Nemoguće je na putu ka istini postavljati ikakve zahteve, ikakve uslove, i ikakva ograničenja, a da na njih jedan pisac, jedan umetnik dobrovoljno pristane.
*****
Prava se bitka vodi u glavi, za pisaćim stolom. Svaki pisac za nju zna i svakome od njih poznato je koliko su ti građanski ratovi, koje čovek vodi sam sa sobom, teži i opasniji od svakog spoljnjeg. Koliko je za pisca važnije da jednoj liniji svoga romana da odgovarajuću formu, nego da takvu formu da nekom argumentu koji će uzeti u zaštitu njegovo delo.*****
Kada je sam sa svojim delom, pisca se ne tiče ni jedna sloboda koju ne određuje to delo. Svi ideali moraju ustupiti tada težnji da se postigne ona najviša estetička sloboda, sloboda forme, u koju će vaš sadržaj, slobodno izabran, najprirodnije i najslobodnije da se oseća i izrazi.
Ja time ne tvrdim da se jedan društveni ideal ne može izraziti jednim književnim delom. Ja samo hoću da kažem, da bi se on izrazio kako valja na estetičkom nivou mora taj društveni ideal biti, ne samo deo građanske ličnosti pisca, nego i njegove književne ličnosti. Mora kroz tu književnu ličnost naći svoju formu.
*****
Pisanje je i način razmišljanja o svetu. Razmišljanje, međutim, zahteva odnosno pretpostavlja inspiraciju, ne samo provokaciju. Nismo svi sposobni da o stvarnosti koja nas okružava ili ispunjava razmišljamo sami bez ikakve pomoći, da bez posredstva i posrednika upoznajemo, odnosno saznajemo svet. Potrebno je da nas tuđe misli o svetu inspirišu, da nas na prave probleme upute mudriji i obavešteniji ljudi od nas.
Težiti svevno programski za nekom originalnošću, kao da je ona tako često moguća, a da pri tom ne odvede u pseudo-originalnost ili verbalne nebuloze modernističkih žderaća lotosa, dakle težiti programski za nekom originalnošću kao bitnom osobinom vlastitog dela, znači novo staviti iznad istine, samosvojnost iznad lepote. Znači arogantno prezreti sveukupno ljudsko iskustvo, kome mi kao pisci tek posredujemo.
*****
Tek kada bi uspeo da preživi svoju smrt, pisac bi imao nešto stvarno da kaže.
*****
Kad čovek ne piše, onda govori o tome kako treba pisati.
*****
Pisac je šizofrenik koji za razliku od ostalih zna za svoju nevolju i na njoj zarađuje za život. U tom pogledu ne razlikuje se on od onih kojima je prirodan deformitet odredio zanimanje, od čoveka koja je patuljast rast odveo u cirkus.
*****
Nikad sasvim ne verujte piscu kad govori o svojoj literarnoj metodologiji, nikada kada ispoveda svoju emotivnu biografiju ili vezu između te biografije i svojih knjiga, pogotovo kada izlaže svoj pogled na svet, koji se često menjaod romana do romana, jer vi nikada neće znati ko govori – on ili kroz njega njegovo delo – on ili njegov literarni dvojnik.
*****
Literarno iskustvo nije isto što i životno iskustvo, a većina pisaca govore iz ovog prvog.
*****
Verujte knjigama, ali nikad njihovim piscima. Ne tvrdim da pisci ne mogu doći kao i drugi ljudi do životnih istina, ali budući da ne dolaze do jedne nego do mnogih – putem svoje literature u svom životu, oni ih se ne mogu držati. Oni pisci koji to pokušavaju od svog života čine haos. Istine su protivurečne, tako im životi postaju protivurečni i haotični.
*****
Zabluda da pisci moraju biti humanisti i da su pisci samim tim humanisti što su pisci, potiče od toga što se oni bave ljudima, a ne od toga što ih i nužno moraju voleti. I ključari po zatvorima bave se zatvorenicima, ali to ne znači da ih moraju obožavati. Zabluda potiče i od naše antropocentrične uobraženosti. Otkriće da se vasiona ne okreće oko zemlje ničem nas nije naučila.
*****
Nemam poverenja u književne generalizacije, ni u kakve uostalom, pogotovo ako ih predlažu pisci.
*****
Sebe smatram piscem ideja. Ideja o stvarnosti, ne piscem stvarnosti.
*****
Čovek kao pisac ne sme imati veću, mada može imati drukčiju slobodu od one koju ima kao pripadnik jedne zajednice. Ako je ima onda je to privilegovana sloboda i prvi stadijum njenog gubljenja. Umetničku slobodu smatram neotuđivim delo građanskih sloboda, a građanske slobode osnovnim uslovom za umetničke.
*****
Šta može pisac „danas i ovde“? Ponekad može nešto danas, ali tada ne i ovde. Ponekad, pak, može ovde, ali ne i danas. Ali „danas i ovde“ nikad ne može ništa.
No comments:
Post a Comment