Pages

Monday, August 20, 2007

Ideje iz „Besnila“ – 4. deo

Neke ideje iz romana Borislava Pekića „Besnilo“- 4. deo; izbor Ljiljane Pekić (Sveučilišna naklada Liber, Zagreb, 1983)

Openheimer je patio pošto je proizveo atomsku bombu, pošto je bomba bačena na Hirošimu, umesto da pati jer odbija da je proizvede.
*****
Gluposti uvek zvuče ubedljivo. Samo pametne stvari izgledaju neverovatne.
*****
DisasterU mašti se data fakta mogu slagati i raspoređivati bez opasnosti da vam njihov konačan raspored odrubi glavu.
*****
Da bi čovek bio moralan, mora najpre da živi, a samo hladna logika spasava život.
*****
Pisac može da kontroliše imaginaciju, i poput mikroskopskog filtra što propušta samo njoj prilagođene pojave, da je drži između sebe i realnosti.
*****
Svet malih ljudi na velike istine nikad nije spreman. Spalio je istinu Đordana Bruna, na sramni ustuk naterao Galileja, ismejao Darvina. Čak i papa bi se smrtnički uplašio ako bi mu se dokazalo postojanje Boga.
*****
Svaki naučnik čeka, na neponovljiv, sakralan, fascinantan trenutak, koji, u agoniji sumnje, straha, neizvesnosti, očajanja i bezbroj puta izneverene nade, godinama ponekad i decenijama, a da ga većina nikad ne dočeka. Trenutak je to najviše, božanske spoznaje, čas otkrovenja, kad se jedna istina, gajena in vitro, u bujonu vlastitog mozga, pretvara u istinu in vivo, koja će izmeniti sudbinu sveta i čoveka.
*****
Ako je Bog svet stvorio u šest dana, više mu ne može trebati ni da ga uništi. Ali koliko će čoveku trebati vremena da se odbrani, ako je to uopšte moguće?
*****
Došavši na svet, čovek nije bio svestan šta ga čeka. Mirijade su morale proći da to shvati. Dobar deo svoje istorije – i biološke i intelektualne – proveo je u bunilu, lud od užasa u koji ga je bacilo saznanje da je bespomoćan pred prirodom i vlastitom sudbinom. Najzad je, takođe kroz vekove, počeo da se privikava, a potom i prilagođava. Najzad je i stvari oko sebe sebi stao prilagođavati. Ali od saživljavanja i sad je daleko.
*****
Ljudskim stvorenjima je na početku upravljao zaštitnički instinkt prašume, pa ga je, kao izlišan surogat inteligenciji, civilizacija potisnula u najdublje podrume ljudske podsvesti, ali nikad ga nije uspela izbrisati iz genetičkog koda vrste, nikad izbrisati iz njene kolektivne memorije.
*****
Strah je bolest od koje potiču sve druge. Ravnodušnost, mržnja, zloba. Gramzivost i sujeta. Nepoverljivost i sumnja. Strah je kuga ovog sveta. Svi se boje svakog. Svi se plaše svačega. A najviše straha. Da ih ne bude strah.
*****
Većina ljudi je spremna da pobedničkom generalu oprosti gubitke kojima je pobeda kupljena.
*****
Nauka ne bira sponzore po rasi, nego po spremnosti da joj služe.
*****
U starom, zdravom, mudrom svetu podrazumeva se da čovek i na najgroznije stvari najzad ogugla.
*****
Kad hrane nema i ljudožderstvo je odbrana prirodnih interesa.
*****
Statistike se u „čistoj smrti“ od atomske bombe dobro snalaze. Hramlju kad valja izračunati konzekvence, koje će čovečiji geni ispljunuti u lice ko zna kojoj generaciji od sada.
*****
Čovek se nikad nije mogao opredeljivati za načelno najrazumnije rešenje. Uvek za ono više razumno od ostalih manje razumnih. Za opozivanje važne posete umesto prekida trgovinskih pregovora, za prekid trgovinskih umesto diplomatskih odnosa, za njihov pšrekid umesto totalnog hladnog rata, za totalni hladni rat namesto nekog lokalnog vrućeg, za ograničeno ubijanje u Vijetnamu, Kambodži, Angoli u zamenu za opšte u svetu.
*****
Kada se posmatra nebo postoji umirujuće osećanje, koje sarađujući sa najvišom istinom da su smrt i život jedno, da je univerzum njihova večna rekombinacija, oseća se da u takvom univerzumu biti živ ili mrtav, zapravo, jedno te isto.
*****
Kad čovek ostane u mraku, ne treba da traži onoga ko je ugasio sveću, nego drugu sveću.
*****
Generali znaju da ma koliko se u ratu ubijalo, za iduće ratove uvek će ostati još dosta dobrih razloga i živih da za te razloge umiru.
*****
Prvi ljudi su se prvog dana osećali izvrsno, pre nego što su videli gde su i šta ih čeka.
*****
Ljudi su uzimali više od planete nego što su davali. Iscrpli su izvore. Potrošili kredite. Zagadili zemlju. Poremetili ravnotežu. Ponašali su se prema njoj kao drumski razbojnici, na zemlji u prolazu, a ne kao njeni suvlasnici i saučesnici. Kao da posle njih nikoga neće biti. I neće. Plati ćemo.

No comments:

Post a Comment