Pages

Monday, July 30, 2007

Ideje o istoriji – 1a. deo

Neke ideje o istoriji iz raznih dela Borislava Pekića – 1a deo; izabrala Ljiljana Pekić

Nema gotovo nijednog povesnog fakta koji nije promenljiv, koji se bez ustručavanja na naše oči ne menja, čas u jednom, čas u drugom smeru, kako odgovara ovom ili onom trenutku, ovoj ili onoj potrebi. Čitajući nove knjige o Drugom svetskom ratu, izgleda nam da se on ponovo vodi, ovog puta na drukčiji, reklo bi se uzbudljiviji način nego pri prvom, originalnom vođenju. Fakta doživljavaju genetičke promene kao virusi. Istina je postala predmet dogovora, potrebe, oportuniteta. I Pontije Pilat, prokurator Judeje, imao je pravo kad je od nje oprao ruke.
*****
K. Malevich-Suprematism-2Samo naivni veruju da je na istorijsku istinu potrebno čekati trideset godina i da će je otkriti otvorene državne arhive. Dokument je stvar čitanja. O događaju postoji serija protivrečnih dokumenata iz kojih se izvode oprečni zaključci. Zavisno od čitača, nešto je dokument ili neupotrebljiva hartija. Dokument može biti podmetnut, jednako kao što ume da nestane.

Na gustim i izukrštanim psihostradama memoara i dnevnika ljudi koji povest prave ili u njenoj proizvodnji ovako ili onako učestvuju, česte su stranputice volje i želje. Istorija je mutna i haotična slika pretpostavki iz koje su mnoga fakta, usled nedostatka dokaza, proterana i zamenjena onim što je babi milo.
*****
Političari se slažu u mišljenju da je istina o istorijskom događanju neka vrsta dvostruke štete. Štetan je često već sam događaj. Njegovo iznošenje u javnost štetu samo uvećava. Vojnici im se pridružuju. Poslovni ljudi takođe. Kriminalci i policija već su poslovično diskretni.

Jedini fanatici koji još uvek nekakvu istinu teraju, naučnici su po svojim laboratorijama, izvesni novinari po svojim redakcijama i po neka preživela žrtva istorije koju ne zadovoljavaju sumarna objašnjenja. U većini slučajeva, istina se ne krije. Ona je tek malo drukčija od stvarnosti. Kao i svaka umetnost.
*****
Istorija se bavi prošlošću kao faktom ukoliko može da ga raspozna u emulziji mogućih, ponek i korisnih alternativa. Samo filosofi prošlosti tipa Špenglera igraju proroke budućnosti. Ljudi što proriču prošlost, vidovnjaci unatrag, do sada nisu poznati.

Valjda zato što se čine nepotrebnim. Prošlost se, navodno, poznaje, jer se završila, a što se zna, što je gotovo, dovršeno, smešno je proricati kao da se ne zna, da se tek događa, da još traje. Izgleda, međutim, da ulazimo u orvelijansko vreme u kome će proricanje prošlosti biti ne samo moguće, već i poželjno.

Heroj ili izdajnik može se postati i decenijama nakon što je isteklo vreme u kome se heroizam ili izdajstvo zbilo. Od nauke o utvrđivanju fakata istoriografija tako postaje magija njihovog proricanja. Godine 1944. lako je bilo predvideti da će Kraljevina Jugoslavija biti nakazna državna tvorevima, hybrid nepravednog Versajskog mira i srpske nepravedne imerijalističke politike, i da će život u njoj za većinu građana biti nemoguć. Danas, godine 1989, unosnije je proreći da će taj život opet postati, ako ne baš sjajan, bar snošljiv.

Na nekromanskoj kladionici za suprotan zaključak, verujem, izgubili bismo pare. Godine 1944, takođe, sa sigurnošću se dalo proreći da će narodno-oslobodilačka borba biti uspešna i da će nam doneti socijalističku revoluciju, a ova srećan život. 1989. smemo proreći samo prva dva događaja. U trećem proroštvu moramo menjati pridev.
*****
Istorija je knjiga koju valja čitati s nepoverenjem, a budućnost knjiga koja se ne sme uzeti kao da je već napisana.
*****
U istoriji slepa mržnja nije pouzdan vodič, neobuzdana strast – dobar savetnik, nejasna ideja – buduća jasna stvarnost, a neograničena vera – njen savršen graditelj.
*****
Zapitajmo se, kad čitamo istoriju nečeg što o sebi ništa svojom logikom i svojim jezikom ne može reći, što od naše ne može da se brani, zapitajmo se da li je baš sve tako bilo, da li su stvari uistini izgledale ovako kako ih vidimo, i značile što znače danas, posle nekoliko hiljada, stotina, desetina, pa možda i svega nekoliko godina. Sve dublja neslaganja u istoriografiji i memoarskoj literature Jugoslavije o događajima između 1941. i 1945, pa i kasnije, sve do onoga sto še zbilo skoro juče, i čemu smo očevici, pozivaju nas na sumnju i skromnost u zaključivanju.
*****
Istorija je, dok se događa, svest Vrste. (Ne, dabome, u smislu nevega što je namerno, smišljeno, pogotovu pametno, nego nečega što se, ma kakvo da je, barem donekle zna, vidi, ponekad uviđa i prosuđuje.) Kd se dogodi, odlazi u njenu podstvest. Kao pojedinci, mi živimo bez – iako ne i mimo – istorije. Nismo je svesni i kad živi kroz nas. Nismo je svesni, ne prepoznajemo je i kad u njoj neposredno uvestvujemo, kad je – činimo. To je omogućilo Louis XVI da na dan pada Bastille u svoj Dnevnik zabeleži “Rien” (“Ništa”).
*****
Sentenca da ništa ne pada samo od sebe, čak ni plod sa drveta, nije tačna. Plod ume i sam da otpadne. Potrebno je samo da istruli.

Sunday, July 29, 2007

Razmišljanja o istoriji – 1. deo

Neke ideje o istoriji iz raznih dela Borislava Pekića - 1 deo; izabrala Ljiljana Pekić

Istorija je, duboko sam ubeđen, ono što zauvek umire, ne ostavljajući iza sebe verodostojne tragove kojima bi se naš razum bezbedno mogao obratiti, ostavljajući najčešće lažne putokaze koji ga odvode u zabludu.
*****
K. Malevich - Suprematism-3Istorija je drama koja se ponavlja. Ali istorija je i drama, koja od premijere do poslednjeg izvođenja trpi sve nova sažimanja i skraćenja, dok od nje na kraju ne ostane samo – kraj. Najčešće krvav.
*****
Pet stotina godina pod Turcima prošlo je uzalud, i za njih i za nas Srbe.
*****
Svaki ozbiljniji pokušaj razumevanja istorije ili antropoloških istraživanja morao bi početi od pretpostavke da živimo najpre u neprirodnom, a zatim u provizornom svetu, i da ništa od onoga što možemo videti oko sebe kao delo ljudskih ruku osim nešto drevnih izuzetaka nije starije od nekoliko hiljada godina, a većina ljudi nikad ne upozna ništa što je starije od sto.

Tek kada spoznamo, priznamo i prihvatimo i našu artificijenost i našu provizornost možemo početi tragati za njenim uzrocima i razlozima koji su, zapravo, i sadržina same istorije i njenih uzroka. Načelno uzevši artificijenost i provizornost mogu se uzeti kao konstantne vrednosti u ljudskoj jednačini, ali možda se može poći i drugim putem.

Razmišljanja radi može se pretpostaviti jedna istorija koja ne bi imala obe ove konstante ili bi bila lišena bar jedne od njih. Prvi se slučaj može samo pretpostaviti, ali teško zamisliti, teško objasniti iz čega bi se onda istorija uopšte sastojala. Istorija koja se ne menja, istorija koja ne postoji. Paradoksalno je, međutim, da se pojam artificijelnosti tada iz nje još teže isključuje, jer ono što se ne menja, artificijelno je po sebi.
*****
Istorija mi se čini veoma sličnom, ponavljanja u istoriji vema slična. Kao da se naša istorija ne odigrava prvi put, več kao i snimanja filma više puta, jer nikada ne uspevamo da je odigramo onako kao što je ona u mitu, dakle kao što je ona u scenariju zamišljena. Da li je bar igramo bolje ili nikad nećemo do tog zamišljenog idealnog ponavljanja doći?
*****
Naša prošlost nije mnogo jasna. Balkanske ratove od 1912. srpska, bugarska i grčka nauka zovu oslobodilačkim a makedonska osvajačkim, što je najbolji dokaz da, iako različita tela ne mogu istovremeno zauzimati isti prostor, razne pa i protivurečne istine mogu. Komunistička tradicija u partizanskom ratovanju vidi skrupuloznu patriotsku borbu protiv okupatora, građanska – beskrupuloznu borbu za revolucionarnu vlast, a ja lično – nacionalnu i ličnu nevolju prvog reda.
*****
Istorija nije samo kolevka za rađanje naroda nego i odar za njihove agonije.
*****
Vizantinizam u značenju verolomstva nije balkansko otkriće, već opšte mesto istorije.
*****
Povest je sklona pakosnim šalama. Setimo se samo engleske revolucije koja je s radošću zbacila Charlesa I da bi desetak godina kasnije jednako radosno na presto dovela njegovog sina Charlesa II. Setimo se bračne afere Henrya VIII. Hteo je samo novu ženu, a dobio je, pored nje, i novu veru koju nije želeo. Setimo se najzad, prilika je, i naše srpske istorije. Grdno smo se napatili da stvorimo nezavisnu državu, ratovasmo za nju nekoliko puta, a kad je dobismo, dobrovoljno smo je se odrekli da bi stvorili himeru koje se danas svi odriču i stide.
*****
Povest nikad nije rezultat usamljene istorijske komponente, nego alhemijska interakcija mnogih, uključujući i nepredvidiv slučaj.
*****
Znamo koliko zamišljeno ovlašćenje viših sila našim povesnim greškama daje snagu i ubedljivost jedino ispravnog puta. U odsustvu svežih divizija Hitler se uporno pozivao na Proviđenje, sklono i Fridrihu Velikom, nejasan pojam iza kojeg se mogao kriti samo Bog. Komunisti su se neprestano domunđavali sa silama istorije, čiju su nužnost i neizbežnost, uključujući nužnost i neizbežnost svoje vlasti, navodno zastupali, i ta je vera, ma šta o njoj mislili, davala mračnu lepotu i snagu i najbesmislenijim avanturama socijalističke prakse.
*****
Apsurdna je i, univerzalna inače, marksistička teorija o engleskoj revoluciji kao direktnom produktu socijalnoekonomskih promena u XVI veku. Bez njih se možda ne bi dogodila, ali se nije dogodila zbog njih, jer se lako mogla i s njima ne dogoditi.

Teorija o klasnim uzrocima u faktima nema podršku. Opredeljenja učesnika nisu zavisila od bogatstva i socijalnog statusa, jer iste ljude, uspele i propale seoske plemiće, trgovce, učene osobe, ukratko građane svih staleža, nalazimo i u rojalističkom i u parlamentarnom taboru. Psihološko tumačenje ima više smisla. Nikakva svesna, planirana namera događajima ne komanduje. Ni da se sasvim slučajno zbivaju ne smemo kazati. Oni se smenjuju po liniji kauzaliteta i načela proste akcije i reakcije.
*****
Ni vrline ni mane istorije ne postoje. Samo njena priroda. A ona je sva u toku, sva u kretanju. Istorija teče, dakle – jeste. Špengler je brutalno razdvaja od prirode: “Istorija nosi oznaku neponovljivo činjeničnog, priroda stalnog – mogućeg”. Ali, istorija je naša prava priroda, ono što nas od spoljašnje i ahumane prirode razdvaja. Zakoni kojima se povinujemo možda nisu isti, ali su istog porekla.

Da li u tom poreklu već utisnut stoji i oblik našeg kraja, da li je istorija odvijanje nečeg što je već odavno bilo gotovo pa se sada samo ispoljava onim istim redom kojim je stvoreno, u onim istim oblicima u kojima je zamišljeno, ko će to znati? Mi nismo obavezni da sa Geteom pevamo: “Takav moraš da budeš, od sebe uteći nećeš./ Sibile već su to rekle, proroci rekoše isto. / Vremena nema tog ni sile koja će da razbije/ Skovani oblik koji kroz život ima da se razvije.” Ne, nismo obavezni da tako mislimo. Ali nije na odmet i tu mogućnost u obzir da uzmemo.

Saturday, July 28, 2007

Ideje iz „1999“ – 3. deo

Neke ideje iz romana Borislava Pekića „1999“- 3 deo; izbor Ljiljane Pekić

Rembrandt_MeditationUkoliko je neko pametniji, više je tašt i manje pripravan da se pomiri sa faktom da je celog života svoju pamet trošio na zabludu.
*****
Naša civilizacija je težak promašaj, ali obzirom na urođenu težnju materije mirovanju - i prirodan, i da je upravo stoga cela naša istorija, istorija postepene i totalne materijalizacije, osuđena na stazis Crne rupe.
*****
Ideja o Boga je pokušaj da se dopre do plauzibilne priče o Genezi.
*****
Čovek ima sve što je potrebno za osvajanje Univerzuma, sve kreativne sposobnosti, imaginaciju, neograničeni egocentrizam, bezobzirnost i prema sebi i prema svim drugim oblicima egzistencije, nagon za održanjem, strah od smrti i osećaj izabranosti, iluziju pozvanja.
*****
U polumajmunska i varvarska vremena sa čovekom se jedva šta važno događalo. Ljudi su se uglavnom međusobno tamanili. Za hiljade godina od silaska sa drveta do protoistorije u dolinama velikih reka naoštren je kamen za ubijanje, iscrtan u steni prvi crtež, praotac svih budućih iluzija, rđavo shvaćeno nebo i od groma pozajmljena vatra. To je sve.

U tome su imali sve što je bilo potrebno da istoriju dovedu dovde. Sa pogrešnim tumačenjem neba i od groma ukradenom vatrom u ljude je ugrađen i pad Troje, i najezda Doraca, i upadi Higsa, Peloponeski i Punski ratovi, seobe naroda, mongolska osvajanja, stogodišnji rat, Napoleon pred Moskvom, Prvi svetski rat, Drugi svetski rat.
*****
Neizvesnost, u principu, svakoga čini pametnijim.
*****
Naša memorija je kao vosak u kome su prošlost i budućnost utisnute naporedo.
*****
(str. 294) Najveća je sloboda u neznanju šta će biti.
*****
Živeti u izvesnosti znači živeti unapred. Umreti sa rađanjem. Biti gotov sa početkom.
*****
Onima koji vide tumačiti slepilo teško je, slepima objasniti vid – nemoguće je. A i mnoge stvari po sebi nisu jasne, ili ako jesu, o njima važe protivrečne teorije.
*****
Ako je kraj, cilj, ma on i raj bio, a naročito ako je raj, i nema ničeg, ničeg osim večnog mirovanja, katalepsije, strašnije od smrti.
*****
Svako samouništenje se može uzeti i kao kraj i kao početak sveta.
*****
Ponavljanjem uvek iste istorije, iste povesne lekcije postalo je sudbinom, i ostaće sve dotle dok se ne dogodi nešto, neka čudesna izmena u mehanizmu neizbežnosti, dok dakle, Sizif u pobuni ne odbaci kamen ili ga u nekom titanskom naporu preko vrha ne prevalja.
*****
Ljudi sa kojima je Bog nisu uračunljivi.
*****
Čoveku kome treba poslednja šansa, ne treba logika. Da logike ima, ne bi mu trebala šansa.

Friday, July 27, 2007

Ideje iz „1999“ – 2. deo

Neke ideje iz romana Borislava Pekića „1999“- 2 deo; izbor Ljiljane Pekić.

Od čuda se ne ište da objašnjava nego da začuđuje.
*****
Gde je jedno, tu je sve. Gde je čovek, tu je čovečanstvo.
*****
U jednom čoveku uvek je i celo čovečanstvo Sva njegova istorija. Prošla i buduća. Sve njegove mogućnosti. Iskorišćene kao i neiskorišćene.
*****
Čovek se nada da će saznati šta je smrt. Kako bi to besmrtnici znali? Zašto bi ih se ticalo?
*****
Ljudima je dovoljna vera u Boga, a sam Bog je nepotreban.
*****
Kraft_Suicide CarnevalSa gledišta Celine i Cilja eksperiment na životinjama nije promašen. Za životinje svakako. Samo ko njih pita? Zar su ljudi, za vreme vivisekcije nad životinjama, da bi ostvarili neku svoju svrhu, pitali pacove i zamorce imaju li i oni neku svoju?
*****
Na drumovima izgleda kao da ljudi jure smrt, a ne posao ili zadovoljstvo.
*****
Uz nauku ide nešto osobenjaštva i dosta zlovolje. Nijedan eksperiment sve dok ne uspe, ne ide dobro. Nijedan eksperiment i kad uspe, ne uspeva potpuno. Uvek nešto ostane za drugi koji takođe neće ići glatko. Zlovolja je familijarno stanje nauke, minut zanosa za dvadeset godina čamotinje i očajanja.
*****
Istorija Homo sapiensa i nije drugo nego konfuzna racionalizacija besmislenosti, besmisao idejom napretka podignuta u sfere razuma. Neki smisao, svrha, red, uneti naukom, izgledaju u njoj kao omaške, zablude, stranputice u bespuću.
*****
Samo su ljudi mogli smisliti da uz bilo kakvu usranu muziku, himnu ili ratnički marš umreti je lakše nego u tišini.
*****
Zemlja je živo biće, kao i ljudi. Ne može se trovati bez posledica. Dobre, zdrave zemlje ima sve manje. Naselja se nepotrebno šire i njihova okolina pretvara u industrijsko đubrište. Obradive površine se iscrpljuju tehnikom intenzivnog korišćenja. A onda dopinguje hemikalijama. I čovek kolabira usled preteranog dopinga. Zašto bi zemlje izdržala?
*****
Ima drveća koje raste sto godina, a ubija se za nekoliko sati, pa i brže. Ima vrsta kojima su trebali milioni godina da se razviju, a nestale su za pola veka.
*****
Svetu je izgleda opet jednom dosadio zdrav razum. Nalazimo se prede renesansom ludila kao pogleda na život. Jedino nekim odstupanjem od opšte norme može čovek da stekne nezavisnost. Samo mu je umerena doza sumanutosti vraćala samodostojanstvo u opštoj programiranosti i prosečnosti epohe.

Samo i tu se manifestovao individualizam vremena. Nekada se ludovalo kolektivno. U epskim zajednicama ludila. Na dečijim krstaškim pohodima. U spaljivanju veštica. Sa kaluđerima-flagelantima Velike kuge. U cirkusu Maksimusu, na bizantijskom carigradskom Hipodromu, u logoru Aušvica ili na fudbalskoj utakmici.

Na masovnim relijima fanatizovanih stranaka. Na kriptičnim misama ezoteričnih sekti. U Gulagu ruskog severa. Po revolucionarnim konventima koji su ubijali svoje miropomazane kraljeve.

Od svega toga danas su ostali jedino fudbalski stadioni i po neki parlament. Danas je svakome stalo do vlastitog ludila, do egzotičnosti, ekskluzivnosti i ezoterije u pomami. Biti što luđi nije više krilatica dana. Biti originalno pomeren je – sve.
*****
Za jedan nov život savršeno je svejedno da li je drukčiji mozak ili svet. Svet menja koncept mozga o sebi, pa time i mozak, mozak menja koncept sveta o sebi, pa time i svet.
*****
Kibernetika je sada zaglavljena u jeftinom Sinklerovom modelu, na putu da ostavi računovođe bez posla, a decu zaglupi video-igrama ili ih eventualno nauči kako će brže i inteligentnije u budućem svemirskom ratu ubijati.

Monday, July 23, 2007

Ideje iz "1999" - 1. deo

Neke ideje iz romana Borislava Pekića „1999“- 1 deo; izbor Ljiljane Pekić

Neznanje rađa gordost, gordost – neznanje.
*****
Ništa nije neizbežno. Sve je – neizvesno.
*****
Neizvesnost je: Izbor, Sloboda, Slučaj, Strepnja.
*****
Po pravilu ljudski jezik postaje sve nežniji, ukoliko su mu običaji svirepiji.
*****
A. Kiefer-BooksČovek je zavisan od razuma kao bolesnik od bolesti koja ga ubija.
*****
Čovek zaista umire. Zato se smrti i plaši. Jedino je živo biće koje od smrti zazire. Jer, samo za njega smrt je konačan nestanak.
*****
Ono što mora da bude nije nesreća. Nesreća je samo ono što ne mora biti, a ipak se dogodi. Nesreću uvek izazivaju ljudi. Priroda vlada onim što biti mora.
*****
U civilizaciji imitacije života, čovek je i sam imitacija – veštačka tvorevina.
*****
Što mora biti nije za strah. Za strah je samo što ne mora biti, a ipak se događa.
*****
Prestao je večni rat prirode i čoveka. Čim je shvatio svoju moć čovek se prema prirodi počeo ponašati kao prema slučajnoj i nesnosnoj rogobatnosti u uređenom poretku veštačkih stvari, u svetu vlastitih proizvoda, koji bi, inače, bez prirode bio savršen.
*****
U prirodi vlada Otac Hronos (Slučaj) i Majka Gea (Haos). U ljudskom svetu, Slučaj i Haos, uzrok i posledica očajanja pred apsurdom, u njenom, temelj okrutne ravnodušnosti događanja.
*****
Vreme postoji prividno, blagodareći dejstvu kauzaliteta (uzroka i posledica), koje su ga zahtevale za svoje procese, a zatim i zbog ideje Cilja kojoj je čovek te procese podvrgavao. (Kao što prostor ne postoji bez predmeta koji ga svojim odnosom određuju.)

Vreme je pomoćna tvorevina uma u koju je smeštena ljudska istorija, bez njega nerazumljiva. Ono je poslužilo propasti da se izvede, nije ga prouzrokovalo, kao što zvezde ne eksplodiraju zato što se u vremenu okreću, već što se duž njega pokoravaju prirodnom zakonu, po kome izvesmi uzroci, u međuvremenu takođe i posledice nečeg, izazivaju druge posledice, uzroke trećim i tako u beskonačnost, izbeživu jedino propašću i uzroka i posledica. Lančana forma kauzaliteta priroda je svake propasti.
*****
Samo je čoveku dano da postoji bez ikakvih razloga.
*****
Nelogično je preduzimati nešto zašta se unapred ne zna kako će ispasti. Međutim ljudska je navika da od posledica svojih činova saznaju da li ih je uopšte valjalo činiti.
*****
Šta vredi razumeti opšte značenje jednog jezika i njegovog rečnika, a ne moći pojmiti pojmove među kojima se ovaj kretao? Ili neke od njih same za sebe i pojmiti, a da im smisao u sistemu mišljenja ostane nedokučiv. Kako nekoga ubediti da je krug najsavršeniji oblik, ako on poznaje samo pravu liniju i u njoj vidi krajnji domet geometrije? Kako preporučiti nešto nezamislivo?
*****
Šta vredi istina ako je neprimenljiva?
*****
U ljudskoj istoriji sve su velike ideje počinjale od jednog čoveka koji je razume. Ako jedan razume, razumeće ih još nekoliko. A to je za početak dovoljno. Sve su velike ideje počinjale tako. Kao zavere nekoliko odabranih umova. Širile su se tek kasnije. Milom ili silom.
*****
Neizvesnost je izvesnost s one strane logike. Ona je najviša i najdublja stvarnost. Bezdna crna rupa, velika materica začeća u kojoj kao u grobu počivaju sve Dimenzije, sva Vremena, svi Svetovi, svi Oblici, sve Mogućnosti. Sve što je bilo, biva i biće. Kao i sve što nikad biti neće.
*****
Postoji večna potraga Vrste za Snom i Spasenjem, za Bogom.
*****
Kada neizvesnosti nestane, sa njom nestaje i nada.
*****
Ako čovek i ne sazna šta će biti smrt, možda će jednom shvatiti šta je bio život.
*****
Smisao života je isključivo ljudska izmišljotina, možda i potreba, ali koliko stvarna, koliko izmišljena, nise mogu dokazati ni milioni godina postojanja ljudi. Priroda umire kada se ’pokvari’, a ne kada više nema ’šta pametno da radi’. Potok umire kada presuši, ne kada više nema šta da navodnjava ili kada iščeznu ribice koje u njemu plove.
*****
Neizvesnost je tajna ljudskosti.
*****
Oročenost u vremenu je bitno svojstvo čovečnosti.
*****
Kod ljudi je često upravo besprekorno funkcionisanje motivacije dovodilo do omašaka, pa i teških nevolja. Jer kod njih je greška mogla značiti i dobru nameru koja se van njihove volje izopačila u rđav čin ili sa njihovom voljom, uz još uvek lepu nameru, u posledicu koju samo oni, opštem mišljenju protivno, smatraju dobrom.
*****
Čovek greši iz zle ili dobre namere, usled neznanja ili emotivnih predrasuda, često i slučajno. Polje njegovih motiva je beskonačno.
*****
Od početka čovečanstva uvek je postojala neka greška, neka zabluda koja se terala kao istina. Kad bi se doteralo do kraja, greška se uviđala, ali je sve već bilo završeno. Ostajalo je uvek da se pokuša sa drugom greškom, novom zabludom.
*****
Dugom upotrebom uma ljudi nisu ništa pametniji postali, ali su neki od njih bar shvatili koliko su malo pametni.
*****
Duša nema nikakvu upotrebnu vrednost, osim da ljudima, kako izgleda otežava život.

Thursday, July 12, 2007

Vreme čuda





Neke ideje iz romana "Vreme čuda" Borislava Pekića; izbor Ljiljana Pekić.

Reči imaju dejstvo srazmerno onome ko ih izgovara i onome ko ih sluša.
*****
Borislav Pekic Exhibition Brochure 2000Bog sve može. U njemu su sadržane sve suprotnosti. Da bi uistini bio Bog, mora on jednovremeno biti vidovit i ćorav, gluv i oštrouh, pokretljiv i uzet. Isto tako mora postojati i ne postojati. To su principi na kojima je sazdana njegova sveobuhvatnost i svemoć, dve ravnopravne ose njegove božanske prirode.
*****
Ako je sve, Bog ne može biti samo muškarac nego i žena.
*****
Da li ima leka koji uništavajući zlo onesposobljava i njegove klice? Ko može znati kada će ponovo proklijati da nas upropasti?
*****
Guba je dubokorena boljka, koja se slična grehu ne zadržava na površini, nego prdire u samu suštinu napadnutog mesa, pa ponekad i mišljenja.
*****
Za gubavce nema nade, nema isceljenja, nema povratka. Guba je neizlečiva.
*****
Čisti i nečisti nemaju ničeg zajedničkog osim greha koji je u vidu uskog, jednosmernog mosta Tvorac podigao između njih. I kao što se čisti groze gubavaca, tako se i gubavci s pravom i razlogom groze zdravih.
*****
Bog ne može biti pametniji od naroda koga je uzeo u zaštitu, i inteligencija takvog naroda samo ponavlja promućurnost božju u onom stepenu u kome je ima on sam. Narodi imaju onakve bogove kakve zaslužuju, a bogovi biraju one narode koji najviše odgovaraju njihovoj sopstvenoj prirodi.
*****
U svakom ma i najsitnijem kamenu, biljci i stvoru živi naš Bog.
*****
Apatija se naročito ogavno ispoljava u potpunom odsustvu lične higijene, koja razvija onaj opak, maligni izgled koji postiže svako zlo koji se ničim do čudom ili čarolijom ne može zaustaviti.
*****
Ako nema zagrobnog života sa svim svojim sistematizovanim sankcijama i nagradama, nema nikakve svrhe osim idealne biti dobar i poštovati zakone, a pošto ćemo u smrti svi biti jednaki, zao biti ima smisla, jer to donosi neposrednu korist.
*****
Vetar zaboravlja kamilu koju je ubio, ali sve dok ne ugine, kamila pamti oluju zbog koje umire.
*****
Koliko budala zapušta imanje na zemlji misleći da ih na nebu očekuje neko unosnije, ne postaju bolji ovde nadajući se da će na nebu za to imati više vremena i prilike, ne žive kao pravi ljudi, jer su ubeđeni da će to postati tek kad umru, i ne umiru kao pravi ljudi, jer uobražavaju da smrću tek počinju ono što njome samo završavaju.
*****
Ni sadukeji ni Mesija (dogmaticima) nisu ni najmanje vodili računa o ličnim željama. Oni su bili ovejani idealisti, njima nije bilo važno šta košta njihovo hiljadugodišnje carstvo ni koga košta, nego ko će ga i kako uspostaviti. A što će pri tom mnogima od nas po leđima pucati, to je bilo sporedno, jer na kraju krajeva leđa su ipak bila naša a ne njihova.
*****
Šta je ljubav u grešnom svetu do izopačenost, šta je slava do poniženje, šta čast do beščašće, vrlina do porok, hrabrost zločin, milosrđe saučesnik propasti. U drugom, očišćenom svetu i Juda će biti drukčiji.
*****
Od čuda se ne zahteva da pomažu već da menjaju, a od onih najvećih ne da izopačuju sadašnjost već da razgrađujući je grade budućnost.
*****
Boga nema. Nema i svi su izgledi da ga neće ni biti. Bogu se ne žuri, njega ništa ne boli. Bog nas u presudnom trenutku napušta.
*****
Sve je bilo uzaman: čuda, proroci, propovedi, žrtve, lišavanja. Svet nije spasen, praroditeljski greh nije spran.

Wednesday, July 11, 2007

Misli o budućnosti

Misli Borislava Pekića o budućnosti (iz raznih dela); izabrala Ljiljana Pekić.

Došli smo do takve tačke da i najtrivijalniji naučni pronalazak, da i najnevinija tehnička prednost koju u svom razvoju postižemo, predstavlja potencijalno veliku opasnost za našu budućnost. Zar su oni koji su pronašli prskajući losion, kojim se ljudi na plažama štite od ultravioletnog zračenja, ikada pomislili da pedeset parova koji se, na plaži, tim losionom prskaju učestvuju u uništenju ozonskog omotača od koga zavisimo, od koga zavisi život na Zemlji isto onoliko koliko jedan prolazak supersoničnog aviona?

Zar su pronalazači plastike ikad pretpostavili da će najveći problem te materije, biti u gotovo nemogućnosti njenog uništenja? I mnogi lekovi koje pronalazimo lagano počinju da nas ubijaju.
*****
StonehengeZa poslednjih stotinu godina jedini pokret nade je ekološki, koji dobija izvesna politička značenja ali, nažalost, predstavlja jedini pokret od nekog formata, od nekog značaja, za budućnost čovečanstva.

S druge strane u svetu u kome živimo sa njegovim pravilima igre, ako taj pokret ne bude došao na politički nivo i ne bude imao političku snagu kojom će svoje zahteve i da postavi i da sprovede, onda je on praktički besmislen.

Dakle, nalazimo se u situaciji da jedan pokret nazivamo jedinim pokretom nade, a s druge strane očekujemo da on uspe samo ako prihvati pravgila igre jednog starog, preživelog i na smrt osuđenog sveta. To je paradoks, ali taj paradoks leži u osnovi našeg položaja.
*****
Tek ako bi zamislili da je svet u kome živimo mašinski, da u sebi ne poseduje iskru života, da je to samo privid života, čija je pokretljivost davno programirana, shvatili bismo da su njegove tvorevine, njegova istorija, njegove osnovne tendencije, njegov duh upravo takvi kakvi bi i bili i morali biti da je on zaista tek jedna animirana materijalnost. Tada bi njegova budućnost izgledala mnogo logičnija, a kraj ma koliko infaustan i beznadežan, razumljiviji.
*****
Za budućnost treba da se postaraju oni što dolaze, jer ona će biti njihova.
*****
Proizvoditi ili umreti, formula je – danas. Sutra će biti: proizvesti i umreti.
Prekosutra neće biti ništa.
*****
Kada smo najzad, posle pola veka života u podzemlju humanosti, do nje, do te svetlosti dospeli, s razočarenjem smo ustanovili da ona potiče od vatre koja nam zatvara izlaz. I naša situacija danas je unezverenost ljudi koji su do izlaza iz laguma stigli, ali napolje ne mogu. Naš je izlaz u plamenu, i mi koji smo se u lagumu održali, izgorećemo na njegovom izlazu.
*****
Mi vidimo realnost, samo nam to ništa ne pomaže. Skakač koji je već u vazduhu ne može se zaustaviti, pa vratiti na strart da bi skočio u nekom boljem pravcu, pravom cilju. Pre ili kasnije pasti mora. Pitanje je samo koliki će mu biti skok, koliko će trajati .
*****
Čovek i ako pada mora mahati rukama. Uvek, naime, postoji mogućnost da će na vreme, pre konačnog pada, naučiti da leti.
*****
Otkrivanje prošlosti je važno jer je u njoj naša definisana budućnost. Bukvalna, apsolutna, kopiji podobna rekonstrukcija bilo kakve, tekuće ili minule stvarnosti je nemoguća. (Ona je nemoguća, jer bi bila demijurška, ali ona je i nepoželjna jer bi umetnost učinila bespredmetnom.) U dobrom istorijskom romanu reč je o rekonstrukciji (tačnije reinkarnaciji) njenog duha.

Istorijski je roman magijski pokušaj vaspostavljanja Duha iščezlog vremena, kroz njegove realne odnose, činove, ideje, osećanja i stanja. Ne da se pokaže kako je to doba izgledalo, već kako je bilo – Njima, ne Nama.
*****
Od budućnosti očekujem najmanje – da je uopšte bude. Najviše – što i Talmud. Mudra nas knjiga upozorava da smo osuđeni, ne samo na nesavršenost, nego i na nedovršenost. Dano nam je da na Delu radimo, ali nam nije dano da ga završimo. Čak ni da znamo hoće li se ikad i kako završiti. Radimo na demokratiji, na Delu i u tome nas niko ne može zaustaviti.

Ali nam ni uspeh niko ne može garantovati. Jer, ne radimo na uspehu nego na Delu. Ako je Delo vredno uspeha, on će doći. Savršeno je nevažno hoćemo li mi u njemu uživati. Uživaće drugi, a to je smisao rada na Delu.
*****
Pripremamo ili uobražavamo da pripremamo dobru budućnost svojoj deci, a o toj deci ništa ne znamo. Nju uopšte ne uzimamo u obzir. Gradimo svet prema svom liku, a kd budu oni što dolaze trebalo u njemu da se nastane, može se dogoditi da ga nađu tesnim, rđavim, nakaznim ili smešnim, što je još gore. Šta vredi što delamo za budućnost kad nismo u stanju da ocenjujemo sa gledišta budućnosti.
*****
Knjige koje ne stimulišu misao su kao hrana koja puni stomake, ali nas ne hrani. takve knjige samo opterećuju mozak kao što od nekorisne hrane samo stomak pretovarujemo. Šteta je dvostruka, misleći da smo hranjeni, ne jedemo dobru hranu i slabimo, a ono što uzimamo čini nas bolesnim.
*****
Ideologije XX veka i politika do te mere su zatvorile i zamutile naše vidike da mi živimo u apsolutnoj magli. Došli smo do takve tačke da i najtrivijalniji naučni pronalazak predstavlja potencijalno veliku opasnost za našu budućnost.
*****
Budućnost je prošla. Tu budućnost oduzela nam je naša prošlost. U tom pogledu čovečanstvo liči na čoveka koji pada sa vrlo visoke zgrade, lica okrenutog nebu. Beskraj neba zavarava ga u pogledu prostora ispod njega. On misli da ima i prostora i vremena ispred sebe. Nema ga.

Sav prostor i sve vreme nalazi se već iza njega, a utisak da ga ima proizilazi otuda što je on okrenut na pogrešnu stranu i stalno okrenut svojoj prošlosti. Da je okrenut na pravu stranu, da je licem okrenut svome padu, on bi video da je kraj vrlo blizu.
*****
Budućnost je uvek skrivena u prošlosti, samo nas zablude o linearnom vremenu, antropocentrizam našeg umstvovanja o tzv. dimenzijama, sprečava da prošlost vidimo ispred sebe, a budućnost kao nešto kroz šta smo već prošli.
*****
Budućnost će ili biti kao sadašnjost, pa nas neće trebati, ili se od nje razlikovati, pa nas neće razumeti.

Tuesday, July 10, 2007

Razmišljanja o apsurdu

Razmišljanja Borislava Pekića o apsurdu (iz raznih dela); prikupila Ljiljana Pekić

Apsurd je krug. Ali, od kruga vidimo samo deo lučne linije, pa nam se čini da ona ima smisla i da nekuda vodi. Obećavajući krivu, u kojoj se ni prošli ni budući krug ne prepoznaje, vidimo duge prave i iza sebe i ispred sebe.
*****
Andy Warhol-SkullApsurd je nepodnošljiv za um, i bolan za osećanja. Skraćujemo svoje prave da bi ih, u krivljenju koje opažamo, sprečili u obrazovanju kruga. Jer, čak i kada krug ne priznajemo, duboko smo ga u sebi svesni. Ponekad mislimo da je krug samo naznačen, da još nije opisan. Nadamo se da ga možemo sprečiti u zatvaranju. Varamo se. Ne možemo ga zaustaviti. Jer, on se već zaokružio. Ne jednom. Bezbroj puta. Svaka tačka, u kojoj smo, završezak je jednog kruga i početak drugog.
*****
Apsurd je nerazrešiv. Čim se razreši on više nije apsurd, pa se ne sme reći ni da je postojao. Razrešiv apsurd je contradictio in adjecto.
*****
Ako pod realizmom podrazumevamo odsustvo ciljeva, osim onih koji su nam dostupni, onda je to jedno podljudsko orijentiranje. Credo qui absurdum je najuzvišeniji princip ljudskog duha i jedina garancija njegove pobede. Napredovati ne znači gmizati od jednog do drugog duhovnog meridijana nego Kirkegorovski riziko, Prometejska pljačka tajne, samoubilački skok u neizvesnost, avantura apsurda, kome svojim prisustvom pridajemo značenje.
*****
Verujem u ono što je apsurdno, jer se samo u apsurdne stvari može verovati. Ostale se znaju ili ne znaju.
*****
Nije smisao apsurda da se čovek oseća apsurdno, nego da je time nepropravivo oneraspoložen: apsurd koji bi se prihvatio lojalno, ne bi bio ni najmanje apsurdan u pogledu osećanja; bio bi to indolentan stav svesti prema svetu.
*****
Apsurdnost je stalan imanentan oblik moje egzistencije. Naša svemoć je samo duhovna, u svemu ostalom mi smo nemoćni. Sa gotovim instrumentima slobode mi smo sasvim i nepovratno sudbinski, mitološki.
*****
Jesmo li mi od apsurda napravili moderan mit, koji bi trebalo da ozakoni i definiše našu budućnost, kao što su drevni mitovi ozakonjavali i definisali našu sadašnjost. Da li je on, dakle, naše univerzalno izvinjenje za tzv. prinudne i neizbežne promašenosti naše egzistencije. Jedna filosofska poezija u kojoj se konzervira u empiriji propala zabluda antropozentrizma.
*****
Neobično je da je osnovni sadržaj svake filosofije apsurda ubek bio u tome da se tom apsurdu nađe smisao, a ne da se apsurd kao takav prizna. Dakle, u svakoj od tih filosofija krila se jedna bazična protivurečnost. Umesto da to bude zaista filosofija apsurda, koja će taj apsurd dovesti do univerzalnog obeležja naše egzistencije i našeg ljudskog opstojanja, mi smo stalno pokušavali da mu nađemo neki smisao.
*****
Apsurd ne može smisla imati. To nije samo pojmovni nego i sadržajni contradictio in adjecto. Priznati apsurd znači učiniti potpuno besmislenim naše postojanje, a to je jedina i prava konsekvencija filosofije apsurda. Sve drugo je alibi, sve drugo je pokušaj da se od filosofija apsurda napravi neka druga filosofija.

Dakle da se jedan optimistički pogled na svet, putem čitave jedne pesimističke terminologije prokrijumčari u filosofiju. Krajnji oblik ovih napora je nalaženje baš u apsurdu najvišeg smisla postojanja, proglašavanje apsurda za onaj bitan uslov našeg takozvanog napretka u onom smislu u kome se u savladavanju kompleksa inferiornosti usput stvaraju velika dela.
*****
Vrednost stvarima može se odrediti tek kada one prođu. Tek se u prošlosti među njima uspostavlja izvestan sistem vrednosti koga sadašnjost u kojoj se događaju onemogućuje, a o kojima budućnost u kojima će se oni tek dogoditi daje lažnu predstavu. Razlozi, oni koreni apsurda, zato su uvek iza nas, iza tačke u kojoj trenutno stojimo. Ispred nas je beskonačno polje mogućeg, jedna praznina koju mi i ne znajući ispunjavamo slikama, projekcijama prošlosti.
*****
Sutra je velika obmana. U prvom redu zato što će ono bezuslovno jednom postati juče, a onaj munjeviti trenutak u kome će ono biti danas, to je jedina njegova faza koja bi nas se morala ticati, ali koju najčešće i ne opažamo. Upravo stoga nama vladaju i održavaju nas sećanja i nada, dva otpora duha apsurda, ali i dve najbitnije potpore apsurdu, jer bez sećanja i nade, apsurda ne bi bilo. Ali bez sećanja i nade ne bi vredelo živeti. Pa smo opet na istom.
*****
Saznanje bilo čega, osim konačne tajne, koja je nedostupna (mi čak ne znamo u čemu se ona zapravo sastoji) – nekorisno je. Ono samo povećava obim naših – neznanja. U tome je paradoks uma, i koren onoga što zovemo duhovnim apsurdom čovekove situacije.
*****
Zaboravljamo da onaj ko u toj meri kao Dostojevski spoznaje apsurd čovekove pozicije, mora upravo poznavanjem tog apsurda spoznati i komiku te pozicije, jer apsurd nije ništa drugo nego komičan nesporazum između bića i egzistencije.

Monday, July 09, 2007

Ideje o pisanju

Misli Borislava Pekića o pisanju (iz raznih dela); izabrala Ljiljana Pekić

Istina je da način na koji mislim određuje način na koji ću pisati, ali i način mog pisanja određuje način na koji ću o tom pisanju misliti. Kako ga iskustvo neprestano remodelira važi on jedino sada i jedino za sebe.
*****
A. Kiefer-BooksZa mene je pisanje jednovremeno način saznavanja i u književnom kodu saopštavanje tog saznanja, i proces i rezultat procesa u istoj književnoj formuli. Ako se i kada moja spoznaja menja, menja se od knjige do knjige i moja književnost kao njena forma.
*****
Kada bi me danas neki mlad pisac pitao šta je važno u našem pozivu, ja bih mu rekao – sve i svako. Svako vam ume po nešto reći, od svakog možete nešto naučiti. I nema budale koja nema svoj zvezdani trenutak. Zato držite oči i uši otvorene, nemojte slušati samo sebe, učite se najpre živeti i misliti, a pisanje će doći samo po sebi.
*****
Ponovo se vratilo vreme preciznosti. Biti tačan više nije banalno. Banalno je biti uopšten Banalno je, na primer, napisati: „Izvestan čovek učinio je izvesnu stvar u izvesno vreme i na izvesnom mestu, pošto je u drugo izvesno vreme izašao iz izvesne kuće“.

Kad nas radio, televizija i novine stidljivom preciznošću obaveštavaju svakog dana koliko je ljudi i kojih i gde poginulo, pa ponekad i zašto, pisac više nema hrabrosti ni obraza da prizna kako savršeno ništa ne zna o svom junaku koga je tek iz kuće pustio. I onda nam da bi to sakrio piše da je to bilo u pet časova. I to sada može biti smešno, neumesno, nepotrebno, ali nipošto banalno.

Ništa po sebi ne može biti banalno, banalnost je osobina našeg duha, a ne stvarnosti kojom se on bavi. Banalnost je u onome kako stvari primamo, a ne u tome kakve one jesu.
*****
Kratka priča je kao kratak život. Mora biti puna da bi imala smisla. Duga priča kao i dug život može imati praznina, a ipak nešto da znači. U kratkoj priči sve stvari paradoksalno ne moraju biti jasne, samo misao mora, odnosno ideja zbog koje je pisana. U dugoj ta misao može i ne biti sasvim jasna, ako su ostale stvari jasne, ona će se držati.
*****
Kratka priča je munja, koja udara iz vedra neba, tamo gde je roman - grmljavina koja se približava iz daleka. Ona nije kratka ni dobra zato što je formalno, jezički redukovana, već što je koncentrisana, redigovana tematski. Što njeno vidno polje sužavanjem dobija na jasnoći i intenzitetu, što tim sužavanjem gubi na obimu posmatranja. Zato, i opet paradoksalno, kratka priča ne mora biti priča, ali roman – mora. U njoj mora da se zna šta se radi, čak i ako se ne radi ništa, u romanu se može raditi nešto, čak i ako se ne zna šta. U njoj se mora misliti čak i bez misli, u romanu ne mora ni sa njima.
*****
Uvek sam smatrao da umetnost može da odgovori na suštinska pitanja savremenog čoveka koliko i ma koja druga duhovna disciplina: teologija, filosofija, sociologija, ili ma koje moralno učenje. U prvom redu stoga što je književnost, pored ostalog, i filosofija u svom estetičkom korelatu, ona je takođe i primenjini moral, izvesna moralna sugestija, čak iako joj je programski mrska uloga propovednika, misionara i reformatora.

Ako se izražavam književnom rečju činim to u svojoj ukupnoj egzistenciji, koja je razume se, najpre umetnička, ali je istovremeno i psihološka, moralna, socijalna, politička, a iznad svega metafizička. Književnim delom zacelo izražavam stvarnost u nekom od njenih meni pristupačnih standarda, ali i ne sa manjim prisustvom u strukturi dela, izražavam i sebe – svoj stav prema toj stvarnosti – stav koji deluje kao suma mojih metafizičkih, moralnih i socijalnih iskustava, uređenih prema nekom estetičkom načelu.
*****
Šta je stvarnost? Sjajna šansa da rukopis ovde-onde popravimo.
*****
Umeti što kompleksnije, što dublje razmišljati povodom onoga što pišete, umeti sagledavati sve aspekte jedne teme i sve mogućnosti za njen razvoj do konačnog značenja svakako je veoma značajno, ali isto tako je značajno umeti se u tome i zaustaviti, jer mora da postoji jedna granica, jedna piscima nevidljiva granica, vidljivija možda samo njihovom instinktu, preko koje komplikovanje materijala, bez obzira šta na drugoj strani u značenju dobijali, može da osakati delo.

Sunday, July 08, 2007

Ideje o piscima IV deo

Misli o piscima Borislava Pekića (iz raznih dela); izabrala Ljiljana Pekić

Ne verujte mnogo planovima pisaca. Menjaju se oni kao i njihove sudbine.
*****
Duchamp_Old AticVoda, naime ne postoji da bismo mi imali šta da mešamo s vinom, već zato što su se izvesni elementi našli u hemijskom procesu. I ja, dakle, kao biološko biće, ne živim da bih ostvario neki smisao – osim onog koji sam sebi natovarim, ili me s njim svet zavede – već zato što sam rođen, a nisam pušten odmah da umrem, nego sam ostavljen za neku drugu priliku.

I ja, dakle, ne pišem da bih, dobrovoljno ili prinudno, uzeo učešća u nekom opštem smislu, već zato što time najefikasnije sam od sebe sakrivam njegovo nepostojanje. Pisanje se tako izjednačuje sa crnom maramom preko očiju, koja nas, na humanom gubilištu, štiti od istine metka ispaljenom samo za nas.
*****
Piše li pisac zato što misli da ima nesto značajno, korisno, interesantno da kaže, ili što je na vreme shvatio da ne ume praviti cipele koje će neko kupiti, uvek je pomalo neizvesno. Ima i jednih i drugih. Srećan sam što poznajem neke koji su svoj dar uistinu osetili kao pozvanje, i koji ga savesno i uspešno tako i koriste.

Zavidim im sve više, ukoliko sve manje verujem u moć reči i vrednost naših istina. Iskreno žalim što ne osećam nikakvu tvoračku vatru koju ne bih mogao zameniti drugom, obaveze kojih se, bez kajanja, ne bih umeo odreći, nista od onog što bi ovaj moj “trud kojim se trudim” izvelo iz “muke duha” i dovelo do neke “koristi pod suncem”.
*****
Kada sam ja kazao da mi je stalo da čitalac u mojim knjigama uživa? Ne uživam ni ja, pa se ne žalim.
*****
“Princip nemešanja” je bitan da bi delo moglo živeti svojim, a ne piščevim životom, izražavati svoje, a ne piščeve istine. Prirodne istine jednog dobrog književnog dela večne su i univerzalne, a piščeve najčešće i ograničene i prolazne. Ali, ovo nemešanje nema nikakve korespondencije s nemešanjem u strukturu dela, koje kao da izvesne škole piscu preporučuju. Prvo nemešanje vodi prirodnom Redu, drugo neprirodnom Haosu.
*****
Moralna odgovornost savremenog intelektualca i pisca je u - vršenju dužnosti. A njegova najviša dužnost u zadovoljavanju savesti, svoje mere za dobro i zlo. I to bez obzira na posledice. Po njega, razume se, ne po svet. Jer su poznati i oni, i intelektualci među njima, koji su, tokom zadovoljavanja vlastite savesti pomorili milione, a sami uspeli da umru u krevetu.
*****
Ja odvajam čoveka i građanina od pisca. Mislim da piscu treba mnogo više opraštati, a građaninu – ništa.
*****
U potrazi za univerzalnim, do kojeg mi je stalo, nemam nikakve potrebe da se udaljujem sa Balkana, mog lokalnog literarnog područja, izvora mojih nadahnuća, mog jezika, mog porekla i mojih mitova. A tamo gde je pisac tamo je i Univerzum (njegov, dabome, jer za pisca nikakav drugi i ne postoji). Balkan, dakle, poseduje bar toliko univerzalnog koliko i ma koji drugi deo sveta, pa možda, usled svoje geografije i istorije, i nešto više od te univerzalnosti od nekih drugih, bez kojih je univerzalan često samo – vazduh.

Baš ovo Poluostrvo čuda, uprkos zloj sudbini, ili baš njoj zahvaljujući, svetu dalo tri titanske civilizacije i fundamentalne kulture (u okviru jedne pogrešne orijentacije, naravno, ali šta se tu može), helensku, vizantijsku i osmansku, dok je ostatak Evrope, sa izuzetkom Apeninskog poluostrva, za isto vreme, uspeo da namakne jedva jednu jedinu, i to ovu koja nas danas usrećuje.
*****
Piscu ideologija nije potrebna. Njemu su potrebni mašta, strpljenje i razumevanje. A ni dobar život nije mu naodmet. Muka me hvata od teorija prema kojima se samo pod mukama prave dobra dela.
*****
Od svog duhovnog učitelja Tomasa Mana sam nastojao da se naučim spoju skepse, apsolutne umetničke ozbiljnosti i poštovanja forme.
*****
Ne verujem u teoriju stvaralačke patnje, bar u tom smislu da je ona obavezna prethodnica nekih budućih nadahnuća. Naročito u onu koja predodređuje pozive. Ni grobari ne umiru ništa lakše samo zato što su tako blizu smrti. Lekari takođe. Ne verujem u nevolju kao isključivog učitelja života. Možda i sreća može čoveka nečemu naučiti.
*****
Ja bih voleo da ne budem posmatran, a naročito slušan, nego da budem čitan. Ako ičeg od mene ima vrednog, to je u mojim knjigama. Sve ostalo je – kalo.
*****
Pisac se prema bilo kome i bilo kakvom društvu i pojavljuje isključivo kao građanin, i sav njegov odnos (pasivan, pozitivan, negativan, ambivalentan) prema poretku stvari u tom društvu potiče u prvom redu iz njegovog građanskog statusa, koji deli sa svim drugim članovima zajednice, nemajući pri tome privilegije, ni u pogledu koristi, ni u pogledu dužnosti. Samo političari, samo oni koji smatraju da su pozvani društvo da grade, imaju i naročite obaveze prema njemu. Pisac ih nema. Postoji samo status čoveka i građanina, i on je odlučujući za naš moralni, duhovni i socijalni izbor.
*****
Onaj smisao na koji kao na lisičiji trag pisac želi da uputi čitaoca, nije u pružanju nazovi verne slike jednog mrtvog vremena – u naporu da ostanem pravedan uspeo bih jedino da postanem bezosećajan – jer to vreme, uostalom, još uvek traje, i trajaće i kad nas više ne bude bilo; on je u autentičnosti osećanja tog vremena.

Sve i kada bi hteo, kada bih, uzmimo, sebi za cilj propisao da budem nepristrasan, nezavisan, nepristupačan, bezok kao terazijama opterećena Pravda u starovremenskim sudištima, i da se pošto-poto uzdržim od nedostojnog uplitanja u ono što neskromno proglašavam stvarnošću, a što je samo jedna od njenih meni dostupnih izvesnosti, sasvim različita, pri tom od neke njene druge, takođe punovažne i punopravne izvesnosti prijemčive recimo za vas (cilj, kako se vidi, i inače nedostižan), taj ravnodušan postupak, ni bogovima svojstven, ne bi bio izvodljiv; da ga primenim morao bih najpre da se odreknem svoje ličnosti, čije se najčovečnije svojstvo sadrži baš u opredeljivosti i sposobnosti izbora.
*****
Za pisca, a čini mi se u odgovarajućoj meri i za svakog čoveka, nemoguće je da živi jednim i nepromenljivim životom: on je uvek pomalo i ono o čemu sanja ili piše (opet dakle sanja) kao što je ono o čemu sanja ili piše (sanja dakle opet) uvek pomalo i on.
*****
Kada pisci odlažući pero posle blagoslovene reči “Finis”, “Završetak” ili “Kraj” (ne znam da li mi je ijedna druga tesnije za srce prirasla), zlovoljno moraju da konstatuju da ti pod konac postrojeni nizovi reči privedenih najzad kraju, ta mravlja vojska slova sva uterana u mravinjak pohabanih pojmova, za čija se konačna značenja nikad nećemo odlučiti, nije knjiga koju su nameravali da napišu, i da će njena urođena suština, u tek dovršenoj, svakako izvitoperena, u najmanju ruku nepotpuna, biti obelodanjena u nekoj idućoj.
*****
Ljudi koji pišu pisma u času kada se njihova pisma čitaju, već su mrtvi, u svakom slučaju sasvim su drukčiji nego što su bili dok su ih pisali, dakle, opet na svoj način mrtvi. Ako se čuvaju i sređuju po datumima i imenima pošiljaoca, izgledalo bi kao da se pravi neka vrsta kolumbarijuma, kamenog golubarnika, sa poređanim urnama dragih pokojnika ili sa njihovim iscerenim lobanjama.
*****
Čovek nije penzioner, to nije nikakvo zanimanje. On je penzionisani knjigovođa, penzionisani ministar, penzionisani profesor, radnik, sudija, nameštenik, ali ne penzioner.
*****
Posle 1848. nebo nije bilo nastanjeno jedino „mit den Engeln and den Spatzen“ (anđelima i vrapcima) kamo ih je uputio oduševljeni Hajne nego i njime lično. Posle 1848. pesnik je shvatio da se čovek nikad ne sme odreći svog prava na nebo, koje je isto toliko nepovredivo koliko i pravo na hleb.
*****
Piscima ostaje da budu slobodni u granicama socijalističke ideje, kao što su mazge koje pokreću dolap sloboden u granicama užeta! KAKVA SLOBODA?!
*****
Šta znači sloboda pisca u društvu koga je prinuđen da brani?! Šta znači sloboda koja se može koristiti samo u jednom, od politike izabranom smeru ?! Šta to vredi jednu jedinu misao moći kazati na hiljadu načina ?! Zbog toga ta misao neće postati neka druga ! Uvek ostaje ona jedna jedina misao.
*****
Fantastična definicija slobode jednog komunističkog pisca : «Sloboda u granicama ideje!» postaje smešna kad mora da vlada piscima koji nisu komunisti. Prirodno je da se moja sloboda kreće u ‘granicama ideje’. Ali moje ideje ! Ne ideje na koju sam osuđen !
*****
Vernopodanička sloboda, to je sloboda jugoslovenskih pisaca. Ali istina retko koga hrani. Utoliko pre se isplati biti konformista.
*****
Pitati pisca da li bi i pod kojim uslovima pristao da se odrekne nekih – kad smo kod toga, ma kojih sadržaja – isto je što i tražiti od lekara da vam kaže pod kakvim bi uslovima pustio svog bolesnika da umre uprkos Hipokratove zakletve i dobrih izgleda da ga izleči.

Saturday, July 07, 2007

Beseda S. Obradovića

Beseda Saše Obradovića povodom dodele stipendije iz „Fonda Borislav Pekić“ na dan 2. jula 2007. godine.

Poštovana gospođo Pekić,
Uvaženi članovi žirija, dame i gospodo,

Izuzetna mi je čast što sam se našao među dobitnicima nagrade koja nosi ime velikog Borislava Pekića, prvog klasika srpske postmoderne književnosti, uz čije smo knjige koja supruga i ja proveli mnoge uzbudljive časove.

Borislav PekicRekao bih da je naša prava čitalačka avantura započela onog dana kada sam iz biblioteke Doma kulture Studentski grad u našu sobu doneo tri knjige: Očevi i oci Slobodana Selenića, Kad su cvetale tikve Dragoslava Mihailovića i Vreme čuda Borislava Pekića.

Pa sad zamislite kakav je to književni praznik morao da bude! Bio sam tada student Pravnog fakulteta, pred kojim je stajao strogi svet pravnih normi i logike, a sa druge strane – zavodljivi literarni svetovi, koji su se umnožavali sa svakom pročitanom knjigom. Svet granica i svet beskraja.

I upravo su Čuda Borislava Pekića bila ta koja su me duboko poremetila i u jednom vremenu što je tek slutilo na sukobe, u bitnoj meri oblikovala moj čitalački ukus i kasniju poetiku. Sve je moglo biti dovedeno u pitanje i sve je opet moglo da zadrži formu u čijoj smo lepoti beskrajno uživali. Zahvaljujući Borislavu Pekiću postao sam ozbiljan čitalac.

Dozvolite mi sada da nešto kažem o ovoj nagradi koja se u vidu stipendije dodeljuje novim piscima. Koliko mi je poznato, to je u našem društvu jedini primer ulaganja u sam proces književnog stvaranja. Nije ovde reč samo o finansijskoj podršci, koja je piscima svakako važna, već o pažnji, o ukazanom poverenju i ozbiljnim očekivanjima da nova knjiga bude dobro napisana.

A kad se pogledaju imena prethodnih dobitnika stipendije, postaje jasno da je Fond Borislav Pekić zapravo regrutovao novu generaciju srpskih pisaca, koja je time preuzela obavezu da očuva kvalitet naše književnosti, da pokaže koliko kao generacija vredi i, možda, da stvori nešto novo. Zato želim da izrazim duboko poštovanje i zahvalnost ljudima iz Fonda koji su tokom proteklih godina ulagali napore da ova stipendija opstane.

Gospođo Pekić,
To je poduhvat dostojan srpske književnosti, u kojoj mi, novi pisci, tek pokušavamo da ostavimo svoje tragove.

Hvala Vam na poverenju koje ste mi ukazali.

Thursday, July 05, 2007

Beseda na dodeli stipendije

Beseda Borivoja Adaševića povodom dodele stipendije iz „Fonda Borislav Pekić“ na dan 2. jula 2007. godine.

Poštovana gospođo Pekić, uvaženi članovi žirija, dame i gospodo,

Zahvalan sam vam na časti koju ste mi ukazali. Ona za mene, dakako, predstavlja podstrek za dalji rad, ali i opomenu da o stvarima o kojima pišem i govorim, razmišljam dublje, olako ne izričući sud, jer nas je – neka mi to bude dopušteno da kažem ovom prilikom – to olako izricanje suda o koječemu i dovelo na dno ambisa, dakle, do onog mesta na kom smo koliko juče bili.

Naime, mora se konstatovati činjenica da, uprkos svim problemima koje je donelo novo doba, pisac još uvek ima ulogu onoga koji izriče sud a njegova se reč i dalje, sa većom ili manjom pažnjom, meri u javnosti.

Okean pisceve ostavstine .jpgProteklo nam je vreme pokazalo šta se sve može desiti kada se određeni broj intelektualaca igra političkim angažmanom, bez jasne predstave koliko to zla i kome, može doneti, te sam pri stavu da vreme koje dolazi, nama koji pišemo u Srbiji i na srpskom jeziku, mora obeležavati jedna umerenost u stavovima i duboka promišljenost onoga što ćemo kao neku vrstu poruke, uhu koje sluša, govoriti.

U Starom Rimu je za roba kazivano da je on instrumentum vocale, pisac poslednjih decenija je u većem broju slučajeva bio upravo to, oruđe koje govori, u potpunosti instrumentalizovan od strane političkih oligarha, ponižen i bez snage da izjasni ono što je istinski bila njegova misao.

Kada to kažem, otvaram silom prilike, pitanje konformizma koji je žario i palio srpskom književnom scenom prethodnih nekoliko decenija, devastirajući kriticizam koji se možda nikada nije zatomio u srpskoj kulturnoj matrici.

S druge strane, pisci koji kritički razmišljaju oduvek su na srpskoj književnoj sceni imali ves u pozadinskoj četi, istinabog, možda su sa tog mesta bolje ukazivali na kukavičluk pisaca koji su ljude na front vukli, kada su se sa fronta preplašeni vraćali, ali su, ipak, oduvek bili marginalizovani, bez jasne recepcije i svakako bez punog uvažavanja.

No, moglo bi se tako u nedogled, svakom novom rečenicom otvarajući novo pitanje, ukazujući na novi problem s kojim su se suočavali ili se suočavaju savremeni srpski pisci. Nasuprot svima njima a poput jedne ugledne predstavnice svetske političke teorije, Hane Arent, koja je u svet intelektualizma uvela ono što se naziva mišljenjem bez oslonca, Borislav Pekić razmišlja nezavisno i donosi stavove koji se oslanjaju na njegovu viziju sveta.

Čoveka koji razmišlja, knjige Borislava Pekića u najmanju ruku ispunjavaju radošću, jer nema u njima ni nadmenosti sveznajućeg intelektualca, ni skromnosti monaha, već filantropskog, jamačno više nego što je to njihov autor bio spreman da prizna, i toliko znanja i književne veštine da im se teško može pronaći pandan u evropskoj literaturi novijeg doba.

Danas mi – kada već stojim na ovom dostojnom mestu kao poeta laureatus – ostaje nada da će to delo, delo Borislava Pekića, toliko vredno i obimno, postati ugaoni kamen nekog novog intelektualizma koji nastaje u ovoj našoj zemlji, pod čijom će se svetlošću mladi intelektualci pripremati za svet ideja, društvenih i političkih problema i učiti građanstvu i toleranciji, pritom sam svestan da je Borislav Pekić umesto tolerancija radije govorio dobar odgoj.

U tom dobrom odgoju i leži rešenje za latentnu opasnost ponovne pojave nekog zla na ovom prostoru, u produhovljenju ovdašnjih žitelja, govoreći simbolično, nalazi se ključ kojim će se zaključati ta Pandorina kutija.

Hvala Vam i što ste, dodelivši mi stipendiju Fonda „Borislav Pekić“, učinili da se ta zlokobna kutija, na tren, za mene učini zaključanom.

Ideje o piscima-III deo

Misli Borislava Pekića o piscima (iz raznih dela); izabrala Ljiljana Pekić

Bitku sa realnošću, koju ovako ili onako vodi svaki pisac, ne dobija se kapitulacijom. Između “Hladnokrvno” Trumana Capota i “Ulisa” Džems Džojsa prostor je beskonačan.
*****
V.Stoss-VanityAko društvo sadrži humanističku tendenciju u svom razvitku, onda mu humanistički angažovani pisci ne mogu smetati. Oni su u stvari njegova pretpostavka. Zatim, nemojmo izgubiti iz vida da pisci nikada nisu u sukobu sa idealima jednog društva, nego sa njegovom realnošću. A ta realnost, ma kakva da je i ma kakve izglede pružala, nikada ne može biti objekt obožavanja.
*****
Neću da krijem da sam u ličnom životu priličan puritanac s malo razumevanja za ljudske slabosti, ukljućujući i sopstvene. U svojoj literaturi, međutim, trudim se da što dublje i dalje pomerim granice poimanja sveta kakav stvarno jeste. Ja ne umem da mrzim niti da prezirem ličnosti svojih romana, čak i kada bi one, da u našem životu borave, bile čudovišta.
*****
Smatram da sjajne knjige, angažovane kao i neangažovane, ne izvinjavaju ličnu izolovanost pisca iz života njegovog društva, njegove nacije i čoveka uopšte. Isto onako kao što duboke Sokratove misli nisu ovoga oslobodile dužnosti da za njih umre, a niti, dok su u njemu još sazrevale, da se bori kao vojnik za Atinu, čiji će ga demos ubiti.
*****
Trudim se da se samo izražavam, da postavljam suštinska pitanja savremenog čoveka, ali mi nije moglo izmaći da to činim na naročit način. Kao tužilac koji bi već svojim govorom kaznu izricao.
*****
Uticaj stvarnosti na pisca, mada podsticajan, najčešće je nepovoljan već i zbog prirode književnog rada, koji je orijentisan prema zlu, i kojem je takozvano dobro tek ona logički nužna ali krtajnje neinteresantna polovina stvarnosti. »Negacija je piščev familijarni oblik prihvatanja stvarnosti«.
*****
Pisac je čovek koji lako može da upadne u zamke sopstvene taštine, a to je ljudska osobina koju smatram najpogubnijom. Zato se tudim, svesno, disciplinovano i tako reći programski da taštinu isključim iz svog ponašanja, iz svog mišljenja.
*****
Ja nisam čovek inspiracije, za mene je knjiga misaoni posao, možda i filosofski.
*****
Funkcija pisca – ja je ne vidim. To nije radio-aparat da funkcioniše ili ne funkcioniše. Obdelavati svoj vrt jedino je što se može. Možda će mimo njega jednom neko proći, u očima poneti sliku, u nozdrvama neki miris od kojeg će imati kakve koristi, to je sve. Književnost se ne uči. Ništa više stvarno ne uči. Za svako učenje davno je kasno.
*****
Pisac je šizofrenik koji, za razliku od kliničkog, ne samo da za svoju nevolju zna već od nje i živi. U tom pogledu ne razlikuje se on od čoveka koga je patuljast rast odveo u cirkus. Pisac, takođe, nije humanist po definiciji. Ako jeste, to je – po izboru. Zabluda da je i po definiciji potiče od toga što se bavi ljudima. Ljudima se bave i dželati, ali to ne znači da ih moraju obožavati.
*****
Ne verujte bez rezerve piscu kad govori o svojoj literarnoj metodologiji, emotivnoj biografiji ili krvnoj vezi između personalnog iskustva i njegovih knjiga, pogotovo kad izlaže svoje »poglede na svet«, jer oni se menjaju od romana do romana, ponekad i od tržišta do tržišta.

Umetničko iskustvo nije što i životno, premda ga se dotiče. Iz drugog se ne može govoriti, iz prvog ne vredi. Zato verujte knjigama, nikad njihovim piscima. Ne tvrdim da i pisci ne mogu doći do izvesnih životnih istina, ali su, po sili svog polifonog poziva, primorani da u knjigama ubedljivo zastupaju i sasvim oprečne, među njima i krajnje mrske, i da se u njih uživljavaju do mere koja sve istine čini mogućim, ali nijednu izvesnom.

Da bi moćna ostala, Moć ne sme razumeti protivrazloge. Pisac je na razumevanje osuđen. A onaj ko sve Istine razume, nijednu nema.
*****
Pisca ne treba slušati, nego čitati.
*****
Život sam utrošio da izbegnem vezu između umetnosti i života, da nju oslobodim sebe, još više sebe – nje. Ja mislim da je sjajno (bar za mene) što se ne držim vlastitih ideja, jer moja borba protiv mesijanstva, mitologija i dogmatizma borba je, zapravo, protiv samog sebe. Ja sam misionar, mirotvorac i dogmatik koji odbija sudbinu …
*****
Kad god sam temu birao, a do nje sam dolazio mahom razmišljanjem, idući od ideje prema faktima, a ne od fakata ka ideji (drugi je proces, jamačno, prvom prethodio, ali sam ga obično bio nesvestan), za mene je osnovno pitanje bilo – kako da joj nađem odgovarajucu književnu formu. To je često odnosilo dosta vremena, ponekad manje od priprema (takozvanog dokumentovanja i istraživanja relevantnih fakata), ali više od pisanja. Kad god sam uspeo da pronađem formu adekvatnu materijalu, uspeo sam i književno; gde god je postojala diskrepancija između forme i sadržine, škripalo je.
*****
I u mojim romanima, u kojima je dokument u nekakvom prvom planu, on nije – bitan. Tu je zbog ubedljivosti, zbog atmosfere, zbog kolora, ne zato da kroz njega sprovedem priču. Priča se sprovodi drugim putevima, a dokument je tu i tamo potpomaže, ponekad i vraća stvarnosti iz koje bi ona da pobegne u spekulacije o njoj. Uostalom ja se dokumenta nikada nisam slepo držao. Ponekad uopšte nisam.
*****
Za dobrog pisca sve što nije najbolje – ne valja. Za mene lično, ne valja – uopšte. Kad slab pisac napiše nešto najbolje što može, to je dobro. Kad dobar pisac piše gore nego što može, to je – slabo.
*****
Pošto prvo gradim ideju, a tek posle karaktere koji će je kroz priču sprovesti, ili u njenom literarnom formiranju učestvovati, prirodno je da ih ne mogu nalaziti na ulici. Nalazim ih u sebi. Obično kao segmente raznih karaktera koje sam upoznao, o njima čitao, ili ih izimaginirao. Oni su himere, amalgami raznih realiteta. Njihova stvarnost ne potiče iz života, svakako ne potpuno, nego iz razmišljanja o životu.
*****
Ja nisam ovde da izazivam “fina” osećanja, nego da u književnoj formi govorim o realnosti, kakvu je ja vidim. A onda, ni gnušanje nije baš tako rđava reakcija. To je ipak neki odnos prema stvarima. Najstrašnija je ravnodušnost.

Wednesday, July 04, 2007

Ideje o piscima-II deo

Misli o piscima Borislava Pekića iz raznih dela; izabrala Ljiljana Pekić.

Personalna odgovornost se može zadovoljiti samo potpunim skladom kritički raspoložene autorove ličnosti i njegovog dela. I to mimo svih drugih uslova.
*****
Pisac realno može da odgovara samo pred sobom, i već su u toj odgovornosti sadržane druge, u meri koja je moguća.
*****
Rocky_FreedomZa pisca je odnekud gotovo sramota da je bio srećan bar onih dvadesetak godina pre nego što je počeo da piše. Takvi se zahtevi, međutim, ne postavljaju drugim profesijama. Jedino je pisac istine morao da uči od života. Svi drugi su ih mogli dobiti u školi.
*****
Empirija, s kojom se mi pisci u svojim knjigama mičimo, serija je Roršahovih mrlja, u čijoj objektivnoj ali nepristupačnoj stvarnosti svako od nas vidi drugi sadržaj, stvarnost koja se često bitno razlikuje od stvarnosti u očima drugog posmatrača, a po svoj prilici i od ’stvarnosti po sebi’.
*****
Optimizam pisca koji stari uvek je sumnjiv.
*****
Pišem utoliko upornije ukoliko mi se ono što napišem odbija od strane izdavača.
*****
Pišem tzv. knjige, debele i dosadne, ali srećom, neće to niko videti. Budući da me niko više u Jugoslaviji neće štampati, ostaću pisac sa NIN-ovom nagradom, koji je nažalost i na štetu naše kulture, nestao sa scene, usled personalnih razloga. Možda bi se o meni pisalo ako bih se obesio o jedno englesko drvo, u jednom engleskom parku, jednog sivog starog dobrog engleskog dana. Ja se, međutim, neću obesiti, i tako ću propustiti poslednju šansu da ostanem u književnosti bar kao veliki obešenjak. Možda bih se i obesio, ali ko bi se onda starao o mom cveću?
*****
Veličina jednog pisca ne mora uvek stajati u upravnoj srazmeri sa njegovim karakterom.
*****
Kompjuter će, nadam se, od mene uskoro preuzeti i sastavljanje knjiga, jer je pametniji i brži. Osim toga ne troši koliko ja. Ne puši, ne pije, koristi jeftinu struju i to u skromnim količinama, a povrh toga, i mnogo bolje od mene izgleda.
*****
Mislim da bi se kompjuter moga upotrebiti za pisanje izvesnih knjiga. Sud i policija, uz pomoć ideološke komisije sastavili bi disk koji bi upozoravao kad god bi se napisalo nešto nepoćudno. U savršenijem obliku bi se moglo na ekranu odmah pokazati kakve neprilike očekuju pisca.
*****
Najgora kazna za taštinu pisca – kaznu u paklu, koja možda samo neke ne bi uplašila: pisac bi morao za čitavu večnost da čita samo svoju knjigu; uz sav komfor, poludeo bi brzo.
*****
Večna zabluda svih pisaca, pa čak i pisaca dopisnica – svi oni i pisci romana, i pisci reklama, i pisci zakona (pa čak i oni što svoje misli ostavljaju na diskretnim mestima u WC) očekuju sa podjednakim žarom da će biti čitani. I ne samo čitani već i pročitavani.
*****
Ma gde i ma kako živeo, pravi će pisac uvek pripadati istoriji i sudbini svog naroda.
*****
Pesnik je glasnik svog sela i glasnik sveta. Nemoguće ga je proterati u ništavilo. Možete ga jedino oterati u slavu. Ima znakova da Moć ovu istinu počinje da shvata.
*****
Govoriti o piscu u tuđini nije što i govoriti o ma kom čoveku u toj tuđini. Za ljude je jezik pomoćno sredstvo egzistencije, prilagodljivo zajednici u kojoj se živi. Za pisca je ono – jedino. On može sve promeniti, pa i zemlju, no, osim izuzetno, ne i jezik svojih dela. Dugo biti izvan kruga maternjeg jezika rizik je.

Spona sa poreklom i tlom genetska je, mitska. U ljudskim i umetničkim iskušenjima ona antejski obnavlja istrošenu snagu. Van zemlje životodavno korenje se suši, izvora te obnove nema. On postoji samo u memoriji, a memorija je groblje i, kao i svako groblje, za život nije. Stoga pisac u tuđini hoda oštricom brijača između novih iskustava i starih uspomena, dva jedina vrela njegovog nadahnuća. Hoće li nova iskustva razoriti uspomene ili ih oploditi boljim razumevanjem, neizvesno je.
*****
U načelu, pisac ne izražava samo svoje već i neko opšte iskustvo. Oba izviru iz realnosti. Težinom kamena potonuti u realnost opasno je kao i, poput eha ili sene, živeti van nje. Da, zbunjen, od nje ne pobegnem, ali da u nju ne potonem, izgubim nezavisnost mišljenja i sposobnost da svoje teme izdignem do izvesne univerzalnosti, bez koje nema umetničke istine, izmakao sam se da tu realnost svoje zemlje i njene sudbine, osmotrim i sa strane.
*****
U unutrašnjem, građanskom ratu, što se u svakom piscu vodi, između racionalnog i iracionalnog, naučenog i doživljenog, preuzetog i podmetnutog, možda lažnog ali možda i istinitogt, lične i književne savesti, građanskog i umetničkog morala, slobode i cilja, mojeg i opšteg, inspiracije i plana, ratu između stvarnosti koja teče i stvarnosti koja u vama najčešće stoji, a iznad svega nesporazumu između uobraženja svemoći i stvarne bespomoćnosti da se izrazite, dobra knjiga je dar slučaja.
*****
Ono što mislim da pisci ne smeju da dozvole, nikada, ni pod kakvim okolnostima, jeste da njihova dela budu u službi politike. Ono što oni pišu, osim žurnalistike, osim onog što je čista politika, to ne bi smeli da stave u službu politike. To je uvek rđavo. Međutim, kao građani, isti smo kao i drugi ljudi, imamo iste obaveze da se borimo za nešto kao građani.

Tuesday, July 03, 2007

Nagrada iz Fonda

Žiri za dodelu dve ravnopravne stipendije iz Fonda Borislav Pekić u sastavu: Ljiljana Pekić, Vladislava Gordić Petković, Predrag Palavestra (predsednik), Gojko Božović i Mileta Prodanović, na sastanku održanom 20. juna 2007. godine, doneo je jednoglasnu odluku o dobitnicima.

B.Pekic_London 74.Stipendija je ustanovljene pre petnaest godina kao stimulacija, autorima srednje i mlađe dobi. U skladu sa javno objavljenim propozicijama, na konkurs je u predviđenom roku stiglo ukupno 38 prijava, koje potvrđuju visok ugled stipendije i zanimanje autora za književni rad u svim oblastima kojima se bavio i Borislav Pekić.

Žiri je odlučio da književnu stipendiju Fonda Borislav Pekić za 2007. godinu ravnopravno dodeli:

Borivoju Adaševiću (rođen 1974) iz Požege, za sinopis romana “Krfska novela” i
Saši Obradoviću (rođen 1968) iz Haga (Holandija), za sinopsis romana “Vrt ljubavi”.

Stipendije su uručene dobitnicima na dan Pekićeve smrti 2. jula 2007. u Beogradskom dramskom pozorištu pred prepunom salom Pekićevih prijatelja i čitalaca, u 20.00 sati. Uvodnu reč je održao g. Nebojša Bradić, upravnik pozorišta koji je govorio o Borislavu Pekiću kao i vezi tog pozorišta sa njim. Momentano se daju sa velikim uspehom tri Pekićeva komada u Beogradskom dramskom pozorištu.

Posle obrazloženja koje su pročitali predsednik žirija g. Predrag Palavestra, g-đa Vladislava Gordić-Petković i g. Gojko Božović, besede su pročitali i dobitnici stipendije.

Na kraju je bio predstavljen od strane g. Gojka Božovića, urednika ovog broja, i novi 4. broj godišnjih “Anala” Fonda Borislav Pekić za 2007. godinu. U sadržaju ovog broja koji ima 395 stranica nalaze se sledeći prilozi:

IZ ZAOSTAVŠTINE
Borislav Pekić: “U traganju za Elevsinom ili Građenje Arga (Beleške o VII knjizi fantasmagorije “Zlatno runo” koje je priredila Ljiljana Pekić;

VREME REČI
Laslo Blašković: “Turnir grbavaca”

ČITANJA
Slobodan Vladušić: “Nepodnošljiva lakoća znakova. Sistemi znakova u Pekićevom “Hodočašću Arsenija Njegovana”
Vladislava Gordić-Petković: “Odvratna starost. Pekićev “Čaj u pet”.
Sabina Gjergel: “Problem ‘drugog’ /‘različitosti’ u prozi Borislava Pekića.
Maja Cvijetić: “Pekić i Orvel. “1999”-“1984”.

PEKIĆ I KOMENTARI
Bogdan Rakić: “Ja sam svojim ranim radovima hteo da udavim jednu revoluciju”: ‘oslobođenje i prve poratne godine, jesen 1944/ljeto 1946’.
Branko Lazarević: “Rat, revolucija, demokratija i umetnost” (Priredio Predrag Palavestra). Napomena uz raspravu “Rat, revolucija, demokratija i umetnost”.

KRITIKE
Damjana Mraović-O’Hare: “Pekićevi romani u Americi”.
Srđan Vučinić: “Pekić, dramski pisac (‘Borislav Pekić, Roboti i sablasti’, 2006).
Ivan Radosavljević: “Pekić i Biblija (‘Jasmina Ahmetagić: Antropopeja. Biblijski podtekst u Pekićevoj prozi, 2006’)

ARHIV
Veselin Marković: “Jasna i dosledna priča”.
Mića Vujičić: “Aerodrom ‘Borislav Pekić’.

BIBLIOGRAFIJA
Ljiljana Pekić i Milena Marković: “Bibliografija Borislava Pekića”.

HRONIKA
Olga Krasić-Marjanović: “Jedan ispunjem život”.

U foajeu Beogradskog dramskog pozorišta posetioci su mogli da vide i izložbu Biblioteke grada Beograda koja je bila povodom 15-godišnjice smrti Borislava Pekića pre nekoliko meseci izložena u biblioteci.

Posle svečanosti izvedena je prvo predstava “Razred” Matjaža Zupančića, a potom je priređen i koktel.

Monday, July 02, 2007

Ideje o piscima-I deo

Misli Borislava Pekica o piscima (iz raznih dela); izbor Ljiljana Pekic

Nemoguće je na putu ka istini postavljati ikakve zahteve, ikakve uslove, i ikakva ograničenja, a da na njih jedan pisac, jedan umetnik dobrovoljno pristane.
*****
R. Magritte-This isn't a PipePrava se bitka vodi u glavi, za pisaćim stolom. Svaki pisac za nju zna i svakome od njih poznato je koliko su ti građanski ratovi, koje čovek vodi sam sa sobom, teži i opasniji od svakog spoljnjeg. Koliko je za pisca važnije da jednoj liniji svoga romana da odgovarajuću formu, nego da takvu formu da nekom argumentu koji će uzeti u zaštitu njegovo delo.
*****
Kada je sam sa svojim delom, pisca se ne tiče ni jedna sloboda koju ne određuje to delo. Svi ideali moraju ustupiti tada težnji da se postigne ona najviša estetička sloboda, sloboda forme, u koju će vaš sadržaj, slobodno izabran, najprirodnije i najslobodnije da se oseća i izrazi.

Ja time ne tvrdim da se jedan društveni ideal ne može izraziti jednim književnim delom. Ja samo hoću da kažem, da bi se on izrazio kako valja na estetičkom nivou mora taj društveni ideal biti, ne samo deo građanske ličnosti pisca, nego i njegove književne ličnosti. Mora kroz tu književnu ličnost naći svoju formu.
*****
Pisanje je i način razmišljanja o svetu. Razmišljanje, međutim, zahteva odnosno pretpostavlja inspiraciju, ne samo provokaciju. Nismo svi sposobni da o stvarnosti koja nas okružava ili ispunjava razmišljamo sami bez ikakve pomoći, da bez posredstva i posrednika upoznajemo, odnosno saznajemo svet. Potrebno je da nas tuđe misli o svetu inspirišu, da nas na prave probleme upute mudriji i obavešteniji ljudi od nas.

Težiti svevno programski za nekom originalnošću, kao da je ona tako često moguća, a da pri tom ne odvede u pseudo-originalnost ili verbalne nebuloze modernističkih žderaća lotosa, dakle težiti programski za nekom originalnošću kao bitnom osobinom vlastitog dela, znači novo staviti iznad istine, samosvojnost iznad lepote. Znači arogantno prezreti sveukupno ljudsko iskustvo, kome mi kao pisci tek posredujemo.
*****
Tek kada bi uspeo da preživi svoju smrt, pisac bi imao nešto stvarno da kaže.
*****
Kad čovek ne piše, onda govori o tome kako treba pisati.
*****
Pisac je šizofrenik koji za razliku od ostalih zna za svoju nevolju i na njoj zarađuje za život. U tom pogledu ne razlikuje se on od onih kojima je prirodan deformitet odredio zanimanje, od čoveka koja je patuljast rast odveo u cirkus.
*****
Nikad sasvim ne verujte piscu kad govori o svojoj literarnoj metodologiji, nikada kada ispoveda svoju emotivnu biografiju ili vezu između te biografije i svojih knjiga, pogotovo kada izlaže svoj pogled na svet, koji se često menjaod romana do romana, jer vi nikada neće znati ko govori – on ili kroz njega njegovo delo – on ili njegov literarni dvojnik.
*****
Literarno iskustvo nije isto što i životno iskustvo, a većina pisaca govore iz ovog prvog.
*****
Verujte knjigama, ali nikad njihovim piscima. Ne tvrdim da pisci ne mogu doći kao i drugi ljudi do životnih istina, ali budući da ne dolaze do jedne nego do mnogih – putem svoje literature u svom životu, oni ih se ne mogu držati. Oni pisci koji to pokušavaju od svog života čine haos. Istine su protivurečne, tako im životi postaju protivurečni i haotični.
*****
Zabluda da pisci moraju biti humanisti i da su pisci samim tim humanisti što su pisci, potiče od toga što se oni bave ljudima, a ne od toga što ih i nužno moraju voleti. I ključari po zatvorima bave se zatvorenicima, ali to ne znači da ih moraju obožavati. Zabluda potiče i od naše antropocentrične uobraženosti. Otkriće da se vasiona ne okreće oko zemlje ničem nas nije naučila.
*****
Nemam poverenja u književne generalizacije, ni u kakve uostalom, pogotovo ako ih predlažu pisci.
*****
Sebe smatram piscem ideja. Ideja o stvarnosti, ne piscem stvarnosti.
*****
Čovek kao pisac ne sme imati veću, mada može imati drukčiju slobodu od one koju ima kao pripadnik jedne zajednice. Ako je ima onda je to privilegovana sloboda i prvi stadijum njenog gubljenja. Umetničku slobodu smatram neotuđivim delo građanskih sloboda, a građanske slobode osnovnim uslovom za umetničke.
*****
Šta može pisac „danas i ovde“? Ponekad može nešto danas, ali tada ne i ovde. Ponekad, pak, može ovde, ali ne i danas. Ali „danas i ovde“ nikad ne može ništa.

Sunday, July 01, 2007

Ideje o literaturi-IV deo

Misli o literaturi Borislava Pekića iz raznih dela, odabrala Ljiljana Pekić.

Književna tema je stvar osećanja koje se predstavlja kao ideja (za njih obratno). Ali varijacije mogu biti razvijane jedino ako pisac raspolaže mnogobrojnim odnosima sa temom, ako je prima svim oblicima svoje refleksije. Obrazovanje, znači interes, omogućuje da se ti odnosi pre uspostavljanja saznaju. Malo je pisaca koji ne priznaju da dobar deo svojih novih ideja nema za svoju pojavu da zahvali starim. Jedna naizgled indiferentna reč – provocira bujicu. Jedna ideja – filosofiju. Jedan šum – simfoniju i odblesak – sliku.
*****
S.Renard_Vanitas2U literaturi se preterano često i sa prizvukom opominjanja čuje zahtev za jasnoćom. Tvrdi se da je jasnost realizam i obratno! Da li je najpre utanačeno šta valja podrazumevati pod tim pojmom? Ono što je za Sokratove savremenike bilo jasno, sasvim lucidno, za nas je prilično mutno – mnogi temperamenti ili akt u grčkim tragedijama nama postaje jasan tek u procesu jednog reverzibilnog objašnjenja, tek po restauriranju celokupnog podneblja u kome se taj temperament ispoljavao svojom osvetničkom ili ma kojom drugom patetikom. Kakve relacije spajaju jedan zahtev za jasnoćom izražen od Platona, Darvina ili nekog modernog semantičara? Jednom buržuju iz 1848. Bodler je bio nejasan, za mrzovoljnog Tolstoja je 99% svetske proze i poezije bila obična mutna voda. A koliko od tog istog Tolstoja razume ruski mužik?
*****
Trideset do trideset pet godina je vreme u kome treba stupiti u javnost. Pisac se tada još nije pretvorio u činovnika, a prestao je da bude drekavac. To su godine u kojima se susreću strast i razum. Pisci i revolucionari uvek imaju vremena za čekanje – jedino naučnici moraju da se žure.
*****
Realizam je ‘prepisivanje’ fakata. Drži se naivno da je dovoljno jednu činjenicu prepisati, pa da ona bude realna u pravom kao i u privremenom svetu. Pri tome se zaboravlja da dobar deo ‘stvarnosti jedne činjenice’ nije stvarnost njena po sebi, nego ‘stvarnost sistema u kome deluje’. To znači da je, ako bismo želeli sada naša činjenica deluje i u našem svetu, neophodno preuzeti zajedno sa njom i ceo sistem u kome ona živi. Kada bi se čitav ‘objektivni sistem činjenica’ mogao jednostavno preneti u umetnikov svet onda bi se ‘stvarni svet’ mogao još jednom stvoriti, što je očevidno nemoguće. Preinačenje, ono što ortodoksi nazivaju ‘unakažanje’ činjenica, preduslov je valjane umetnosti. Činjenica mora da se adaptira na ‘svet u svesti’ pošto je migrirala iz ‘sveta van svesti’ (oneobičavanje).
*****
Pisanje može postati strast – i to je dobro, iako poročno. Međutim, to nikako ne znači da treba pisati strasno. Pisac mora biti bestrasan, ali ne kao redovnica, nego kao vestalka. Naime on mora posedovati jednu neaktueliziranu strast, jedan zatomljeni žar koji iz beskonačne udaljenosti od razumskog delovanja osvetljava ovo crvenim sjajem.
*****
(str. 46) Držim da za pisca pisanje detektivskih priča ima istu važnost kao i vežbanje skala za pijanistu. Kroz njih pisac stiče izvesno poštovanje prema čitaocu, koje je sklon da izgubi. Osim toga se navikava nalogičnost. Najzad to donosi novaca.
*****
Ne postoji nešto kao pogrešno shvatanje moderne poezije. Postoji samo shvatanje (koje je uvek pravo) i neshvatanje (koje je takođe uvek pravo).
*****
Postoji krug emocionalne poezije shvatljiv većini ljudi, krug koji se razvio negovanjem neposrednog govora i narodnih popevki (Zmaj) i u njemu jedan uži ekskluzivniji krug duševne poezije (Rakić), koja emanira znatno manjem broju i tanjem sloju čitalaca izvesne duševne odgojenosti. (Ovo je pesništvo podređeno muzici kao autentičnom osećajnom izrazu, te se u svojim vrhovima odlikuje izvanrednim svojstvima forme.) Između ovih dveju grupa postoji čulna poezija pod kojom se podrazumeva poezija slike (ono što se kvalifikovalo kao opisno pesništvo), a što odgovara nivou deteta ili urođenika. Znatno uži je krug izmeđuratne cerebralne poezije koja obavlja unutrašnje prevođenje (transkripciju) neraspoloženja u čistu, ali alegoričnu misao, te zahteva izvestan stepen nervne kultivisanosti.

U srcu tog kruga opisan je krug intelektualne poezije čije poimanje pretpostavlja kultivisanost čiste svesti u njenim logičkim formama. Najzad može se naslutiti i najuži krug ovog poetskog sistema (krug koji će svojim približavanjem prostornosti tačke, značiti i kraj svake poezije) opisan izvesnim transcendentnim svojstvima, čije poimanje neće više moći biti zasnovano na kulturi svesti, nego na neposrednom prodiranju u vansvesne (kosmičke, a ne podsvesne) vrednosti.
*****
Književno delo iskazuje i opštu stvarnost i moju protivstvarnost, jer samo ono pruža istodobno i čin i njegov kontekst, obe presudne realnosti u njihovoj sveprožimajućoj međuzavisnosti.
*****
Drama je stvarnost u svom imaginativnom korelatu. Ona je sama stvarnost u dejstvovanju, naravno – imitatorskom, naravno – fiktivnom, i naravno – simplifikovanom, ali ipak u dejstvu koje uzima u obzir sve bitne momente realnosti: prostor, vreme i ljude, i to u žižama njihovog međusobnog ukrštanja (događanjima).
*****
Drama je ili dobra ili loša: dobra ako dotiče autotip stvarnosti, loša ako ga promaši ili ga zanemri (veliki deo savremene dramaturgije koji sa gledišta važnosti po nas, konkuriše cirkuskim lakrdijama).
*****
Flober sa pravom konstatuje da je dobra pripovetka, roman, drama, uvek pisana u obliku piramide, u jednom trenutku, koji će odgovarati svrsi, sve strane piramide (sve komponente proze) teći će se u zajednički vrh. Vrh je rezultanta. Rezultanta je poenta bez obzira da li je prizor, stanje, ideja, događaj.
*****
Ja nikada ne opisujem život. Ja o njemu u književnim slikama razmišljam. Sukcesivni zaključci takvih razmišljanja – moji su romani i moje drame.
*****
Nema nikakvog graničnog kamenja između književnosti i mog života.
*****
Samo intelektualna elita održava literaturu u životu.
*****
Književnost koja u sebi ili sobom ne dotiče izvesne univerzalne istine ništa ne vredi.
*****
Uvek je lakše opisati momenat početka raspada, truljenja jedne iluzije, nego nju u jednoj čistoj formi prikazati. U literarnom, u formalnom smislu, to je teško upravo zbog toga što je naivno. Književnost ne trpi naivnosti, književnost je poezija propadanja.
*****
Nije posao književnosti da jedan narod uči njegovoj istoriji. Posao književnosti je da se bavi sudbinom ljudi, sudbinom čoveka u toj istoriji. I to ne apstraktog čoveka, već određenih ljudi. Sve ostalo je posao istoriografije.
*****
Vrlo često smo skloni da redukcionizmom svedemo stvari na uprošćene šeme i upravo zbog toga izvesni naši junaci romana, kao nosioci velikih ideja izgledaju mrtvi zato što su isključivo nosioci tih ideja, i mi se nikada ne trudimo da potražimo i nekakve intimnije, emotivnije, dublje, lične razloge za pristajanje uz takve ideje. Niko nije prosto pion svojih ideja.
*****
Potrebno je biti upoznat sa što više fakata stvarnog života svog vremena da bi imaginacija uspela da svojim kreativnim sposobnostima stvori pravu literarnu interpretaciju tih fakata, jer bez toga ona ostaje bez svoje hrane, postaje bleda, a zatim nestaje u nebulozama lične filosofije i ličnih emocija.
*****
Umetnost je neka vrsta skrivenog priznanja, skrivene ispovesti. U tom smislu roman je iskustvo u kodovima, nešto poput nedešifrovane linearne „A“ tablice, prastarog predgrčkog pisma. Ja sam i lavirint i onaj u njemu.
*****
Urbani duh se povlači u verizam i nastaje dekorativna urbana literatura, umesto prave urbane literature. Našim piscima nedostaje vizija, imaginacija, snaga da se maše dubljih i većih tema, da se bave uzrocima, a ne pojavama, a iznad svega nedostaje im misaonost, obrazovanje i hrabrost. Ako literatura ne sme da služi jednoj politici, onda ona ne sme da služi ni ma kojoj drugoj.