sada utvrđuje da mu sa stovarišta nestaju stvari. Ostaje samo omot. Moraću požuriti. Može se desiti da posle izvesnog broja godina zateknem magacin – prazan.
*****
Mi ne uspevamo da izmaknemo preobražavalačkoj moći ljubavi. Ona potresa i menja naš duhovni aparat jednako temeljno kao što konjugiranje Paramecijuma menja uzajamno njihove ćelijske sadržaje.
*****
Totalitarnim državama trebaju herojski mitovi. Programsko svođenje ljudi na mašine zaposlene oko jedne stvarne ideje ili neke njene opsene, zahteva, kao balans, u oblasti umetničke magije – snažne individualnosti, koje su, ako u životu i postoje, nalaze po zatvorima.
*****
Demokratije ne trpe heroizam. Demokratije se plaše heroja.
*****
Grčke drame manje su herojske nego istrebljivačke.
*****
Sitan posed rađa sitnu umetnost. Velikim, bez obzira jesu li feudalni ili socijalistički, trebaju i veliki romantični epovi.
*****
Marksistička kritika dugo je bila kontinuum pokušaja da se romantizam u umetnosti obnovi i prilagodi revolucionarnim potrebama. Međutim, romantizam je u suštini pobuna protiv uskogrudosti i materijalizma građanskog pogleda na svet.
*****
Socijalistički realizam je čedo neprirodnog braka između jedne skolastički shvaćene ideologije i književnog pozitivizma ancient regime-a.
*****
Parlament se može ograditi od pogrešaka diskreditovane vlade. jer u svakom danom momentu barjedan njegov deo stoji prema vladi u opoziciji.
*****
Čemu promene ako sam gotov? Promene stvarno ne postoje. One su samo izvršavanje jedne gotovosti. Dat sam i neizmenljiv. Ja jesam uvek nešto drugo, ali ne zato što hoću da sam uvek nešto drugo, nego zato što nešto drugo uvek moram biti, a to drugo je gotovo, dano, neizbežno. Strah me je od te nepomičnosti, jer je ona i dokaz moje gotovosti i iskušenja, izazov, razlog svim mojim besmislenim pokretljivostima.
*****
Metamorfoze su moje odvijanje. Odvijam se kao klupče koje je davno namotano. Kad se odmota, smotaće se ponovo za neki drugi opstanak, za neko drugo ljudsko vreme, koje će, pošto je opstanak isti, biti ovo isto vreme, samo mimo njega. Jer vreme je krug, u kome se sve istodobno dešava. To je odvijanje svih klupčića – odjednom.

Tamo gde loze plaču-7 deo

Iz 12. knjige Odabranih dela “Tamo gde loze plaču“-7 deo, od Borislava Pekića, izdanje „Partizanska knjiga“, Beograd, 1984. Izbor Ljiljana Pekić.

Maska, igra i borba za opstanak oduvek su išli ruku pod ruku. Ljudi su se najpre maskirali za bogove, zatim za ljude, ali je opstanak, preživljavanje uvek bio primaran cilj. Obrazina kojom se krije lice i maska koja ga preobražava; obrazine nečasnih drumskih razbojnika i maske časnih građana; posmrtne maske i maske od kojih se živi. Maska je ono što od nas čini ljude. Kakve, to je sasvim drugo pitanje.
*****
Pisac je simbioza policajca i lopova. On legalno istražuje, ali ilegalno – krade. Krade tuđe izglede, tuđe reči, tuđa osećanja, tuđe nade i trpa ih u svoj Dnevnik kao u lopovsku vreću.
*****
Apsurd je krug. Ali, od kruga vidimo samo deo lučne linije, pa nam se čini da ona ima smisla i da nekuda vodi. Obećavajući krivu, u kojoj se ni prošli ni budući krug ne prepoznaje, vidimo duge prave i iza sebe i ispred sebe.
*****
Apsurd je nepodnošljiv za um, i bolan za osećanja. Skraćujemo svoje prave da bi ih, u krivljenju koje opažamo, sprečili u obrazovanju kruga. Jer, čak i kada krug ne priznajemo, duboko smo ga u sebi svesni. Ponekad mislimo da je krug samo naznačen, da još nije opisan. Nadamo se da ga možemo sprečiti u zatvaranju. Varamo se. Ne možemo ga zaustaviti. Jer, on se već zaokružio. Ne jednom. Bezbroj puta. Svaka tačka, u kojoj smo, završezak je jednog kruga i početak drugog.
*****
Prave i krive slobodne linije ne postoje. Postoje samo krugovi. Strahujemo od krugova. Večnost zamišljamo kao krug. Smrt je krug. Ropstvo je krug. (Samice ne bi smele biti četvorougaone. Morale bi biti krugovi, kojima se pridaje moć da ubijaju.) Krug je simbol mira, ništavila, savršenstva, Boga, ponavljanja, a iznad svega – uzaludnosti. Ali, uzaludnost nije i besmislenost. Jer smisao je u – krugu.
*****
Duša koja bi bila ispunjena paragrifima, pristajanje na bazi uslovnog refleksa, san je svake državne organizacije. Ne da se o sistemu stvari građanin obaveštava, već da se on zna sam po sebi, da se podrazumeva.
*****
Ideja međusobnog prožimanja javnih i ličnih ustanova, nasuprot ideji prinudne simbioze, u najboljem slučaju demokratske sinhronizacije interesa, stara je i spontano nikla u Atini pre rata sa Spartom. Živeti kroz državu i sa njom, ne mimo i protiv države, bio je način života atinskog polisa. Država je bila čudesna Španska čizma, koju je Atinjanin bez opiranja na nogama nosio.
*****
Ako je bilo pisano, dakle i nužno, da se prvorodni, praroditeljski greh iskupi patnjama koje će za sve ljude podneti Spasitelj, zašto je bilo potrebno da se očišćenje od jednog greha plaća drugim – nezahvalnošću i raspinjanjem Spasitelja? Tek što je spaseno, u času spasavanja, kroz sam čin spasenjenja, pada čovečanstvo u nov greh. Greh se iskupljuje – grehom. Jedan se greh zamenjuje drugim. Hristiva nadčovečanska žrtva postaje tako a priori uzaludna.
*****
Niko se ne ubija da bi dokazao apsurd: Ljudi se ubijaju kad im je teško.
*****
Očajanje je kao pantljičara: beskrajno i rastegljivo. Ako mu ne izađe glava, ostaje. Ono nije gubljenje smisla, već sticanje. Kad smo srećni, stvari nemaju smisla. O smislu govore samo nesrećnici. Potrebne su srčanost i veština.
*****
Izgubljen je samo onaj ko je izgubio sebe. Sve ostalo može biti povraćeno ili zamenjeno. Jedinu i sebi zaustavljen, ja sam nestao. Zaustavljen u nečemu što je izvan mene, ma koliko me se ticalo, ma kako se sa tim identifikovao, odvijam se i dalje.
*****
Ako je smeh najefikasnije sredstvo mržnje, i mržnja je najefikasnije sredstvo straha.
*****
Britanska imperija je svojom inertnom uhodanošću pre upravljala svojim premijerima nego što su oni svojim sposobnostima upravljaju njome.
*****
Za svaku vlast važnije je da ima budućnost nego prošlost.
*****
Onaj ko pretpostavlja da koristi slučaj umesto da ga nametne, pripada osrednjosti. Taktičar, ali ne i strateg političke veštine. Prođe i po vek pre nego što istorija jednog naroda uđe u neki tesnac. Državnici pretpostavljaju da tesnace prave, a ne da se oni sami otvaraju.
*****
U pogledu svrsishodnosti naših psihoterapija mislim da delujemo kao muve vez glave. Zatomljujemo izvesne bazalne nagone, a uzgajamo druge, kastriramo deo ličnosti da se preostali deo može razvijati u saglasnosti sa svojstvima koja smo proglasili korisnim sa stajališta momentanog shvatanja dobra. Pritom se kunemo da se nas noral ne tiče, da smo samo „lekari duša“. Prepravljamo (misleći da repariramo) ljude, a da stvarno ne znamo šta je to čovek? Ko može sa apsolutnom sigirnošću tvrditi da je ono što lečimo zaista bolest, a ne prosto evolutivna geneza nove vrste ljudi. Ko, najzad, sme tvrditi da izvesne duše zaista ne opsedaju đavoli? Šta mi znamo o đavolima, kad jedva šta znamo o ljudima?
*****
Ko može tvrditi da upravo savremene psihoterapeutske metode ne stvaraju temelj za nešto, što će se sutra, s obzirom na sutrašnje norme normalnog, smatrati anormalnim?
*****
U psihoterapiji mi lečimo agresivnost ranog detinjstva s „opravdanom“ upornošću, ali nije nemoguća budućnost u kojoj će, sada toliko neugodna faza agresivnosti u ontogenezi ličnosti biti prepoznata kao presudna za razvijanje nekog cenjenog svojstva odraslih, i da će se veštačkim putem produživati i potencirati.

Tamo gde loze plaču-6 deo

Iz 12. knjige Odabranih dela “Tamo gde loze plaču“-5 deo, od Borislava Pekića, izdanje „Partizanska knjiga“, Beograd, 1984. Izbor Ljiljana Pekić.

Dnevnik potencijalnog ili aktuelnog pisca nisu tek beleške o životu literature, već i sami literatura o životu.
*****
Moj Dnevnik izgleda, nema sumnje, iskidan, konfuzan, nečitak, nedosledan i protivurečan. Ponekad plitak, često lažan. Ukratko – nepotreban. Ali, zar nam i život nije, manje više takav?
*****
Dnevnik je često slika jednog života kakav bi trebalo da bude, a ne kakav jeste.
*****
S Dnevnikom bi trebalo započeti tek u poodmaklim godinama. Kad smo konačno načisto s tim šta zapravo o ovom ili onome mislimo i kakav želimo da nam bude život. A tada ga, naravno, možemo početi od – detinjstva.
*****
Priča o robiji kao izvoru životnog iskustva – mit je. Ako ga ne pojede zaborav, svako u zatvoru stečeno iskustvo vredi jedino – za neki drugi (budući) zatvor. Kako se u zatvoru čovek može naučiti nečemu ako su načela po kojima se u njemu živi suprotna načelima tzv. slobodnog života? Učite uglavnom beznačajne, neupotrebljive ili pogrešne stvari.
*****
Priča se da čovek u zatvoru ima vremena za stvari za koje ga napolju nije imao. To je laž. U zatvoru se nizašta nema vremena, osim za zatvor. A onda, vremena nedostaje uvek tamo gde ga ima najviše.
*****
U društvu morate biti veći od sebe da bi vas primetili. U zatvoru je biti neprimetan najviši nauk života. Zatvor je mašina za mlevenje mesa, kroz koju netaknuti prolaze samo najsitniji komadi.
*****
Govori se o tome da zatvor čoveku daje duhovnu snagu. Međutim, ko s njom tamo nije ušao, neće ni izaći. Moć se u stvari unosi, iznosi samo nemoć.
*****
Govori se da čovek u zatvoru upozna ljude. I plemeniti ljudi i nitkovi mogu se upoznati i na slobodi. Čovek, najzad, ne ide u zatvor da bi pravio poznanstva.
*****
Teško onome ko je jedino u zatvoru živeo (kao i onima koji zaista žive smo u ratu). Teško onima čije su najlepše uspomene zatvorske. Teško onima za koje je njihov zatvor kruna njihove ljudske istorije.
*****
U zatvor, razume se, ponekad treba ići. Nekad je to neizbežno zbog spoljnih okolnosti (uhvate vas, na primer), drugi put zbog unutrašnjih (nešto se mora učiniti, bez obzira na posledice). Ali tada, tim slučajem, koji je uvek nesrećan, mora vladati jasna svest da je zatvor – mesto čistog gubitka.
*****
Memorija nije daždevnjakov rep koji raste pošto se otkine. Niti je fantomska noga koja će volšebno prohodati upornim draženjem.
*****
Memorija je izgovor. (Izgovori su ono što najčešće tražimo u životu.) Prošlost i budućnost podjednako su dobri izgovori. Jučerašnjica nam izvinjava sadašnjost. Ako to nije dovoljno, tu je budućnost da nas izgovori. Međutim, ono što nam uistini treba, to je jedna partenogenetična sadašnjost.
*****
Toplota doma je u sitnim stvarima.
*****
Otpor je u onim najsitnijim. U redovnom brijanju pod bombama. U presvlačenju za večeru u sred džungle. U učtivostima dok ste u govnima do guše.
*****
Umetnost raznežava. Platon je znao zašto je iz svoje idealne države prognao umetnost.
*****
Jedna od najsvirepijih posledica velikih poraza je migracija forme. Pobednik stvarno pobeđuje tek naknadno, kad vam počne uzimati ono za šta ste se borili, kad od vaše forme započne praviti svoju prirodu.
*****
Revolucionarne pobede odnose se nad onim društvenim snagama, kod kojih je nekadašnja priroda, iscrpevši vitalnost, postala tek – forma. Preuzeta od pobednika, postaje postepeno ona opet priroda, ali njegova. Istovremeno se događa suprotan proces. Poraženi prihvataju formu pobednika, koja postaje njihova priroda. Procesu revitalizacije na jednoj strani proporcionalno odgovara proces devitalizacije ne drugoj. Pobeđeni se regeneriše, pobednik degeneriše.
*****
Treba se učauriti u metodičnost, ali metodičnost je takođe zatvor. Jedan od najgorih.
*****
Komentari na nenapisani roman uvek su uspešniji od romana, jer barataju pretpostavkama koje u romanu valja tek dokazati. Komentari dopuštaju varijante koje roman isključuje, osim ako se ista stvar ne posmatra iz različitih pripovedačkih uglova. Ali onda tio nisu moje varijante.
*****
Umesto da ideje privuku sebi, vizionari dopuištaju da ih ideje odvuku tamo gde ih ni čovek, ni istorija ne mogu prattiti. Umesto da cilj približe vremenu, oni vreme guraju cilju. Utopističke mačke u čizmama od sedam milja postaju povremeno tigrovi. Tada su osetljivi i na najsitnije nijanse u ciljevima, ali ne i na najgrublje u sredstvima.
*****
Ostvarivanje velikih idealapočiva na zadovoljenju malih. Nije državnik onaj koji zamisli najbolju moguću zajednicu, nego onaj koji u postojećoj otkrije i odneguje najbolja sredstva da se ona uspostavi.
*****
Prijateljstvo ima dvostruki radijus. Prvi je određen našim davanjem, drugi primanjem. Prvi odmerava naš altruizam, drugi – egoizam. Nijedno ne može živeti samo od „ulaza“ ili „izlaza“.
*****
Prijateljstva ne žive od razumevanja nego od tolerancije. Ona, koja se na razumevanje oslanjaju, nisu naročito trajna. Niko se ne može razumeti sasvim i sve vreme; najčešće, druge shvatamo delimično i retko; najčešće ljude uopšte ne shvatamo. Moramo se, dakle, navići, da ih tolerišemo i kad ih ne razumemo.
*****
Tolerancija nije u odobravanju onoga što razumemo, ili u razumevanju onoga što odobravamo. Ona je u toleranciji onoga što niti razumemo, niti odobravamo.

Tamo gde loze plaču-5 deo

Iz 12. knjige Odabranih dela “Tamo gde loze plaču“-5 deo, od Borislava Pekića, izdanje „Partizanska knjiga“, Beograd, 1984. Izbor Ljiljana Pekić.

Sašivena mi je budućnost, prišuvena prošlost, u sadašnjost sam ušiven. Šta se zbilo sa mojom slobodom?

Opšta se sloboda sastoji od momenata ukrštanja beskonačnog niza međusobnih zavisnosti. Kako je onaj minimum moje slobode, koje se u korist naše odričem, samo jedan od brojnih momenata moje zavisnosti, mali ali indikativan model mog ropstva, opšta sloboda nije ništa drugo do zajedničko ropstvo, onaj univerzalni momenat u kome se sustiču naše pojedinačno otuđenje slobode.
*****
’Konzekutivno ja', eto sa čime se treba saživeti. ’Kontunuelno ja’, eto čega se treba odvići.
*****
Ja mogu da biram, to je istina, ali moj izbor je uzaludan.
*****
Ništa nas ne može spasti od rođenja, a rođenjem se za uvek opredeljujemo protivu slobode.
*****
Književno delo iskazuje i opštu stvarnost i moju protivstvarnost, jer samo ono pruža istodobno i čin i njegov kontekst, obe presudne realnosti u njihovoj sveprožimajućoj međuzavisnosti.
*****
Sve se doktrine kreću u jednoj fiktivnoj, apstrahovanoj stvarnosti sazdanoj od čistih apstrahovanih pojmova, dok umetnost dotiče i onu praizvornu, živuću, presudnu stvarnost sa kojom se sukobljavamo i koja predstavlja naš sudbonosni sine qua non.
*****
Drama je stvarnost u svom imaginativnom korelatu. Ona je sama stvarnost u dejstvovanju, naravno – imitatorskom, naravno – fiktivnom, i naravno – simplifikovanom, ali ipak u dejstvu koje uzima u obzir sve bitne momente realnosti: prostor, vreme i ljude, i to u žižama njihovog međusobnog ukrštanja (događanjima).
*****
Da je sve u redu postalo je magičnom formulom, kojom se, kao znakom krsta ispred sotone, branimo od invazije osećanja da je celokupni sistem naših odnosa sa ovom kurvinskom stvarnošću bedno neefikasan, besmislen, apsurdan.
*****
Srećan sam ali ne i siguran. Kako mogu istinski biti srećan kada se menjam iz sata u sat, i kada me ono što me ushićuje danas, već sutra može baciti u najcrnje očajanje. Da bih bio siguran potrebno je da se razlozi tome osećanju ne menjaju, potrebno je da se ne menjam, potrebno je da zaslužim svoju stalnost, potrebno je dakle da umrem... Ali iza ovog svemira možda je još jedan mir.
*****
Umetnost nije u činjenicama, već u njihovoj interpretaciji.
*****
Ono što nepobitno legalizuje Beograd kao neotuđivi deo Evrope je činjenica da smo u glacijalnoj eri imali mamute koji ni u čemu nisu ustupali ni pariskim ni londonskim. Kasnije smo, sticajem okolnosti, o čijoj se prirodi još nismo dogovorili, nešto malo zaostali.
*****
Drevno grčko verovanje inspirisano likantropskim stanje učesnika u tajnim bratstvima vukova, utvrđuje da se: „niko večno ne može graditi fantomom, a da to jednom stvarno ne postane, niko ne može večno živeti kao vuk, a da najposle vuk i ne bude“.
*****
Mimikrija zahteva izvesna znanja o onome što se podražava. Ukoliko su znanja dublja, mimikrija je savršenija, opsena uspelija, svrha sigurnija.

Prilagodljivost koja bi u graničnim slučajevima išla do potpunog poistovećivanja, u kome, kada je metodično, nestaje isključujuća razlika između simulacije i autohtonije ne samo u posledicama po druge, već i u visceralnom doživljavanju tih posledica, pa se, posle perioda duhovnih nedoumica i kriza, uspostavlja stanje apsolutne harmonije s maskom i za uvek zaboravlja da je ona neprirodna, veštačka, priručna tvorevina ispod koje iščezava pravo i stvarno lice.

Maska je ovladala umom, a preko njega prvobitnim lice. Postaje se nov čovek.
*****
Kompromis je osnovni modus postojanja, u kome su regulisani i svi ostali. Planetarna su kretanja kompromis između tuđih privlačnih sila i vlastite mase. Kao privremeno postojanje, život je kompromis između nepostojanja i večnog postojanja. Čovek je kompromis izmešu inteligencije i instikta. Ljudska zajednica je kompromis između slobode i ropstva. Neupotrebljive slobode da zajednice nema i nekorisnog ropstva da osim nje nema ničeg drugog.
*****
Šta je stvarno kompromis, a šta nije, šta je dopušten a šta nedopušten kompromis, meri, na kraju krajeva, svako od nas – sam. Jer svako ima svoje mere. A one su, opet, kompromis između snage našeg moralnog osećanja, i zamračenosti prostora u kome živimo, stanja u kome se nalazi antagonistička stvarnost.
*****
Vreme vilinog konjica i čoveka ne podudaraju se. Mitološko vreme je jednovremeno kao pompejansko slikarstvo. Indijsko kružno, čineći od istorije neprijatan zvuk pokvarene gramofonske ploče. Sakralno ne teče. Aristotel je mislio da je „vreme mera kretanja u odnosu na pre i posle“.

Plotin ga objašnjava kao „život duše u kretanju, kojim prelazi iz jednog stanja delovanja ili iskustva u drugo“. Bergson, Hajdeger, Kant, Sv. Avgustin imaju svoja tumečenja. Vreme na koje misli vojni strateg drugo je od vremena koje brine igrača na Berzi.

Vreme u radosti i bolu nije isto. Na raznim meridijanima ono je različito i mi nemamo pouzdanog načina da proniknemo u tu najveću tajnu sveta i da ustanovimo, jednom za svagda i za sve, da li je sat dvadeset četvrti deo kružne putanje zemlje oko sunca ili vreme potrebno da se skuva pirinač. Da li budućnost ne postoji samo na jeziku Bantu crnaca ili je zaista nema?

Tamo gde loze plaču-4 deo

Iz 12. knjige Odabranih dela “Tamo gde loze plaču“-4 deo, od Borislava Pekića, izdanje „Partizanska knjiga“, Beograd, 1984. Izbor Ljiljana Pekić.

U agri-kulturi se drži da je svet (inostranstvo) prenosna bolest od koje se valja čuvati.
*****
Ljudi koji pod, pod urgencijom novih saznanja, svoja mišljenja nisu kadri da menjaju, nemaju mnogo uslova i razloga ni da ih imaju.
*****
Mišljenje koje se ne može promeniti i kome se inteligencija nikakvim razlozima ne može obratiti, i nije stvar inteligencije nego nekih drugih vansvesnih stanja.
*****
Zatvorena ideologija trajno ruinira sposobnost višestranog, balansiranog mišljenja. Ideologija koja je programski isključila sumnju, odrekla se sa njom i jedinog oruža za svoje razvijanje. Fanatizam se ne leči, on samo menja idole.
*****
Ko hronično nije sumnjao u ono u šta veruje, i u isto vreme dok veruje, ko nije navikao na misaonu toleranciju kao jedinu „kulturu“, u kojoj inteligencija može delovati saobrazno svojoj istraživačkoj prirodi, ko je uvek mislio da je bezuslovno u pravu, čak i kad je verovao uzastopno u tri oprečne istine, taj stvarno nije potreban nijednoj od njih. Taj će i od najotvorenije ideje, predstavimo li je isprekidanom, kolebljivom linijom, čim joj pristupi, napraviti neprobojan i nepristupačan krug, a zatim se u njega kao u grob zatvoriti.
*****
Za ideje koje volim potrebno je više od verovanja. Potrebno je – razumevanje.
*****
Prošlost vredi samo onoliko koliko pomaže budućnosti.
*****
Istinski živ čovek ni u šta nije siguran, ni s čim nije gotov. Njemu je sve izvor brige i strepnje.
*****
Dijalog je razmena reči, tačnije – izmena rečima iskazanog mišljenja čiji je krajnji cilj da to mišljenje ni po koju cenu ne izmenimo.
*****
Nekad smo pozivali na igru, danas zovemo na dijalog. Živimo u zlatnom dobu dijaloga. Krilatica veka je: hleba, igara i dijaloga! A njegovo osnovno načelo: neka svet propadne, samo da se razgovori nastave! Strašno smo privrženi dijalogu, jer znamo da on neće nauditi našem mišljenju.
*****
Žalimo što Beograd nije pomorska luka. Da smo, Bog da nas vidi, ostali u Donjem pliocenu, u kome smo boravili pre osam miliona godina, imali bismo na Terazijama Paratetis i bili bismo luka. Za vodozemce, doduše, ali – luka.
*****
Ja nisam rođen u Beogradu, pa on za mene nema čar groba u kome je pokopana moja mladost. Ali taj grob nije ni u gradu u kome sam rođen. Pepeo te mladosti razvejan je od Panonije do Adrijatika, da se po starim, dobrim običajima vrati praroditeljskim elementima. Beograd nije moj grad, ali to nije ni jedan drugi. Pa ipak ga volim, volim privrženušću – stranca. Možda sam zato, pre nego drugi, pozvan da o njemu pišem.
*****
U romejskom Beogradu formirao se pandokeon, budući turski han, buduća srpska kafana, koja će sve do naših dana ostati naš jedini istinski nacionalni Aeropag.
*****
Iako po nacionalnoj tradiciji ratnici, mi smo jedini posednici Beograda, koji smo ga, osm 1806. dobijali na poklon umesto na snagu. Sve do predaje grada, na jastučetu od svile, godine 1867, mi smo Beograd držali samo dva puta: s Dragutinom od 1284. do 1319, i sa Stefanom Lazarevićem, od 1404. do 1427. I oba ga puta nismo dobili na mač nego kao feudalni dar ugarskih kraljeva. Od soseljavanja na Balkan do Predaje gradova 1867, Beograd je u srpskim rukama bio ukupno – pedeset osam godina.
*****
Oktobra 1690. osvajaju Beograd Turci, a pale Austrijanci. Srbi u međuvremenu jedu jedni druge u onome što na platnima naših romantičara gledamo kao Veliku Seobu Srbalja.
*****
Sve do Ustanka i Karađorđevog ulaska u grad, godine 1806, za pun vek dakle, Istorija Beograda, osim čume, požara i nabijanja na kolac, ne beleži ništa što bi normalan čovek trebalo da zna.
*****
Na Balkanu, još od zlatnih pelaških vremena poluostrvu čuda, niko ni sa kim ne može večno u miru i prijateljstvu živeti.
*****
Pokazalo se da s mitovima uvek treba biti oprezan. Takozvana istorijska naprednost vrlo je nežna biljka. Ne raste svuda, u svako doba, pa i kad nikne, plodove ne daje baš svake sezone.
*****
Jedno od najstarijih i najvrednijih načela političke strategije, u ratu kao i u miru, jeste tajnost. Biblijski princip, po kome ni desnica ne sme znati šta joj radi levica. Vojnički aksiom, po kome se pola pobede nalazi u iznenađenju. Ni Bog, uostalom, nije obaveštavao ceo svet o nameri da ga potopi. Poverio se jedino Noju.
*****
Ciljevi nekih pučeva u istoriji bili su tako dobro čuvana tajna da su njihovi izvršioci zaboravljali u čemu se zapravo sastoji. Smetnuvši s uma da im je cilj proklamovanje slobode, proglašavali bi se diktatorima.

Tamo gde loze plaču-3 deo

Iz 12. knjige Odabranih dela “Tamo gde loze plaču“-3 deo, od Borislava Pekića, izdanje „Partizanska knjiga“, Beograd, 1984. Izbor Ljiljana Pekić.

Ono što nas u buri obeshrabruje nije toliko samo nevreme, koliko mračno nebo, što lišeno vedrine ne obećava skoru promenu.
*****
S nešto sreće mogli bismo odnos književnog izražavanja i filosofskog (političkog, moralnog, itd.) mišljenja uporediti sa odnosom u kome dva razna jezika stoje prema modelu jedne iste stvarnosti.
*****
Najpogodnija forma da me izrazi i aktivira bila je nađena u književnosti shvaćenoj kao forma mog osećanja stvarnosti, koje je i samo bilo tek forma iste stvarnosti, a književnost je u drami našla svoj nužni i najefikasniji izraz.
*****
Klasična forma drame znatno sužava manevarski prostor za primenu paradoksa, koga i danas smatram i suštinskom odlikom našeg vremena, i suštinskim atributom čovekove apsurdne sudbine u njemu.
*****
Svet kao jaje nije neka apstraktna kategorija, nego je određena, čvrsta forma društvenog postojanja, postojanja u čoporu, organizovana na principima ograničenja (moralnim konvencijama, juridičkim regulama, običajnim normama, silom tradicije, standardima ponašanja, formulama mišljenja, psihološkim zabranama, istorijskim motivima, čulnim predrasudama, nagonima, imitacijama, intelektualnim zabludama, fizičkim deficitima, materijalnim nedovoljnostima, međuljudskim zavisnostima, pa i biološkim kalup-modelima).
*****
Obraćenici kao i „pokajnički izgnanici“ nikada se ne vraćaju periferiji nekog učenja, sistema, poretka, tamo gde se kakva-takva sloboda još toleriše, gde odstupanja, ako baš i nisu legitimna, nisu kažnjiva, oni srljaju zakonodavnom centru sistema, gde su zahtevi najekstremniji a kompromisi nedopustivi. Stoga su konvertiti najvatreniji (i najopasniji) sledbenici sistema koji ih je pridobio, kao što su pokajnici najgore sluge sistema koji ih je ponovo zadobio.
*****
Klasična književnost je razmazila čitaoce, sada ta marva zahteva da joj se za njene pare sve objasni. Iz umetnosti je izvetrila čar tajanstva. Samo retka imena uspevaju da ispišu i po nekoliko stotina stranica, a da njima ne budu čitaocu ni od kakve stvarne pomoći.
*****
Ispovesti ne sastavljaju samo samrtnici. Slavni ljudi ih sastavljaju da bi objasnili zašto i kako su postali slavni, i tako postali još slavniji. Državnici da bi pred sud javnosti izneli svoje svoje najbolje namere, koje su u međuvremenu, dok su bile tajne, dovele do nacionalne katastrofe. Vojskovođe da bi dokazale kako su izgubljene bitke mogle biti dobijene.
*****
Ono što, pišući knjigu, pisac mora o svojoj temi znati, uvek je manje od onoga što zna. A ono što zna, uvek više od onog što mu stvarno treba. Ali da bi znao šta će mu trebati, najpre mora napisati knjigu. A da bi je napisao, mora o njoj znati više nego što zna.
*****
Koja je država dobra – ne znam. Ali je sasvim sigurno da nije država u kojoj snaga caruje, a um klade valja.
*****
Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država u kojoj se jednakost sastoji u bedi, a sloboda u nejednakosti.
*****
Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država čiji su građani taoci njene vlade.
*****
Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država u kojoj svako zna šta treba da radi ali ne zna zašto.
*****
Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država kojoj nije dosta što je podnosite već zahteva da to činite sa oduševljenjem.
*****
Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država u kojoj je sve što se čini neizbežno, a sve što je neizbežno nikad se ne događa.

Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država u kojoj umesto očevine nasleđujete strah.
*****
Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država u kojoj je jedina pouzdana rubrika u novinama – čitulja.
*****
Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država u kojoj lakše menjate pol nego prošlost.
*****
Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država u kojoj je građanin odgovoran za svoje pretke, ali ne odgovara za svoje potomke.
*****
Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država u kojoj određivanje slobode počinje njenim ograničavanjem.
*****
Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država u kojoj je ćutanje najrašireniji oblik javnog mišljenja, a obožavanje najrašireniji vid javnog delovanja.
*****
Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država u kojoj se ljudi ne sahranjuju samo na grobljima.
*****
Čovek se lišio nužde za biološkom mimikrijom. Za uzvrat, obilno je razvio sve mehanizme socijalnog, psihološkog i moralnog prilagođavanja, pa među njima i one što se smatraju mimikričnim.
*****
Sa čovekom se često događa da ga podražavanje menja, a mimikrična simulacija konačno pretvara u ono što se podražava.
*****
Nije nikakvo čudo da kompromis, koji nam se predstavlja kao univerzalna nužnost, postepeno postaje naša potreba, a potom i naš program. Forma se pretvara u sadržinu. Način života u život. Ono što smo birali, na kraju – bira nas.
*****
Kod svakog kompromisa o ozbiljnim stvarima, presudno je pitanje da li svetlost koju smo dobili vredi utrošene sveće?
*****
Mogao bi se izvesti zakon po kome je: korist od kompromisa obrnuto proporcionalna njegovoj dubini, ukoliko je kompromis veći, utoliko je korist od njega manja, da vas oni najveći po pravilu, ostavljaju praznih šaka.

Tamo gde loze plaču-2 deo

Iz 12. knjige Odabranih dela “Tamo gde lote plaču“-2 deo, od Borislava Pekića, izdanje „Partizanska knjiga“, Beograd, 1984. Izbor Ljiljana Pekić.

Istorija je, duboko sam ubeđen, ono što zauvek umire, ne ostavljajući iza sebe verodostojne tragove kojima bi se naš razum bezbedno mogao obratiti, ostavljajući najčešće lažne putokaze koji ga odvode u zabludu.
*****
Pod sasvim mogućom pretpostavkom uništenja svih pisanih tragova, pod pretpostavkom dugotrajne eliminacije našeg veka iz memorije ljudske vrste, istorijski roman ispisan isključivo na osnovu arheoloških nalazišta Gulaga mogao bi dovesti do groteskne zablude.
*****
Književna analiza, pogotovu kritika prošlosti, krajnje je osetljiv posao, jer pretpostavlja nužnu primenu naših merila na stanja koja su se pokoravala drugim načelima mišljenja i osećanja. Pedagoški zahtevi istorijskom romanu od strane socijalističkog realizma, nacionalnog romantizma i građanskog racionalizma pokazali su se pogubnim za njegove i umetničke i spoznajne vrednosti. Prošlost uči samo ako je verna sebi.
*****
Najviše što o istorijskom romanu možemo reći jeste da je on personalno i imaginativno viđenje jedne tajanstvene Roršahove mrlje, čije je konture izbrisalo vreme. Pisanje istorijskog romana, mukotrpna je i neizvesna rekonstrukcija izumrle životinje na bazi izgleda njegove repne kosti, nizanje pretpostavki o tome kako je mogao misliti i osećati, postupati i živeti čovek o kome su naša znanja posredna i skromnija nego ona što ih imamo o vasioni.
*****
Mora se reći da je istorijski roman, ako je uspeo, magijski pokušaj da se, na osnovu raspoloživih – po mogućnosti verifikovanih, ispravno shvaćenih i u pravom kontekstu oživljenih – činjenica, vaspostavi duh iščezlog vremena, kroz njegove realne odnose, činove, ideje, osećanja i stanja. Ne da se pokaže kako je to doba izgledalo, već kakvo je bilo. Njima, ne nama.
*****
Nevolja je u tome što je prošlost najlepša dok spava. Kako se budi, tako ružni. Poljubili ste lepoticu, a probudili – čudovište. Ako je davna prošlost nešto što s4e već ohladilo, a nedavna što se još hladi, to je razlog što nedavna uvek od davnije izgleda ružnije. Davna je stekla lepotu smrtne nepomičnosti i nedodirljivosti, nedavna – komatozni bolesnik koji još vegetira vezan za životodavnu mašineriju naše memorije – ovu faraonsku lepotu mumija tek stiče.
*****
Kao što se bolesnik ne može lečiti bez anamneze – napamet, ni čovečanstvo se ne može budućnosti domoći bez svesti o vlastitoj prošlosti. Gde se stiže određeno je onim odakle se polazi. Kraj je uvek u Početku. Početak ima u sebi i svoj Kraj. Čovekova je prošlost šifrirana, ponekad i bukvalna, slika njegove budućnosti.
*****
Sada je već i optimističkim racionalistima, tim hipnotiziranim medijumima Boga Progresa, jasno da je naša civilizacija Razuma na smrt bolesna. Sve su doktrine, od religioznih do političkih i filosofskih, sve socijalne, ekonomske i fizičke revolucije promašile u onome što je, s gledišta budućnosti humaniteta, bitno: nijedna nije ljudsko biće, u celini, učinila boljim i dostojnijim dara života, nijedna nas nije uvela u Novi Jerusalim.
*****
Potrebna je jedna fundamentalna duhovna revolucija koja će izmeniti, do sada netaknute, same osnove naše tzv. humanosti. A ona nije moguća bez otkrovenja prošlosti, i u njoj onog presudnog momenta, u kome nas je izbor materijalističke alternative doveo dotle da nas Smak svih alternativa čeka iza prvog istorijskog ugla.
*****
Misaono najdublji i umetnički najsavršeniji istorijski romani su uvek bili – antimaterijalistički.
*****
Dvomisao je sadržina celokupne ljudske istorije, još od časa kad se čovečanstvo, u zori saznanja, pronalaskom prve alatke, nevine pramajke današnje atomske bombe, jednom za svagda uputilo nižom ali lakšom materijalističkom alternativom života, za spirituelnu, višu i težu, ostavljajući samo dvo-smislene izlike. Ali ova civilizacija ne bi bila šizofrena da promašenosti izbora nije podsvesno bila svesna. Da bi tu podsvest prevladali, istinu tu koja bi našu istoriju unapred učinila besmislenom eliminisali, mi smo morali zaboraviti da je spirituelna alternativa ikada postojala, a potom i to zaboravljanje zaboraviti. Postigli smo to komplikovanim sistemom Dvomisli u svim zonama ljudskog života i saznanja. Na poslu organizovanja globalne laži, koja će suvereno zavladati i istorijom i sudbinom čovečanstva, udružili su se racionalističke ideje Progresa, deterministički kultovi, materijalističke filosofije, socijalne utopije i pseudohumanističke doktrine.
*****
Naša je Nauka Dvomisao, pomoću koje uobražavamo da prodiremo kroz Tajnu, ne znajući, u međuvremenu, ni kuda, ni zašto.
*****
Naša Filosofija je Dvomisao, kojom svim oblicima otvorenog ili skrivenog anropocentrizma odlažemo svest da se našoj gospodarskoj usamljenosti u kosmosu protivi upravo ona formalna logika, na kojoj smo tu filosofiju, sa Aristotelom, izgradili.
*****
Naša duhovna kultura je elaborirani sistem Dvomisli, putem koje skrivamo od sebe vlastite grehove, jer, sumnje nema, ostanemo li u konfesiji Zapada, svako od nas, iako hrišćanin, svakog dana krši bar po jednu zapovest od deset, kojima se, u međuvremenu, zaklinjemo i koje smatramo osnovicom naše moralne kulture.
*****
Mene ne interesuje istorija po sebi, već ono iza nje, što je bira, pokreće, upućuje, komanduje, ili ono što je inhibira. Ukratko, na bazi prototipa balkanskih, pa time i prvih evropskih mitova – određuje. Mene zanima njena antropološka, a ne istorijska fumkcija. I zato ja to svoje Zlatno runo smatram antropološkim, a ne istorijskim romanom.
*****
Oživljavanje istorije u romanu delo je Magije, nije Nauke. Fakta su šminka. Šminka lice čini vidljivijim, ali ga ne stvara. Ako pisac ne poseduje lozinku vaskrsenja, proizveđće animirani, a ne pravi život, lešinu koja se kreće, no ne živi. Ličiće na prošlost, ali prošlost neće biti.

Tamo gde loze plaču-1 deo

Iz 12. knjige Odabranih dela “Tamo gde lote plaču“-1 deo, od Borislava Pekića, izdanje „Partizanska knjiga“, Beograd, 1984. Izbor Ljiljana Pekić.

Težnja za odgovornošću je težnja za savršenstvom.
*****
Državnik je odgovoran najpre svom društvu, ali on je istovremeno odgovoran i budućem.
*****
Ako nam Platon, Euripid ili Homer ne kažu u dlaku ono što se od njihovog genija danas očekuje, mi ćemo ih hladnokrvno odbaciti kao neupotrebljive, ili ćemo ih mučkim prekrajanjem učiniti ponovo “dobrim i za nas”.
*****
Svako (umetničko) delo je dijalog, a svaki dijalog je, samim tim što
je obraćanje, i pokušaj obraćenja.
*****
Od literature se traži da služi moralu, naciji, veri, ideji, doktrini, politici, što zapravo znači da pred tim objektima svoje službe bude odgovorna, a ovamo, za pisaćim stolom, u suštinskoj strukturi rukopisa, i politika, i ideje, i moral samo su predmeti literature, materija kojom se ona bavi, puka građa kao što je kamen građa klesaru.
*****
Čak i političari koji su se odrekli zahteva da umetnost bude propaganda njihovih neposrednih ciljeva, zamišljaju da će ona – zahvaljujući svojoj imanentno humanoj prirodi – propagirati one “opšte i idealne ciljeve” koji im se prikazuju i kao njihovi ciljevi, da će im, dakle, ipak služiti. Otuda opšta omraza prema tzv. apstraknoj umetnosti.
*****
Dejstvo umetnosti je nemoguće predvideti i ono se izopačuje i vremenom i prostorom.
*****
Profesionalna odgovornost – što činiš čini najsavesnije što možeš.
*****
Personalna odgovornost – je kritička odgovornost prema svemu “što smo zapravo mi”, ali viđen iz neke spoljne perspektive.
*****
Personalna odgovornost se može zadovoljiti samo potpunim skladom kritički raspoložene autorove ličnosti i njegovog dela. I to mimo svih drugih uslova.
*****
Pisac realno može da odgovara samo pred sobom, i već su u toj odgovornosti sadržane druge, u meri koja je moguća.
*****
Autocenzura je najopasnija i najteže izlečiva bolest umetnosti – njen rak. Ne uoči li se na vreme bolesno aktiviranje takve samokontrole, teško primetljivo uostalom, jer ona za sebe pruža uvek plemenitija izvinjenja od pravih, ne operiše li se pre nego što u metastazu pređe, zdravo književno tkivo zarasta u masne i bolesne naslage kompromisa, alibija, izgovora i laži, koje više nikakva dijeta na uzvišenim načelima istinoljubivosti i čovekoljubivosti ne može povratiti u život.
*****
Divlja borba za opstanak, u najstrožijem Darvinovom smislu, hara umetničkim krugovima svakog doba i svakog društva. Umetnički svet, u načelu posvećen čoveku, koji ne zvuči baš uvek tako gordo – ili ne bar sva ki – prašuma je, u kojoj nadživljavaju prilagođeniji, izdržljiviji, bezobzirniji, svirepiji i podmukliji : prašuma taštine, u kojoj je nemoralan jedino – neuspeh. Prirodna prašuma je zdravija od nas. Životinja se bori da preživi, mi da nadvladamo.
*****
Za pisca je odnekud gotovo sramota da je bio srećan bar onih dvadesetak godina pre nego što je počeo da piše. Takvi se zahtevi, međutim, ne postavljaju drugim profesijama. Jedino je pisac istine morao da uči od života. Svi drugi su ih mogli dobiti u školi.
*****
Prvo lice – lice je meditacije. Lice treće – lice je akcije. Knjige pisane iz prvog lica deluju uvek pomalo monotono, ukoliko se pisac – kao što se mahom i radi – ne postara da iz nje najuri svaku misao koja se neposredno ne tiče aktuelne radnje. Jer ta misao je ono šro prvo lice čini monotonim. Ona nije kadra ništa da preduzima, niti ikakve posledice da izražava. U principu ona je hamletovski ambivalentna i razdražujuće neodlučna. Ona ne poznaje spasonosne trikove dramskih situacija. Niti poseduje crne kosmičke rupe, u koje bi pisac mogao da pobegne i malko odspava dok se njegovi junaci u međuvremenu bavebesmislenim radnjama.
*****
Savremena književnost, htela ne htela, mora biti ’socijalna’, ali ona to u punom značenju može biti jedino ako se ta plemenita reč očisti od rđe koja se po njoj nahvatala zloupotrebom i jednostranim p0reteranostima osrednjih socijalnih literata. Ona, zatim, mora biti kritička, ne samo stoga što je ta kritičnost u prirodi književnosti, već što je u prirodi uma koji živi u jednom u svakom pogledu nesavršenom svetu.
*****
Prvo, osnovno a možda i jedino opšte pravilo u umetnosti: ne verovati. Po njemu se, naravno, ne može živeti, ali se mora pisati. Drugo je: ne verovati svojoj nepoverljivosti baš uvek.
*****
Hipokrizija onih koji već decenijama histerično zahtevaju tzv. savremeni roman liči na lament usedelice koja žudi za muškarcem u paničnom strahu da će ga jednom ipak sresti ... A kad ga sretne, onda ga prijavi policiji!
*****
Savremeni roman, za razliku od nekih drugih žanrova, bezuslovno mora biti – psihološki roman. (Ukoliko se ne bavi isključivo stvarima, razume se.) Zadržati se samo na ponašanju i govoru, znači tvrditi da je čovek ono što on čini, dok je on mahom ono što misli dok nešto čini.
*****
Kritičnost romana se po sebi razume, i ova njegova osobina nije za diskusiju. Od njega se možda i može očekivati razumevanje, ali oproštaj – nipošto. Oproštaje nam podaruje ili ne podaruje budućnost. Umetnost nastoji da opiše i pokatkad razume.
*****
Empirija, s kojom se mi pisci u svojim knjigama mičimo, serija je Roršahovih mrlja, u čijoj objektivnoj ali nepristupačnoj stvarnosti svako od nas vidi drugi sadržaj, stvarnost koja se često bitno razlikuje od stvarnosti u očima drugog posmatrača, a po svoj prilici i od ’stvarnosti po sebi’.
*****
Suštinska istorija, bar ukoliko se tiče književnosti, kreće se nevidljivim kanalima mišljenja i osećanja, nipošto kanalizacijom koju vidimo i kojom teče uglavnom izmet. Istorija je ono što se, uprkos naše pismenosti, ne može zabeležiti, ili materijalizovati, uprkos naše graditeljske, rukotvoračke i pronalazačke veštine. Ona, dakle, nije samo ono što je zapisano ili u materiju pretopljeno, a često to uopšte nije.

Filosofske sveske - IV deo

Iz knjige “Filosofske sveske“-4. deo, od Borislava Pekića, izdanje „Solaris“, Novi Sad, 2001. Izbor Ljiljana Pekić.

Kao što klica idealno sadrži mogućnosti biljke, a da u njoj sama biljka ne postoji ni na koji način, tako i nepostojanje idealno sadr5ži mogućnost postojanja i da ih iz sebe razvija u svoju izvesnost (Biće). Biće samo može biti proizvoljna suma slučaja, ali koja se događa u opštim okvirima nužnosti postojanja.
*****
Mi pripisujemo Bogu volju koja sobom nosi i vršenje sebe, a zanemarujemo činjenicu da bi takav Bog morao da ima sve volje, i da bi time bio već i izvršenje svega.
*****
Esencija prethodi u egzistenciji, a ne prethodi egzistenciji. Takođe egzistencija sledi u esenciji, a ne sledi esenciju.
*****
Svet ne troši energiju u doslovnom smislu u kome je troši neka mašina, izvodeći iz nje neku aktivnost, nego troši njene idealne mogućnosti koje će totalnim svetom biti izvesne. Svet troši mogućnosti energije, a njena esencijalna suma ostaje nepromenjena.
*****
Svaka filosofija biva dočekana od neke ljudske nade, što je kod nje stvorilo naviku da se nadama i obraća. Moja tajanstvena nada nije ništa drugo nego izvesna metafora mog postojanja. Ona ulepšava činjenicu kao što med uklanja gorak ukus leka. Treba li onda takvoj jednoj lukavoj nadi, da prepustim određivanje sveta u kome ima moja činjenica da se događa? Doduše osećanje koje bih tada imao, ličilo bi na neko zamišljeno osećanje reke, koja je oduševljena time što se kupa u svojoj sopstvenoj vodi. To je divno osećanje. Mitovi su oduvek bili izraz potajnog čovekovog potvrđivanja i sličnost ljudi sa njihovim predstavama boga nije nimalo slučajna.
*****
Mi svoje bogove nismo izdvojili iz sebe tako visoko zato da bi nam njihovo stanje učinili nedostupnim. Naprotiv. Naše nade su orijentisane prema Bogu čak i kada ga odriču. U tom smislufilosofija ima funkciju mitosa. Sa njenog stajališta svet je zaista jedan drevni mit, koga se ona drži samo zato da bi ga uništila (protumačila). Svet je time što je mit i simbol ideje koju znači njegova istorija.
*****
Život sam u sebi sadrži svoju negaciju i može se zamišljati samo u vezi svog nužnog ishoda – smrti. Živeti znači umirati.
*****
Postojati znači nestajati. Stolica na kojoj sedim postoji sa svog laganog, ali neumitnog nestajanja. Da li je i njena mera postojanja kao stolice određena merom mehaničke energije koja je materijalno konstituiše i merom ljudske mehaničke energije (radom) koja joj daje stanovitu formu? Ako živeti znači umirati, dakle ako je svaki momenat života, implicitno i momenat neživota, onda je teorijski biološka besmrtnost nemoguća: jer kada ne bi bili umiranje, šta bi bilo momenti života koji bi bio večan? (Problem produžetka života!)
*****
Zaključak da postoji samo jedna ista filosofija, samo na raznim stepenima svog razvitka, na raznim stupnjevima uništenja iskustva, sledi bezuslovno iz Hegelovog ’živog duha’, koji ono što jeste mora u svoju svest da donese. I stvarno se u istoriji, pored višeizvesnosti izgleda, sama filosofija, pokazuje kao jedna ista, koja se po samoj sebi penje, iscrpljujući iskustvo kao svoj sopstveni početak. Zgodna ilustracija jedinstva filosofije kao razvoja jedne iste filosofije: „krug krugova“.
*****
Netačno je da je: „svet nepotpuno teleološki ujedinjen i da još uvek nastoji da svoju ujedinjenost bolje ustroji“, što bi se razumelo kao nedostatak finalne svrhe sveta, koja ima tek da bude konstituisana. Svrha koja ne bi uvek postojala kao nerazdeljivi atribut tog uvek (apsoluta) ne bi nikad ni bila postignuta, jer ona svoj kraj mora da ima u sebi od početka, a svako dešavanje da u tom kraju učestvuje prema svojoj ulozi.
*****
Svrha nije proizvod, jer je u onome što proivodi kao njegov nerazdvojni predikat, ali svrha i jeste proizvod po tome što se može kao egzistencija od svog porekla odvojiti, ne odvajajući svoj totalitet i ne iscrpljujući sebe potpunou proizvodu svog dešavanja.
*****
Nama se čini da motivi umstvovanja nisu toliko sažeti u intelektualnu radoznalost, koliko su formulisane naše volje za delovanjem, za aktivnim oslobađanjem energije svesti koja i jeste kao energija čista volja. To znači da saznanje ima funkciju delovanja, a svaki nejgov momenat da je akt volje koja se izvršava na jednom stepenu kao samo to saznanje. Nije nemoguće da saznanje ne bi ni postojalo uprkos svih stvarnih uslova, da ono nije delotvorno i da u toj delotvornosti izvršuje svoju suštinsku funkciju. Iskustvo bilo koje vrste tako postaje izraz volje u njenom prodiranju kroz svoja izvansebe razvijena stanja, a dešavanje uopšte samo funkcionisanje volje u njenim bezbrojnim egzistencijama.
*****
Urastati u božansko je urastati u genezu Boga, učetvovati u obotvorenju sveta, ne u božansku konstelaciju koja ne postoji, nego u božansku potenciju sveta koja nesumnjivo postoji: od savršene praznine do savršene punoće, do ispunjenosti svih mogućnosti od neispunjenosti ni jedne, to je put duha, istorije i svega materijalnog.

Filosofske sveske - III deo

Iz knjige “Filosofske sveske“-3. deo, od Borislava Pekića, izdanje „Solaris“, Novi Sad, 2001. Izbor Ljiljana Pekić.

Bog i jeste time jedno pozitivno određeno ništa; svemogućnost koja je po tome apsolutna nemogućnost ma čega.
*****
U nebiću Bog je nužnost svih izvesnosti. Svebićem on je sloboda te nužnosti. Bićem se nužnosti dešavaju u svoju slobodu.
*****
U nebiću kako je ono definisano, mora sve što nije (što time kao nebiće jeste) biti apsolutno racionalno i ništa stvarno. Stvarno ništa je protivrečno sebi. Apsolutna racionalnost nibića koncipira sobom apsolutnu neracionalnost Boga.
*****
Bog je apsurd koji je nužan kao sloboda nemogućnosti. Apsurd je čista ne-mogućnost, koja je uspostavljena svemogućnošću. Apsurd je čista neizvesnost izvršena sveizvesnošću. Apsurd je neposredno samoizvršenje nebića. (Ovde se izraz: samoizvršenje uzima kao neka vrsta analogije samosaznanju sebe kao ničeg.)
*****
Nepostojanje je čista nemogućnost, ali kao postojeće nepostojanje je mogućnost svih postojanja. Već ovim je koncipiran apsurd Boga koji postavši ukida svako pozitivno postojanje (biće) i postoji negativno kao jedno apsolutno nepostojanje. Biti, dakle postojati, znači pozitivno se određivati prema sebi; ne-biti znači biti u negativnom određenju prema svom sopstvenom bivstvovanju. Česte zablude potiču otuda što se nepostojanju odriče čista i samom neodređenošću određena stvarnost, što se nepostojanje uzima kao jedno ništa koje je negacijom sebe ukinulo, sve vidove svoje egzistencije. Nepostojanje je naprotiv najviši stepen postojanja. Nepostojanje je jedno finalno postojanje, koje biva sa svoje integralne izvršenosti, i koje se od svoje pozitivne neodređenosti (Boga) razlikuje svojom negativnom određenošću. Nepostojati ni na koji način znači postojati kao čisto nepostojanje.
*****
Pojam pojma u formalnom i uskom smislu biće određen po prirodi te konstituante našeg mišljenja i neće imati neko specijalno filosofsko značenje. Pojam pojma u sadržinskom smislu biće određeno samom najopštijom apsolutnom suštinom, dakle samim apsolutom, koji je apsurd ili Bog.
*****
Apsolut je čista energija u svom nebiću, biću i svebiću.Ovde se tri primarne egzistencije apsoluta imaju u jednom trijadnom odnosu, ali tako da se svebićem iscrpljuju sintetično sve mogućnosti nebića.
*****
Suština je apsolut u svom razvijanju. Razvijanje apsolutnog može da bude samo jedno odnošenje prema sebi, u kome se totalnim izvršenjem odnosa apsolut identificira sa svojim neizvesnostima i konačno umiruje.
*****
Nepostojanje je forma – zakon postojanja nebića i to je nešto što se ničim ne uspostavlja osim u refleksiji. Refleksijom se poima nepostojanje kao negativno postojanje i kao njegov prapočetak.
*****
Početak baš obzirom da ostvaruje jedno negativno postojanje (ništa) ne može biti između prepočetka i samog sebe, jer bi u tom slučaju bilo dozvoljeno postojanje nečeg pre ničeg, i svet obećavao sliku ciklične propasti. Ništa nema početka, nego je samo ništa početak sebe u sebi. Uostalom sve odredbe ničeg opisuju ga kao nešto nužno bespočetno i kao čisto nepostojanje, koje već svojom apsolutnom negativnom suštinom mora biti lišeno ograničenja.
*****
Čitav idealizam pati od navuike podražavanja duha samom sebi, od neke vrste narcisoidnosti, od ogledanja na sebe u nejasnoj površini materije. Između svoje materijalističke upotrebe i svoje idealističke namene, svest se doista oseća između čekića i nakovnja. Birajući duh za svoj početak ona bira samu sebe. Zabluda idealizma leži u prirodi uma, čija svrha jeste pojam, doduše pojam o sebi, a ne o svetu kako bi se to htelo.

Druga zabluda dotiče se religije i svih onih filosofija, koje uzimaju Boga kao causa finalis u neposrednom dejstvu. Pri tome se zaboravlja da ako postoji Bog onda ništa osim njega ne postoji niti to može, jer Bog je svemogućnost, pa prema tome i sveizvesnost. Određen sobom on ne može biti određen nikakvim razlikama, koje i jesu osnovna priroda refleksije.

Bog koji bi postojao ne bi davao umu ideju o sebi, jer bi je samim svojim postojanjem iscrpljivao i trošio. Ako je Bog što izvan nas jeste, onda je on protivrečnost svome pojmu, kako je već rečeno. Ako je Bog što sve jeste, onda je on takođe protivrečnost svom pojmu koji sebe uređuje kao apsolutno, pa prema tome i savršeno nedelatno i definitivno. Bog koji se razvija i penje do sebe u sebi samome, jedan je nesavršen i sakat Bog, čija permanentna nedovršenost protivreči samoj definiciji pojma o njemu. (Kad govorim o genezi Boga, ja dakle ne mislim na razvoj Boga, nego na razvoj nebića svom apsurdu.) Obe se, dakle, zablude idealizma u izvesnom smislu poklapaju, er se u prvom slučaju čisto JA uzima kao Bog, a u drugom Bog kao čisto JA.
*****
Savremeni materijalizam, pokazuje danas težnju izvesnog pomeranja od ortodoksnog shvatanja materije kao oblika jednom elastičnijem shvatanju materije kao stanja – čemu ima da se zahvali pre svega pretpostavkama atomske fizike u svetu elektrona. Naša akcija prožima materiju i biva od nje modelirana u jedno materijalističko mišljenje. Zato je materijalizam bliži razumu od idealizma koji pretpostavlja izvesnu nezavisnost od materije, od iskustva čak i u njegovom čulnom vidu. Materija može sve da objasni osim samu sebe, dakle, ona ne može ništa da objasni.
*****
Ja ću iskusiti jedan pojam samo po njegovoj funkciji u mišljenju i iskušenjem te funkcije uvesti pojam u njegovu pravu filosofsku upotrebu.
*****
Nepostojanje odbija. Običnom razumu nepostojanje ima uvek da znači posledicu nekog prestanka, smrt zaodenuta jednim razdražujućim pojmom. Jer ono što čoveka u smrti uzbuđuje, ono što nas zgraža nad njenom idejom nije sama smrt, nego nepostojanje koje joj sledi i ispunjava. Za utehu slabim duhovima moglo bi se reći da sama pretpostavka večitosti dešavanja sveta ima tu funkciju da nas na smrt navikne. Jer ništavilo iz koga smo postali isto je toliko večito i ništavno kao i ono u koje smo primorani da uđemo. Doduše u prvobitnom našem nepostojanju bili smo mogućnost; u drugom mi smo nemogućnost. Razlika je bolna i uprošćuje utehu koja je sa najboljom namerom htela da se da, ali nam ova smicalica dozvoljava da uvidimo kako filosofija, pa ni same činjenice čijom se idejom ona bavi, nije pogodna za ulagivanje našim strastima.

Dnevničke beleške B. Pekića – V deo

Dnevnik od 26. i 29. april 1983. godine.
O Noemisu, Sizifu i apsurdu.

Kami je rekao:
„Prvi korak duha je da razlikuje ono što je istinito od onog što je lažno. (...)“

Ja bih dodao da je drugi korak duha da shvati kako mu ovo razlikovanje malo koristi u životu, čak mu život otežava. Ako je memorija ilovača, onda otisci naših doživljaja u njoj liče na plitke otvorene grobove. Bolje je ponoviti trivijalno upoređenje sa grobljem u kome su kao i na svakom groblju izvesni grobovi zarasli u korov, a na izvesnim uvek nalazimo cveće.Reći da je život težak, znači sakriti od sebe istinu da je on tragičan. Jedino vlastita nesreća je nesreća, tuđa je tek – upozorenje.

„(...) Mačkin svet nije svet mravojeda. Izreka ’svaka misao je antropomorfijska’ nema drugog smisla. Isto tako, duh koji nastoji da shvati stvarnost može da se smatra zadovoljnim samo ako je svede na misaone izraze. Kad bi čovek uvideo da i svemir može da voli i pati, on bi bio izmiren. (...)“

Ja lično sumnjam u to, sumnjam upravo zato što u ovom vidim protivurečnost i to u okviru onih protivrečnosti o kojima on upravo govori kao o jednoj konstituanti ljudskog duha. To što bi čovek shvatio da i svemir može da voli i pati ne bi ga izmirilo sa svetom, jer on ne bi znao da li je ta patnja i ta ljubav svemira slična njegovoj, dakle da li je antropomorfiska.

On bi bio izmiren samo onda ako bi ta ljubav i patnja svemira bila slična njegovoj patnji. Dakle ako bi bila antropomorfiska ljubav i patnja, inače ne. Da, saznanje bilo čega osim konačne tajne, koja je uostalom nedostupna, mi čak i ne znamo iz čega se ona zapravo sastoji, nekorisno je. Saznanje samo povećava obim naših saznanja. U tome je paradoks uma i koren onoga što zovemo duhovnim apsurdom čovekove situacije.

Dnevničke beleške B. Pekića – IV deo

Dnevnik od 22. april 1983. godine.
O Noemisu, Sizifu i apsurdu.

Na strani 23. ima Kami jednu vrlo lepu misao. On kaže:

„I tako, i u toku svih dana bez sjaja vreme nas nosi. Ali uvek dođe trenutak kada treba i njega nositi. Mi živimo od budućnosti. (...)“

Ja bih rekao da mi živimo za budućnost, ali od prošlosti. Kamijeva definicija stajala bi jedino onda kada bi pojam budućnosti bio izjednačen sa pojmom nade.

Kada bi se vrednost nedogođene budućnosti iscrpljivala u nadi kojom nas ova brani od osećanja apsurda. Kad te nade ne bi bilo, vrlo bi teško bilo naći neki umesan razlog za život, pa ipak je ta nada zasnovana na izvesnim iskustvima prošlosti. Bez nje bila bi ona neodređena, nefiksirana, nedelatna.

Bilo bi to slepo hodanje po nepoznatom zemljištu u kome znamo da ćemo negde stići, ali ne ni kada ni gde. Onda bi to bilo lutanje, a ne svrsishodno kretanje. Tu svrsishodnost našem životu daje prošlost premda nam se uvek čini da se sama svrha nalazi u budućnosti.

Vrednost stvarima može se odrediti tek kada one prođu. Tek se u prošlosti među njima uspostavlja izvestan sistem vrednosti, koga sadašnjost u kojoj se događaju onemogućuje, a u kojima budućnost u kojima će se oni tek dogoditi, daje lažnu predstavu.

Razlozi, oni koreni apsurda zato su uvek iza nas, iza tačke u kojoj trenutno stojimo. Ispred nas je beskonačno polje mogućeg, jedna praznina koju mi i ne znajući ispunjavamo slikama, projekcijama prošlosti.

„(...) Svi ljudi ne žive,“ kako veli Kami, „kao da ne znaju za smrt, nego kao da nje nema. (...)“

Inače bi vrlo teško bilo živeti. To njeno nepostojanje u životu, iako se svuda oko nas umire, iako i mi živeći umiremo, ne razrešava apsurd, ali čini da se on većine ljudi ne tiče, Da ih ne dotiče uzaludnost njihovih napora i besmislenosti njihovih života. Sutra je velika obmana. U prvom redu zato što će ono bezuslovno jednom postati juče, a onaj munjeviti trenutak u kome će ono biti danas, to je jedina njegova faza koja bi nas se morala ticati, ali koju najčešće i ne opažamo.

Upravo s toga nama vladaju i održavaju nas sećanja i nada dva otpora duha apsurda, ali i dve najbitnije potpore apsurdu, jer bez sećanja i nade, apsurda ne bi bilo. Ali bez sećanja i nade ne bi vredelo živeti. Pa smo opet na istom.

Dnevničke beleške B. Pekića- III deo

Dnevnik od 20. april 1983. godine.
O Noemisu, Sizifu i apsurdu.

Na strani 23. Kami kaže:

„(...) Umor je na kraju čina mahinalnog života. ali s njim istovremeno započinje kretanje svesti. On je razbuđuje, i izaziva nastavak. Nastavak - to je nezvestan povratak lancu, ili - to je konačno buđenje. Na kraju buđenja pojavljuje se, s vremenom, posledica: samoubistvo ili obnova. Po sebi, zlovolja ima nešto odvratno. Ovde, međutim, ja moram da zaključim da je ona dobra. Jer sve počinje sa svešću i sve vredi samo pomoću nje. Ove primedbe nemaju ničeg originalnog. Ali su one očevidne: to je dovoljno za neko vreme, prilikom kratkog ispitivanja porekla apsurda. Jednostavna ’briga’ je u početku svega.“
Sećam se sa koliko sam istrajnosti i sa koliko brige beležio svoje misli o umoru i neraspoloženju sredinom pedesetih godina. To je zapravo bio moj pokušaj da definišem ishodišne tačke apsurda, da pronađem njegove eventualne izlazne tačke, da mu izmerim opseg, značenje, i da ga na taj način racionalnim definicijama pobedim. Onako otprilike kao što se zamišlja da će otkrivanje dubokih korena neke traume ukloniti posledice ove traume po nečiji život.

Umor je dragocen. Umor nas primorava da mislimo. Da mislimo o svemu što ga je izazvalo. Umor nas približava vratima, ali vrata ta su zatvorena. Samim osećanjem, poznavanjem umora, ona se neće otvoriti. Moramo prepoznati njegove razloge. Sada nastaje jedan beskonačan krug samoobmane kojim štitimo i nesvesno svoje pravo na život, kad ga već imamo, kad smo ga već iskusili.

Tražeći uzroke umoru na kome se temelji i naša briga i naše raspoloženje, briga okrenuta budućnosti, neraspoloženje prošlosti, premda je briga za sutra samo projekcija neraspoloženja onim što je bilo juče.

Mi te razloge nalazimo uvek, nalazimo tamo gde caruje privid. Umorni smo od velikih neskladnosti našeg zanimanja, braka, očinskog ili finansijskog položaja, niz skupljenih neuspeha, monotonije svakidašnjice, ili dramatičnosti trenutaka kojima se ona prekida, koji bi zapravo morali da budu cenjeni, za kojima bi morali žudeti, ali koji nas odnekuda smrtonosno zamaraju, zamaraju više nego monotonija.

Pronalazimo da smo umorni od svega osim od života. Zamišljamo da je sve to što smo okrivili za naš umor nešto drugo, a ne život. Da je život nešto što nas mimoilazi i da bi sve bilo drukčije ako bi dosadašnji pseudo-život zamenili za onaj pravi.

Tada se čine ona čuvena spremanja u životu sa posledicom da se nakon kratkog inicijalnog oduševljenja novim stanjem uvidi kako se stvarno ništa nije promenilo. Soba u koju smo zatvoreni ostala je ista, samo su komadi nameštaja izmenili mesto. Ono što zamara ostalo je. A to što zamara je sam život. A iz njega se kao iz sobe može izaći samo na jedan jedini način.

Dnevničke beleške B. Pekića-II deo

Dnevnik od 19. april 1983. godine.
O Noemisu, Sizifu i apsurdu.

„(...) Ubiti se,“ kaže Kami u Mitu o Sizifu, „(...) znači priznati. Priznati da nas je život prevazišao ili da ga ne shvatamo. (...)“

Međutim, pod izvesnim uslovima očigledno je da to može značiti i da smo ga napokon shvatili, shvatili kao klopku, zatvor iz koga se smrću spasavamo. Naše bi samoubistvo tada bilo objava da smo prozreli trik, da u životu zapravo nema ništa za shvatanje i da mi pod takvim uslovima ne želimo da ga živimo.

Za čoveka koji se našao u svetu bez smisla, u svetu čiju svrhu ne shvata, Kami upotrebljava izraz ’stranac’. Izraz zvuči dobro i njemu blagodareći dobili smo jedan od najdubljih kratkih romana svetske književnosti. Ali ne pogađa sadržaj potpuno onoga što Kami stvarno misli.

Čovek se ne rađa svojom voljom, čin rađanja je prinudan i život je jedna prinuda. Stoga je čovek u životu prognanik u prvom redu, prognanik iz bezbednosti smrti u neizvesnosti života. On je zarobljenik, ne stranac. Zarobljenik čija je jedina šansa slobode u bekstvu. A jedino moguće bekstvo, bekstvo unatrag, odnosno samoubistvo.

Savremena filosofija operiše često pojmom težnje ka ništavilu. Ali se ta težnja mora dokazati. Težnju za životom ne moramo dokazivati. Ona spada u takozvane očiglednosti, one Šestovljeve opasne očiglednosti u koje s vremena na vreme i ipak možda bolje posumnjati.

Šta, zapravo, dokazuje žudnju za životom? Da život ima smisla ili da mu taj smisao uopšte nije potreban? Ne bar neophodan. Da se i bez smisla može ugodno živeti? Pošto i ovako i onako umiremo, pošto je smrt neizbežna, samoubistvo, ma kako ga definisali, jedva da šta dokazuje.

Samoubistvo bi nešto dokazivalo jedino kada bi čovek bio nesmrtan. Prirodno besmrtan, a ipak mu bilo dopušteno da se te besmrtnosti odrekne. Kada bi Hironu dosadio život, a ne bol. Kami kaže:

„(...) Mi se navikavamo da živimo pre nego što steknemo naviku da mislimo. (...)“

Očigledno je da on u toj navici vidi zapravo žudnju za životom, i da ne misli da naša misao koja dolazi kasnije u stanju je da tu naviku razbije i da nas privede odricanju od života. Oni koji žive za veliku ideju obično ne veruju da život ima smisla, ali pretpostavljaju da ga može imati ako se ta njihova ideja oživotvori, ako između nje, te ideje, i života dođe do stvaralačke simbioze.

Oni, dakle, drže da postoje upravo zato da životu bez smisla poklone neku svrhu. I oni se obično ubijaju tek onda kad ustanove da je i s tom idejom život ostao besmislen, često još upadljivije, jer pošto je već bio besmislen, sada je najednom postao još i težak.

Prosečnog čoveka, međutim, ne brine nedostatak opšteg smisla života, nego prisustvo neprilika koje on istavlja pred njega. Lakše će podneti besmislenost života, nego njegovu težinu. Za Kamija je osnovno praktično pitanje – ne da li život ima smisla, nego treba li, uprkos njegove očigledne besmislenosti, nastaviti da se živi.

Tu se već jasno ocrtava slika Sizifa koji gura svoj kamen znajući da ga nikud neće moći odgurati. Dakle, da li uviđanje apsurda nužno zahteva njegovo sagledavanje u smrti. Kami kaže:

„(...) Apsurdni svet, više nego ma koji, vuče svoju plemenitost iz svog bednog rođenja. (...)“

Ovu ideju Kami dalje ne razvija trenutno. Ali u njoj se krije i izvesna tajna apsurda. Ona je u prvom redu u prinudi da se u njemu nađemo, u nedostatku slobodnog izbora. Ako je to tako, ako je apsurdnost sveta bar delimično po poreklu stvar prinude s kojom smo u njega uvedeni, onda bi pitanje slobodnog izbora moglo biti oruđe za njegovo savladavanje.

Ono bi, naravno, moglo voditi i u radikalni obračun s apsurdom putem smrti, a i u neke druge oblike koji uz život pristaju, ali ne i uz njegov apsurd. Aktivno polje apsurda je ograničeno prinudom rođenja, koje je slučajno i prinudom umiranja, koja je zakonita. Rođenja se ne možemo odreći, ali ga možemo zaobići. Možemo se naime ne roditi.

Smrti se možemo odreći, ali je ne možemo zaobići. Moramo umreti, iako se ne moramo ubiti. Kaže se da su borci za velike ideje našli smisao svom životu.

To je možda istina, ali njihov posao, bar programski nije bio da smisao životu nađu za sebe, nego da ga obezbede za nas. Nije bio u tome da svom životu dadu smisao, nego da ga dadu našem. A to se još nije desilo osim kod utemeljivača velikih religija.

Nekoliko ideja. Šta je to smisao, šta je to svrha? Svrha je ono zbog čega nešto postoji. To je ontološko pitanje na koje nikad neće biti nađen odgovor. Da bi se došlo do filosofskog samoubistva, treba najpre isključiti sve druge uslove. Naročito one koji kao lični i duševni žele i uspevaju da se predstave kao načelni. Dokazati da život nema smisla jednako je teško kao i dokazati da ga ima.

Dnevničke beleške B. Pekića-1 deo

Dnevnik od 17. april 1983. godine.
O Noemisu, Sizifu i apsurdu. (Beleška za Zlatno runo, VII knjiga)-1. deo

Apsurd je odgovoran za komično osećanje života i tako osuđujući nas na besmisao daje nam u ruke oruđe, ako ne za njegovo preovladavanje, ono ipak za njegovo podnošenje. Kamijev Sizif tragičan je samo u trenutku kada mu se kamen dovaljen do vrha otme i vrati na podnožje, pa i ta slika, ako zanemarimo njeno nesrećno značenje, izaziva na prvom mestu smeh, i to refleksivno.

Kada biste takvu situaciju videli u običnom životu, vi biste se nema sumnje nasmejali, ne shvatajući da se smejete sebi, svom životu i svojoj sudbini. Ostali aspekti procesa sizifofskog takođe su tragikomični. Kad se čoveku čije napore posmatrate sa strane kamen i po drugi put vrati, vi ćete se po liniji nagomilavanja efekata još više nasmejati, ali kada ste, pošto ste ustanovili da se kamen uopšte ne može do vrha dovaljati i preko vrha prevaliti, videli čoveka kako to ipak i po treći put pokušava, smatraćete da je takav čovek lud, i u vama se najedanput počinje javljati sažaljenje, saosećanje, koje ubija smeh. I priča za vas, ta vaša vlastita priča, koju vi ne prepoznajete kao svoju, postaje tragična.

Komedija ovde prethodi tragediji. Ponavljanjem slučaj postaje pravilom, izbor sudbinom, smisao se gubi, radnja postaje besmislena, a komedija se pretvara u tragediju. U Trakiji, dakle paklu, istoriji, životu, kad Noemis susterne Sizifa, koga neće prepoznati, on će rpoći sve ove stadijume osećanja, smejaće se, čuditi, osećaće najzad sućut, saosećanje, sve dok ne spozna tragičnost ove pozicije, ne prepozna Sizifa, a zatim ne seti se mita i shvati da je ono što vidi u stvari ilustracija njegove vlastite sudbine, ovde, koja započinje na obalama Trakije, na obalama pakla, života i istorije.

Rad na Zlatnom runu VII vodi me ponovo nekim aspektima egzistencijalističke filosofije. Uzimam opet Kamijev Mito o Sizifu. Nekadašnje čari, ubedljivosti je nestalo, ostaje samo začaranost memorije. Sećanja na stari utisak, čar iz druge ruke. Već prva fraza izaziva otpor.

„Postoji,“ veli Kami, „samo jedan doista ozbiljan filosofski problem - samoubistvo. (...)“

Ja bih rekao da je jedini ozbiljan filisofski problem kako samoubistvo izbeći. Pitanje, međutim, da li to KAKO obuhvata i pitanje ZAŠTO? Na prvi pogled to je čini se isti sadržaj filosofije posmatran iz različitih uglova. Ali stvarno upravo u tim uglovima, ne u sadržaju, je sav problem življenja, sva tajna apsurda.

Kami zatim veli da nikada nije video nikoga da je umro zbog ontološkog dokaza. To je istina. Ali nije mogao videti nikoga ni da umire zbog bilo kakvog drugog dokaza. Možda jedino izuzetak čini naučnik koji ubrizgava sebi bakcile neke bolesti da bi isprobao svoj serum. Ali tada on ne umire zbog dokaza nego upravo zbog odsustva dokaza zbog toga što nije dokazao ono što je želeo dokazati.

I odmah zatim jedna treća misao u kojoj Kami vidi da mnogi ljudi umiru zato što smatraju da ne vredi živeti, nije u najmanju ruku precizna. Jer ti ljudi u prvom redu drže, ako u pitanju nije filosofsko samoubistvo, kome očevidno Kamijeva misao vodi, svi ti ljudi umiru, odnosno ubijaju se zbog toga što drže da njihov život ne vredi, ili što više njihov život nisu kadri izdržati.

To ne važi za druge ljude. Osećanje što ga ima čovek koji boluje od teškog oblika raka, ne može biti preneto na ona osećanja koja imaju ljudi koji od raka ne boluju. Dakle, to što Kami ne vidi, odnosno vidi da mnogi ljudi umiru zato što smatraju da taj život ne vredi živeti, odnosni se isključivo na te ljude i na naročite okolnosti u kojima ti ljudi žive svoj život. Njihovi zaključci nemaju univerzalni, dakle nemaju filosofski značaj. Njihova filosofija potiče od ličnog iskustva, a ne od jednog univerzalnog iskustva. Od iskustva egzistencije kao takve.

Jedino se četvrta Kamijeva ideja, i to na planu istorije, kao osnovni paradoks idealizma, može smatrati donekle neoporecivom. A to je ta ideja da ono što se naziva razlogom da se živi istovremeno je i vanredan razlog da se umre. Reći kao što Kami kaže da je smisao života najpreče pitanje, razumno je opšte mesto antropocentrične filosofije. Za neku drugu možemo postati sposobni tek onda ako priznamo da se time eventualno rešava jedno ograničeno ljudsko pitanje, u kosmičkim obrisima verovatno ne nešto značajno, ali za nas svakako primarno.

Dakle, ukoliko naravno postoji uopšte ono što se pitanjem traži, ukoliko taj smisao uopšte postoji. A da li on postoji ili ne, ne zavisi nažalost od nas, zavisi od toga ima li svet, postojanje, ima li nekog smisla. U protivnom i naš osobni, humani smisao, premda će važiti u okvirima humaniteta, imati pre pragmatični nego metafizički značaj, neće van nas imati nikakve svrhe. Osim, dabome, ako se ne uhvatimo omiljene hrišćanske, religiozne i humanističko-pozitivističke zablude, da je svrha postojanja univerzuma iscrpljena u samosaznavanju kroz izabranu čovekovu svest, kroz čovekovu inteligenciju.