Književna tema je stvar osećanja koje se predstavlja kao ideja (za njih obratno). Ali varijacije mogu biti razvijane jedino ako pisac raspolaže mnogobrojnim odnosima sa temom, ako je prima svim oblicima svoje refleksije. Obrazovanje, znači interes, omogućuje da se ti odnosi pre uspostavljanja saznaju. Malo je pisaca koji ne priznaju da dobar deo svojih novih ideja nema za svoju pojavu da zahvali starim. Jedna naizgled indiferentna reč – provocira bujicu. Jedna ideja – filosofiju. Jedan šum – simfoniju i odblesak – sliku.
*****
U literaturi se preterano često i sa prizvukom opominjanja čuje zahtev za jasnoćom. Tvrdi se da je jasnost realizam i obratno! Da li je najpre utanačeno šta valja podrazumevati pod tim pojmom? Ono što je za Sokratove savremenike bilo jasno, sasvim lucidno, za nas je prilično mutno – mnogi temperamenti ili akt u grčkim tragedijama nama postaje jasan tek u procesu jednog reverzibilnog objašnjenja, tek po restauriranju celokupnog podneblja u kome se taj temperament ispoljavao svojom osvetničkom ili ma kojom drugom patetikom. Kakve relacije spajaju jedan zahtev za jasnoćom izražen od Platona, Darvina ili nekog modernog semantičara? Jednom buržuju iz 1848. Bodler je bio nejasan, za mrzovoljnog Tolstoja je 99% svetske proze i poezije bila obična mutna voda. A koliko od tog istog Tolstoja razume ruski mužik?*****
Trideset do trideset pet godina je vreme u kome treba stupiti u javnost. Pisac se tada još nije pretvorio u činovnika, a prestao je da bude drekavac. To su godine u kojima se susreću strast i razum. Pisci i revolucionari uvek imaju vremena za čekanje – jedino naučnici moraju da se žure.
*****
Realizam je ‘prepisivanje’ fakata. Drži se naivno da je dovoljno jednu činjenicu prepisati, pa da ona bude realna u pravom kao i u privremenom svetu. Pri tome se zaboravlja da dobar deo ‘stvarnosti jedne činjenice’ nije stvarnost njena po sebi, nego ‘stvarnost sistema u kome deluje’. To znači da je, ako bismo želeli sada naša činjenica deluje i u našem svetu, neophodno preuzeti zajedno sa njom i ceo sistem u kome ona živi. Kada bi se čitav ‘objektivni sistem činjenica’ mogao jednostavno preneti u umetnikov svet onda bi se ‘stvarni svet’ mogao još jednom stvoriti, što je očevidno nemoguće. Preinačenje, ono što ortodoksi nazivaju ‘unakažanje’ činjenica, preduslov je valjane umetnosti. Činjenica mora da se adaptira na ‘svet u svesti’ pošto je migrirala iz ‘sveta van svesti’ (oneobičavanje).
*****
Pisanje može postati strast – i to je dobro, iako poročno. Međutim, to nikako ne znači da treba pisati strasno. Pisac mora biti bestrasan, ali ne kao redovnica, nego kao vestalka. Naime on mora posedovati jednu neaktueliziranu strast, jedan zatomljeni žar koji iz beskonačne udaljenosti od razumskog delovanja osvetljava ovo crvenim sjajem.
*****
(str. 46) Držim da za pisca pisanje detektivskih priča ima istu važnost kao i vežbanje skala za pijanistu. Kroz njih pisac stiče izvesno poštovanje prema čitaocu, koje je sklon da izgubi. Osim toga se navikava nalogičnost. Najzad to donosi novaca.
*****
Ne postoji nešto kao pogrešno shvatanje moderne poezije. Postoji samo shvatanje (koje je uvek pravo) i neshvatanje (koje je takođe uvek pravo).
*****
Postoji krug emocionalne poezije shvatljiv većini ljudi, krug koji se razvio negovanjem neposrednog govora i narodnih popevki (Zmaj) i u njemu jedan uži ekskluzivniji krug duševne poezije (Rakić), koja emanira znatno manjem broju i tanjem sloju čitalaca izvesne duševne odgojenosti. (Ovo je pesništvo podređeno muzici kao autentičnom osećajnom izrazu, te se u svojim vrhovima odlikuje izvanrednim svojstvima forme.) Između ovih dveju grupa postoji čulna poezija pod kojom se podrazumeva poezija slike (ono što se kvalifikovalo kao opisno pesništvo), a što odgovara nivou deteta ili urođenika. Znatno uži je krug izmeđuratne cerebralne poezije koja obavlja unutrašnje prevođenje (transkripciju) neraspoloženja u čistu, ali alegoričnu misao, te zahteva izvestan stepen nervne kultivisanosti.
U srcu tog kruga opisan je krug intelektualne poezije čije poimanje pretpostavlja kultivisanost čiste svesti u njenim logičkim formama. Najzad može se naslutiti i najuži krug ovog poetskog sistema (krug koji će svojim približavanjem prostornosti tačke, značiti i kraj svake poezije) opisan izvesnim transcendentnim svojstvima, čije poimanje neće više moći biti zasnovano na kulturi svesti, nego na neposrednom prodiranju u vansvesne (kosmičke, a ne podsvesne) vrednosti.
*****
Književno delo iskazuje i opštu stvarnost i moju protivstvarnost, jer samo ono pruža istodobno i čin i njegov kontekst, obe presudne realnosti u njihovoj sveprožimajućoj međuzavisnosti.
*****
Drama je stvarnost u svom imaginativnom korelatu. Ona je sama stvarnost u dejstvovanju, naravno – imitatorskom, naravno – fiktivnom, i naravno – simplifikovanom, ali ipak u dejstvu koje uzima u obzir sve bitne momente realnosti: prostor, vreme i ljude, i to u žižama njihovog međusobnog ukrštanja (događanjima).
*****
Drama je ili dobra ili loša: dobra ako dotiče autotip stvarnosti, loša ako ga promaši ili ga zanemri (veliki deo savremene dramaturgije koji sa gledišta važnosti po nas, konkuriše cirkuskim lakrdijama).
*****
Flober sa pravom konstatuje da je dobra pripovetka, roman, drama, uvek pisana u obliku piramide, u jednom trenutku, koji će odgovarati svrsi, sve strane piramide (sve komponente proze) teći će se u zajednički vrh. Vrh je rezultanta. Rezultanta je poenta bez obzira da li je prizor, stanje, ideja, događaj.
*****
Ja nikada ne opisujem život. Ja o njemu u književnim slikama razmišljam. Sukcesivni zaključci takvih razmišljanja – moji su romani i moje drame.
*****
Nema nikakvog graničnog kamenja između književnosti i mog života.
*****
Samo intelektualna elita održava literaturu u životu.
*****
Književnost koja u sebi ili sobom ne dotiče izvesne univerzalne istine ništa ne vredi.
*****
Uvek je lakše opisati momenat početka raspada, truljenja jedne iluzije, nego nju u jednoj čistoj formi prikazati. U literarnom, u formalnom smislu, to je teško upravo zbog toga što je naivno. Književnost ne trpi naivnosti, književnost je poezija propadanja.
*****
Nije posao književnosti da jedan narod uči njegovoj istoriji. Posao književnosti je da se bavi sudbinom ljudi, sudbinom čoveka u toj istoriji. I to ne apstraktog čoveka, već određenih ljudi. Sve ostalo je posao istoriografije.
*****
Vrlo često smo skloni da redukcionizmom svedemo stvari na uprošćene šeme i upravo zbog toga izvesni naši junaci romana, kao nosioci velikih ideja izgledaju mrtvi zato što su isključivo nosioci tih ideja, i mi se nikada ne trudimo da potražimo i nekakve intimnije, emotivnije, dublje, lične razloge za pristajanje uz takve ideje. Niko nije prosto pion svojih ideja.
*****
Potrebno je biti upoznat sa što više fakata stvarnog života svog vremena da bi imaginacija uspela da svojim kreativnim sposobnostima stvori pravu literarnu interpretaciju tih fakata, jer bez toga ona ostaje bez svoje hrane, postaje bleda, a zatim nestaje u nebulozama lične filosofije i ličnih emocija.
*****
Umetnost je neka vrsta skrivenog priznanja, skrivene ispovesti. U tom smislu roman je iskustvo u kodovima, nešto poput nedešifrovane linearne „A“ tablice, prastarog predgrčkog pisma. Ja sam i lavirint i onaj u njemu.
*****
Urbani duh se povlači u verizam i nastaje dekorativna urbana literatura, umesto prave urbane literature. Našim piscima nedostaje vizija, imaginacija, snaga da se maše dubljih i većih tema, da se bave uzrocima, a ne pojavama, a iznad svega nedostaje im misaonost, obrazovanje i hrabrost. Ako literatura ne sme da služi jednoj politici, onda ona ne sme da služi ni ma kojoj drugoj.
No comments:
Post a Comment