Nema gotovo nijednog povesnog fakta koji nije promenljiv, koji se bez ustručavanja na naše oči ne menja, čas u jednom, čas u drugom smeru, kako odgovara ovom ili onom trenutku, ovoj ili onoj potrebi. Čitajući nove knjige o Drugom svetskom ratu, izgleda nam da se on ponovo vodi, ovog puta na drukčiji, reklo bi se uzbudljiviji način nego pri prvom, originalnom vođenju. Fakta doživljavaju genetičke promene kao virusi. Istina je postala predmet dogovora, potrebe, oportuniteta. I Pontije Pilat, prokurator Judeje, imao je pravo kad je od nje oprao ruke.
*****
Samo naivni veruju da je na istorijsku istinu potrebno čekati trideset godina i da će je otkriti otvorene državne arhive. Dokument je stvar čitanja. O događaju postoji serija protivrečnih dokumenata iz kojih se izvode oprečni zaključci. Zavisno od čitača, nešto je dokument ili neupotrebljiva hartija. Dokument može biti podmetnut, jednako kao što ume da nestane.Na gustim i izukrštanim psihostradama memoara i dnevnika ljudi koji povest prave ili u njenoj proizvodnji ovako ili onako učestvuju, česte su stranputice volje i želje. Istorija je mutna i haotična slika pretpostavki iz koje su mnoga fakta, usled nedostatka dokaza, proterana i zamenjena onim što je babi milo.
*****
Političari se slažu u mišljenju da je istina o istorijskom događanju neka vrsta dvostruke štete. Štetan je često već sam događaj. Njegovo iznošenje u javnost štetu samo uvećava. Vojnici im se pridružuju. Poslovni ljudi takođe. Kriminalci i policija već su poslovično diskretni.
Jedini fanatici koji još uvek nekakvu istinu teraju, naučnici su po svojim laboratorijama, izvesni novinari po svojim redakcijama i po neka preživela žrtva istorije koju ne zadovoljavaju sumarna objašnjenja. U većini slučajeva, istina se ne krije. Ona je tek malo drukčija od stvarnosti. Kao i svaka umetnost.
*****
Istorija se bavi prošlošću kao faktom ukoliko može da ga raspozna u emulziji mogućih, ponek i korisnih alternativa. Samo filosofi prošlosti tipa Špenglera igraju proroke budućnosti. Ljudi što proriču prošlost, vidovnjaci unatrag, do sada nisu poznati.
Valjda zato što se čine nepotrebnim. Prošlost se, navodno, poznaje, jer se završila, a što se zna, što je gotovo, dovršeno, smešno je proricati kao da se ne zna, da se tek događa, da još traje. Izgleda, međutim, da ulazimo u orvelijansko vreme u kome će proricanje prošlosti biti ne samo moguće, već i poželjno.
Heroj ili izdajnik može se postati i decenijama nakon što je isteklo vreme u kome se heroizam ili izdajstvo zbilo. Od nauke o utvrđivanju fakata istoriografija tako postaje magija njihovog proricanja. Godine 1944. lako je bilo predvideti da će Kraljevina Jugoslavija biti nakazna državna tvorevima, hybrid nepravednog Versajskog mira i srpske nepravedne imerijalističke politike, i da će život u njoj za većinu građana biti nemoguć. Danas, godine 1989, unosnije je proreći da će taj život opet postati, ako ne baš sjajan, bar snošljiv.
Na nekromanskoj kladionici za suprotan zaključak, verujem, izgubili bismo pare. Godine 1944, takođe, sa sigurnošću se dalo proreći da će narodno-oslobodilačka borba biti uspešna i da će nam doneti socijalističku revoluciju, a ova srećan život. 1989. smemo proreći samo prva dva događaja. U trećem proroštvu moramo menjati pridev.
*****
Istorija je knjiga koju valja čitati s nepoverenjem, a budućnost knjiga koja se ne sme uzeti kao da je već napisana.
*****
U istoriji slepa mržnja nije pouzdan vodič, neobuzdana strast – dobar savetnik, nejasna ideja – buduća jasna stvarnost, a neograničena vera – njen savršen graditelj.
*****
Zapitajmo se, kad čitamo istoriju nečeg što o sebi ništa svojom logikom i svojim jezikom ne može reći, što od naše ne može da se brani, zapitajmo se da li je baš sve tako bilo, da li su stvari uistini izgledale ovako kako ih vidimo, i značile što znače danas, posle nekoliko hiljada, stotina, desetina, pa možda i svega nekoliko godina. Sve dublja neslaganja u istoriografiji i memoarskoj literature Jugoslavije o događajima između 1941. i 1945, pa i kasnije, sve do onoga sto še zbilo skoro juče, i čemu smo očevici, pozivaju nas na sumnju i skromnost u zaključivanju.
*****
Istorija je, dok se događa, svest Vrste. (Ne, dabome, u smislu nevega što je namerno, smišljeno, pogotovu pametno, nego nečega što se, ma kakvo da je, barem donekle zna, vidi, ponekad uviđa i prosuđuje.) Kd se dogodi, odlazi u njenu podstvest. Kao pojedinci, mi živimo bez – iako ne i mimo – istorije. Nismo je svesni i kad živi kroz nas. Nismo je svesni, ne prepoznajemo je i kad u njoj neposredno uvestvujemo, kad je – činimo. To je omogućilo Louis XVI da na dan pada Bastille u svoj Dnevnik zabeleži “Rien” (“Ništa”).
*****
Sentenca da ništa ne pada samo od sebe, čak ni plod sa drveta, nije tačna. Plod ume i sam da otpadne. Potrebno je samo da istruli.
No comments:
Post a Comment