Ideje o politici – 5. deo

Ideje o politici iz raznih dela Borislava Pekića; izbor Ljiljane Pekić.

Čudno je da ljudi o politici sve više govore ukoliko su manje kadri da na nju utiču.
*****
Metode krajnje levice i krajnje desnice dodiruju se, izjednačuju, i svet koji bi ga oni nama pružili, jednak je.
*****
Aristotelovo poimanje politike, kao veštine zajedničkog života, još uvek mi se čini njenom najboljom i najpraktičnijom definicijom.
*****
Šta je revizionizam? Preobraćeništvo koje je stalo na pola puta.
*****
Šta je preobraćeništvo? Revizionizam koji je otišao do kraja.
*****
Tvrdnja da je sve politika i da je politika sve, ima za podmukli cilj da sve ljudske aktivnosti, od kojih su mnoge iznad politike i sveobuhvatnije od politike, podredi kriterijumu društvene koristi i sudu nižih političkih sila, svejedno, pripadaju li vlasti ili opoziciji.
*****
Oni koji lične nedostatke pokušavaju da pretvore u javne vrline, završavaju kao žrtve tih nedostataka kad ove zaista postanu javnim vrlinama. (Jedan od istorijskih primera je Mara.)
*****
Politika je jedino polje u kome sopstvene interese možete proturiti kao opšte, a da vam pri tome pljeskaju.
*****
Sovjetska istoriografija još i sada odbranu Španske republike u građanskom ratu – koju su u međuvremenu izdali – smatra velikim delom svoje internacionalističke politike. Deheroizacija je mučan i dugotrajan proces, ne stoga što bi se za ovim ili onim herojem, pa i najvećima, žalilo, nego što bi s njima i njihovim biografijama oštećene ili za uvek bile i neke druge neistine.
*****
Dobre se zavere sastoje uvek od jednog jedinog imena. Sve drugo nema značaja. Svi su ostali samo menestreli. Tuđe pesme poju.
*****
Zalaganje za politički stav, koji je u izvesnom razdoblju uziman kao primeran, promenom spoljnih uslova, mnogo godina kasnije, može biti pozvano na odgovornost.
*****
Pregovori su mahom uspešni, nakon čega je svetska situacija – takođe kao i uvek – postajala sve gora. Pregovori su uvek sve bolji, situacija sve gora.
*****
Ako čovek igra prljave igre, mora se malo i sam uprljati. Kroz kloaku se ne prolazi kao kroz parfimeriju.
*****
Anonimnost u politici se ne isplaćuje kao tajnost u poslovima.
*****
Niko ne može računati na izbor u američka predstavnička tela s nejasnim, neurednim, sumnjivim porodičnim odnosima. U tome ima trezvene logike, nipošto samo puritanskih predrasuda. Narod je, s urođenom sebičnošću zanemarenog istorijskog underdoga, znao da će onaj ko ne mari za najbliže još manje brinuti za one daleko, za ljude koji su mu na staranje predati igrom izbornog slučaja, a ne zbiljom krvnih spona.
*****
Originalnost je političaru korisna koliko i rupa u glavi. Od originalnosti u politici skuplja je jedino bezumnost, originalnost dovedena do njene prirodne granice. Da bi nekažnjeno bio originalan, političar mora biti svemoćan, mora biti Hitler ili Staljin.

Ideje iz „Atlantide“ – 4. deo

Neke ideje iz eposa Borislava Pekića „Atlantida“ (Zagreb, Znanje, 1988); izbor Ljiljane Pekić

Krug je znak savršenstva, dovršenosti i boga.
*****
Moć je nezasita i kada je presita.
*****
Ljudski um ne treba da bude posvećen stvaranju već samostvaranju, jer mašina stvara izvan sebe, a pravi čovek samo u sebi i sebe.
*****
U svim tim ratovima, masakrima, progonima mogu se videti greške jedne ludačke istorije koja se bliži kraju.
*****
Hrišćanski sveštenici gubili su veru kad bi se razočarali u Boga i njegove moći, kada bi videli kako pati bespomoćno dete, kako pravda ne pobeđuje na svetu, kako se u borbi protiv zla ne dobija Božja pomoć.
*****
Teorija paralelnih svetova (Stannard) suštinski je ljudska i duhovna, a po njoj za svaku partikulu univerzuma postoji antipartikula u antiuniverzumu. Ona ovozemaljski antropološki problem egzistencije odvodi u kosmos, u metafiziku, u neljudske prostore spekulacije.

Taj mimosvet je Stannard nazvao „faustovskim univerzumom“. U njemu je vreme teklo unatrag. Svaki je trenutak sadašnjice intersekcija između univerzuma i antiuniverzuma.

Budućnost univerzuma je prošlost antiuniverzuma (faustovskog). Prošlost univerzuma je budućnost antiuniverzuma. Ti se svetovi jedan u drugome ogledaju kao u ogledalu, dajući izvrnute slike njihovih sadržaja.
*****
Nema ništa čovečnije od leta laste praznim nebom iznad plime mora i zlatne zore. I ništa čarobnije od Tajne.
*****
Savremeni ekonomski sistemi kapitalizma i njegovog pervertiranog nedonoščeta socijalizma s duhom su sve spone raskinuli, proklamujući materiju kao jedinu osnovu života. Isterivanjem duha iz građanskih aktivnosti, stvaranje se pretvorilo u proizvodnju dobara koju može zameniti i u svakom pogledu bolje obaviti svaki industrijski stroj.
*****
Lažni jezik, čija je uloga bila pre da sakrije misao nego da je iskaže, nastao je tokom istorije, čija je laž zahtevala i lažnu ekspresiju.
*****
Nauka je programirana, korist je programirana, sreća je programirana. Razlika između nauke, koristi i sreće više ne postoji.
*****
Ljudi su iz dubine zla u sebi stvorili istoriju. Za dobro nikakav razvoj nije nužan, nikakva hronologija. Ona je potrebna zlu da se u prostoru i vremenu međusobno može odmeravati, i što je najbitnije – ponavljati.

Istorija je morfologija ljudske stranputice koja ih je dovela najpre do ropstva materiji, a onda do robovanja njenim inteligentnim proizvodima. U međuvremenu, napravljena je upravo ona istorija koja se danas po školama uči. Povest beščašća, prevara, bede, zločina i laži.
*****
Radikalan i nekontrolisan razvitak nauke, debalansiranje prirode, zloupotreba njenih ograničenih izvora, perverzija ljudske inteligencije, razaranje duhovnih vrednosti i moralnih standarda, konfuzija uma i duše, zabuna u pogledu svrhe i cilja postojanja,

materijalizacija, mehanizacija i najzad kompjuterizacija života, tiranija velikog broja i jednoobraznosti, kao i besomučnosti individualizma, bitka za prevlast između strana koje su iz veka u vek, u žudnji za što lakšim trijumfom, uprošćavale ljudske vidike, snižavale njihove vrednosti i eliminisale jedan po jedan obzir u njihovom postizanju, dovešće najzad do opšte katastrofe.
*****
Kad se božanske granice izmeste, kad haos zavlada teritorijom oko koje se dve fundamentalno oprečne ideje i sile bore, na dnevnom redu nije razdvajanje i selekcija nego prožimanje i amalgamisanje. Gubitak originalnih oblika i svojstava.

Međusbno morfološko preslikavanje. Usaglašavanje funkcija da bi se delovalo efikasno kao mašina. Isključenje slučaja i spontanosti. Degeneracija. Entropija. Stazis. Smrt. Svet neminovno prema katastrofi ide. Katastrofa je u njegovoj prirodi, jer je u njegovom početku.
*****
Stepen „idealnosti“ u realnom svetu zavisio je uvek od kompromisa između idealnih mogućnosti, ako su one standardizovane i ograničavajućih faktora prirodne sredine. Čovek se sa četiri noge nije na dve uspravio da bi uživao u što širem horizontu, nego da bi ga bolje kontrolisao, da bi se zaštitio od onoga što mu je s tog horizonta pretilo.
*****
Inteligencija nije prvi uslov održanja vrste. Čovek ima bedan kvocijent inteligencije, pa ipak, neuporedivo veći od muve. A muva preživljava, iako smo se svi udružili da je uništimo. Bakterija je još manje umna od muve, ali joj to ne smeta da s virusima bude najmoćnije živo biće u kosmosu.

Mahovina i paprat uopšte nemaju mozga, a praktično su neuništive. Čovek u međuvremenu propada. Izgleda, dakle, da je niža inteligencija otpornija od više. Da je ona ponekad, u spoju s nekim drugim faktorima, kao što su moral, kultura, religija ili narodni mitovi, čak i štetna za održanje.
*****
Ukoliko čovek ima pred sobom viši cilj, sve više je nalik na robota, sve više rob programa.
*****
Ratni moral znači da se vrednost života odmerava prema vrednostima njegove ratne upotrebe, potencijalne koristi u borbi.
*****
Svaki rat je zbir besmislenih postupaka koji se shvataju tek posle pobede, ako se pobedi, a osuđuju se kao pogrešni ako se izgubi.
*****
Čovek se ne sastoji samo od nagona i čula kao životinja. Ali nije ni duh, jer ima telo. Čovek nije ni kamen, jer ne čeka da ga drugi pokrene, nego ima svoju volju. Jedino ga duša od drugih načina postojanja razlikuje. Čovek je neizvesnost. Neuporediva sila brige. Opojnost zebnje.
*****
Samo za dvadesetak milijardi godina neizbežna entropija ugasiće sunce. Nakon daljih nebrojenih, pa ipak ograničenoh milijardi godina pogasiće se i ostala sunca galaksije, svi njeni izvori energije, ostavljajući bele zvezdane gnome za kraj.

Potom će umreti i ostale galaksije kosmosa. Nebrojene, pa ipak u tom broju ograničene. Univerzum koji ne poznaje neograničenosti, što ih um ne shvata ali ih je kadar izraziti, saći će u večnu jamu nepokretnosti i smrti, iz koje ga rečima: „Neka bude svetlost“ može vratiti samo božansko čudo, ako za to bude imalo bolje razloge od pređašnjih.
*****
Ništa ne živi večno. I vreme ništa ne znači ako je kao šagrenska koža, ako nije nepotrošivo. Ni dobitak u njemu, ako ga svega ne obuhvata. Onome ko život voli, i malo od njega sve znači, ali mu, na žalost, ništa neće značiti ni mnogo ako nije – sve.
*****
Neizvesnost je sudbina čoveka. Ono ga čini – čovekom.

Ideje o politici-4. deo

Ideje o politici iz raznih dela Borislava Pekića; izbor Ljiljane Pekić

Finalni cilj efikasne politike, koji je opravdava post faktum je filosofski: sadejstvo sa determinantom. Tekući cilj je popularan : on se prihvata, nikad natura kao nužno zlo politike da bi društveni organizam bez izlišnog trenja mogao da se upućuje onom prvom, finalnom.
*****
Nikad finalni cilj ne sme biti prenebregnut za račun popularnog, jer time politika postaje neefikasna, ali ni popularni zanemaren za račun finalnog, jer time politika deluje neefikasno. Politika ne može biti efikasna ako previdi prvi, jer se time odriče jedinog uslova svoje metafizičke opravdanosti; ona ne može biti efikasna i ako previdi drugi, jer time oduzima sebi mogućnost da na prvom uopšte deluje.
*****
Cilj jedne efikasne politike ne može biti ni revolucija kao nasilna, ni reformacija kao mirna izmena stanja jedne stvari – nego PREFORMACIJA kao izmene same stvari u njenoj suštini. I reformacija i revolucija dejstvuju na stvar spolja, te se zadovoljavaju promenom njenog izgleda. Samo preformacija kao unutrašnje dejstvo menja prirodu stvari.
*****
Preformacija je uvek neprisilna, spontana i jedini elemenat prinude koji se u njoj opaža to je izvesni podsticaj. Pretpostavlja se naime da svako društveno stanje potencijalno sadrži u sebi svoje buduće forme i da se realiteti sutrašnjeg idealnog stanja nalaze u idealima današnjeg realiteta.

Pod određenom političkom (socijalnom) temperaturom ova se preformacija vrši spontano ili se ne vrši uopšte. Stoga efikasna politika nema drugu ulogu do temperaturnu : ona stvara pogodnu temperaturu za spontanu preformaciju društva.
*****
Jedna od najsvirepijih posledica poraza je migracija shvatanja. U njoj otkrivamo naknadne i nehotimične udare koje pobednik upućuje pobeđenom. Politička je pogreška što mi ne biramo oklop ekvivalentan neprijateljskom zrnu, nego njegovom vlastitom oklopu. Primenjeno na istoriju to znači da se neprijatelj uselio u nas, pre nego što nas je osvojio. Daleko pre nego što nas je napao. Pre nego što je bio dat znak za uzbunu.
*****
Treba se čuvati preterane omiljenosti. Ona daje pravo na nadu, a kako nijedna nada nije bila ispunjena, ona razočaranima daje dvostruko pravo na neprijateljstvo. Jedan izgubljeni pristalica je neuporedivo opasniji od prirodnog protivnika.
*****
Dugotrajna opozicija je pogodna za mudrost, ali je štetna za narav.
*****
Neprijatelj se može smaći, njegova ideologija zaboraviti. Prava opasnost svakoj organizaciji preti od nihilizma.
*****
Aristokratska revolucija (kako je ja zamišljam) je penetracio pacifikus u najboljem slučaju. Ona je lagano prodiranje u državno-društvenu mašinu, osvajanje ključnih pozicija demokratije, infiltriranje u sve oblike života republike. Sama revolucija je u stvari onda puč. Oligarhija koja bi vladala u ovom slučaju ne znači zatvorenost nego izabranost, naravno ne u sitnoburžoaskom parlamentarnom smislu.

Reč oligarhija ne implicira partiju aristokrata, nego princip vladavine najboljih. Aristokratska oligarhija ne može računati sa brojem, kako zbog toga što se kvantitet suproststavlja samoj prirodi oligarhije, tako i zbog svog programa. Jedan asketizam je neophodan na svakom početku. Ali da on postane načelo vladajuće klase, potrebno je da odista zavlada duh nad materijom, i to pre svega u samoj vladajućoj klasi.
*****
Seme koje je posađeno mora niknuti i davati ploda, i taj plod mora biti uzabran pre nego što biljka ugine.
*****
Za idealne programe niko se pametan ne brine; narod ne zanima njihova budućnost. Realan program za danas – to pridobija narod. Realan program je najbolje moguće ispunjenje ličnih želja koje su dobile kolektivno značenje. Politički bukvar napisan želudačnim sokom.
*****
Politika pati od naslednih spasilačkih instikata. Priznajem da nikad ništa nisam toliko mrzeo i prezirao kao mesijanstvo, nečovečnu težnju da se ljudima nametne neka formula spasenja. Mrzim formulu očinstva, porodičnosti, društvenosti, državnosti, formule polnosti, religioznosti, merzim formulu civilizacije.
*****
Efikasna politika ne sme da bude nerazumljiva, što znači zainteresovana samo za neke idealne i finalne oblike društva kojima teži. Ona jedva sme da poziva na žrtve čiji smisao ne bi bio izražen u kakvom bliskom dobitku. Ona ne sme pretovariti jedan narod, kao posredstvo svojih ideja, ciljevima koji su potpuno van domašaja njegovih, prekih i aktuelnih interesa.

(Politika munjevitog pubertetski brzopletog obrazovanja narodnih komuna u Kini.) Ona mora štedeti strpljenje – snagu građe koju organizuje. Najpre proširiti sud, pa onda sipati tečnost u njega; u protivnom tečnost će proizvesti raspadanje suda – propašće i narod i dogma.

Ideje iz „Atlantide“ - 3. deo

Neke ideje iz eposa Borislava Pekića „Atlantida“ (Zagreb, Znanje, 1988); izbor Ljiljane Pekić

Platonov koncept saznanja je ubeđenje da je saznanje – sećanje.
*****
Ogledalo je manje tu da nam pokaže ono što je ispred njega koliko da sakrije ono što je iza njega.
*****
Civilizacija snabdeva ljude ciljevima – koji njoj odgovaraju, jer bez diktata te realnosti nikada ništa na svoju ruku ne bi preduzeli. Ona ih hrani, poji, odeva.
*****
Prostor je iluzija, vreme je iluzija.
*****
Imati veru u sebe je sve. Vera je moć. Želja je moć. Volja je moć.
*****
Postoje ljudi kojima iluzija izuzetnosti dozvoljava prelazak svih granica, gaženje svih obzira, upotrebu svakog sredstva. U civilizaciji stvorenoj na bazi istorijske racionalizacije nagona za održanjem, putem koje je egzistencijalni instinkt zveri pretvoren u velike revolucionarne i reformatorske ideje, takvi su ljudi ne samo mogući, zatitm neizbežni, pa i neophodni. Bez njih se ova i ovakva istorija ne može odvijati. Oni su regrutovani iz gornjeg, najčešće intelektualnog, stratuma ljudske misli o sebi i svetu.
*****
Ako se ljudska osobina u svojim posledicama ponavlja kroz celu povest vrste, znači da je prirođena rasi, a ne temporalna, izazvana okolnostima. Ako se zločin na isti način ponavlja kroz vekove, znači da ga je u svima izazvala ista okolnost.
*****
Ravnoteža duhovnog i materijalnog, duše i tela, davno je poremećena. Pogrešan način života narušio je jedinstvo čovekove primarne prirode, razbio harmoniju bića, nasilno razdvojio njegovu sadržinu od forme, ono što su Heleni zvali duhom i telom, za čije su se jedinstvo svojom mišlju zalagali a životom ga uništavali.

Iz tog života istekao je duh kao što teče voda iz krčaga. Materija je okružila ljudsko telo, nalik na praznu ljušturu, na vlastite oblike, na imitaciju svoje mrtve prirode. Rukotvorine su ponavljale prazninu ljudskog bića. Iako, u načelu, stvaran, jer je bio vidljiv, opipljiv, svet je, baš zbog toga što je ostao prazan, postao privid.

Nešto što ništa ne sadrži, nije ništa. Zaostatak pobeđenog duha našao se u tuđem svetu. Njegovo saoosećanje je oslabilo, svojstva mu se izmenila, njegova istorija je zaboravila samu sebe i svoju svrhu. Začarani duh pošao je za materijom i njenim zabludama.
*****
Ljubav je isto toliko jaka koliko i vera, ljubav može da uvišestruči snagu vere, kao što vera umnožava ljubav.
*****
Moć je apsolutna sloboda kojoj, znao za to ili ne znao, sputavan jedino razumom, svaki čovek teži. Apsolutna sloboda moguća je jedino van razuma, u ludilu. Samo u ludilu sve je moguće.
*****
Ludilo nije odsustvo logike. Ludilo je logika uneta u nemoguće.
*****
Mitovi su unutrašnja konstrukcija sudbine ljudi, simbolični modeli njihove istorije i medijum njihove prirode. U poznavanju čoveka bili su nezaobilazni. Mit o zlatnim vremenima bio je spojen s mitom o zlatnim prostorima, projekcijom grčkih Elisejskih polja na zapadu i hrišćanskog Edena, raja na istoku.

Premda, naravno, ne i uvek. Helenski svet poznavao je Kronovo zlatno doba koje se odvijalo na istom mestu gde i poznija homerska istorija Grčke. Drugi su zlatni prostori i njihovi svetovi bestali u elementarnim katastrofama, opisanim ili pomenutim u najdrevnijim epovima, u Gilgamešu, Edenu u Svetom pismu, ili su, kao kroz živi pesak, potonuli u katastrofalnoj propustljivosti ljudske memorije.

Takva je bila Lemurija ili zemlja Mu, izgubljeni pacifički kontinent. Usud Atlantide, koja je zbrisana s lica zemlje i iz memorije njenih stanovnika, samo je gruba varijanta sudbine koju će dočekati protocivilizacija Mesopotamije, minojske ere, Maja ili predinastičkog Egupta.
*****
Bogovi i nesreće dolaze uvek s mora.
*****
Shemom zmije savijene u krug koja grize vlastiti rep izražava se suština i vremena i onoga što se u njemu događa.

Ideje o politici-3. deo

Ideje o politici iz raznih dela Borislava Pekića; izbor Ljiljane Pekić

Pored muzike i istraživačkog putovanja, još samo politika ima onu čar, koju mogu dati pomešani jedino kocka i čežnja. Politika spada u one pustolovine čije pogreške nemaju prilike da se ponove. Njena veština je od one vrste koju možemo naći kraj dobrih kartaških stolova. Ali bi sasvim neprilično bilo zaključiti da se ona može naučiti. Biti političar kao i nitkov – dar je koji nije svakome dat. Ono što je čini čudnom je sposobnost sa kojom ume, ako je najvišeg reda, da spoji uzvišene ciljeve sa najnakarnijim sredstvima. Štaviše da od najnakaradnijih sredstava načini uzvišene ciljeve, ili od tih ciljeva nakaradna sredstva. Uvek pustolovna, ona je ponekad lepa, neretko zanimljiva, a u izvesnim slučajevima može biti i dobra. Međutim, ima trenutaka kada liči na poeziju i po nadahnuću i po izvođenju. U svakom slučaju stari Kancelar je u pravu: „Die Politik is keine exakte Wissenschaft“. (Politika nije nikakva egzaktna nauka.)
*****
Mistika pogoduje zaverama. Lobanje, krstovi, amblemi, hijeroglifi. Simvoli i polutmina. Negde sam pročitao da religiozna atmosfera podiže proces industrijske proizvodnje. Ona pomaže revoltu da se oseti božanskim i neodoljivim. Zato je svaki poraz i praćen opadanjem vere. Nema ništa neoprostivije od izdaje Bogova.
*****
Narodnom pokretu treba pamet jednog, a vernost svih. Tamo gde ima isuviše slavoljublja pokazuje se da pokret postaje gladan svoje dece. (Montanjari su se međusobno tako temeljno istrebili da je termidorcima ostalo da traže glavu samo ćutljivog Robespjera i lepotana Sen Žista, sve ostale bile su već odrubljene. Boljševici su takođe očistili svoju stranku od preterane pameti, zadovoljivši se samo jednom jedinom, uostalom ni najboljom ni najplemenitijom.)
*****
Nikad politika, ta jedina oblast u kojoj ima prilike da se ispolji naša sopstvena mera racionalnosti, nije bila manje racionalna nego sada u dobu političkog racionalizma. Racionalizam kojim se služi današnja politika kao svojom filosofijom obična je metodologija održanja: veština sa kojom se zadržavamo u opstanku neke ideje. Racionalizam je tako postao filosofija stvarnosti, iako sa njom ima samo jednu skroz negativnu – egoističko subjektivnu vezu.
*****
U svojoj netrpeljivosti prema spekulativnom mišljenju (ne i špekulativnom) politikanti se u kavezu poslova ponašaju isto tako unezvereno, što će reći spontano, kao i eksperimentalni pacovi u svojim električnim krletkama. Postupci izvesnih političara tako postaju sasvim zgodne ilustracije zoomorfističkog principa.
*****
Politička ideja sama po sebi i sama za sebe ne može biti ni dobra ni loša, nego jedino stvarna i to samo ukoliko proizvodi stvarno; politička ideja ne može biti ni dobra ni loša ni u odnosu na ljude, ako se njena vrednost čita sa skale istorijskih potreba društvene svesti, pa je i tu samo stvarna i to samo po stvarnom koje proizvodi. U stvari, ona objektivno uopšte ne može biti podvrgnuta merilima koja slede a ne prethode njenoj priordi. Politička ideja je ili koherentna sa objektivnim duhom razvoja enerhije ili inkoherentna. U prvom slučaju ona je racionalna, u drugom ona je samo stvarna.
*****
Nije pitanje u tome može li se jedna politička ideja društveno aktuelizirati, jer to teorijski može i najapsurdnija, nego koliko je ona sama duhovna aktuelizacija objektivnog razvoja energije.
*****
Politički refleks se gasi ako se zasniva samo na obećanjima.
*****
Politika koja nije ’božanska’ nije politika nego politikantstvo. Politika sa ograničenim radijusom ne može biti celishodna, jer ne pretpostavlja zavisnost od nekog cilja kome svet teži.
*****
Kako možemo znati da li je ovaj sistem dobar ili rđav, ako ne znamo da li spontano odgovara jednoj opštoj istorijskoj determinanti. Pošto smo se oslobodili političkog pragmatizma, mi ostajemo obezoružani: ako ovom danu ne dozvolimo da nas vodi, moramo otkriti takav dan od juče ili od sutra. Gledajući dane od juče sa ciljem da izradimo dane od sutra, mi uzoravamo naš današnji dan. Bez uviđanja prošlosti i naziranja budućnosti, svaka politika tone u prakticizam i od graditeljice istorije postaje ono što je razara.
*****
Savremena politika koja hoće da bude delatna mora istovremeno biti i važeća folosofija.
*****
Efikasna politika ne sme da bude nerazumljiva, što znači zainteresovana samo za neke idealne i finalne oblike društva kojima teži. Ona jedva sme da poziva nažrtve čiji smisao ne bi bio izražen u kakvom bliskom dobitku. Ona ne sme pretovariti jedan narod, kao posredstvo svojih ideja, ciljevima koji su potpuno van domašaja njegovih, prekih i aktuelnih interesa. Ona mora štedeti strpljenje – snagu građe koju organizuje.
*****
Efikasna politika mora naći načina da svoje dogme ma i prividno saživi sa opštom tendencijom svog društva, zadržavajući, pri tome, neumanjenu korektivnu snagu u neprekidnom dejstvu. Shvativši svoje odustajanje od dogmi kao privremeno, ona mora naći načina, takođe, da ove dogme sprovodi kroz postojeće tendencije, ukoliko je to moguće, ili da ih se privremeno odrekne, ukoliko je to nemoguće. Najpre proširiti sud, pa onda sipati tečnost u njega; u protivnom tečnost će proizvesti raspadanje suda: propašće i narod i dogma.

Ideje iz „Atlantide“ - 2. deo

Neke ideje iz eposa Borislava Pekića „Atlantida“ (Zagreb, Znanje, 1988); izbor Ljiljane Pekić

Niko ne može računati na izbor u američka predstavnička tela s nejasnim, neurednim, sumnjivim porodičnim odnosima. U tome ima trezvene logike, nipošto samo puritanskih predrasuda. Narod je, s urođenom sebičnošću zanemarenog istorijskog underdoga, znao da će onaj ko ne mari za najbliže još manje brinuti za one daleko, za ljude koji su mu na staranje predati igrom izbornog slučaja, a ne zbiljom krvnih spona.
*****
Originalnost je političaru korisna koliko i rupa u glavi. Od originalnosti u politici skuplja je jedino bezumnost, originalnost dovedena do njene prirodne granice. Da bi nekažnjeno bio originalan, političar mora biti svemoćan, mora biti Hitler ili Staljin.
*****
Ludaci uvek idu udvoje, samo to ne znaju. Ni oni ni ljudi oko njih.
*****
Tehnološki fanatici jedva čekaju doba u kome će i priroda biti zamenjena surogatom, imitacijom od neuništive plastike, ako i ona bude potrebna, ako se priroda, kao suvišna, jednostavno ne isključiiz civilizacije. Ali, dok se to ne dogodi, dok se napredak do kraja ne dovede, veštačko drveće neće moći da skuplja prljavštinu, širi zarazu i izaziva alergiju.
*****
Ko ne veruje u đavola, već mu pripada.
*****
U lažnom svetu nije naporno lagati. U lažnom svetu, istine ne postoje.
*****
Pre nego što stvari oko sebe optuži da ne postoje, da su njegovi ružni snovi, čovek mora biti siguran nije li i on nečija teška mora.
*****
Razlozi, ispravni ili neispravni, se gube. To je sudbina svih ljudskih radnji. Transmutacija od slobodne do automatske radnje, od pojedinačne do opšte, od voljne do prinudne.
*****
Čovek se proučava u prašumama, jer ga na ulicama više nema. Na ulicama su danas samo – mašine. Potpuno je svejedno da li su u izvornom manufakturnom ili izvedenom ljudskom obliku.
*****
Postoji trajna nemoć razuma pred izvesnim fenomenima i uviđanju mogućnosti da pripadaju supstancijalno drugoj, od ovog sveta nezavisnoj sferi događanja.
*****
Tamo gde je magija prirodan način života zajednice, kod takozvanih divljaka, nezamislivo bi bilo da nekoga obese zato što se njome bavio. Bio bi to atak na sam – život. Civilizacija je uvođenjem u igru jednog Boga, kome je odnekud i razum trebalo da služi, sve to izmenila. Jer, gde god si imao suviše Boga, imao si i Đavola. A gde god si Đavola imao, morao si mu se suprotstaviti. Tako su zahtevali i Bog i razum.
*****
Pesnici su, ako su dobri, vrlo blizu magije.
*****
Tamo gde je Bog jak, jak je i Đavo.
*****
U svetu crne magije izvor svih moći i zadovoljstava jeste Đavo, onako kako je to u našem Bog. Sa religijskog stanovišta, razlika između dva pojma ogromna je, sa antropološkog njega nema. Đavo je Bog tamo gde je Bog Đavo.
*****
Postojanje duhova u načelu ne protivureči nijednom zakonu fizike. Ono je u opreci s umom koji je civilizacija stolećima modelirala na empirijskim očiglednostima.
*****
Biti antropolog u prvom redu znači spoznati osnovnu besmislenost svih ljudskih opredeljenja. Naročito političkih.
*****
Ludilo se sadrži u pristanku na mimosvet, u tome da se čovek samo u njemu dobro oseća. U svetu u kome osim njega nema nikog. Nikog mimo tvorevina slobodne i suverene imaginacije.
*****
Svet je gigantska, premda ponešto zastarela – fabrika. Ljudi su u njoj tek strojevi za proizvodnju robe. Prirodno je onda da ih najviše od svega zanima reklama te robe. Ona odmerava njihovu svrhu, i dokle su u ispunjenju te svrhe dospeli.
*****
Filmovi Divljeg zapada imaju umirujuću jednostavnost poznatog, predvidljivog, pouzdanog.
*****
Ljudi se sve isključivije moraju posvećivati sebi da bi savladali poistovećivanje kome teži život u čoporu. Za druge ostaje sve manje vremena. Razlog je u sve grubljoj individualizaciji života, sve većoj sebičnosti koju ona iziskuje.

Ali, uprkos naporima da se individualizuju i razlikuju, ljudi postaju sve sličniji. Isti a sve – odvojeniji. Athezione i kohezione ljudske sile našle su same ravnotežu. Ravnoteža je, naravno, paradoksalna, ali funkcioniše onako kako nalaže priroda civilizacije. Sve se kupuje i prodaje u – paketu.

Od letovanja na kome se deset besmislenih tura kupuje radi toga da bi se jedanaesta, potrebna, dobila jeftinije, životnog osiguranja kojim se dobiju bezvredne akcije, izvanredne žene s kojom se u paketu dobija i njena nemoguća porodica, pa sve do groba koji u paketu donosi i lep vidik.

Ceo svet izgleda kao davno upakovan paket koji se sada samo mora raspakovati da bi se u njemu našli novi paketi za raspakivanje.
*****
Ljudsku istinu spaja slučaj i nužda, zavisno od gledišta, a ponekad i oboje. Između svega oduvek je postojao nekakav most. Samo ga valja prepoznati.
*****
U ljudskoj prirodi postoji urođena težnja da se pobedi takođe urođena neizvesnost ljudske sudbine, u krajnjoj konzekvenci da se ta sudbina zaobiđe. Neizvesnost je povezana sa tajnom vremena. Čovek je u vlasti neizvesnosti zato što nije kadar da pronikne u budućnost. Ni svoju, ni sveta koji je stvorio. Pronići u budućnost značilo je pobediti neizvesnost i napraviti prvi korak u njenom savladavanju putem preinačivanja, prilagođavanja ili na koji drugi način.
*****
Proricanje budućnosti oduvek je bilo u samom jezgru magije, uvek na granici crne magije. Hoće li u crnu magiju ući, ili će ostati u beloj, do izvesne mere dopuštenoj, pa i poželjnoj, nije zavisilo od toga ko budućnost vidi, za koga u nju gleda, ni zašto je osmatra, nego isključivo kako se to čini.

Ideje o politici – 2 deo

Neke ideje o politici iz raznih dela Borislava Pekića; izbor Ljiljane Pekić

Čovek se na izborima opredeljuje na osnovu svojih očekivanja. Očekivanja da nešto dobijete ne može biti zamenjeno uverenjem da ništa nećete izgubiti. Sigurnost da izgubiti nećete više vredi od rizika u kome, doduše, možete i dobiti ali možete i izgubiti.
*****
Veli se da politika ne poznaje moral kao kategoriju s kojom bezuslovno računa u svom praktičnom delovanju. Priznajem da u tome ima istine. Ali ako ga ne poznaje društveni sistem što ga takva politika gradi, ako on nema svoje moralne osnove, svoja načela i svoje zakone na koje se svi možemo, s jednakim pravima, osloniti, on prestaje biti legitiman, čak i ako ostaje legalan.
*****
Najkobniji sistem mera, je onaj koji je od pripadnosti partiji učinio krunski uslov za sticanje bolje i povlašćene društvene pozicije. Sve javne fukcije, od važnosti za državu, u rukama su članova partije.

Predstavnička tela, zemaljske egzekutive, armija, policija, sudstvo, diplomatija, privreda, kulturne institucije, itd, samo su specijalizovani sektori partijskog života. Na taj način su iz društvenog delovanja isključeni mnogi kompetentni, sposobni, korisni i pošteni građani, nespremni da svoje političko uverenje žrtvuju karijeri.
*****
Lični je moral osnova svake opšte politike. Budimo ljudi, građani i Srbi, ali nikad ni jednu od tih osobina, urođenih ili stečenih, ne žrtvujmo drugoj. Ko počne sa žrtvovanjem svojih vrlina – završava sa žrtvovanjem tuđih života.
*****
Politika i Erotika su nerazlučne. Politika može uspešno da zameni erotiku, a erotika politiku. One su i u dubljem smislu komplementarne. Politički uspeh ima erotske ekvivalencije. Erotski neuspeh političke posledice.
*****
Ne menja čovek partiju nego partija čoveka. Da bi čovek menjao partiju, potrebno je da je vodi. (Da se boljševička partija promeni bilo je potrebno biti – Staljin.)
*****
Ako je politika, kao što mislim da jeste, umeće mogućeg, onda je to i svaka njena instrumentilizacija, pa i njena organizacija, legalna kao i ilegalna, i, saobrazno tome, svaki čin što joj u korist ide.
*****
Svaka boja na vlasti malo u praksi izbledi, pa i crvena. Suočene sa realnošću, radikalske ideje, tako sjajne u opoziciji, izbledeće podosta kad ih s vlasti valja primenjivati.
*****
Treba uvek gledati na program stranaka, a ne na ideje – u stvari, čak pre na ljude nego i na program, jer program uvek zavisi od ljudi, a ne ljudi od programa.
*****
Simeon Njegovan (iz “Zlatnog runa”) je nazivao radikale gladnom strankom, zato što su godinama proganjani i bili bez položaja, i zbog toga je znao da se oni, kad dođu na vlast moraju najpre nahraniti, i da će njihov radikalizam oslabiti s punim stomakom.
*****
Samoupravljanje je samo forma diktature jedne partije.
*****
Politika i hedonizam, zašto da ne? Ako ne umete biti srećni i zadovoljni svim onim što vam život pruža, ne vidim kako ćete sreću ikom drugom doneti, a to je, kada se sve sporedno odbaci, jedina misija političara. (Ako pod tim, razume se, podrazumevate širenje prostora za tuđu sreću, a ne naturanje ljudima svoje koncepcije sreće.) Svaki drugi put dovodi do tiranije.
*****
Doba u kojem živimo je doba apsolutne prevlasti politike nad svim drugim oblicima ispoljavanja ljudskog duha i volje. Ma koliko, inače, dramatičan, tehnički napredak je samo oruđe u borbi političkih ideja i političke realnosti.
*****
Koliko se daleko sme ići u borbi za istinu, za dobro, za pravdu, da li su u takvoj borbi dopuštena baš sva sredstva? Postoji jedna paralelna ideja. Mi manje-više uvek osuđujemo nasilje ne misleći da bismo se mogli naći u situaciji u kojoju bi nam se njegova primena učinila i prirodnom i nužnom. Nije dovoljno samo znati da se ljudsko meso ne sme jesti, pa da čovek nikad ne postane ljudožder.
*****
Što se tiče zabrana, verujem da one proističu iz tri motiva: osećanja nesposobnosti da se nekoj tezi na civilizovan, kritički i javni način suprotstavi; ubeđenja da, iako se takvom sposobnošću raspolaže, mase – ono što su bili ljudi – nisu shvatili gde je istina između dve koje se nude; nade da će se odlaganjem umanjiti dejstvo. Naravno da se to nikad ne dešava, dešava se upravo obrnuto. Ali kako je Haksli rekao: »jedino što od istorije uistinu učimo jeste da nas ona ničemu nije naučila«.
*****
Legalne političke manjine ne samo da nisu opasne po stabilitet civilizovane zajednice nego su neophodni za njen zdrav život, za vitalitet njene demokratije. Toliko ponegde važne da bi država propala pre bez svoje opozicije nego bez svoje vlade.
*****
Zahtevi imaju potrebu da se nastavljaju.
*****
Dugotrajna opozicija je pogodna za mudrost, ali je štetna za narav.
*****
Politika je javni moral. Moral je privatna politika.
*****
Politička istina je samo jedna izvodiva mogućnost.
*****
Doktrine danas imaju samo dekorativni karakter. Centralna vođstva doktrinernih stranaka odnose se prema svojoj ideologiji isto onako neobavezno i oportuno kao kardinali prema Učenju Svete Apolstolske Crkve. Ali sveden kod intelektualaca na ništicu, uticaj doktrina još uvek je jak kod primitivaca. Svuda gde religija ima nekog izgleda ima ga i politička doktrina.
*****
Praktičan zadatak: ideologiju treba svesti na krilatice, na dosetke koje se pamte.
*****
Neprijatelj se može smaći, njegova ideologija zaboraviti. Prava opasnost svakoj organizaciji preti od nihilizma.
*****
Ko uništava tradicije uništava naviku žrtvovanja – njega očekuje poraz.
*****
Nijednoj politici ne škodi umereni misticizam. Najefikasniji istorijski pokreti su ga gajili: hrišćanstvo, slobodni zidari, jakobinci, fašisti, komunisti.
*****
Utopije ne smeju da postanu javne. Narod mora imati stvarnost, a ne budućnost pomešanu sa misticizmom.

Ideje o politici – 1 deo

Ideje iz „Atlantide“ - 1.deo

Neke ideje iz eposa Borislava Pekića „Atlantida“ (Zagreb, Znanje, 1988); izbor Ljiljane Pekić

Dužnost nam je da sledimo maštu bar koliko poštujemo očiglednosti realnog sveta od kojih živimo. Jer istina ima najviše izgleda da bude negde gde se naša mašta i tuđa realnost ukrštaju.
*****
Ideja Atlantide je potekla iz potrebe za rajem. Kako se postojanje raja, u paklu ljudske stvarnosti, nije moglo dokazati, morali smo ga tražiti u nečemu što je postojalo, pa se iz ivsnih razloga izgubilo.
*****
Svi želimo da nekog raja negde ima, makar osobno nikad do njega ne dospeli. Pouzdanost da možemo dospeti ako se potrudimo, dovoljna je da taj raj u svojim snovima održimo.
*****
Možda je umetnost dublji depo memorije od ljudskog pamćenja, a imaginacija u traganju za istinom korisnija od naučne uzdržanosti?
*****
Životinja nikad nije usamljena. Ako oko nje nije, njen je čopor u njoj.
*****
Životinje se ne ubijaju. Svetinja sopstvenog života, kad se tuđ život ne poštije, usađena im je instinktom vreste kojoj pripadaju, kojoj služe. Ovakvu pripadnost čovek već milenijumima ne poznaje. Pripada sebi, sebi služi, privremeno i povremeno obuhvatajući ono što voli ili mu treba, ali uvek sposoban da se kao jež skupi u svoje bodljikave razmere i preduzme čin koji ništa do sebe u obzir ne uzima. Takav je čovek, prognanik iz čovečanstva, mogao, smeo, umeo da se ubije; životinje, zarobljenici ciklusa, nisu to mogle, smele i umele.
*****
Dole, u sebi samoj, sahranjena je priroda. Dole živi, umire, i smrću sebe oživljuje. Njen je tvorači ciklus pouzdan, gotovo ljudskirazuman, kakav su za sebe sanjale sve civilizacije, nikad ga ne postižući, nikad ne stigavši ni blizu njegovog savršenstva, auzomatizma kome nije potreban nikakav veštački podsticaj.
*****
Civilizacije su propadale zato što nikad uspešno nisu rešile zagonetku eliminisanja svojih otpadaka. Duhovne su otpatke deponovale u običaje, naravi, podsvest potomstva, umne u istoriju; fizičke su sahranjivali pod zemlju. Umirale su u vlastitom đubretu, umesto da, kao priroda, od njega žive.

Čovek se izuzeo iz opšteg poretka, odustao od svrhe njime određene. Zamišljao je da je razumniji od njega. Kao da ima išta razumnije od načina na koji potok traži put kroz kamenjar, kojim se cveće okreće suncu, talasi sustižu, kiše s neba vraćaju, a jata ptica selica drevnim gnezdištima svakog proleća lete?

Kao da je išta razumnije od stanja u kome se između života i smrti potire razlika, simbioze u kojoj život sahranjuje smrt, a smrt održava život? Ceo je svet okrenut naopako. Jednom je morao stajati kako treba, inače osećaja naopakosti ne bi bilo. Rođen je, kao i priroda, iz zajedničke materice univerzuma.

Priroda je živela po neizmenljivoj osi unutrašnje prinude, jedinoj uz koju je imala neku svrhu. Čovekov se svet, u međuvremenu, oko svoje ose obrnuo, duž nje, u stvari, postepeno pomerao dok nije zauzeo obrnut položaj od prirodnog. Pomeranje je bilo sporo i postupno, dešavalo se vekovima, s prvom vatrom pozajmljenom od groma, s prvim opsidijanom izbrušenim u nož, s prvom sumnjom u zagrobni život.

Toliko sporo i neprimetno da je i ono izgledalo prirodno. Prirodan je postao i njegov sadašnji naopak položaj. Kao na slici u ogledalu na kojoj je sve tu, ništa ne nedostaje, ali je sve na suprotnoj strani od prave, sve na drugom mestu nego što treba da bude, sve – imitacija.
*****
Savremenom varvarinu, zarobljeniku čula, sablasni nisu jedino njegovi proizvodi, kopije vlastitog mrtvila.
*****
Svaki kamen je nastanjen životom, a mrtav je samo za one koji su prokleti da veruju samo u opipljivu stvarnost.
*****
Anonimnost u politici se ne isplaćuje kao tajnost u poslovima.
*****
Filosofija je pojela sve svoje učenike – narode, sekte, pojedince – ostavljajući samo podsmešljivu uspomenu među onima koji su, pobeđujući druge, ostali u životu.

Ideje iz „Odbrane“

Neke ideje iz novele Borislava Pekića „Odbrana i poslednji dani“ (Slovo ljubve, Beograd, 1977); izbor Ljiljane Pekić

U životu nekih ljudi uvek biva kako drugi snuju, a oni su kao stajaća voda, bara koja se uzmućka samo ako baciš u nju kamen.
*****
Za dobar sud činjenice su lutke bez duše sve dok proces ne razmrsi konce što te lutke na kriminalnoj sceni pokreću, sve dok sud ne spozna stroj koji ih iza kulisa događaja organizuje u zločinačku predstavu. Sve dotle pravda ima posla sa prividom i njen kantar odmerava pogrešnu težinu.
*****
Familija u kući - kamen o vratu.
*****
Kad se o zlu radi ne treba mnogo reči da čoveku bude sve jasno.
*****
Ko je sve kolaborant, izrod i domaći izdajnik, za vreme rata bio? Hoće li o direke vešati lekare koji su te iste Nemce lečili? Neće, njega je obavezivala lekarska dužnost. A hoće li se umlatiti svi pekari, koji su za njih hleb mesili, trgovci koji su im robu prodavali, kelneri koji su ih po kafanama pojili, vozovođe što su ih vozili?

Hoće li se svima o vrat obesiti tabla: kolaborant? Jamačno neće. Samo su svoj posao radili. Živeti se moralo i pod okupacijom. Decu hraniti. Ta će deca posle biti narodna masa. Svetski proletarijat. Ako koje zrno i dopadne okupatora, neće cela žetva. Nemci su Engleze i Englezi Nemce iz vode prvo vadili, računalo se kao lepo i pošteno nekog prvo u more baciti, pa ga onda vaditi za zarobljeništvo.
*****
Velikom narodu je lako da zaboravlja. Pogotovu zlo. A Srbi su mali, malecni, šaka jada. I zlo nam neka vrednost. Počesto druge i nemamo. Moramo i njega kao oči u glavi čuvati. Nikad ga, do smrti ne zaboravljamo.
*****
Mrtvi čekaju sud na onome, živi na ovom svetu.
*****
Grehota je ubijati se kad je čoveku duša na mestu. To je kao da ti bog da, a ti po tome pljuneš

Ideje iz „Ikara“

Neke ideje iz novele Borislava Pekića „Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana“; izbor Ljiljane Pekić (Slovo ljubve, Beograd, 1975)

U svetu poraza samo se razlikuju putevi do njega.
*****
Roditelji su, hoteći da ih potomci nadmaše, zaslepljeni večnom zabludom da deca postoje samo zato da bi iskoristila njihove propuštene šanse i do savršenstva dovela njihove nedokrajčene mogućnosti, nesebično, pa ipak u rečenom smislu i te kako sebično, poveravaju im sve tajne svoje neuporedive veličine.
*****
Da bi se izvojevala sloboda treba se buniti, čak iako to nema smisla, bunite se, iako će vas ta pobuna usmrtiti, istrebiti, uništiti, bunite se radi same pobune, radi očuvanja prometejskog duha. Sub specie aeternitatis.
*****
Čovek u ratu zaboravlja sve osim kalibra municije koja mu je potrebna, a obično je ne dobija na vreme.
*****
Svi smo mi deca taštine.
*****
Čovek koji, onako trezven i naučno bojažljiv, priznaje jednu tuđu, naturenu granicu, slepo se i ropski drži unutrašnjeg kruga koji nam je određen, pa izneveri i proigra šansu da iz njega izađe, pa time pokazuje da je isuviše malo čovek, da bi bio bog.
*****
Umetnost, kojoj nedostaje malo, da bi bila savršena, ali to malo, to je upravo ono što je bitno, to je karika koja nas veže za savršenstvo. Razlika između savršenog i gotovo savršenog ne postoji za laika, pa čak ni za većinu stvarnih ljubitelja.

Ona je vidljiva, i to samo do izvesne mere, poznavaocima. Ali, u potpunosti, nju mogu da opaze – mada tu nije reč o opažanju, ono je neostvarljivo, već o osećanju, nekoj vrsti unutrašnjeg, telepatskog uviđanja – nju mogu da osete, dakle, samo izabrani, oni koji su tu razliku sami traže.
*****
Naši životi su sačinjeni od padova, beskonačna istorija padova, jedno trajno srozavanje u ponor.
*****
Pozorište je tek simulacija života, ali je ta simulacija koštala glave, bez ikakve simulacije, jednog izvanrednog komičara, kome se smejao ceo Beograd (za vreme okupacije), koštala je NJEGA, a ne ceo Beograd, koji mu se saučesnički smejaše.

Ideje iz „Besnila“ – 4. deo

Neke ideje iz romana Borislava Pekića „Besnilo“- 4. deo; izbor Ljiljane Pekić (Sveučilišna naklada Liber, Zagreb, 1983)

Openheimer je patio pošto je proizveo atomsku bombu, pošto je bomba bačena na Hirošimu, umesto da pati jer odbija da je proizvede.
*****
Gluposti uvek zvuče ubedljivo. Samo pametne stvari izgledaju neverovatne.
*****
U mašti se data fakta mogu slagati i raspoređivati bez opasnosti da vam njihov konačan raspored odrubi glavu.
*****
Da bi čovek bio moralan, mora najpre da živi, a samo hladna logika spasava život.
*****
Pisac može da kontroliše imaginaciju, i poput mikroskopskog filtra što propušta samo njoj prilagođene pojave, da je drži između sebe i realnosti.
*****
Svet malih ljudi na velike istine nikad nije spreman. Spalio je istinu Đordana Bruna, na sramni ustuk naterao Galileja, ismejao Darvina. Čak i papa bi se smrtnički uplašio ako bi mu se dokazalo postojanje Boga.
*****
Svaki naučnik čeka, na neponovljiv, sakralan, fascinantan trenutak, koji, u agoniji sumnje, straha, neizvesnosti, očajanja i bezbroj puta izneverene nade, godinama ponekad i decenijama, a da ga većina nikad ne dočeka. Trenutak je to najviše, božanske spoznaje, čas otkrovenja, kad se jedna istina, gajena in vitro, u bujonu vlastitog mozga, pretvara u istinu in vivo, koja će izmeniti sudbinu sveta i čoveka.
*****
Ako je Bog svet stvorio u šest dana, više mu ne može trebati ni da ga uništi. Ali koliko će čoveku trebati vremena da se odbrani, ako je to uopšte moguće?
*****
Došavši na svet, čovek nije bio svestan šta ga čeka. Mirijade su morale proći da to shvati. Dobar deo svoje istorije – i biološke i intelektualne – proveo je u bunilu, lud od užasa u koji ga je bacilo saznanje da je bespomoćan pred prirodom i vlastitom sudbinom. Najzad je, takođe kroz vekove, počeo da se privikava, a potom i prilagođava. Najzad je i stvari oko sebe sebi stao prilagođavati. Ali od saživljavanja i sad je daleko.
*****
Ljudskim stvorenjima je na početku upravljao zaštitnički instinkt prašume, pa ga je, kao izlišan surogat inteligenciji, civilizacija potisnula u najdublje podrume ljudske podsvesti, ali nikad ga nije uspela izbrisati iz genetičkog koda vrste, nikad izbrisati iz njene kolektivne memorije.
*****
Strah je bolest od koje potiču sve druge. Ravnodušnost, mržnja, zloba. Gramzivost i sujeta. Nepoverljivost i sumnja. Strah je kuga ovog sveta. Svi se boje svakog. Svi se plaše svačega. A najviše straha. Da ih ne bude strah.
*****
Većina ljudi je spremna da pobedničkom generalu oprosti gubitke kojima je pobeda kupljena.
*****
Nauka ne bira sponzore po rasi, nego po spremnosti da joj služe.
*****
U starom, zdravom, mudrom svetu podrazumeva se da čovek i na najgroznije stvari najzad ogugla.
*****
Kad hrane nema i ljudožderstvo je odbrana prirodnih interesa.
*****
Statistike se u „čistoj smrti“ od atomske bombe dobro snalaze. Hramlju kad valja izračunati konzekvence, koje će čovečiji geni ispljunuti u lice ko zna kojoj generaciji od sada.
*****
Čovek se nikad nije mogao opredeljivati za načelno najrazumnije rešenje. Uvek za ono više razumno od ostalih manje razumnih. Za opozivanje važne posete umesto prekida trgovinskih pregovora, za prekid trgovinskih umesto diplomatskih odnosa, za njihov pšrekid umesto totalnog hladnog rata, za totalni hladni rat namesto nekog lokalnog vrućeg, za ograničeno ubijanje u Vijetnamu, Kambodži, Angoli u zamenu za opšte u svetu.
*****
Kada se posmatra nebo postoji umirujuće osećanje, koje sarađujući sa najvišom istinom da su smrt i život jedno, da je univerzum njihova večna rekombinacija, oseća se da u takvom univerzumu biti živ ili mrtav, zapravo, jedno te isto.
*****
Kad čovek ostane u mraku, ne treba da traži onoga ko je ugasio sveću, nego drugu sveću.
*****
Generali znaju da ma koliko se u ratu ubijalo, za iduće ratove uvek će ostati još dosta dobrih razloga i živih da za te razloge umiru.
*****
Prvi ljudi su se prvog dana osećali izvrsno, pre nego što su videli gde su i šta ih čeka.
*****
Ljudi su uzimali više od planete nego što su davali. Iscrpli su izvore. Potrošili kredite. Zagadili zemlju. Poremetili ravnotežu. Ponašali su se prema njoj kao drumski razbojnici, na zemlji u prolazu, a ne kao njeni suvlasnici i saučesnici. Kao da posle njih nikoga neće biti. I neće. Plati ćemo.

Ideje iz „Besnila“ – 3. deo

Neke ideje iz romana Borislava Pekića „Besnilo“- 3. deo; izbor Ljiljane Pekić (Sveučilišna naklada Liber, Zagreb, 1983)

Za pisca su spontanosti pogubne. Može se biti ili pisac ili čovek. Biti oboje istovremeno, nemoguće je apsolutno.
****
Ima zaista nešto bolesno u zapadno evropskom vaspitanju. Nikada nam nije dosta činjenica. Za nas su, naime, činjenice – istine. Mi mislimo da smo o nečemu nešto saznali ako o tome prikupimo planinu činjenica. A zna se kako s njima stvari stoje. Većina ih se međusobno ne slaže. Činjenice su, u stvari, najnestabilniji faktor našeg saznanja o svetu. Njegova jedina prava nepoznata veličina. Da nema stvarnosti, kako bi se o njoj duboko i tačno pisalo!
*****
Virus besnila deluje poput droge sa odloženim dejstvom.
*****
Tanka hrišćanska koža preko divljeg mesa rođenog u tami iskonske prašume, papirnata koža bankovnog računa s nekoliko ukrasnih manira sprečavaju ljude da se smesta ne poubijaju.
*****
Virus je deo prirode, ravnopravan sa svakim drugim delom vasione koja je stvorila i čoveka i, očevidno uzalud, dala mu inteligenciju da usavršava sebe i svet oko sebe. Virus ima sveto, neotuđivo pravo na život. Taj život, doduše, zavisi od nečije smrti. Ali zar od takve nesrećne kauzalnosti, koja se zove prirodnom borbom za opstanak, ne zavisi i život svih drugih mesoždera, ne izuzimajući ni čoveka? Virus nema manje prava na ubijanje da bi živeo, nego što ga imaju ljudi kad ubijaju da bi vladali.
*****
Spas je u nemilosrdnoj rutini. Moramo živeti i raditi kao da se ništa rđavo ne dešava. Ako padnemo u iskušenje da poverujemo u izuzetnost situacije, uskoro ćemo verovati i u njenu nesavladivost i propašćemo.
*****
Prokleta stvarnost ne treba da se na mala vrata tzv. autentičnosti uvuče i inhibira maštu. Jer mašta je sve, stvarnost, ako je uopšte ima, ništa. U najboljem slučaju, proizvod uspelog maštanja.
*****
U prirodi uvek ima racionalne, inteligentne, pravedne raspodele težine između „dobra“ i „zla“, ako se ovi pojmovi oslobode antropocentrizma. Ugrađani mehanizam prirodne pravde držao je kosmičku vagu u horizontalnom položaju. Ukoliko se, naravno, u stvar ne umeša čovek. Vaga je onda pretezala na neku, najčešće neizvesnu stranu. Ponekad čak i suprotnu od poželjne.
*****
Revolucionarna svest čak i najnepovoljnije uslove ume preokrenuti u svoju korist.
*****
Razuman se čovek nije mogao samo naoružavati. Morao je verovati i da oružje neće upotrebiti. To mu je obezbeđivalo moralno pravo da ga i dalje pravi. Time su podsticani novi sporazumi o razoružanju, u koje niko ozbiljan nije verovao, a ovi davali podstreka novom naoružanju, koga niko nije ozbiljno hteo. Sve se, dakle, odvijalo u olimpijskom lakoatletskom tempu, bez izlišnih ceremonija.
*****
Stvarne podele nema. Svi bolesni su potencijalno mrtvi, svi zdravi potencijalno bolesni. Svi smo, dakle, realno mrtvi. Svet je konačno jedinstven.
*****
Postoji prinudna solidarnost leproznih, svesnih da su zauvek isključeni iz sveta zdravih, da budućnost, ako je ima, moraju da zidaju na pretpostavkama drukčijim, pa možda i suprotnim, od onih koje upravljaju njihovim bivšim svetom. Ali, bez udaljavanja od nečeg, zbliženja s nečim nema.

Rađa se snažna netrpeljivost prema svemu što je izvan karantina, prema „onima napolju“. Optužuju se da za „one unutra“ ne čine koliko bi trebalo, da su ih zaboravili, izdali, u svakom slučaju, da bi ih radije videli sve mrtve, nego bolest u svojim redovima. Ali ni mržnja bolesnih nije bez predrasuda. U dobrom delu alibi je za kosmičku nepravdu što je epidemija izabrala njih, a ne „druge“. Ponašanje prema „ostatku sveta“ je držanje otetih. Oni i jesu oteti. Kidnapovao ih je virus. Uzeo za taoce svega zla što ga je čovek naneo prirodi. Ubija jednog po jednog.
*****
Za one „napolju“ bolest je pretnja. Za one „unutra“ bolest je način života. Nov način, koji zahteva prilagođavanje. Mnoge stvari „onog“ sveta promene u „ovom“ vrednosti. Civilizovana merila preko noći postaju varvarska. Usamljenost postaje stvar dobrih običaja, ukusa, a ne mizantropije, ekscentričnosti ili paranoje.
*****
Postoji formiranje nove filosofije karantinskog „pogleda na svet“. Onaj „napolju“ imao je Boga, Duh, Materiju da oko njih obrazuje svoje više nazore. U karantinu samo – bolest. Oko nje smo se okretali kao oko sunca. Bolest je naša osnovna astronomska veličina. Izvor energije koja nas pokreće. Od nje u karantina sve zavisi. Bolest je ontološka suština našeg sveta, njegov smisao, čak i njegov cilj. Njoj je sve podređivano. Bolest je postala našim Bogom.
*****
U karantinu se opaža prirodna neposrednost u odnosima, koja nedostaje izveštačenom svetu „napolju“. Iščezava hipokrizuija, opet se ceni puritanska istinoljubivost. U pogledu poseda i nasleđenih prava mnoge popularne doktrine dolaze ovde do svojih ideala. Ništa nije oduvek i zauvek. Sve zavisi od dijalektike slučaja.
*****
Šta je ludilo? Odstupanje od normalnog. U redu, samo šta je – normalno?
*****
U stvarnosti gde sve zavisi od čina, motivi i ne moraju biti važni. U stvarnosti se najčešće može biti kučkin sin bez dobrih, pa i bez ikakvih razloga. U romanu je to nemoguće.
*****
Kao i u prirodi ne nadživljavaju najjači. Najjači i najslabiji nestaju. Ostaju oni sa zlatne sredine, oni prosečni. Prosečni se uvećavaju; postaje sve prosečnija, jer u prosečnom svetu nestaju najmanje prosečni, a ostaju oni koji su to najviše. Ostaje čovek za jednu sezonu, prosečan otpadak vrste.
*****
Virus je najsavršenije stvorenje u kosmosu. Njegova biološka organizacija nije ništa drugo nego mašina za proizvodnju života u njegovom najčistijem smislu. Virus je vrhunac prirodne stvaralačke evolucije.
*****
Strah je najčistije, najprirodnije, najčešće, najzdravije ljudsko osećanje. Na strahu počiva vrsta. Strah inspiriše nagon za održanjem bez koga bi svi bili danas vakuole primordijalne močvare. Strah je stvaralački.
*****
Životinje ne ubijaju bez razloga. To je ekskluzivni prerogativ ljudi.

U Edenu na Istoku-7. deo

Štampano u „Odabranim delima Borislava Pekića“, odabrane farse; knjiga 11, 1984. godine; priredila Ljiljana Pekić.
za I deo vidi
NOVI: Svašta. Stalno je menjao profesije. I imena i profesije.
STARI: Menjao sam ja i mišljenje, pa ništa!
NOVI: Jeste li pokušavali s polom?
STARI: Tri puta.
NOVI: Kod doktora Kestnera?
STARI: Jeste.

NOVI: Dobar čovek. Naš čovek.
STARI: Promenio sam i lice.
NOVI: Kod Bauma, jamačno?
STARI: Poznajete ga?
NOVI: Ne osobno, ali se dopisujemo... A kako je bilo sa staležom, klasom, građanskim redom? Jer onaj moj je i klasu pokušao da promeni.

STARI: Za tako nešto nisam imao dovoljno love... Da sam bio milioner, mogao sam bar osiromašiti. Ovako ...
NOVI: Puka sirotinja, crkveni miš!
STARI: Da i crkvene miševe ne poznajete?

NOVI: (Skače sa klupe. Ulazi u delirijum.) Crkvene miševe?... Crkvene miševe? Kako crkvene miševe da ne znam?... Pa, oni rade za mene! Svaki crkveni miš iz svake crkve, bez obzira na konfesiju!... Svi za mene rade! I neprijatelji rade! Neprijatelji bolje i više od svih! Sve je zavrbovano! Sve pokriveno! Sve pod kontrolom!...

Sve se zapisuje, opisuje, popisuje, upisuje! Odasvud stižu dostave, prijave, podnesci, izveštaji, obaveštenja, saopštenja, informacije, referati, pro memorije... Ceduljice, cediljice, ceduljice! ... (U nastupu beži. Krici se udaljuju.)
STARI: Pazi ti crkvenih miševa. Ko bi rekao?... A što i ja jednom ne bih nešto na papir bacio? (Trza se u ludačkoj košulji.) Samo kako?... Kako?

(Scena se naglo zamrači. Mrtva tišina. Zatim se opet čuju blaženi zvuci parka – raja. Cvrkut ptica, žubor vode, šuštanje lišća. Scena se postepeno razvedrava. Stari, još uvek u ludačkoj košulji, kleči pored klupe na zemlji. Iz usta mu viri konopče kao visak, s kojim se muči da nešto odmeri. Dolazi Novi, takođe u ludačkoj košulji.)

NOVI: (Besno.) Kurvin sin! Kopile! Hulja! Ništarija! Majku mu plaćeničku!
STARI: (Ispušta iz usta konopče, uspravlja se.) Šta je, Cimerman? Ta sedi, smiri se, čoveče!
NOVI: Zamisli ON nije ni tamo! Ni tamo ga nema! Tamo nema ničeg!
STARI: (S nostalgijom.) Tako je tio tamo, prijatelju, nema ničeg i čovek je bezbedan...

NOVI: Nemoguće je napraviti ni najmanju pribelešku, nikakav se izveštaj ne može podneti, nema se šta dostaviti...
STARI: To je ono pravo, stari moj, to je raj!
NOVI: Koješta! Takvo je mesto besmisleno! Čemu služe prostori koji se ne mogu kartirati, događaji o kojima se ne može raportirati, ljudi o kojima se nema šta referisati, reči koje se nikome ne mogu dojaviti?

STARI: Ne znam, ali je meni tamo bilo kao u raju.
NOVI: Ja sam se osećao kao u paklu!
STARI: Ali ako pi te pitali kako je stvarno bilo?
NOVI: Ne bih znao reći.
STARI: Eto zašto je to raj.
NOVI: Muka je to, muka, jer to je bilo poslednje mesto na kome sam GA mogao tražiti...

STARI: Baš ti je toliko stalo da ga nađeš?
NOVI: On mi je sad sve što imam.
STARI: Šta se pa ja čudim? I ja više od svega želim da upoznam čoveka koji mi je nizašta život upropastio.
NOVI: I posle svega to da mi priredi. Ceo sam mu život posvetio! Moj sam zbog gada zabatalio. Nema stvorenja kome je obraćana tolika pažnja!

STARI: A tek šta ja da kažem? Da mene nije, njegov bi život bio besmislen!
NOVI: Meni i mom krampanju blagodareći, stekao je važnost. Bez mene bio bi – nula!
STARI: Ja sam mu pružio i hleb, i rang, i obrazovanje, i razonodu!
NOVI: Samopoštovanje sam mu ulio, osećanje nadmoći!
STARI: Samo preko mene mogao je na sebe biti ponosan!

NOVI: I mada to nije najpresudnije, pomogao sam mu da ne stagnira, da u žabokrečinu ugodnog života ne potone, da se ne zaparloži!...
STARI: Da se od nemila do nedraga nisam potucao, zar bi taj sveta video, zar bi saznao da postoje i druga mesta na ovoj planeti, osim njegove vašljive kancelarije?
NOVI: Goneći ga, razvijao sam mu instinkt održanja. Kladim se da je taj danas lukaviji od svake divlje zveri!

STARI: Oštrio sam mu inteligenciju, koja bi da ga svojim bekstvima svakog dana nisam stavljao pred nove probleme, ostala na nivou – paprati!
NOVI: Živeo je od mene kao parazit!
STARI: Od mene kao krpelj!
NOVI: Pa gde je tu pravda, prijatelju?
STARI: On je mene uvek pronalazio, ma gde sam se zavukao, a kad je meni jedini put u životu potreban – njega nema!

NOVI: Možeš ti njih sasvim upetljati, smrtno zaplašiti, život im presesti, možeš ih do sluzi smekšati, slomiti im kičmu, nadu, otpornost, na sve ih navesti, i mater da prodadu, ruku na sebe da dignu, da polude... jeste, da polude možeš s lakoćom postići, ali šta sve to vredi ako ti samo jedan od njih izmakne...

STARI: I šta meni vredi što patim, ako ne znam – od koga?
NOVI: Zato neka Svevišnji pomogne i onome koga progone...
STARI: ...I onome koji goni!

(Obojica se spuštaju na kolena, obaraju glave na grudi. Scena se naglo zamrači.)

BEOGRAD, 1970.
za I deo vidi

U Edenu na Istoku-6. deo

Štampano u „Odabranim delima Borislava Pekića“, odabrane farse; knjiga 11, 1984. godine; priredila Ljiljana Pekić.
za VII deo vidi
NOVI: (Posle značajne pauze.) U poverenju ću vam reći, neprijatelji se ne množe kao normalni ljudi. Oni se množe kao spore partenogenezom... Treba biti nemilosrdan. Trebiti, trebiti, trebiti! Ali, ponajpre, na videlo ih treba izvući... Znate li kako se isteruje lisica iz jazbine?... Uznemiriti je treba, zastrašiti, unezveriti!... (Stari se sa svakom rečju sve više uznemiruje.) Vatru joj pred brlogom zapaliti! Glavu da izgubi, na čistinu izbezumljena da istrči!...

(Stari ustaje, krajnje je unezveren.) Tek onda hajka može da se oglasi... A znate li kako hajke izgledaju? (Sve više pada u vatru.) Sa sviju strana je spopadnemo! Oko nje se urla, u rogove duva, o drveće grabljama udara! Diže se buka doboša i talambasa! Gde god zaždi, na zasedu naleti! Gde god se obrne, psi je zaskoče!... (Stari je na granici nervnog sloma, uživljavajući se u ovaj lov, očigledno, u ulozi – lisice.) ALUUU ALUUUUU!

(Novi imitira trubu vođe hajke na lisice.) I ona ludi, počinje da mahnita, sve dok ti, obnevidela od bežanja, izbezumljena od straha, žedna smrti, sama, ne trbuhu, do nogu ne dopuzi... (Cereka se suludo.) LUDA I SAMA! LUDA I SAMA!

STARI: (Vrišti.) NEĆU NA TRBUH! NEĆU DA PUZIM! NEĆU DA PUZIM!
(Scena se naglo zamrači. Mrtva tišina. Zatim se opet čuju blaženi zvuci parka – raja. Cvrkut ptica, žubor vode, šuštanje lišća. Scena se postepeno rasvetljava. Novi sedi na klupi i posmatra nešto durbinom. Dolazi Stari u ludačkoj košulji, ali sa srećnim, gotovo uznesenim licem.)

STARI: Dobar dan, Cimerman!...
NOVI: A, Fransoa!
STARI: (Seda.) František.
NOVI: Milo mi je što ste se tako brzo oporavili.
STARI: Od čega oporavio?
NOVI: Od jednog lova.

STARI: Izgleda da se vi u terenskim komplikacijama ne snalazite baš najbolje?
NOVI: Ne sporim. Nisam terenac. Sa stvarnošću sam korespondirao pneumatičnom poštom.
STARI: E, a da ste tokom vašeg uzoritog službovanja imali prilike s ljudima da u dodir dođete, znali biste da postoji mesto do kojeg ne dopire nikakav lov, ničija moć, nijedan, pa ni najbolji plan...

NOVI: (Žarko.) Gde je to, ako smem pitati?
STARI: Tamo gde sam maločas bio.
NOVI: A gde ste bili?
STARI: E to ne znam.
NOVI: Kako ne znate?

STARI: Lepo. Ne znam. U tome i jeste izuzetnost skrovišta. Čovek ne zna gde je, pa mesto, i da hoće, ne možeprokazati... Znam jedino da nisam bio ovde, a i to blagodareći vama, ali gde sam za to vreme boravio, pojma nemam...
NOVI: (Zajedljivo.) Boravili ste u kadi. Pod ledenim tuševima...
STARI: Nikad se ugodnije nisam osećao...
NOVI: Urlikali ste kao životinja!...

STARI: Biće da sam pevao, samo vi nemate sluha.
NOVI: Boli su vas injekcijama!
STARI: To su bili poljupci, milovanja...
NOVI: Milovali su vas pendrecima i vlažnim peškirima!
STARI: (S nostalgijom.) Bilo je to jedino mesto na kome sam se osećao kao slobodan čovek...

NOVI: Ne interesuje me kako ste se osećali, nego kako ste tamo dospeli!
STARI: E, to vam neznam
NOVI: (Ustaje, uzbuđeno šeta ispred klupe.) Mora postojati put, kanal, veza, javka. Neki bunker mora postojati...
STARI: To, zapravo, i nije mesto. To je više kao neko stanje koje se rasprostire kao mesto.

NOVI: Svako mesto nekako izgleda, nema mesta koje se ne može opisati i do kojeg se potera ne može dovesti!
STARI: O, prekrasno izgleda, Cimerman, kao Eden, na Istoku, ali kakvo bi to bilo pribežište, kakav raj, kada bih mogao da ga odam?
NOVI: (Očajno.) Isto mi je ovako bilo kad se onaj moj slučaj na duže u kuću uvukao. Došlo mi je od neizvesnosti da podilejišem!

STARI: I ja sam se po godinu dana u kuću zatvarao.
NOVI: Stalno sam mislio šta on tamo, između četiri zida, radi?
STARI: Ja sam veći deo vremena provodio u traženju mikrofona.
NOVI: Ja u brizi kako da ih postavim.
STARI: Dva bedna, usamljena stvora!
NOVI: Zašto – on? On je bio slobodan da misli o čemu hoće, a ja sam samo o njemu, gadu, morao misliti!

STARI: Možda je i on o vama mislio?
NOVI: Da jeste, ne bi me tako kinjio... A znate li da sam ja njega pomalo i simpatisao. Mi smo, najzad, pripadali istom poslu, bili lice i naličje iste igre.
STARI: S dužnim stidom izjavljujem da svog progonitelja nisam gledao u tako blistavom svetlu...
NOVI: Ni ja, naravno, kad mi je bekstvom u kuću onako spustio...

STARI: Pa, jel’ ikada izašao?
NOVI: Nije, sve dok ga gazda kuće nije izbacio.
STARI: Znam priču – nije želeo zakupca pod paskom.
NOVI: U međuvremenu, ja sam, srećom, zavrbovao njegovu ženu.

STARI: Ja sam svoju Eufrosiniju ispujdao čim sam je uhvatio da protivu mene piše dostave. Drolja je tvrdila da sam lud, i da su to kuvarski recepti, ali valjda ja znam šta su dostave za hapšenje, a šta recepti za torte... Sami prosudite, ekspert ste...

„Peći na tihoj vatri“, je li to kuvarska ili policijska formulacija? „Dosoliti“, „Zapapriti“, „Kiseliti“, „Svaki sat proveriti“, je li to kuvarski ili žbirski rečnik? I ima li kuvara koji će reći da nekome treba „zapržiti čorbu“?... A jel’te Cimerman, šta je taj vaš slučaj bio po zanimanju?
za VII deo vidi

U Edenu na Istoku-5. deo

Štampano u „Odabranim delima Borislava Pekića“, odabrane farse; knjiga 11, 1984. godine; priredila Ljiljana Pekić.
za VI deo vidi
NOVI: FIK!... Tako i sa Karlom. Beleška do beleške, tačka do tačke... Linija raste, na zid bi da preskoči... Nećeš, bratac, da si mi iz oka ispao – nećeš.Načinim podnesak, referišem, takva i takva stvar, nezgodno jeste, ali se nema kud, u pitanju je princip, neprijatelj je neprijatelj ma i prijatelj bio, zar nije?...

I taman da se to govnovaljanje sredi, nešto se smuti. Nisam pametan gde je moglo da zariba. Do tada nisam imao slučaja koji mi je osporen. Čim ja CAP, oni FIK! Koga Hajnrih Julius Cimerman u svoj Koordinatni sistem u’vatio, nije se, majci, vadio!... Ovde, međutim, ja njima referat, a oni meni – Mani se ćorava posla, Cimerman! Karl je naš čovek!

Kamen temeljac! U fundamentum cementiran! Nije, bunim se, znam svoj posao, možda je i bio, ali sada nije. Sve je na papiru, grafikoni govore, nema greške!... Ne luduj, čoveče! Ti imaš fiks ideju. Svuda vidiš samo neprijatelje... Svuda i jesu neprijatelji, kažem, ja nisam slep... Nisi slep, vele, ali si lud!... A ja onda njima Koordinatni. Karlov zločin vidi se kao mikrob pod karbol-fuksinom. Dokaz nepobitan. Proizvoljnost isključena.

Ni govora o zabuni. Nikakva lična pizma. Naprotiv. Poštovanje gajim. Jubileji, obljetnice, venci, komemoracije, znate ta sranja. Ali – služba je služba, družba družba... Pitaju oni mene – u redu, Cimerman, možda si u pravu, ljudi se menjaju, intelektualci pogotovu, nijednoj boljoj ideji odoleti ne mogu, Marks, uostalom, više i mora biti marksist...Međutim, jel’ moguće malko kroz prste progledati? U ovom slučaju. Iznimno.

Specijalne zasluge. Međunarodni ugled. Najzad čovek je sasvim mrtav... Zao mi je, kažem, nije moguće. Lično bih, ali mi princip ne da. Rupe nisu dopuštene. Od rupice do provalije ni korak nema... Ne može, dakle? Ne može. Nikako? Nikako! E kad je, vele, kod tebe tako, mi ćemo, vele, ovako! I mene CAP!
STARI: ŠKLJOC!
NOVI: Jeste.

STARI: Ostaje još samo FIK!
NOVI: Neće valjda?
STARI: Zašto biste vi bili izuzetak?
NOVI: Zato što je to logično. Izuzetaka mora biti. Izuzeci su uslov za svako pravilo.
STARI: Zašto izuzetak ne bih bio ja?
NOVI: Zato što bi to onda bilo pravilo... Šta mislite šta se sa mnom dogodilo?

STARI: Neko vam smestio.
NOVI: Mislite?
STARI: K’o bog!
NOVI: A kurve kažu – premorio se! Ja da se premorim! Ja se nikad ne umaram! Nikad!
STARI: Blago vama. A ja crko’. Ceo pasji život – bežim, i premda je gospodin Evans napisao da je „Bekstvo najlepši sport na svetu“...

NOVI: Ja navijam za dobri, stari – lov.
STARI: Meni je tog sporta dosta. Sit sam ga i presit. Sve se nešto krijem, duž zidova vučem, u rupe zavlačim, tanjim da me ne primete. Omutaveo sam načisto, a od toga da mislim davno sam ruke digao. Mislim jedino kako u oči da ne upadnem... A ovde mi kažu – uobražavaš!
NOVI: Tokažu i meni samo se ja ne dam!

STARI: Glupost! Mater mi je pričala da je otac još iz utrobe hteo da me spere.
NOVI: Sigurno je za nekog radio. Kako se zvao?
STARI: Frederik.
NOVI: Znam ga.
STARI: A sve to ne može biti slučajno, Cimerman. Mora da sam nekome na zubu. Nekom krupnom. Na krupnom zubu. Zar bi me, inače, premlaćivali?

NOVI: (Radoznalo.) Štragama umočenim u slanu vodu?
STARI: Satima sam morao da stojim uza zid...
NOVI: (Sa nesktivenim zadovoljstvom.) Ne dodirujući ga, s rukama na temenu?
STARI: Dobijao sam da jedem samo bajat...
NOVI: (Ustane, uzbuđen je.) Preslan hleb.
STARI: (Ustane i on.) Kako znate?

NOVI: (U zanosu.) Bez kaplje vode, razume se.
STARI: Razume se. Ali sam dobijaoharinge koliko sam hteo. Posle sam zatvaran u sanduk, u kome nisam mogao ni ležati, ni stajati, ni sedeti...
NOVI: (Oduševljeno.) To je čučavac!
STARI: Znate li prijatelju, da su mene već u kolevci trovali? Makom su me kljukali...
NOVI: To mi zvuči kao malo prekoračenje...

STARI: Morao sam uteći i od tada stalno bežim...
NOVI: Ali nabolje, nadam se nije krenulo?
STARI: Kakvi! Tek su onda počeli da me kokaju...
NOVI: (Strasno.) CAP?
STARI: Jeste – CAP.
NOVI: CAP! CAP!
STARI: (Brzo.) CAP! CAP!CAP!

NOVI: (Još brže.) CAP! CAP!CAP! (Obojica istovremeno sedaju na klupu. Umorili su se. Pauza.) Mislim da ste u pravu.
STARI: To bi za mene bila novost. A u čemu?
NOVI: Smešteno mi je.
STARI: Ali to nije nikakva novost.

NOVI: Samo – ja znam ko mi je smestio.
STARI: E, to, boga mi, jeste novost.
NOVI: Jedan od mojih slučajeva, pričao sam vam o njemu...
STARI: (Uplašeno.) Ne uvlačite mene. Ja se ničeg ne sećam.
NOVI: (Poverljivo.) Meni se, moj... moj...
STARI: Fransoa...

NOVI: ...Fransoa, desio najteži maler koji se u našem poslu može zamisliti. Dripac je jednostavno iščezao. Razumete? Nesta, ispario. Stručno rečeno – kontroli izmakao... Predočite si grafikon... Izveštaj br. 1 – Tačka... Dostava br. 19 – Tačkica... I redom – Tačka, Tačka, Tačkica... Prijava, dostava, prijava, dostava...

Tačka, Tačka, Tačkica – Gotova je glavica... Međutim, jadac! Dripca nema! Morao sam izvestiti da je subjekt izvan kontrole. Kako? Šta? Otkuda? Jednom uvedeni subjekt ne može tek tako... To je nemoguće! Nesreća! Katastrofa! Zločin!.. I onda...

STARI: (Podrugljivo.) Noga?
NOVI: Ne odmah. Tek kad sam pokušao da se rehabilitujem na Marksu. Ali Marks je bio izgovor.
STARI: Kao i uvek.
za VI deo vidi

U Edenu na Istoku-4. deo

Štampano u „Odabranim delima Borislava Pekića“, odabrane farse; knjiga 11, 1984. godine; priredila Ljiljana Pekić.
za V deo vidi
STARI: Ne trudite se oko imena, pogrešićete svakako...
NOVI: Potom treba u bojama zaključke izvući, protiv mere disponirati. U svakom slučaju, u svakom dosijeu, na svakom kartonu!... Da poblesaviš!
STARI: Vi ste, Cimerman, stvarno čovek za žaljenje.

NOVI: (Podozrivo.) Koji se saučešćem ne da korumpirati, to iz glave izbijte!... Suspendovan sam, ne sporim, posle decenija pasje službe, dobio sam nogu u dupe, i kao da sam time izgubio neka zvanična prava, ali moja svojstva, gospodine, nisu poticala iz profesionalnog opredeljenja – jer da jesu možda bih sad išao četvoronoške – već odavde... (Udari se u grudi.) iz duše, i nikakvom mi se nepravdom ne mogu oduzeti. NIkakvom, dragi moj Johane...

STARI: Emile, Emile!...
NOVI: To se pravo, dragi moj Emile, vrši nužno i prirodno, kao što se diše ili piša, i vrši se danonoćno, bez prestanka i zastanka, odaha i predaha, pogotovu uzdaha, sve do smrti, a ja se iskreno nadam i posle nje... Eto, možete li vi prestati da bežite?

STARI: Jok.
NOVI: Zašto?
STARI: U krv mi ušlo.
NOVI: Tako ni ja ne mogu prestati da gonim.
STARI: Obojica smo, dakle, u govnima.
NOVI: Zato se i razumemo.
STARI: Rekao bih, čak i cenimo.

NOVI: Pa možda, što da ne, i volimo.
STARI: Kao da smo braća.
NOVI: Iz iste majke smo ispali.
STARI: A takve stvari uvek na dobro izađu, ako se, razume se, kao i obično, na zlo ne dadnu...
NOVI: A znate li zašto? Što se na zlo daju? Kao saputniku vam mogu poveriti... (Osvrće se, tiho, na uho.) Zato što je svet krcat neprijateljima. Kao oko. Opkoljeni smo, ugroženi, okruženi, opsednuti, moj gospodine!

STARI: Opsednuti – to je reč! Nego šta! Opsednuti!...Znam iz iskustva... Na svaki se šušanj trzam, svaki korak osluškujem, svaku misao merim kao da je poslednja... I to traje mesecima, Cimerman...
NOVI: Kod mene godinama.

STARI: (Pantomima.) Da bih kupio veknu hleba prevaljivao sam kilometre, menjajući taksije, autobuse, tramvaje, a peške sam išao sve u cik-cak... Trčao sem, puzao, bauljao... I pazite, sve podrumima, krovovima, protivpožarnim stepenicama. Čak i kanalizacijom!... Manuo sam se te maršrute tek kad sam otkrio da i među govnima ima policajaca...

NOVI: I meni je bilo teško. Nikad nisam znao zašto neko ide u pekaru.
STARI: A i da me niko ne prati, opet bih se krio. Za svaki slučaj.
NOVI: Ko može znati ide li neko po hleb ili instrukcije?
STARI: Znate li vi, poštovani kolega, da ja ni poj ovih ptičica ne mogu spokojno da slušam? Pogotovu kosove i detliće... Kad se navrzu, pa sve – tikataka, tikataka, tikataka...

NOVI: (Zaneseno.) Tikataka, tikataka, tikataka...
STARI: Zbog prokletog otkucavanja ni sat više ne nosim. Sad, sa njim mi je lako bilo. Izgazio sam ga i basta. Ali kako srce pod noge?
NOVI: (Sladostrasno.) Tik-tak, tik-tak, tik-tak...


STARI: E, kad tako zabrza, dođe mi da ga iščupam... A i lepim sam pokušao, doktorima sam išao. A oni – ne može to, vele. Ko je, vele, video čoveka bez srca? U redu, učena gospodo, kažem, ali ko je video da srce radi protiv čoveka? Da prokazuje čoveka koji ga krvlju hrani... Organi su, velim, ti da se ispomažemo, a ne satiremo... Tisi lud, vele, imaš maniju gonjenja. A šta biste vi, kažem, hteli, da posle toliko proganjanja patim od ludila veličine?

NOVI: (Osuševljeno.) A srce? A srce?
STARI: Otkucava i dalje, pogan!
NOVI: Veličanstveno!
STARI: Šta je u tome veličanstveno? To je skotski!

NOVI: (U ekstazi.) Kucanje i otkucavanje je najveličanstvenija prirodna pojava u vaseljeni! Presudnija od gravitacije, savršenija od perpetum mobila, korisnije od rasplodnog instinkta!... Jeste li ikada slušali čarobno štopovanje voza po šinama? Singericu kako kuckajući peva?... Čekić po nakovnju?... Nečujno otkucavanje pulsa?... Odano, pouzdano, postojano, ravnomerno!... Evo, sav trnem!... (Izvodi u ritmu čitavu simfoniju otkucavanja.) Tik-tak, tik-tak, tik-tak, tikataka, tikataka, tikataka, tip-tap, tip-tap, tip-tap, tipatapa, tipatapa, tipatapa...

STARI: (Izbezumljeno.) Dosta!
NOVI: (U transu pridružuje glasovima i kuckanje savijenim prstima po klupi.) Kuc-kuc, kuc-kuc, kuc-kuc...
STARI: (Napadne ga. Hrvu se.) Umukni, ili ubijam!
NOVI: (Otrgne se.) Šta vam je Emile? Šta vam je, čoveče?

STARI: (Besno.) Zar ste moron? Kad ćete već jednom zapamtiti kako se zovem?
NOVI: Šta, do besa, još maločas ste se zvali Emil! Parakuvar Emil!
STARI: Mario sam, i bavim se rentijerstvom.
NOVI: Ma, slušajte vi...
STARI: Šta vam je, do vraga, toliko stalo do upišanih imena?

NOVI: (Razdraženo.) Upišani ste vi, nisu imena! Imena su osnovni preduslov za moj rad! Šta mislite šta bi se sa aktima, i svetom koji od njih zavisi, dogodilo kad bih sebi dopustio da ih tumbam, premećem, obrćem kako mi na pamet padne?
STARI: Ali, Cimerman, pošto su prema vašem učenju svi ljudi već sumnjivi, a većina od njih i krivi, kakvog smisla ima razlikovati ih po imenima?

NOVI: To se ne praktikuje zbog smisla, već zbog kartoteke. Zbog raspoznavanja, jer spoznavanja i onako nema. Sve ostalo nema važnosti! Ni pol, ni uzrast, ni čast, ni mast, ni klase, ni rase, ni vere, ni mere!... Apsolutna jednakost. Po Marksu. Rani radovi... Eto, na primer, taj je Marks moj Bog, a i njega imam u tefteru...

STARI: Ali, čovek je mrtav!
NOVI: Pa, šta smeta? Smeta li što? Zar ne komuniciraju njegova pisanja? Kapital, Sveta beda, Manifest, Građanski rat u Francuskoj? O pratio sam ja bradonju iz glave u glavu, iz reči u reč... I znate li šta sam otkrio?... Ta recite mi, najzad, kako se stvarno zovete?

STARI: Kršten sam kao Rudolf.
NOVI: Ne Mario?
STARI: Rudolf i tačka. Može i Rudolfo.
NOVI: I znate li, dakle, moj Rudolfo, šta sam otkrio?... Neprijatelj! Prikriveni neprijatelj! Još od početka. Uvukao se gad, ali sam ga raskrinkao! Moj mu Koordinatni sistem do’akao... Jeste li čuli za moj sistem?... Pazite – apcisa i ordinata obrazuju mrežu...

STARI: (Strese se.) Mrzim mreže...
NOVI: Okance do okanca...
STARI: Okanca, rupe već su bolja stvar...
NOVI: Svaki izveštaj upišem, svaku dostavu ucrtam. Dobijam raznobojne tačke u raznobojnim presecima. Izvučem dominantu, najpre iza momka tragom, a onda isprednjačim. Dominanta postaje determinanta. Znam, bratac, gde ćeš se i kada naći, busiju ti postavim... i CAP!
STARI: (Fasciniran.) ŠKLJOC!
za V deo vidi

U Edenu na Istoku-3. deo

Štampano u „Odabranim delima Borislava Pekića“, odabrane farse; knjiga 11, 1984. godine; priredila Ljiljana Pekić.
za IV deo vidi
STARI: Gde sam stao?
NOVI: (Hladno.) Na meni.
STARI: Malo - sutra! Na meni povodom vas. I vaše navodne usamljenosti... Šta sve ja nisam preduzimao da se odlepim! Ja sam se, moj gospodine, u svrhu potpune nezavisnosti, jednom i u vinsku bačvu zakovao! I to svojeručno! Ni u pintera poverenje nisam imao... I tako, u bure kao salamura složen, u vodu otumbao. Računao sam – em pod vodom, em u buretu, najzad ću biti sam...

NOVI: I jeste li bili?
STARI: Đavolsku mater! Nabasao sam na ribe! Čitavo jato!
NOVI: (Sladostrasno.) Organizacija!
STARI: Vi se, Cimerman, niste s ribama često suočavali?
NOVI: Na nadmorskoj visini, na kojoj sam ja službovao, to i nije čudo...

STARI: (Panično.) Riblje oči su vam najsumnjičavije kurvinske oči koje su ikada ugledale svetlost dana. Od proklete radoznalosti, jabičice samo što im iz glave ne ispadnu...
NOVI: Napraviću belešku. (Beleži u sveščicu, pošto je liznuo olovku.) Ja se, eto, na vodu nisam obazirao, i budući da je ona bila van kontrole, lako je moguće da je ON upravo vodom otplivao...
STARI: Ko je to – ON?

NOVI: Jedan moj slučaj, nije važno. Važno je samo da su vodenim putevima, možda i u burićima, izmicali, i da sam ja baš zbog tog previda i suspendovan... Što sam jebenu vodu zanemario!...
STARI: ON je, nažalost, nije zanemario.
NOVI: Koji je sad ON?

STARI: Jedan moj slučaj, i takođe nije važno. Ustanovio sam, međutim, da vodom, u sitne, vampirske sate, patroliraju NJEGOVI motornjaci sa alarmnim sirenama i reflektorima...
NOVI: Zaludni ljudi spasavaju davljenike.
STARI: Koješta! Taj koji je mene iz vode izvukao svakako nije spasilac. Zar bi i jedan dobronameran čovekovako prisluškivao? (Stavlja uvo Novom na grudi u predelu srca.)

NOVI: Ne verujem. Kad postoje aparati.
STARI: (Uplašeno.) Kakvi aparati?
NOVI: Kao mladeži. Zalepe se za kožu.
STARI: (Razdrlji košulju, pregleda grudi, naiđe na mladež.) Ovako?
NOVI: Jeste.
STARI: (Naglo otkine mladež, bolno krikne.) Jaoj, majko moja!

NOVI: (Radoznalo.) Ima, znači, i pravih mladeža?
STARI: (Stenjući.) To vi tako kažete!
NOVI: Pa nešto mora biti i pravo, gospodine Kristijane.
STARI: (Jarosno. Skoči sa klupe.) Kakav Kristijan! Jeste li pomahnitali? Znate li gde živite? Vi podmećete! Ništa ja ni o kakvom Kristijanu ne znam. Ne znam ja ništa ni o čemu!

NOVI: (Trese sveščicom.) Rekli ste da se zovete... na zapisnik izjavili...
STARI: (Urla.) Ništa ja nisam izjavio! Pogotovu na zapisnik! Taman posla!... Držite li vi mene, Cimerman, za budalu?
NOVI: Zašta, do mog, da vas držim kad se stalno menjate?
STARI: (Smiruje se, seda.) Kamo sreće, samo nisam opazio. A ni ONI.

NOVI: (Čita iz sveščice.) Jeste li još uvek goroseča?
STARI: Zašto – još uvek? NIkad i nisam bio. Ja sam parakuvar.
NOVI: Eto, a hvalili ste se.
STARI: (Nervira se.) Ne verujem vam! Nikome ja na ovom kurvinskom, doušničkom svetu ne verujem! Da mi sad kažete „Melhiore, prijatelju, eno ga sunce!“, ja ne bih poverovao ni da me sunčanica udari. Mislio bih da ste u žbunje podmetnuli kvarc lampe!

NOVI: Lažni trag, dakle, dezinformacija, Melhiore?
STARI: Šta rekoste?
NOVI: Dezinformacija.
STARI: Rekli ste – Melhiore?
NOVI: Od vas sam čuo.
STARI: Niste mogli. Jer ja se zovem Johan. Jon, ako vam je komotnije za pamćenje... I kad smo već kod predstavljanja...

NOVI: Lažnog...
STARI: Vi o sebi ništa, ništa o tome – vi šta ste i čime se bavite?
NOVI: Držao sam da je opštepoznato da sam u tajnoj službi.
STARI: To brišite! Ništa nije ono zašta se predstavlja, i nema toga koji je takav kakav nam se pričinjava... Zato se izvolite legitimisati.. I odmah da smo načisto, ako ustvrdite da ste bulka, i da prekrasno mirišete, naročito u tajnosti iz večeri, ne računajte da vam verujem. Celog sam života nasedao tim olinjalim policijskim trikovima!

NOVI: (Indignirano.) Nisam bulka. Službenik sam. Službenik pod suspenzijom. Službenik pod privremenomsuspenzijom. Uvređeni službenik pod privremenom suspenzijom.
STARI: Peške ili na konju?
NOVI: (Razdraženo.) Na stolici! U kancelariji! Za stolom! Ispred rolo-ormana! Među dosijeima! S patent olovkom u bojama!... CAP, ŠKLJOC, FIK!.. Ja sam planer! Siva masa! Čisto mišljenje! Nemam nikakve veze sa stvarnošću!... I šta vi tu mene propitujete? Ja sam onaj koji ispituje, istražuje, njuška...

STARI: Pas, dakle, u najgorem slučaju – naučnik.
NOVI: Naučnik, naravno. Koji pas piše patent olovkom u bojama?
STARI: Niste špijunčina?
NOVI: Kako se usuđujete?
STARI: Žbir?
NOVI: Ne vređajte me, inače... (Dohvati sveščicu.)
STARI: Daleko bilo. Samo se osiguravam... Ni uhoda, konfident, agent?

NOVI: Šta je vama, čoveče?
STARI: (U tempu.) Juda, doušnik, cinker, cinkaroš?
NOVI: I’te s milim bogom!
STARI: (U tempu.) Dostavljač, prokazivač, potkazivač... Otkucavate li?
NOVI: Službenik sam državni, gospodine, nisam zidni sat!
STARI: (U tempu.) Ni senka, pratilac, gorila, budno oko, odano uho, treći pod stolom?
NOVI: Za stolom radim, gospodine!

STARI: Ti su najopasniji. Ponekad i oni pored... A vi ne zamerite, nikad niste bili ovde dole, ne znate kako je to jebeno...
NOVI: Samo po referadama. Personalno dole sam prvi put.
STARI: Pa kako vam se čini?

NOVI: Ne umem reći, ne snalazim se. Konce ne hvatam. Ovo mi je tek prvi mesec dole, takorekuć debitiram. I još pod suspenzijom, razumete?... Delujem po ličnoj inicijativi. Kao umetnik, ne činovnik... A onda, ni sve da postignem ne mogu, svuda da budem, svuda nos da turim, sve da notiram...

I najposle, sve što se čuje, načuje, dočuje, pročuje, sve što se spazi i opazi, oseti i predoseti, sve to valja nekako splesti, u logičnu, ubedljivu priču povezati... Beskrajno je to fin i sitan vez, moj gospodine, gospodine...
za IV deo vidi

U Edenu na Istoku-2. deo

Štampano u „Odabranim delima Borislava Pekića“, odabrane farse; knjiga 11, 1984. godine; priredila Ljiljana Pekić.
za III deo vidi

STARI: Ja bih, opet, radije o svom.
NOVI: (Razdraženo.) Bojim se, gospodine, da mu vi pridajete preteran, da ne kažem megalomanski značaj.
STARI: (Jarosno.) Na mojoj klupi stvarima ja određujem značaj, a vi se, ne odgovara li vam moj poredak, možete tornajti na drugu, ili u pizdu materinu, ako vam taj smer više konvenira.
NOVI: (Uvređeno.) Dobro. Povlačim se. Ne zameram. Samo notiram. Siguran sam, međutim, da ćete prema mom slučaju pokazati više dobrohatnosti kad dospem da vam potanko i natenane ispripovedam pod kakvim sam šugavim prilikama živeo i stvarao.

(Novi se premešta na drugu klupu. Vadi iz džepa mornarski durbin na izvlačenje i nešto pomno posmatra.)
STARI: (Dovikuje mu.) Puca mi za tvoje probleme, Cimerman! Imam ja dovoljno svojih muka! (Stiša se. Izvadi iz džepa svoje „spravice“, ali krišom u Novog pogleda, i opet ih užurbano vraća u džep.) A šta ako mi smesti? Podmetne nešto? Šta ga košta? Ako zna štampana slova... I ako ne zna, iz novina će ih iseći...

(Stari se naglo upućuje klupi s Novim. Kad čuje njegove korake, Novi spušta durbin, ustaje i, mimoišavši se sa Starim, skidajući šešir, seda na klupu, koju je on upravo napustio. Tek što je seo, Stari ponovo ustaje i odlazi kod Novog. Ovog puta on ga ne čuje. Okupiran je potpuno posmatranjem kroz durbin.) Gospodine Cimerman dozvoljavate li da vam se izvinim i pridružim?

NOVI: (Ućutkuje ga.) Pssss!
STARI: (Ulizički.) A šta je to na vidiku tako uzbudljivo?
NOVI: (Tiho, poverljivo.) Tamo, na klupi, već dva sata, dve osobe ni dve reči nisu izmenile... (Dodaje Starom dogled.)
STARI: (Gleda kroz dogled.) Biće da se ne poznaju. (Vraća Novom dogled.)
NOVI: (Gleda kroz dogled.) Ne poznaju se, a sede zajedno? (Dodaje dogled Starom.)

STARI: (Gleda kroz dogled.) Možda se i poznaju, ali su u zavadi. (Vraća Novom dogled.)
NOVI: (Gleda kroz dogled.) Što se onda ne svađaju? Što ćute i snuju? (Dodaje dogled Starom.)
STARI: (Gleda kroz dogled.) A da se iz trbuha ne sporazumevaju? (Vraća dogled Novom.)

NOVI: :(Gleda kroz dogled, pa ga odlaže na klupu. Iz džepa vadi neuglednu, iskrzanu i očevidno zapisima ispunjenu sveščicu, a potom i vrlo malu, istrošenu olovčicu.) Napravićemo pribelešku... (Lizne olovčicu, beleži.) Prvog maja, u 19.34, u jednom identifikovanom parku, dva su se neindetifikovana trbuhozborca dogovarala... (Diže glavu.) O čemu?... O čemu Avguste?

STARI: (Nestrpljivo.) Otkud ja znam?
NOVI: Vi i ne morate znati.
STARI: (Oprezno.) A vi morate?
NOVI: Naravno.
STARI: Službeno?
NOVI: Ja sam suspendovan. Stvar je sada više na živčanoj osnovici.
STARI: Zato se kidate?

NOVI: Dabome. Izučenim trbuhozborcima je đavolski teško bilo šta dokazati, mada, strogo uzev, ako postoje osnovne sumnje, dokazi baš i nisu neophodni. U načelu, međutim, to su vam kurvinska posla! Razgovor se vodi, a niko usta ne otvara! Kako znati ko je šta lanuo?

STARI: Kad bih imao šta da kažem i ja bih se samo iz stomaka javljao.
NOVI: (Podsmešljivo.) A, kao, nemate?
STARI: Ni - a!
NOVI: Odistinski?
STARI: Na časnu reč!

NOVI: Pa sad, „a“ nije jedino slovo. Samo u našem jeziku ostaje vam 29 drugih... Ali vi to, izgleda, radite slobodnom rukom. (Pokazuje tragove crteža što ih je Stari ostavio pod klupom.) Crta, crta, crtica... Vlasi šifri da se ne dosete!
STARI: (Briše nogom tragove.) Kakva šifra, to mi je zabava!
NOVI: A ja mislio da ste geodeta i da vam je to hleb.
STARI: Ja sam inkasant.

NOVI: I konopčići, visuljčići, kredice, skupa sokoćala u džepu, nužna su vam zbog inkasacije, gospodine Avguste?
STARI: Viktor mi je ime.
NOVI: Imao sam dojam da ste rekli – Avgust?
STARI: Rekao sam Viktor.

NOVI: Meni je u obe varijante pravo, samo i kao Avgust i kao Viktor, morate me razumeti... Uvek sam bio sam samcit. Kao u klozetu. Čak mi je i kancelarijski prozor bio pokriven mlečnim staklom. Kao po pisoarima. Ništa da se ne vidi. Samo preko akata. Pov. Br. taj i taj. Str. Pov. Br. taj i taj...

Ne poričem, doduše, da mi je usamljenost obezbeđivala božansku nepristrasnost. Ništa nije moglo da me unedoumi, pokoleba, smuti, gane, uzbudi, ali uza sve te prednosti, meni je ta hermetičnost dojadila... Napravio sam podnesak. Moli se cenjeni Naslov... Zahtevao sam da me pošalju na teren, na čist vazduh, među slike i zvukove... Dosta mi je bilo čitanja, hteo sam i ja malo da slušam...

STARI: (Zlobno.) Prisluškujete.
NOVI: U svakom slučaju, nisu odobrili. Odbija se. Rešava kao u dispozitivu. Nužan za stolom. Dopušta se, međutim, izlazak na protivpožarne stepenice. U svrhu higijenskog disanja i parterne gimnastike.
STARI: (S razumevanjem.) Ja sam ih, bežeći, često koristio.
NOVI: Onda i sami znate – ako kuća ne gori, koga da sretnete na protivpožarnim stepenicama?

STARI: Mahom one što kroz šalone zvire.
NOVI: Ja ih, nažalost, nisam sretao. Možda što na našim prozorima behu rešetke, kroz koje čovek ne može da zviri... Tako sam vam, gospodine Viktore, i tamo bio sam. Sam kao...
STARI: (Nostalgično.) Igla u prastu sena?
NOVI: U tom smislu.

STARI: E, moj Cimermane, moja naivčino! Vi samo mislite da ste bili sami, vi se samo tome nadate! A samoće nema. Pronašao bih je ja, majci, igde da je ima!... Nego, ne nazvaste li vi mene maločas Viktorom?
NOVI: Na vaš lični zahtev.
STARI: Najusrdnije vas molim da mi, pro futuro, ne nadevate proizvoljna imena! Zovem se Kristifor, Kristuš, pa možda i Kristijan!

NOVI: A čime se bavite?
STARI: Šta se to vas tiče!
NOVI: Učinilo mi se da ste - inkasant.
STARI: Goroseča sam. I dosta zapitkivanja! Slušajte malo!
NOVI: Sav sam - uvo!
za III deo vidi

U Edenu na Istoku-1. deo

Štampano u „Odabranim delima Borislava Pekića“, odabrane farse; knjiga 11, 1984. godine; priredila Ljiljana Pekić.
za II deo vidi

U Edenu na Istoku
Optimistička farsa

„Neka Svevišnji pomogne i onome
ko je gonjen i onome koji goni“
(KURAN)

LICA:
STARI, prvi bolesnik
NOVI, drugi bolesnik

Dešava se u naše vreme, u azilu za
umobolne, ali ne samo u njemu.

(Blažena atmosfera parka, s umilnim cvrkutom ptica, žuborom žive vode i šuštanjem lišća na povetarcu. Nekoliko praznih klupa u džbunju, ispod drveća. Osvrćući se, dolazi Stari i zauzima najskrovitiju klupu. Vadi iz džepa kredu, visak i konop. Pazeći da ne bude primećen, premerava zemlju ispod klupe. Posle izvrsnog vremena nailazi Novi. Tiho se prikrada Starom. Kad ga spazi, ovaj prestrašeno krikne.)

STARI: (Skočivši sa klupe.) Ko ste vi i koga boga mi se prikradate? Šta tražite iza mojih leđa?
NOVI: Klupu, gospodine, klupicu ....
STARI: A šta, drugih klupa nema?
NOVI: Ma ima, ne kažem, samo meni baš ova odgovara. Nekako je zaklonjena. Mogu na miru posmatrati ... (Seda.)
STARI: Njuškati!

NOVI: U mome poslu nepouzdana čula mirisa ne igraju nikakvu ulogu, gospodine. Samo – oko i uho, oko i uho ... Ove spravice, na primer, s kojima ste zemlju merili, ja nisam namirisao. Ja sam ih video, a pomalo - i čuo...
STARI: (Tek sada vidi da „spravice“ još drži u ruci. Uplašeno ih trpa u džep.) Ja sam geodeta. To su moji instrumenti.
NOVI: Ništa vas nisam pitao, a vi odgovarate. Zašto?
STARI: Da se ne bi ne znam šta pomislilo... (Naglo zaćuti.)
NOVI: Sve do sada ništa nisam mislio. Tražio sam jednu usamljenu klupu. Sad, međutim, počinjem da mislim.

STARI: (Sumnjičavo.) O čemu?
NOVI: O tim vašim zemljomernim spravicama, o zemlji, o vašim tajnim premeravanjima, i o neizvesnoj vezi koja mora postojati između svih tih, na oko, razbacanih pojmova.
STARI: (Nervozno.) Možete li o tome misliti i na nekoj drugoj klupi?
NOVI: Ne. Samo na licu mesta.
STARI: Onda na drugu klupu idem ja... (Krene.)

NOVI: Mora da ste do guše u govnima kad tako od ljudi prezate?
STARI: (Naglo se zaustavi. Vrati.) Šta hoćete, do vraga, time da kažete?
NOVI: Ništa. Opisujem utisak što ga ostavljate na ljude koji nemaju šta da kriju, iako nisu gedeti.
STARI: Ja ništa ne krijem. Ne marim da saobraćam s nepoznatim osobama. To je sve.

NOVI: (Kao da recituje lekciju.) Ne vuci se sa došljacima po mračnim kapijama; ne dopuštaj da te sused u kinematografu, pogotovu na matineu, pipka pu butinama, čak i ako istrajno tvrdi da ti je među nogama izgubio buđelar sa porodičnim fotografijama; ne sklapaj primamljive poslove sa strancima na proputovanju, ni brak s osobama koje od poseda imaju samo sekiricu i testericu, i hloroform, eventualno; nipošto ne primaj šećerleme od ljubaznih čika, naročito ako imaju btčiće, crne dipter naočare i slamni šešir iz 1930. godine; nakon filharmonijskog koncerta, ni za živu glavu ...

STARI: Slušajte vi ...
NOVI: (Neometen.) ... ni za živu glavu, rekoh, ne idi „na po jednu“ prvoj violini, inače samcu koji je izgubljen u provinciji, odan majci na farmi, a ovamo puši debele cigare i nosi gumene naramenice; ne očekuj da ti automobilist, koji te je pregazio, pruži upotrebljiv savet u pogledu budućnosti ...
STARI: (Oštro.) Gospodine!
NOVI: (Neometen.) ... Ne poveravaj se nikome, a osobito novom đubretaru dok ti iz kuće đubre iznosi...

STARI: (Prasne.) ... Ama, čoveče, što vi to meni pričate? Šta se sve to mene tiče? Nemam ja šta da krijem! Ja sam sitni trudbenik! Krampam, žderem, čmavam! Ništa više! ...
NOVI: Čega se onda plašite?
STARI: (Histerično.) Sve je to prokleti nesporazum! Mene su opanjkali! Doteralo se dotle da ni u nužnik, na sranje, ne mogu, a da me ne prate!
NOVI: (Uzbuđeno.) Ne buncajte! Ko vas prati?
STARI: Vi na primer.
NOVI: Otkud znate?
STARI: Ne znam. I to je u svemu najgore. (Demonstrativno odlazi i seda na najudaljeniju klupu.)

NOVI: (Dovikuje mu.) Nikad nikoga nisam pratio! Pod zakletvom! U kancelariji sam radio! Noge mogu demonstrirati! Potpuno su atrofirale, samo što ne škripe! ... (Normalno.) Sve sami spisi, akta, kartoni, dosijei, fascikle, a od pribora pečat, lepak, makayice i spajalice ... I razume se, patent olovka u bojama ... (Dovikuje.) Sve, osim gume! Guma kod mene nije radila! ... (Stiša se opet, kao za sebe.) Ali na terenu, in vivo, izgleda, sve je to nekako drukčije. Svakojako su tabelarni pregledi korisni, bez tabelarnih pregleda se ne može, bez analogija logika ne funkcionira ... pa ipak, sve je to tamo nekako mrtvo, sablasno ... A svrh svega, iz druge ruke ... (Ustane, krene prema klupi sa Starim, seda do njega, uzdahne.) Ej, kako je to lepo videti ono što se goni! ...

STARI: A kažete - ne pratite?
NOVI: (Rezignirano) Poteškoća je u tome što i praćeni vas vidi ...
STARI: Ne pratite, a?
NOVI: (Skače sa klupe, lupa petama, kruto se nakloni.) Hajnrih Julius Cimerman, državni službenik pod suspenzijom ... privremenom, ubeđen sam ... (Seda.) Sme li se znati za vaše cenjeno ime, zanimanje, mesto rođenja, godine, škole, osobene znake?... Generalije, ukratko?
STARI: Smerate li me, možda, načiniti naslednikom?

NOVI: Ne nadajte se nezasluženom imanju. Ja to, onako, po navici.. Prazne rubričice da ispunim... Ali ne insistiram. Razumem. Ne govori imena svoga strancu, dok posredstvom treće a poznate i poverljive osobe ne bude predstavljen i preporučen.. Tome vas je, po svoj prilici, takođe podučila gospođa mama.. Ta je zbilja na sve mislila! Premazane su te stare dame svim mastima, te dame sa lornjonima, lepezama, mirišljavim solima, starinskim uzrečicama i cipelama na šnir...

STARI: (Pretrčavajući na staru klupu.) Avgust se zovem, ako baš hoćete da znate, Avgust!
NOVI: (Trčeći za njim.) Ne ostavljajte me, za boga miloga, gospodine Avguste! Najpokornije vas molim!.. I obećavam da neću postavljati nikakva pitanja!
STARI: Ne bunim se ja, moj gospodine, protiv pitanja, samo da mi se jednom postave, nego me niko ništa ne pita, samp me prate i smeštaju...

NOVI: (Zainteresovano.) Ne znam za vaš slučaj, ali vam mogu garantirati – i na pitanja će doći red. Pitanja su, zacelo, već sastavljena, samo još nije vreme da se postave. A onda: CAP, ŠKLJOC, FIK!
STARI: (Intenzivno.) CAP, ŠKLJOC, FIK!
NOVI: Jeste. CAP! (Napravi brz gest hvatanja.) ŠKLJOC! (Brz gest zatvaranja.) FIK! (Brz gest odsecanja glave.)
STARI: (Mrmlja utučeno.) CAP!... ŠKLJOC!... FIK!
NOVI: Ja bih se, međutim, ako dopustite, vratio na moj slučaj.
za II deo vidi