Beseda na dodeli stipendije

Beseda Borivoja Adaševića povodom dodele stipendije iz „Fonda Borislav Pekić“ na dan 2. jula 2007. godine.

Poštovana gospođo Pekić, uvaženi članovi žirija, dame i gospodo,

Zahvalan sam vam na časti koju ste mi ukazali. Ona za mene, dakako, predstavlja podstrek za dalji rad, ali i opomenu da o stvarima o kojima pišem i govorim, razmišljam dublje, olako ne izričući sud, jer nas je – neka mi to bude dopušteno da kažem ovom prilikom – to olako izricanje suda o koječemu i dovelo na dno ambisa, dakle, do onog mesta na kom smo koliko juče bili.

Naime, mora se konstatovati činjenica da, uprkos svim problemima koje je donelo novo doba, pisac još uvek ima ulogu onoga koji izriče sud a njegova se reč i dalje, sa većom ili manjom pažnjom, meri u javnosti.

Proteklo nam je vreme pokazalo šta se sve može desiti kada se određeni broj intelektualaca igra političkim angažmanom, bez jasne predstave koliko to zla i kome, može doneti, te sam pri stavu da vreme koje dolazi, nama koji pišemo u Srbiji i na srpskom jeziku, mora obeležavati jedna umerenost u stavovima i duboka promišljenost onoga što ćemo kao neku vrstu poruke, uhu koje sluša, govoriti.

U Starom Rimu je za roba kazivano da je on instrumentum vocale, pisac poslednjih decenija je u većem broju slučajeva bio upravo to, oruđe koje govori, u potpunosti instrumentalizovan od strane političkih oligarha, ponižen i bez snage da izjasni ono što je istinski bila njegova misao.

Kada to kažem, otvaram silom prilike, pitanje konformizma koji je žario i palio srpskom književnom scenom prethodnih nekoliko decenija, devastirajući kriticizam koji se možda nikada nije zatomio u srpskoj kulturnoj matrici.

S druge strane, pisci koji kritički razmišljaju oduvek su na srpskoj književnoj sceni imali ves u pozadinskoj četi, istinabog, možda su sa tog mesta bolje ukazivali na kukavičluk pisaca koji su ljude na front vukli, kada su se sa fronta preplašeni vraćali, ali su, ipak, oduvek bili marginalizovani, bez jasne recepcije i svakako bez punog uvažavanja.

No, moglo bi se tako u nedogled, svakom novom rečenicom otvarajući novo pitanje, ukazujući na novi problem s kojim su se suočavali ili se suočavaju savremeni srpski pisci. Nasuprot svima njima a poput jedne ugledne predstavnice svetske političke teorije, Hane Arent, koja je u svet intelektualizma uvela ono što se naziva mišljenjem bez oslonca, Borislav Pekić razmišlja nezavisno i donosi stavove koji se oslanjaju na njegovu viziju sveta.

Čoveka koji razmišlja, knjige Borislava Pekića u najmanju ruku ispunjavaju radošću, jer nema u njima ni nadmenosti sveznajućeg intelektualca, ni skromnosti monaha, već filantropskog, jamačno više nego što je to njihov autor bio spreman da prizna, i toliko znanja i književne veštine da im se teško može pronaći pandan u evropskoj literaturi novijeg doba.

Danas mi – kada već stojim na ovom dostojnom mestu kao poeta laureatus – ostaje nada da će to delo, delo Borislava Pekića, toliko vredno i obimno, postati ugaoni kamen nekog novog intelektualizma koji nastaje u ovoj našoj zemlji, pod čijom će se svetlošću mladi intelektualci pripremati za svet ideja, društvenih i političkih problema i učiti građanstvu i toleranciji, pritom sam svestan da je Borislav Pekić umesto tolerancija radije govorio dobar odgoj.

U tom dobrom odgoju i leži rešenje za latentnu opasnost ponovne pojave nekog zla na ovom prostoru, u produhovljenju ovdašnjih žitelja, govoreći simbolično, nalazi se ključ kojim će se zaključati ta Pandorina kutija.

Hvala Vam i što ste, dodelivši mi stipendiju Fonda „Borislav Pekić“, učinili da se ta zlokobna kutija, na tren, za mene učini zaključanom.