Bitku sa realnošću, koju ovako ili onako vodi svaki pisac, ne dobija se kapitulacijom. Između “Hladnokrvno” Trumana Capota i “Ulisa” Džems Džojsa prostor je beskonačan.
*****
Ako društvo sadrži humanističku tendenciju u svom razvitku, onda mu humanistički angažovani pisci ne mogu smetati. Oni su u stvari njegova pretpostavka. Zatim, nemojmo izgubiti iz vida da pisci nikada nisu u sukobu sa idealima jednog društva, nego sa njegovom realnošću. A ta realnost, ma kakva da je i ma kakve izglede pružala, nikada ne može biti objekt obožavanja.*****
Neću da krijem da sam u ličnom životu priličan puritanac s malo razumevanja za ljudske slabosti, ukljućujući i sopstvene. U svojoj literaturi, međutim, trudim se da što dublje i dalje pomerim granice poimanja sveta kakav stvarno jeste. Ja ne umem da mrzim niti da prezirem ličnosti svojih romana, čak i kada bi one, da u našem životu borave, bile čudovišta.
*****
Smatram da sjajne knjige, angažovane kao i neangažovane, ne izvinjavaju ličnu izolovanost pisca iz života njegovog društva, njegove nacije i čoveka uopšte. Isto onako kao što duboke Sokratove misli nisu ovoga oslobodile dužnosti da za njih umre, a niti, dok su u njemu još sazrevale, da se bori kao vojnik za Atinu, čiji će ga demos ubiti.
*****
Trudim se da se samo izražavam, da postavljam suštinska pitanja savremenog čoveka, ali mi nije moglo izmaći da to činim na naročit način. Kao tužilac koji bi već svojim govorom kaznu izricao.
*****
Uticaj stvarnosti na pisca, mada podsticajan, najčešće je nepovoljan već i zbog prirode književnog rada, koji je orijentisan prema zlu, i kojem je takozvano dobro tek ona logički nužna ali krtajnje neinteresantna polovina stvarnosti. »Negacija je piščev familijarni oblik prihvatanja stvarnosti«.
*****
Pisac je čovek koji lako može da upadne u zamke sopstvene taštine, a to je ljudska osobina koju smatram najpogubnijom. Zato se tudim, svesno, disciplinovano i tako reći programski da taštinu isključim iz svog ponašanja, iz svog mišljenja.
*****
Ja nisam čovek inspiracije, za mene je knjiga misaoni posao, možda i filosofski.
*****
Funkcija pisca – ja je ne vidim. To nije radio-aparat da funkcioniše ili ne funkcioniše. Obdelavati svoj vrt jedino je što se može. Možda će mimo njega jednom neko proći, u očima poneti sliku, u nozdrvama neki miris od kojeg će imati kakve koristi, to je sve. Književnost se ne uči. Ništa više stvarno ne uči. Za svako učenje davno je kasno.
*****
Pisac je šizofrenik koji, za razliku od kliničkog, ne samo da za svoju nevolju zna već od nje i živi. U tom pogledu ne razlikuje se on od čoveka koga je patuljast rast odveo u cirkus. Pisac, takođe, nije humanist po definiciji. Ako jeste, to je – po izboru. Zabluda da je i po definiciji potiče od toga što se bavi ljudima. Ljudima se bave i dželati, ali to ne znači da ih moraju obožavati.
*****
Ne verujte bez rezerve piscu kad govori o svojoj literarnoj metodologiji, emotivnoj biografiji ili krvnoj vezi između personalnog iskustva i njegovih knjiga, pogotovo kad izlaže svoje »poglede na svet«, jer oni se menjaju od romana do romana, ponekad i od tržišta do tržišta.
Umetničko iskustvo nije što i životno, premda ga se dotiče. Iz drugog se ne može govoriti, iz prvog ne vredi. Zato verujte knjigama, nikad njihovim piscima. Ne tvrdim da i pisci ne mogu doći do izvesnih životnih istina, ali su, po sili svog polifonog poziva, primorani da u knjigama ubedljivo zastupaju i sasvim oprečne, među njima i krajnje mrske, i da se u njih uživljavaju do mere koja sve istine čini mogućim, ali nijednu izvesnom.
Da bi moćna ostala, Moć ne sme razumeti protivrazloge. Pisac je na razumevanje osuđen. A onaj ko sve Istine razume, nijednu nema.
*****
Pisca ne treba slušati, nego čitati.
*****
Život sam utrošio da izbegnem vezu između umetnosti i života, da nju oslobodim sebe, još više sebe – nje. Ja mislim da je sjajno (bar za mene) što se ne držim vlastitih ideja, jer moja borba protiv mesijanstva, mitologija i dogmatizma borba je, zapravo, protiv samog sebe. Ja sam misionar, mirotvorac i dogmatik koji odbija sudbinu …
*****
Kad god sam temu birao, a do nje sam dolazio mahom razmišljanjem, idući od ideje prema faktima, a ne od fakata ka ideji (drugi je proces, jamačno, prvom prethodio, ali sam ga obično bio nesvestan), za mene je osnovno pitanje bilo – kako da joj nađem odgovarajucu književnu formu. To je često odnosilo dosta vremena, ponekad manje od priprema (takozvanog dokumentovanja i istraživanja relevantnih fakata), ali više od pisanja. Kad god sam uspeo da pronađem formu adekvatnu materijalu, uspeo sam i književno; gde god je postojala diskrepancija između forme i sadržine, škripalo je.
*****
I u mojim romanima, u kojima je dokument u nekakvom prvom planu, on nije – bitan. Tu je zbog ubedljivosti, zbog atmosfere, zbog kolora, ne zato da kroz njega sprovedem priču. Priča se sprovodi drugim putevima, a dokument je tu i tamo potpomaže, ponekad i vraća stvarnosti iz koje bi ona da pobegne u spekulacije o njoj. Uostalom ja se dokumenta nikada nisam slepo držao. Ponekad uopšte nisam.
*****
Za dobrog pisca sve što nije najbolje – ne valja. Za mene lično, ne valja – uopšte. Kad slab pisac napiše nešto najbolje što može, to je dobro. Kad dobar pisac piše gore nego što može, to je – slabo.
*****
Pošto prvo gradim ideju, a tek posle karaktere koji će je kroz priču sprovesti, ili u njenom literarnom formiranju učestvovati, prirodno je da ih ne mogu nalaziti na ulici. Nalazim ih u sebi. Obično kao segmente raznih karaktera koje sam upoznao, o njima čitao, ili ih izimaginirao. Oni su himere, amalgami raznih realiteta. Njihova stvarnost ne potiče iz života, svakako ne potpuno, nego iz razmišljanja o životu.
*****
Ja nisam ovde da izazivam “fina” osećanja, nego da u književnoj formi govorim o realnosti, kakvu je ja vidim. A onda, ni gnušanje nije baš tako rđava reakcija. To je ipak neki odnos prema stvarima. Najstrašnija je ravnodušnost.
No comments:
Post a Comment