Iz 12. knjige Odabranih dela “Tamo gde loze plaču“-8 deo, od Borislava Pekića, izdanje „Partizanska knjiga“, Beograd, 1984. Izbor Ljiljana Pekić.
Verujem da razvoj kulture u prvom redu zavisi od količine kompleksa, u pravo vreme raspoređenih u pravim ljudima, da je među njima tzv. komples inferiornosti presudan i da naša sudbina kao vrste zavisi od snage naših osećanja nedoraslosti, nedovoljnosti i niže vrednosti, (koji se, dakako, moraju preovladati, i onda usput prave velike stvari). Ono što već imamo u dovoljnoj količini je jedna užasavajuća prosečnost.
*****
Možda će buduće generacije patriotizam, kojim se mi dičimo, proglasiti ludilom, kao što mi varvarskim proglašavamo kanibalske običaje Dajaka.
*****
Jedino se ludaci razlikuju među sobom. U građanskom društvu samo oni imaju izvesnu individualnost i nezavisnost.
*****
Književnosti nema bez duhovne pobune. Ne može se imati i snažna država i velika književnost. Dokazuje li Ovidije u Rimu Avgusta suprotno? Možda izvesno vreme, potom Avgust proteruje pesnika na Pont.
*****
Graditeljstvo je najodanija sluđkinja vremena i okolnosti.
*****
Najbolje su najkraće vlade. Svaka stalnost je pogubna za demokratiju. Dugovečna vlada najzad počinje umišljati da je, čim je tako duga, i – dobra.
*****
Kratke vlade bolje su od drugih već i stoga što nemajući mnogo vremena, trude se da što pre pokažu svoje vrline, pa i ne stižu da demonstriraju svoje mane.
*****
Dobar građanin je onaj koji misli na hleb i kad je sit; onaj koji misli na ideale kad hleba nema, a na hleb tek kad ga ideali ostave gladnog.
*****
Dužnost je najviše pravo mudrih.
*****
Posle spektakularnog sloma poverenja u sve i svašta, junak evroameričke književne imaginacije žudi da razbije ljusku sveta-jajeta, ali ne da se u njemu nastani, već da razbije samo jaje.
*****
Mi se ustežemo da ozakonimo svoju izlišnost – i da joj time damo, ma i naopak, neki smisao – da priznamo svoju inferiornost prema očevima. Inferiornost pred neprijateljem. Inferiornost pred vlastitim idejama, Inferiornost pred životinjama koje uspešno žive, iako u tome ne traže ninakav smisao. Pred nebom koje seva, ne znajući za uzaludnost, pred travom koja raste, iako nema cilja, pred predmetima koje smo nazvali mrtvim samo zato što je njihova molekularna dinamika drukčija od naše, čak i pre mrtvima. Iako mrtvi, oni nešto preduzimaju. Oni se raspadaju.
*****
Čini nam se da je svet pun pitanja. A svet nije nikakvo pitanje. Svet je odgovor. Odgovor na pitanje ko zna kada i zašto postavljeno. I mi tek odgovor na ko zna kakvo pitanje.
*****
Osećam se kao magacioner koji inventariše, ali sada utvrđuje da mu sa stovarišta nestaju stvari. Ostaje samo omot. Moraću požuriti. Može se desiti da posle izvesnog broja godina zateknem magacin – prazan.
*****
Mi ne uspevamo da izmaknemo preobražavalačkoj moći ljubavi. Ona potresa i menja naš duhovni aparat jednako temeljno kao što konjugiranje Paramecijuma menja uzajamno njihove ćelijske sadržaje.
*****
Totalitarnim državama trebaju herojski mitovi. Programsko svođenje ljudi na mašine zaposlene oko jedne stvarne ideje ili neke njene opsene, zahteva, kao balans, u oblasti umetničke magije – snažne individualnosti, koje su, ako u životu i postoje, nalaze po zatvorima.
*****
Demokratije ne trpe heroizam. Demokratije se plaše heroja.
*****
Grčke drame manje su herojske nego istrebljivačke.
*****
Sitan posed rađa sitnu umetnost. Velikim, bez obzira jesu li feudalni ili socijalistički, trebaju i veliki romantični epovi.
*****
Marksistička kritika dugo je bila kontinuum pokušaja da se romantizam u umetnosti obnovi i prilagodi revolucionarnim potrebama. Međutim, romantizam je u suštini pobuna protiv uskogrudosti i materijalizma građanskog pogleda na svet.
*****
Socijalistički realizam je čedo neprirodnog braka između jedne skolastički shvaćene ideologije i književnog pozitivizma ancient regime-a.
*****
Parlament se može ograditi od pogrešaka diskreditovane vlade. jer u svakom danom momentu barjedan njegov deo stoji prema vladi u opoziciji.
*****
Čemu promene ako sam gotov? Promene stvarno ne postoje. One su samo izvršavanje jedne gotovosti. Dat sam i neizmenljiv. Ja jesam uvek nešto drugo, ali ne zato što hoću da sam uvek nešto drugo, nego zato što nešto drugo uvek moram biti, a to drugo je gotovo, dano, neizbežno. Strah me je od te nepomičnosti, jer je ona i dokaz moje gotovosti i iskušenja, izazov, razlog svim mojim besmislenim pokretljivostima.
*****
Metamorfoze su moje odvijanje. Odvijam se kao klupče koje je davno namotano. Kad se odmota, smotaće se ponovo za neki drugi opstanak, za neko drugo ljudsko vreme, koje će, pošto je opstanak isti, biti ovo isto vreme, samo mimo njega. Jer vreme je krug, u kome se sve istodobno dešava. To je odvijanje svih klupčića – odjednom.
No comments:
Post a Comment