Tamo gde loze plaču-3 deo

Iz 12. knjige Odabranih dela “Tamo gde loze plaču“-3 deo, od Borislava Pekića, izdanje „Partizanska knjiga“, Beograd, 1984. Izbor Ljiljana Pekić.

Ono što nas u buri obeshrabruje nije toliko samo nevreme, koliko mračno nebo, što lišeno vedrine ne obećava skoru promenu.
*****
S nešto sreće mogli bismo odnos književnog izražavanja i filosofskog (političkog, moralnog, itd.) mišljenja uporediti sa odnosom u kome dva razna jezika stoje prema modelu jedne iste stvarnosti.
*****
Najpogodnija forma da me izrazi i aktivira bila je nađena u književnosti shvaćenoj kao forma mog osećanja stvarnosti, koje je i samo bilo tek forma iste stvarnosti, a književnost je u drami našla svoj nužni i najefikasniji izraz.
*****
Klasična forma drame znatno sužava manevarski prostor za primenu paradoksa, koga i danas smatram i suštinskom odlikom našeg vremena, i suštinskim atributom čovekove apsurdne sudbine u njemu.
*****
Svet kao jaje nije neka apstraktna kategorija, nego je određena, čvrsta forma društvenog postojanja, postojanja u čoporu, organizovana na principima ograničenja (moralnim konvencijama, juridičkim regulama, običajnim normama, silom tradicije, standardima ponašanja, formulama mišljenja, psihološkim zabranama, istorijskim motivima, čulnim predrasudama, nagonima, imitacijama, intelektualnim zabludama, fizičkim deficitima, materijalnim nedovoljnostima, međuljudskim zavisnostima, pa i biološkim kalup-modelima).
*****
Obraćenici kao i „pokajnički izgnanici“ nikada se ne vraćaju periferiji nekog učenja, sistema, poretka, tamo gde se kakva-takva sloboda još toleriše, gde odstupanja, ako baš i nisu legitimna, nisu kažnjiva, oni srljaju zakonodavnom centru sistema, gde su zahtevi najekstremniji a kompromisi nedopustivi. Stoga su konvertiti najvatreniji (i najopasniji) sledbenici sistema koji ih je pridobio, kao što su pokajnici najgore sluge sistema koji ih je ponovo zadobio.
*****
Klasična književnost je razmazila čitaoce, sada ta marva zahteva da joj se za njene pare sve objasni. Iz umetnosti je izvetrila čar tajanstva. Samo retka imena uspevaju da ispišu i po nekoliko stotina stranica, a da njima ne budu čitaocu ni od kakve stvarne pomoći.
*****
Ispovesti ne sastavljaju samo samrtnici. Slavni ljudi ih sastavljaju da bi objasnili zašto i kako su postali slavni, i tako postali još slavniji. Državnici da bi pred sud javnosti izneli svoje svoje najbolje namere, koje su u međuvremenu, dok su bile tajne, dovele do nacionalne katastrofe. Vojskovođe da bi dokazale kako su izgubljene bitke mogle biti dobijene.
*****
Ono što, pišući knjigu, pisac mora o svojoj temi znati, uvek je manje od onoga što zna. A ono što zna, uvek više od onog što mu stvarno treba. Ali da bi znao šta će mu trebati, najpre mora napisati knjigu. A da bi je napisao, mora o njoj znati više nego što zna.
*****
Koja je država dobra – ne znam. Ali je sasvim sigurno da nije država u kojoj snaga caruje, a um klade valja.
*****
Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država u kojoj se jednakost sastoji u bedi, a sloboda u nejednakosti.
*****
Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država čiji su građani taoci njene vlade.
*****
Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država u kojoj svako zna šta treba da radi ali ne zna zašto.
*****
Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država kojoj nije dosta što je podnosite već zahteva da to činite sa oduševljenjem.
*****
Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država u kojoj je sve što se čini neizbežno, a sve što je neizbežno nikad se ne događa.

Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država u kojoj umesto očevine nasleđujete strah.
*****
Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država u kojoj je jedina pouzdana rubrika u novinama – čitulja.
*****
Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država u kojoj lakše menjate pol nego prošlost.
*****
Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država u kojoj je građanin odgovoran za svoje pretke, ali ne odgovara za svoje potomke.
*****
Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država u kojoj određivanje slobode počinje njenim ograničavanjem.
*****
Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država u kojoj je ćutanje najrašireniji oblik javnog mišljenja, a obožavanje najrašireniji vid javnog delovanja.
*****
Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država u kojoj se ljudi ne sahranjuju samo na grobljima.
*****
Čovek se lišio nužde za biološkom mimikrijom. Za uzvrat, obilno je razvio sve mehanizme socijalnog, psihološkog i moralnog prilagođavanja, pa među njima i one što se smatraju mimikričnim.
*****
Sa čovekom se često događa da ga podražavanje menja, a mimikrična simulacija konačno pretvara u ono što se podražava.
*****
Nije nikakvo čudo da kompromis, koji nam se predstavlja kao univerzalna nužnost, postepeno postaje naša potreba, a potom i naš program. Forma se pretvara u sadržinu. Način života u život. Ono što smo birali, na kraju – bira nas.
*****
Kod svakog kompromisa o ozbiljnim stvarima, presudno je pitanje da li svetlost koju smo dobili vredi utrošene sveće?
*****
Mogao bi se izvesti zakon po kome je: korist od kompromisa obrnuto proporcionalna njegovoj dubini, ukoliko je kompromis veći, utoliko je korist od njega manja, da vas oni najveći po pravilu, ostavljaju praznih šaka.