Korespondencija I - 1 deo

Iz knjige: Korespondencija kao život I, od Borislava Pekića; izdanje Solaris, Novi Sad, 2002; Prepiska sa prijateljima (1965-1986); izbor Ljiljana Pekić.

Optimizam pisca koji stari uvek je sumnjiv.
*****
Važan je prioritet demokratskih principa nad nacionalnim koji je danas (1987) u ekspanziji. Demokratija je u praksi uvek bila naporan politički koncept. Ne čudi me stoga što je i ubeđeni demokrati napuštaju čim im se ponudi neki lakši i bučniji.
*****
Lepo vreme, ali na engleski način. Kompromis između žege i potopa.
*****
Kako jedan Englez reče: nevolja sa seksom je u tome što se o njemu mnogo brblja ali malo na njemu radi.
*****
Teško je s intelektualcima. Oni uvek imaju uzvišene ciljeve. Uvek se gleda daleko unapred, tamo se, doduše, ništa ne vidi, ali upravo to, da se tamo ništa ne vidi, čini primamljivim to gledanje unapred. U međuvremenu, sve oko njih, sve što im je pred nosom propada. Sve đavo nosi.
*****
Intelektualci su glavni krivci za sve što se zbiva na svetu. Najpre za ono što se ne zbiva.
*****
Izvesne osobe čovek nalazi samo jedom u životu. Samo jednom. Takve se stvari ne ponavljaju.
*****
Isključivost je neprijatelj svakom prijateljstvu i svakom savezništvu.
*****
Predlažem da se strane reči, od kojih većinu čine hrvatske, kao nekada blasfemične knjige, javno spaljuju na trgu, uz glazbu, naravno. Moglo bi ih se obesiti o kandelabre kada o njima već ne bi visile Krležine laterne koje osvetljavaju suludu, krvavu nokturnu imperijalističke Europe.
*****
Kod nas se, zahvaljujući seljačkom ideologu Milošu Obrenoviću još uvek smatra da intelektualci dobro pišu samo ako ih držiš u novom Ringovom rastvoru govana.
*****
U vlastitoj zemlji se uvek osećam kao siromašni rođak ili umetnički orkestar koji sedi sa poslugom za neki drugim stolom.
*****
Mi smo preuzeli samo jednu i to goru polovinu tržišne ekonomike – potrošačku, ali smo u onom drugom proizvođačkom delu još na nivou proizvodnje u doba zanatstva. Ne može se biti potrošač ako nisi i proizvođač!
*****
Za izvesne ljude otadžbina je kao tašta: najbolje je kada se sa njom dopisujete!
*****
Šetnja u Londonu izgleda kao najdivnija pustolovina, naročito ako se žurite i treba nekoga hitno da nađete. Ulica sa istim imenom ima bezbroj, ali jedna ulica nema nikada jedno ime kako bi prostački kontinentalac to pretpostavio. To ne bi bilo sportski. Ulici, takođe, treba dati šansu. Ona se neočekivano preobražava, kažem neočekivano, jer ima mnogo ulica bez naznake. A brojevima je data potpuna sloboda. Oni obično ne idu ni u jednom pravcu, nego kako se kome prohte. Ako se tome doda engleska stidljivost i nenametljivost zbog koje nema posetnica na vratima, traženje ovde liči na iskopavanje Troje.
*****
Svaki novi brak je kao novo književno delo, rutina pomaže ali nije presudna.
*****
Englezi su jedan sjajan svet. Naročito njihovi intelektualci. Dok pokazuju potpunu lišenost konvencija, zadržavaju ono što je najbolje u njihovom tradicionalnom vaspitanju, meru, intelektualno poštenje, pristojnost, kritički duh, toleranciju. Beskrajno su srdačni i predusretljivi. Uopšte nisu hladni, jedino što ne dopuštaju da ih uhvatiš za gušu i gnjaviš.
*****
Najzad sam shvatio šta je klasni neprijatelj. Moj klasni neprijatelj su ptice koje zoblju u bašti moju muku i moj trud. Upravo sam u teškoj fazi, da li pucati iz pištolja u njih – a ja sam protivu nasilja – ili sipati otrov, to je diplomatski način.