Laska ljudima onaj ko misli da su rđavi kao što ih kleveta onaj ko im pripisuje dobrotu.
*****
Najtragičnija zabluda filosofije: načelo da je čovek mera svih stvari. Čovek jeste njegova mera, ali samo utoliko ukoliko ga se one neposredno tiču i recipročno načinu i meri u kojoj ga se tiču, on odmerava njihovu vrednost po svoj život, ali se time ne iscrpljuje vrednost tih stvari po sebi, niti one ostaju prazne pošto je čovek izvukao iz njih sve što njemu treba, niti, takođe, njihova vrednost tom merom obeležena uključuje i opštu vrednost stvari.*****
Dva pola apsurda su: sudbina i sloboda. Sudbina je ono što jeste, ali mora da jeste. Sloboda, kad je aktuelizirana bila bi ono što jeste, a ne mora biti. Sloboda je prema tome sudbinska. Ja sam osuđen na slobodu, to znači da ja moram da je biram, da je moja sloboda prinudna, sudbinska, neizbežna i konstitucionalna. Sudbina koja se može izbeći nije sudbina.
*****
Hrišćansko gledište: sloboda je mogućnost koja mi je data kao kazna; sloboda je sinonim za stradanje. Glupost! Stradanje počinje tamo gde prestaje sloboda, naime gde prestaje naša zabluda da smo slobodni.
*****
Priroda apsurda: Kolizija ’slobode’ i sistema sudbine u kojem se ona vrši. Ja mogu da biram, to je istina, ali moj izbor je uzaludan.
*****
Moć koju čovek ima je jedna gruba šala, senka moći, eto to znači saznati apsurdnost svoje egzistencije. Moć koja Judi beše data da se opredeli nije mogla biti antisudbinska, ona je delatna moć samo ako se poklapa sa sudbinom, pa je zato besmisleno slobodom u ljudskom smislu nazvati ono što je prerušeno ropstvo sudbini.
*****
Čovek mora da korača nogama; šta mu vredi sloboda da bira kojom će nogom koji korak učiniti. To je metafora uzaludnosti naše slobode.
*****
Književnost je filosofija u svom estetskom korelatu. Ona je takođe i moral i kad joj je to mrsko, u svakom slučaju jedna nehotimična predstava morala, koja se natura. Ako se književnošću izražavam, ja to činim u svojoj ukupnoj egzistenciji, koja nije samo umetnička, nego time i religiozna, socijalna, moralna, a iznad svega metafizička. Književnost je ofarbani model moje filosofske predstave sveta.
*****
Književnost, verujem, ne može a da ne odgovori na suštinska pitanja čovekova, jer su ova samo, u nekojima od svojih oblika i u nekojima od svojih nivoa, predmeti filosofije etike i sociologije. Naravno da su rešenja koja nudi jedna drama samo estetizirani, stilizovani obrisi one formule koju bi u čistim pojmovima dale neke metafizičke, moralne ili socijalne doktrine. Razlika je ipak terminološka.
*****
Jedna drama, doduše, ne izlaže sistem, ali ne može da ne izloži svarene delove nekog metafizičkog sistema kojima će sugerisati rešenje ovim sistemom predviđeno.
*****
Usudio bih se da tvrdim da književnost rešava sve neizvesnosti bar koliko (delimično, nesigurno, neefikasno i netačno) uspevaju da ih reše bilo koje discipline duha, i da pogreške umetničkih rešenja nisu drugo do vidljivi otisci pogrešaka naše filosofije, morala ili sociologije.
*****
Realno je ono što jeste; Racionalno je ono što mora da jeste.
*****
Pragmatičku istinu konstituiše njena efikasnost. Efikasnost je odlika po kojoj se prepoznaje pragmatički shvaćena istina. Pragmatizam mami pre svega svojim utilitarističkim načelom. Pragmatizam nema sumnje pridobija simpatije čineći filosofiju pristupačnom. I potrebnom. Pogreška je u tome što on da bi približio čoveka i filosofiju prepravlja ovu poslednju, umesto da usavršava čoveka.
*****
Protivrečnost između etatizma i individualizma – implicitno – protivrečnost između ’prirodnih prava čoveka’ i prirodnih prava bića – koja uzima svoj istorijski aktuelni izraz, kako u pravnim institucijama, tako i u onome što hoće da se zove kolizijom ličnog i društvenog morala, ne može biti razrešena, ako uopšte može, pre nego što se utvrdi smisao, svrha,smer, kosmička perspektiva, takoreći – SUŠTINA koju podrazumevaju njeni površni pravni i moralni simboli. Jer kakvog bi smisla imalo pravno i etičko sankcionisanje individualizma, ako bi ono stojalo u protivrečnosti sa kategoričkom i prirodnom evolucijom bića ka apsolutnom? I obrnuto: kakvog bi ontološkog opravdanja, pa prema tome kakve logičke zasnovanosti imao etatizam, ako bi se on suprostavljao kategoričkoj i prirodnoj evoluciji bića ka sve neapsolutnijoj, sve infinitezimalnijoj posebnosti?
*****
Politička sloboda je razumska sloboda u svom savršenijem stadijumu; biološka sloboda je razumska sloboda u svom vegetativnom stadiju; mehanička sloboda je najprimitivniji oblik slobode, kojoj teže molekuli suprostavljajući se koheziji.
*****
Moral je nepopravivo proizišao iz religije kao njena konstituanta, ali onakav kakav jeste on je bez religije neracionalan. Drugi moral, zapravo jedini, jer nije ni iz čega proizišao osim iz sopstvene neminovnosti je onaj koji svoje norme ima u samoj racionalnoj ili neracionalnoj postuliranosti sveta. Ovakav moral se određuje svetom umesto da uređuje svet. On je instrument racionalnog izbora.
*****
Mogućnost je uvek jedna energija, svemogućnost sveenergije. Da je ništa jedno energično ništa, jedno ništa koje u svom apsolutnom nepostojanju ima sebe kao čistu energiju jednog apsolutnog postojanja, ciklično iz svojih neizvesnosti izvedenog, dokazuje se time što postoji nešto, (pa ma postojalosamo jedno nešto kao iscrpljenje nužnosti neke neizvesnosti ničeg). Određenošću postojećeg bića tvrdi se energična neodređenost nebića. Samim postojanjem dokazuje se da apsolutno nepostojanje ima u sebi (kao sebe) svu energiju za njegovu egzistenciju.
*****
Ja počinjem od nužnosti svejednog nevremenog nerasprostrtog, bezobličnog ničim neodređenog apsolutnog ničeg, koji je po sebi nužno (ali jedino po sebi) određeno energijom svojih mogućnosti.
*****
O biću se kao o otuđenju može govoriti samo u smislu događanja neizvesnosti nebića. Nebiće se vraća kao iz svog negativiteta (kroz mnogostrukost bića) jednom svejednom pozitivno određenom nebiću, koje i jeste svojom pozitivnošću sâmo Svebiće ili Bog.
No comments:
Post a Comment