Pages

Sunday, August 19, 2007

Ideje iz „Besnila“ – 3. deo

Neke ideje iz romana Borislava Pekića „Besnilo“- 3. deo; izbor Ljiljane Pekić (Sveučilišna naklada Liber, Zagreb, 1983)

Za pisca su spontanosti pogubne. Može se biti ili pisac ili čovek. Biti oboje istovremeno, nemoguće je apsolutno.
****
A. Ramos-Stanley KubrickIma zaista nešto bolesno u zapadno evropskom vaspitanju. Nikada nam nije dosta činjenica. Za nas su, naime, činjenice – istine. Mi mislimo da smo o nečemu nešto saznali ako o tome prikupimo planinu činjenica. A zna se kako s njima stvari stoje. Većina ih se međusobno ne slaže. Činjenice su, u stvari, najnestabilniji faktor našeg saznanja o svetu. Njegova jedina prava nepoznata veličina. Da nema stvarnosti, kako bi se o njoj duboko i tačno pisalo!
*****
Virus besnila deluje poput droge sa odloženim dejstvom.
*****
Tanka hrišćanska koža preko divljeg mesa rođenog u tami iskonske prašume, papirnata koža bankovnog računa s nekoliko ukrasnih manira sprečavaju ljude da se smesta ne poubijaju.
*****
Virus je deo prirode, ravnopravan sa svakim drugim delom vasione koja je stvorila i čoveka i, očevidno uzalud, dala mu inteligenciju da usavršava sebe i svet oko sebe. Virus ima sveto, neotuđivo pravo na život. Taj život, doduše, zavisi od nečije smrti. Ali zar od takve nesrećne kauzalnosti, koja se zove prirodnom borbom za opstanak, ne zavisi i život svih drugih mesoždera, ne izuzimajući ni čoveka? Virus nema manje prava na ubijanje da bi živeo, nego što ga imaju ljudi kad ubijaju da bi vladali.
*****
Spas je u nemilosrdnoj rutini. Moramo živeti i raditi kao da se ništa rđavo ne dešava. Ako padnemo u iskušenje da poverujemo u izuzetnost situacije, uskoro ćemo verovati i u njenu nesavladivost i propašćemo.
*****
Prokleta stvarnost ne treba da se na mala vrata tzv. autentičnosti uvuče i inhibira maštu. Jer mašta je sve, stvarnost, ako je uopšte ima, ništa. U najboljem slučaju, proizvod uspelog maštanja.
*****
U prirodi uvek ima racionalne, inteligentne, pravedne raspodele težine između „dobra“ i „zla“, ako se ovi pojmovi oslobode antropocentrizma. Ugrađani mehanizam prirodne pravde držao je kosmičku vagu u horizontalnom položaju. Ukoliko se, naravno, u stvar ne umeša čovek. Vaga je onda pretezala na neku, najčešće neizvesnu stranu. Ponekad čak i suprotnu od poželjne.
*****
Revolucionarna svest čak i najnepovoljnije uslove ume preokrenuti u svoju korist.
*****
Razuman se čovek nije mogao samo naoružavati. Morao je verovati i da oružje neće upotrebiti. To mu je obezbeđivalo moralno pravo da ga i dalje pravi. Time su podsticani novi sporazumi o razoružanju, u koje niko ozbiljan nije verovao, a ovi davali podstreka novom naoružanju, koga niko nije ozbiljno hteo. Sve se, dakle, odvijalo u olimpijskom lakoatletskom tempu, bez izlišnih ceremonija.
*****
Stvarne podele nema. Svi bolesni su potencijalno mrtvi, svi zdravi potencijalno bolesni. Svi smo, dakle, realno mrtvi. Svet je konačno jedinstven.
*****
Postoji prinudna solidarnost leproznih, svesnih da su zauvek isključeni iz sveta zdravih, da budućnost, ako je ima, moraju da zidaju na pretpostavkama drukčijim, pa možda i suprotnim, od onih koje upravljaju njihovim bivšim svetom. Ali, bez udaljavanja od nečeg, zbliženja s nečim nema.

Rađa se snažna netrpeljivost prema svemu što je izvan karantina, prema „onima napolju“. Optužuju se da za „one unutra“ ne čine koliko bi trebalo, da su ih zaboravili, izdali, u svakom slučaju, da bi ih radije videli sve mrtve, nego bolest u svojim redovima. Ali ni mržnja bolesnih nije bez predrasuda. U dobrom delu alibi je za kosmičku nepravdu što je epidemija izabrala njih, a ne „druge“. Ponašanje prema „ostatku sveta“ je držanje otetih. Oni i jesu oteti. Kidnapovao ih je virus. Uzeo za taoce svega zla što ga je čovek naneo prirodi. Ubija jednog po jednog.
*****
Za one „napolju“ bolest je pretnja. Za one „unutra“ bolest je način života. Nov način, koji zahteva prilagođavanje. Mnoge stvari „onog“ sveta promene u „ovom“ vrednosti. Civilizovana merila preko noći postaju varvarska. Usamljenost postaje stvar dobrih običaja, ukusa, a ne mizantropije, ekscentričnosti ili paranoje.
*****
Postoji formiranje nove filosofije karantinskog „pogleda na svet“. Onaj „napolju“ imao je Boga, Duh, Materiju da oko njih obrazuje svoje više nazore. U karantinu samo – bolest. Oko nje smo se okretali kao oko sunca. Bolest je naša osnovna astronomska veličina. Izvor energije koja nas pokreće. Od nje u karantina sve zavisi. Bolest je ontološka suština našeg sveta, njegov smisao, čak i njegov cilj. Njoj je sve podređivano. Bolest je postala našim Bogom.
*****
U karantinu se opaža prirodna neposrednost u odnosima, koja nedostaje izveštačenom svetu „napolju“. Iščezava hipokrizuija, opet se ceni puritanska istinoljubivost. U pogledu poseda i nasleđenih prava mnoge popularne doktrine dolaze ovde do svojih ideala. Ništa nije oduvek i zauvek. Sve zavisi od dijalektike slučaja.
*****
Šta je ludilo? Odstupanje od normalnog. U redu, samo šta je – normalno?
*****
U stvarnosti gde sve zavisi od čina, motivi i ne moraju biti važni. U stvarnosti se najčešće može biti kučkin sin bez dobrih, pa i bez ikakvih razloga. U romanu je to nemoguće.
*****
Kao i u prirodi ne nadživljavaju najjači. Najjači i najslabiji nestaju. Ostaju oni sa zlatne sredine, oni prosečni. Prosečni se uvećavaju; postaje sve prosečnija, jer u prosečnom svetu nestaju najmanje prosečni, a ostaju oni koji su to najviše. Ostaje čovek za jednu sezonu, prosečan otpadak vrste.
*****
Virus je najsavršenije stvorenje u kosmosu. Njegova biološka organizacija nije ništa drugo nego mašina za proizvodnju života u njegovom najčistijem smislu. Virus je vrhunac prirodne stvaralačke evolucije.
*****
Strah je najčistije, najprirodnije, najčešće, najzdravije ljudsko osećanje. Na strahu počiva vrsta. Strah inspiriše nagon za održanjem bez koga bi svi bili danas vakuole primordijalne močvare. Strah je stvaralački.
*****
Životinje ne ubijaju bez razloga. To je ekskluzivni prerogativ ljudi.

No comments:

Post a Comment