Književnost je jedan u osnovi, a u odnosu na realnost, destruktivan poduhvat. Njena kritičnost, njena “duša”, hoda kroz svet u “telu” destrukcije. Jedna lepa namera kreće se oko nas u vrlo ružnoj pojavi. Književnost, ako hoće da obavi svoj posao, mora ličiti na nužnu operaciju bez anestezije. Jer ako se samim činom operacije bolesnik anestezira, i ne bude svestan, šta se sa njim dešava, od nje se nema nikakve vajde. Ova vrsta noža leči samo ako se oseti.
*****
Nužnosti me užasavaju. I životne i filosofske. Samo ja nisam filosof, ja sam laik. Ne mislim filosofski, mislim umetnički, literarno. To znači da između mog ličnog pogleda na svet i mojih knjiga uvek postoji neka veća ili manja diskrepancija. U mojim knjigama nikad ne tražite mene. Samo moj način razmišljanja.*****
Ja mogu znati samo za svoju nameru, za svoje delo malo, ili nimalo. Zato se osećam odgovornim samo za svoju nameru, i razume se, zato što delo nisam s njom potpuno uskladio, ali odbijam svaku odgovornost, ili bar pokušavam, za njegove posledice u javnosti.
*****
Mislim, zapravo, da, upravo s tih razloga, književnost treba, koliko god joj je to moguće, da izbegava projiciranje naših problema u prošlost i da je doživljava kao da sadašnjosti nema, kao da je ta prošlost poslednja ljudska stvarnost do koje je istorija dospela. Pogotovu bi morala da se okane suda – izvan suda samog doba, suda za koji je ono sposobno – jer za njega nije ni pozvana, ni za to dovoljno opremljena. Sud valja ostaviti disciplinama koje za sebe drže da su naučne. (Premda, istini za volju, istoriografija liči ponekad na neuspelu literaturu, a uspeo istorijski roman na pravu istoriju.)
Da bismo neko davno doba vaskrsli, moramo ga najpre razumeti. A kako cemo ga razumeti, ako smo ispunjeni predrasudama, koje, često, nisu ništa drugo nego naša današnja “razumna” shvatanja? Kako ćemo dočarati uzvišenost starogračkih homoseksualnih prijateljstava, ako ih se gnušamo? Kako objasniti događaje koji se protive našoj aktuelnoj logici? Postupke koje prosto ne shvatamo (i zato što ih uistinu ne shvatamo, dajemo im pogrešna objašnjenja, koja, u međuvremenu, shvatamo, i tako smo objašnjenje razumeli, ali je sam postupak i dalje ostao nerazjašnjen.)
*****
Izgleda da je popularno mišljenje kako je za dobar istorijski roman dovoljna dobra dokumentacija. Otprilike tako dobra kao za neki naučni referat. Jeste, ako se zadovoljavate istorijskom lešinom. Ako želite živu istoriju, morate otići daleko iza dokumenta i tzv. fakata. A tamo vas može odvesti samo – imaginacija. Usmerena imaginacija, ona nadahnuta faktom, ne – bilo koja.
*****
Književnost nikad nije trajno ostala ravnodušna prema velikim problemima vremena.
*****
Uvek tragam za novom formom – novom, naravno, samo za mene, jer stvarno novog nema – ali nikad zato da bih po svaku cenu radio nešto u čemu se do tada nisam okušavao, nego zato što me je književno iskustvo naučilo da svaki sadržaj ima svoju formu, i to svaki pojedini jednu jedinu stvarno odgovarajuću, onu pravu, samo njemu svojstvenu koja sve druge isključuje – imaće tajna forme u umetnosti ne bi postojala – i da je jedna od primarnih dužnosti pisca, profesionalna obaveza tako reći, za njom da traga, a nipošto da se zadovolji s prvom koja mu na um padne i u koju svoju ideju nekako uspe da ugura. Jedan se isti sadržaj kroz različite forme može iskazati, ali samo kroz jednu između njih potpuno iscrpsti. I u tome je često bitna razlika između rđavog, prosečnog i dobrog romana na istu ili sličnu temu.
*****
Uprošćeno rečeno, antropološki roman se bavi čovekom kao takvim, a istorijski čovekom određene istorije.
*****
Manov “bunar vremena” ima vrlo mali ulazni otvor, ali njime silazeći, vidici se šire, i mi tu širinu opažamo mnogo pre nego što smo shvatili da smo, zaneseni širinom vidokruga, stigli do najdubljeg dna jednog remek-dela meta-istorijskog romana. Dubina i širina umetničkog dela isti su pojmovi, ako primimo da je ono slično kugli, u koju kad uđete, ideja prostora i pravaca u njemu ne postoji. U dobrom delu osećamo se kao u svemiru, šta je gore a šta dole ne zna se: odlazeći u širinu, spuštamo se u dubinu; spuštajući se u tu dubinu, spoznajemo i širine njegovih prostora.
*****
Stvarnost postoji kao građa, ali ja nisam obavezan njoj, ja sam obavezan jedino svom odnosu prema njoj, onome što u njoj vidim, osetim, spoznam, razumem, protumačim.
*****
Fantastike ima u skoro svim mojim radovima, osim autobiografskim, ali i tu je sasvim dostojno zamenjuje – naša bizarna realnost.
*****
Lično nisam pristalica stradanja – ni svog, tuđeg pogotovu – osim kad sam na njega prinuđen, a onda ga primam kao segment, nipošto odrednicu svoje sudbine. Ako smo stradali, kao što jesmo, prirodno je da o tome pišemo. Da smo srećniji, umeli bismo valjda s istom akribijom pisati o sreći. Zbog čega da sreća bude tema niže vrste? Ona je, možda, za nas, umetničke mizantrope, manje zabavna, teže obradiva, to priznajem, ali ima pisaca koji su se i u njoj kao temi sjajno snalazili. Ne verujem da stradalnički motivi vraćaju našu književnost – hrišćanstvu. Možda će ovo zvučati paganski, ali za mene je vera u Boga radost, radost u najvišem smislu, nipošto patnja, bol, trpljenje.
*****
Sadržina je potpuno irelevantna za literaturu. Jedino što je važno, to je forma.
*****
Kritička tendencija je imanentna književnosti. Pišući vi gradite jedan svet samo da biste ga razorili. Ima u tome nečeg magijskog. Pisac gradi veran model stvarnosti samo stoga da bi ga razorio, i to u nadi da će sam taj mađijski čin razoriti, ili bar dobro uzdrmati omraženu stvarnost. Svako opisivanje je istovremeno i razaranje. I komentar je razaranje.
Nema nijednog tehničkog postupka u prirovedačkoj umetnosti koji nema destruktivni karakter. Dubinska analiza neke aktuelne svesti nimalo nije naivnija od dinamita. Za pisca nema drugog odnosa prema stvarnosti do negativnog. Međutim, iza tog rušilačkog postupka, gotovo u svim književnim slučajevima vrednim pažnje, stoji jedan idealistički, moralizirajući, u stvari dozlaboga puritanski duh. Srećom, naravno.
*****
Moje ubeđenje da je proza konstruisana na kontrapunktalnim principima polifonske muzike, neizbežno su me uputile na simfonijski oblik koji sam dao pojedinim svojim knjigama.
*****
Svet knjiga ipak je samo svet sablasti, astralni svemir u kome moja najličnija osećanja imaju manje-više uverljiv privid ljudi od krvi, mesa i maste.
*****
Nadam se da će jednom književnost moći da se oslobodi tog usedeličkog stida i da postane isto tako bezobzirna u osećanju sveta kao što je to njena sestra bliznakinja Politika u njregovom menjanju.
*****
Sporedna je nakaznost drveta, koje rađa ukusne plodove; Bekon beše nezahvalnik, Vajld pervertit, Tolstoj licemer, ali ja to ne osećam kad ih čitam. (Ali kada bih sa njima živeo?)
*****
Vreme nije sadžano jedino u neposredno opisanom društvu nego i u duhu što ga ono stvara u sebi. Put umetničkog saznavanja je involutivan. Uostalom iznad jednog vremena postoje sva vremena. Nije li onda jedan dr Faust ili Hamlet ili Don Kihot više ’tipski’ u večito ljudskom smislu nego svi ti Raskoljnikovi, Samgini, Kastorpi, pa čak i Robert Jordani, Gregori Somsi, jer oni nisu ništa drugo nego značenje hamletovske, faustovske, don kihotske i odisejske ideje prevedene na jezik svog doba.
*****
Nema književnosti bez duhovnog revolta. Nema umetnosti bez političke opozicije vremenu.
*****
Socijalistički realizam priznaje vrednost samo onoj umetnosti koja poseduje herojsko-bogougodni smisao. Legende o junacima otadžbinskog rata su u stvari hrišćanske legende o kamenovanju arhiđakona Stefana, a sovjetski romani su prerušena žitija svetaca, njihove pesme crkvene pridike ili molitve Diktatoru. Čitava sovjetska muzika, koja je zvanično priznata kao umetnost, je samo pobožno pjenije u slavu socijalizma.
No comments:
Post a Comment