Neke ideje iz romana Borislava Pekića „1999“- 2 deo; izbor Ljiljane Pekić.
Od čuda se ne ište da objašnjava nego da začuđuje.
*****
Gde je jedno, tu je sve. Gde je čovek, tu je čovečanstvo.
*****
U jednom čoveku uvek je i celo čovečanstvo Sva njegova istorija. Prošla i buduća. Sve njegove mogućnosti. Iskorišćene kao i neiskorišćene.
*****
Čovek se nada da će saznati šta je smrt. Kako bi to besmrtnici znali? Zašto bi ih se ticalo?
*****
Ljudima je dovoljna vera u Boga, a sam Bog je nepotreban.
*****
Sa gledišta Celine i Cilja eksperiment na životinjama nije promašen. Za životinje svakako. Samo ko njih pita? Zar su ljudi, za vreme vivisekcije nad životinjama, da bi ostvarili neku svoju svrhu, pitali pacove i zamorce imaju li i oni neku svoju?
*****
Na drumovima izgleda kao da ljudi jure smrt, a ne posao ili zadovoljstvo.
*****
Uz nauku ide nešto osobenjaštva i dosta zlovolje. Nijedan eksperiment sve dok ne uspe, ne ide dobro. Nijedan eksperiment i kad uspe, ne uspeva potpuno. Uvek nešto ostane za drugi koji takođe neće ići glatko. Zlovolja je familijarno stanje nauke, minut zanosa za dvadeset godina čamotinje i očajanja.
*****
Istorija Homo sapiensa i nije drugo nego konfuzna racionalizacija besmislenosti, besmisao idejom napretka podignuta u sfere razuma. Neki smisao, svrha, red, uneti naukom, izgledaju u njoj kao omaške, zablude, stranputice u bespuću.
*****
Samo su ljudi mogli smisliti da uz bilo kakvu usranu muziku, himnu ili ratnički marš umreti je lakše nego u tišini.
*****
Zemlja je živo biće, kao i ljudi. Ne može se trovati bez posledica. Dobre, zdrave zemlje ima sve manje. Naselja se nepotrebno šire i njihova okolina pretvara u industrijsko đubrište. Obradive površine se iscrpljuju tehnikom intenzivnog korišćenja. A onda dopinguje hemikalijama. I čovek kolabira usled preteranog dopinga. Zašto bi zemlje izdržala?
*****
Ima drveća koje raste sto godina, a ubija se za nekoliko sati, pa i brže. Ima vrsta kojima su trebali milioni godina da se razviju, a nestale su za pola veka.
*****
Svetu je izgleda opet jednom dosadio zdrav razum. Nalazimo se prede renesansom ludila kao pogleda na život. Jedino nekim odstupanjem od opšte norme može čovek da stekne nezavisnost. Samo mu je umerena doza sumanutosti vraćala samodostojanstvo u opštoj programiranosti i prosečnosti epohe.
Samo i tu se manifestovao individualizam vremena. Nekada se ludovalo kolektivno. U epskim zajednicama ludila. Na dečijim krstaškim pohodima. U spaljivanju veštica. Sa kaluđerima-flagelantima Velike kuge. U cirkusu Maksimusu, na bizantijskom carigradskom Hipodromu, u logoru Aušvica ili na fudbalskoj utakmici.
Na masovnim relijima fanatizovanih stranaka. Na kriptičnim misama ezoteričnih sekti. U Gulagu ruskog severa. Po revolucionarnim konventima koji su ubijali svoje miropomazane kraljeve.
Od svega toga danas su ostali jedino fudbalski stadioni i po neki parlament. Danas je svakome stalo do vlastitog ludila, do egzotičnosti, ekskluzivnosti i ezoterije u pomami. Biti što luđi nije više krilatica dana. Biti originalno pomeren je – sve.
*****
Za jedan nov život savršeno je svejedno da li je drukčiji mozak ili svet. Svet menja koncept mozga o sebi, pa time i mozak, mozak menja koncept sveta o sebi, pa time i svet.
*****
Kibernetika je sada zaglavljena u jeftinom Sinklerovom modelu, na putu da ostavi računovođe bez posla, a decu zaglupi video-igrama ili ih eventualno nauči kako će brže i inteligentnije u budućem svemirskom ratu ubijati.
No comments:
Post a Comment