Ono što, pišući knjigu, pisac mora o svojoj temi znati, uvek je manje od onoga što zna. A ono što zna, uvek više od onog što mu stvarno treba. Ali da bi znao šta će mu trebati, najpre mora napisati knjigu. A da bi je napisao, mora o njoj znati više nego što zna.
*****
Komentari na nenapisani roman uvek su uspešniji od romana, jer barataju pretpostavkama koje u romanu valja tek dokazati. Komentari dopuštaju varijante koje roman isključuje, osim ako se ista stvar ne posmatra iz različitih pripovedačkih uglova. Ali onda tio nisu moje varijante.
*****
Pisac je simbioza policajca i lopova. On legalno istražuje, ali ilegalno – krade. Krade tuđe izglede, tuđe reči, tuđa osećanja, tuđe nade i trpa ih u svoj Dnevnik kao u lopovsku vreću.
*****
Književnosti nema bez duhovne pobune. Ne može se imati i snažna država i velika književnost. Dokazuje li Ovidije u Rimu Avgusta suprotno? Možda izvesno vreme, potom Avgust proteruje pesnika na Pont.*****
Posle spektakularnog sloma poverenja u sve i svašta, junak evroameričke književne imaginacije žudi da razbije ljusku sveta-jajeta, ali ne da se u njemu nastani, već da razbije samo jaje.
*****
Kontrapunkt je naš način života. Kontrapunkt, prema tome, mora biti i način naše literature.
*****
Odgovornost svake rečenice mora biti potpuna. Svaka mora moći da pruži razumno objašnjenje zašto je ovde, da dokaže da ovde nije zbog sebe. Rečenice u romanu nisu ukrasni friz, već konstruktivne cigle. Pravi graditelji forme. Nosači svrhe.
*****
Ako pisac želi istoriju da doživi kao dramu, treba da se okane istoriografskih istina, mora otkriti istinu (dramu) vremena.
*****
Ne pišem teško, niti prekrajam bezbroj puta. Nikad zapravo ništa ne prekrajam.nepoznato mi je da sam ikad promenio redosled pasusa. Sve što činim je – doterivanje stilističke naravi. Ovde onde reč, ovde onde dodavanje neke rečenice, ili nekog misaonog toka.
*****
Cela moja literarna avantura možda nije ništa drugo nego jedan sablasan pohod u noć, pokušaj da se živi uprkos tome što je čovek mrtav, da se vampirski živi od krvi jedne neprijateljske stvarnosti, sve dok se može, dok se ta stvarnost ne pribere, shvati kuda joj krv otiče i probode mi srce glogovim kolcem.
*****
Kako autobiografiju pretvoriti u biografiju, a ne lišiti se ispovednog tona, koji obezbeđuje iskrenost? Romani se mogu podeliti i prema stepenu u kome je ovaj preobražaj izvršen, prema neprovidnosti biografske ljušture u kojoj se ispovedamo.
*****
I Trećim licem kad se služi neophodno je da pisac zadrži onu istu odgovornost za osećanja i mišljenja svojih junaka, koju ima za svoja sopstvena. (Ovde se, na pitanju umetničkog poštenja, slamaju romani s tezom.)
*****
Pravi problem književnosti nikad nije: o čemu i kako pisati, već za šta i kako živeti. Pa ako nam ta književnost, kao deo autentične ljudske istorije, u življenju pomogne, iscrpla je svoju bitnu svrhu.
*****
Osećanja pisanjem postaju jača nego što su stvarno. Kristalizacijom bol postaje oštriji.
*****
Pisac nije trgovac, i ne sme misliti kao berzanski senzal, koji prema raspoloženju tržišta iznosi ili povlači svoju robu.
*****
Ako je reč o ozbiljnom delu u literaturi, dželati su teži i zahvalniji za obradu od žrtava. Žrtve se nekako i same snalaze. Ispomažu se predujmljenim simpatijama čitalaca i našim smislom za pravdu. Na tako nešto dželati ne mogu računati. Oni moraju savladati i nesklone okolnosti priče, i otpor pisca, i averziju čitaoca. Mogu se osloniti jedino na naše sposobnosti da ih logički i psihološki motovišemo. U uspelim likovima krvnika, pisac postaje njegov saučesnik. U našim knjigama, žrtve su zato uvek ubedljivije od njihovih dželata. Da li time hoćemo da kažemo da je nagon za ubijanjem toliko priordan da kod počinioca zločina nikad ne izaziva nikakav otpor, pa da je i svaka psihološka ili intelektualna motivacija za nedelo izlišna? Ili smo jednostavno nesposobni da duboko uđemo u stanje za koje verujemo da nikad ne može postati i naše?
*****
U literaturi postoji tačka gledišta, istina onog koji ubija, i tačka gledišta, istina onog koga ubijaju. U redu, moralna je prednost na strani žrtve, ali estetički mora ona biti ravnopravno raspoređena.
*****
Bez pravog, iskrenog, a iznad svega dubljeg odgovora na pitanje čime je razočaran savremeni intelektualac, odgovora koji je i sam lišen predrasuda razočarenja, nemoguće je napisati savremeni roman o savremenom intelektualcu. Umesto toga uvek ćemo dobijati realističnu priču o malograđaninu ili romantičarsku priču o negrađaninu svih vremena.
*****
Fantastika mojih knjiga nije bila puka poetska fikcija, već jedno nesvesno, instinktivno naslućivanje lične istine, konačne spoznaje (?) do koje imam da dođem tek kasnije, spoznaje koja se ne piše nego živi.
*****
Savršeno je nemoguće da debela knjiga može biti loša, ako već spada u književnost. Ona je ponekad samo delimično rđava. U njoj čovek na više mesta može da omane, pa ipak da se na drugom mestu izvadi. Kod kratke je to nemoguće. Tek što si omanuo, a već dolazi kraj. Debele knjige obično se ocenjuju sa gledišta celine, pa se bar poštuje džinovski napor pisca, pa makar i poluuspešno savladana tema. Kod kratke se kaže: em kratko, em rđavo.
*****
Svet nije jednostavan, pa ni misao o njemu to ne može to da bude, ako želi da bude realistična. Svaka je literatura koja to isključuje, u stvari, manjkava baš u realizmu. Takva rešenja su neuporedivo teža od onih što ih oberučke pruža vidljivi život.
*****
Ako se misli da je književna autarkija pravi nacionalizam, onda je to gledište kojeg danas sa uspehom propagira jedino onaj lunatik Amin iz Ugande.
*****
Da bi jedna literatura na neko jezičko područje mogla da prodre, potrebno je pored vrednosti da ima i svoje propagatore.
No comments:
Post a Comment