Tamo gde loze plaču-9 deo

Iz 12. knjige Odabranih dela “Tamo gde loze plaču“-9 deo, od Borislava Pekića, izdanje „Partizanska knjiga“, Beograd, 1984. Izbor Ljiljana Pekić.

Život je prokleta rutina smrti.
*****
Inercija je najmoćnija sila svakog društva i njegovog Reda.
*****
Pobuna je stvaralački, nije rušilački čin. Ako je rušilačka, nije Pobuna već nered – ona je uvek i praslika nekog novog Reda. (Makar se on zvao slobodom kad je nema, moralom kad smo u padu, istinom kad smo u jednom mraku od svih onih u kojima možemo biti.)
*****
Nije istina da su visoka inteligencija i kriminalna narav inkopitabilni, i da je glupost glavni rasadnik zločina u svetu. Najveće nesreće zahvaljujemo najinteligentnijim među nama. Prosečnost i glupost su tek – alatke.
*****
Ukoliko više stvaramo, sve manje smo slobodni.
*****
Klasična simfonija je slaganje saglasnog. Moderna – polifonija nesaglasnog. Ona para uši na sastavcima, a ujedinjenje sazvučje postiže, ne pojedinačnim, već opštim utiskom, silom celine.
*****
Kontrapunkt je naš način života. Kontrapunkt, prema tome, mora biti i način naše literature.
*****
Odgovornost svake rečenice mora biti potpuna. Svaka mora moći da pruži razumno objašnjenje zašto je ovde, da dokaže da ovde nije zbog sebe. Rečenice u romanu nisu ukrasni friz, već konstruktivne cigle. Pravi graditelji forme. Nosači svrhe.
*****
Sreća mora biti nešto veoma bezrazložno. Svaki razlog za sreću je klopka. Razloga nestaje, mi ostajemo. Razlozi nisu stvoreni za trajanje.
*****
Ako bismo znali da sa svakim listom koji otpada umiremo i mi, opet bismo bili srećni, jer bismo znali da se sa svakim i rađamo.
*****
Samosreća nastaje od potpune podudarnosti sa trenutkom. U njemu tada dodirujemo neku neshvatljivu Celinu. Samo tada. Inače, lutamo izvan Celine, nesrećni smo, a onda tražimo razloge. I nalazimo ih, usvajamo kao svoje, dok oni pripadaju ko zna čemu?
*****
Zašto se o sreći nikad nije pisalo tako tačno i duboko kao o nesreći?
*****
Za život je potrebno stajanje u mestu, nepokretnost, spuštanje kroz sebe, koncentracija. Kad ne živi, čovek se kreće.
*****
Ne ubija rad, ubija misao.
*****
Sumnja je kao svrab; što se više češeš, sve više svrbi.
*****
Ljubav pruža izvesno obnavljanje minulih zadovoljstava, čija je draž više u memoriji nego u aktueliji.
*****
Ne treba pisati misli. Sve su misli lažne.
*****
Egzistencijalizam je romantizam atomskog doba. Pokraj sve netrpeljivosti prema opstanku, uprkos sjajno stilizovanim animoznostima prema ćudljivim skokovima tog opstanka iz jednog u drugi šablon neraspoloženja, egzistencijalist je tim svojim opstankom – fasciniran. Duševni nudizam egzistencijalizma nije manje isključiv od romantičarskog, samo je stvarniji, prljaviji. Na kraju krajeva romantičari nisu držali da muve i fekalije imaju neke bitne veze s ljudskim opstankom.
*****
Fanatizam je posledica nepoznavanja ili nepriznavanja činjenica. Nepriznavanje ne mora biti patološko, ali se najčešće patološki ponaša. Nepoznavanje je unizerzalno, pa ako nam sve činjenice ni o čemu nikad nisu dostupne, svaki sud mora biti tek uslovan, dakle i skeptičan.
*****
Skepticizam se ne mora odricati od suda. On ga samo ne uzima ozbiljno, niti se obavezuje da po njemu postupa.
*****
Skeptik je onaj koji ima mišljenje kao što drugi imaju odelo. On zna da je mišljenje konvencija i zato ga ne poštije čak i ako mu se čini da je ispravno. Stvarno poštuje on samo sumnju.
*****
Sumnja možda i nije manje stvaralačka od vere, ali je svakako manje rušilačka.
*****
I skeptik dela, ali ne veruje u zasnovanost svog delanja na istini, nego na okolnostima istine koje su trenutno poznate. On zna da su šanse da je u pravu bar tolike kolike su i da nije. Zato će skeptik uvek spremno priznati da je njegovo delovanje posledica nejasne mešavine uzroka, od kojih je njegovo mišljenje samo jedan od sporednih.
*****
Skeptik se ne prepoznaje toliko po uzdržanosti od delovanja, koliko po uzdržanosti u mišljenju. (Po prvom se prepoznaje slabić.) On može biti i efikasniji od vernika (fanatika, dogmatika), ali ga to neće ubediti da je u pravu. Vernika (fanatika, dogmatika) ni neuspeh njegove istine ne razuverava.
*****
I skeptik ima izvesnih strasti, ali od njih ne kuje životna pravila ni za sebe, ni za druge. On ne živi za njih, nego pomoću njih.
*****
Pošto se iz realnosti u umetnost može preneti samo ograničen isečak sistema činjenica, jasno je da, bez celine u kojoj one deluju i delovanje trpe, te činjenice, ako se nečim drugim ne ožive, ostaju puke okamenotine, fosili fakata.
*****
Preinačenje činjenica realnosti, ono što ortodoksi neizvodljivog realizma nazivaju njihovim unakaženjem, tzv. „izneveravanjem stvarnosti“, preduslov je umetnosti uopšte. Pošto su iščupane iz „sveta jednog tipa svesti“ - onog kroz koji svet samo doznajemo – činjenice se moraju adaptirati na „svet onog tipa svesti, u kome ga shvatamo“.
*****
Istorija je drama koja se ponavlja. Ali istorija je i drama koja, koja od premijere do poslednjeg izvođenja trpi sve nova sažimanja i skraćenja, dok od nje na kraju ne ostane samo – kraj. Najčešće krvav.