Kao što klica idealno sadrži mogućnosti biljke, a da u njoj sama biljka ne postoji ni na koji način, tako i nepostojanje idealno sadr5ži mogućnost postojanja i da ih iz sebe razvija u svoju izvesnost (Biće). Biće samo može biti proizvoljna suma slučaja, ali koja se događa u opštim okvirima nužnosti postojanja.
*****
Mi pripisujemo Bogu volju koja sobom nosi i vršenje sebe, a zanemarujemo činjenicu da bi takav Bog morao da ima sve volje, i da bi time bio već i izvršenje svega.*****
Esencija prethodi u egzistenciji, a ne prethodi egzistenciji. Takođe egzistencija sledi u esenciji, a ne sledi esenciju.
*****
Svet ne troši energiju u doslovnom smislu u kome je troši neka mašina, izvodeći iz nje neku aktivnost, nego troši njene idealne mogućnosti koje će totalnim svetom biti izvesne. Svet troši mogućnosti energije, a njena esencijalna suma ostaje nepromenjena.
*****
Svaka filosofija biva dočekana od neke ljudske nade, što je kod nje stvorilo naviku da se nadama i obraća. Moja tajanstvena nada nije ništa drugo nego izvesna metafora mog postojanja. Ona ulepšava činjenicu kao što med uklanja gorak ukus leka. Treba li onda takvoj jednoj lukavoj nadi, da prepustim određivanje sveta u kome ima moja činjenica da se događa? Doduše osećanje koje bih tada imao, ličilo bi na neko zamišljeno osećanje reke, koja je oduševljena time što se kupa u svojoj sopstvenoj vodi. To je divno osećanje. Mitovi su oduvek bili izraz potajnog čovekovog potvrđivanja i sličnost ljudi sa njihovim predstavama boga nije nimalo slučajna.
*****
Mi svoje bogove nismo izdvojili iz sebe tako visoko zato da bi nam njihovo stanje učinili nedostupnim. Naprotiv. Naše nade su orijentisane prema Bogu čak i kada ga odriču. U tom smislufilosofija ima funkciju mitosa. Sa njenog stajališta svet je zaista jedan drevni mit, koga se ona drži samo zato da bi ga uništila (protumačila). Svet je time što je mit i simbol ideje koju znači njegova istorija.
*****
Život sam u sebi sadrži svoju negaciju i može se zamišljati samo u vezi svog nužnog ishoda – smrti. Živeti znači umirati.
*****
Postojati znači nestajati. Stolica na kojoj sedim postoji sa svog laganog, ali neumitnog nestajanja. Da li je i njena mera postojanja kao stolice određena merom mehaničke energije koja je materijalno konstituiše i merom ljudske mehaničke energije (radom) koja joj daje stanovitu formu? Ako živeti znači umirati, dakle ako je svaki momenat života, implicitno i momenat neživota, onda je teorijski biološka besmrtnost nemoguća: jer kada ne bi bili umiranje, šta bi bilo momenti života koji bi bio večan? (Problem produžetka života!)
*****
Zaključak da postoji samo jedna ista filosofija, samo na raznim stepenima svog razvitka, na raznim stupnjevima uništenja iskustva, sledi bezuslovno iz Hegelovog ’živog duha’, koji ono što jeste mora u svoju svest da donese. I stvarno se u istoriji, pored višeizvesnosti izgleda, sama filosofija, pokazuje kao jedna ista, koja se po samoj sebi penje, iscrpljujući iskustvo kao svoj sopstveni početak. Zgodna ilustracija jedinstva filosofije kao razvoja jedne iste filosofije: „krug krugova“.
*****
Netačno je da je: „svet nepotpuno teleološki ujedinjen i da još uvek nastoji da svoju ujedinjenost bolje ustroji“, što bi se razumelo kao nedostatak finalne svrhe sveta, koja ima tek da bude konstituisana. Svrha koja ne bi uvek postojala kao nerazdeljivi atribut tog uvek (apsoluta) ne bi nikad ni bila postignuta, jer ona svoj kraj mora da ima u sebi od početka, a svako dešavanje da u tom kraju učestvuje prema svojoj ulozi.
*****
Svrha nije proizvod, jer je u onome što proivodi kao njegov nerazdvojni predikat, ali svrha i jeste proizvod po tome što se može kao egzistencija od svog porekla odvojiti, ne odvajajući svoj totalitet i ne iscrpljujući sebe potpunou proizvodu svog dešavanja.
*****
Nama se čini da motivi umstvovanja nisu toliko sažeti u intelektualnu radoznalost, koliko su formulisane naše volje za delovanjem, za aktivnim oslobađanjem energije svesti koja i jeste kao energija čista volja. To znači da saznanje ima funkciju delovanja, a svaki nejgov momenat da je akt volje koja se izvršava na jednom stepenu kao samo to saznanje. Nije nemoguće da saznanje ne bi ni postojalo uprkos svih stvarnih uslova, da ono nije delotvorno i da u toj delotvornosti izvršuje svoju suštinsku funkciju. Iskustvo bilo koje vrste tako postaje izraz volje u njenom prodiranju kroz svoja izvansebe razvijena stanja, a dešavanje uopšte samo funkcionisanje volje u njenim bezbrojnim egzistencijama.
*****
Urastati u božansko je urastati u genezu Boga, učetvovati u obotvorenju sveta, ne u božansku konstelaciju koja ne postoji, nego u božansku potenciju sveta koja nesumnjivo postoji: od savršene praznine do savršene punoće, do ispunjenosti svih mogućnosti od neispunjenosti ni jedne, to je put duha, istorije i svega materijalnog.
No comments:
Post a Comment