Ideje o pisanju

Misli Borislava Pekića o pisanju (iz raznih dela); izabrala Ljiljana Pekić

Istina je da način na koji mislim određuje način na koji ću pisati, ali i način mog pisanja određuje način na koji ću o tom pisanju misliti. Kako ga iskustvo neprestano remodelira važi on jedino sada i jedino za sebe.
*****
Za mene je pisanje jednovremeno način saznavanja i u književnom kodu saopštavanje tog saznanja, i proces i rezultat procesa u istoj književnoj formuli. Ako se i kada moja spoznaja menja, menja se od knjige do knjige i moja književnost kao njena forma.
*****
Kada bi me danas neki mlad pisac pitao šta je važno u našem pozivu, ja bih mu rekao – sve i svako. Svako vam ume po nešto reći, od svakog možete nešto naučiti. I nema budale koja nema svoj zvezdani trenutak. Zato držite oči i uši otvorene, nemojte slušati samo sebe, učite se najpre živeti i misliti, a pisanje će doći samo po sebi.
*****
Ponovo se vratilo vreme preciznosti. Biti tačan više nije banalno. Banalno je biti uopšten Banalno je, na primer, napisati: „Izvestan čovek učinio je izvesnu stvar u izvesno vreme i na izvesnom mestu, pošto je u drugo izvesno vreme izašao iz izvesne kuće“.

Kad nas radio, televizija i novine stidljivom preciznošću obaveštavaju svakog dana koliko je ljudi i kojih i gde poginulo, pa ponekad i zašto, pisac više nema hrabrosti ni obraza da prizna kako savršeno ništa ne zna o svom junaku koga je tek iz kuće pustio. I onda nam da bi to sakrio piše da je to bilo u pet časova. I to sada može biti smešno, neumesno, nepotrebno, ali nipošto banalno.

Ništa po sebi ne može biti banalno, banalnost je osobina našeg duha, a ne stvarnosti kojom se on bavi. Banalnost je u onome kako stvari primamo, a ne u tome kakve one jesu.
*****
Kratka priča je kao kratak život. Mora biti puna da bi imala smisla. Duga priča kao i dug život može imati praznina, a ipak nešto da znači. U kratkoj priči sve stvari paradoksalno ne moraju biti jasne, samo misao mora, odnosno ideja zbog koje je pisana. U dugoj ta misao može i ne biti sasvim jasna, ako su ostale stvari jasne, ona će se držati.
*****
Kratka priča je munja, koja udara iz vedra neba, tamo gde je roman - grmljavina koja se približava iz daleka. Ona nije kratka ni dobra zato što je formalno, jezički redukovana, već što je koncentrisana, redigovana tematski. Što njeno vidno polje sužavanjem dobija na jasnoći i intenzitetu, što tim sužavanjem gubi na obimu posmatranja. Zato, i opet paradoksalno, kratka priča ne mora biti priča, ali roman – mora. U njoj mora da se zna šta se radi, čak i ako se ne radi ništa, u romanu se može raditi nešto, čak i ako se ne zna šta. U njoj se mora misliti čak i bez misli, u romanu ne mora ni sa njima.
*****
Uvek sam smatrao da umetnost može da odgovori na suštinska pitanja savremenog čoveka koliko i ma koja druga duhovna disciplina: teologija, filosofija, sociologija, ili ma koje moralno učenje. U prvom redu stoga što je književnost, pored ostalog, i filosofija u svom estetičkom korelatu, ona je takođe i primenjini moral, izvesna moralna sugestija, čak iako joj je programski mrska uloga propovednika, misionara i reformatora.

Ako se izražavam književnom rečju činim to u svojoj ukupnoj egzistenciji, koja je razume se, najpre umetnička, ali je istovremeno i psihološka, moralna, socijalna, politička, a iznad svega metafizička. Književnim delom zacelo izražavam stvarnost u nekom od njenih meni pristupačnih standarda, ali i ne sa manjim prisustvom u strukturi dela, izražavam i sebe – svoj stav prema toj stvarnosti – stav koji deluje kao suma mojih metafizičkih, moralnih i socijalnih iskustava, uređenih prema nekom estetičkom načelu.
*****
Šta je stvarnost? Sjajna šansa da rukopis ovde-onde popravimo.
*****
Umeti što kompleksnije, što dublje razmišljati povodom onoga što pišete, umeti sagledavati sve aspekte jedne teme i sve mogućnosti za njen razvoj do konačnog značenja svakako je veoma značajno, ali isto tako je značajno umeti se u tome i zaustaviti, jer mora da postoji jedna granica, jedna piscima nevidljiva granica, vidljivija možda samo njihovom instinktu, preko koje komplikovanje materijala, bez obzira šta na drugoj strani u značenju dobijali, može da osakati delo.