Ideje o istoriji – 1b. deo

Neke ideje o istoriji iz raznih dela Borislava Pekića – 1b deo; izabrala Ljiljana Pekić

Moje će teme, ma gde živeo, ostati vezane za ono što smatram univerzalnim u istoriji i stvarnosti moje zemlje. Ne što bih ja bio nekakav naročit rodoljub, u tom respektu ja sam pre kosmopolit, već stoga što jedino te teme osećam kao stvarno svoje. Što se tiče mog odnosa spram istorijskih događaja, o kojima pišem ili se spremam pisati, prostornom ili vremenskom udaljenošću, ali i prostim starenjem, on postaje slozeniji, ambivalentniji, manje konkluzivan, više sklon analizi nego sudu, ukratko konzervativniji u boljem smislu te reči.
*****
Krize su ferment koji izaziva ispoljavanje i najskrovitijih oblika i čoveka i njegovog naroda. Trošiti vreme na životne monotonije, a da one nisu preludijum za trenutke-prozore, u kojima će se taj život izraziti u svoj svojoj kontradiktornoj složenosti, znači nikad ne stići do suštine, nikad do univerzalija zbog kojih čitav taj trud jedino i vredi. Kao što se opire sporednostima, jer je se ne tiču, suština ne priznaje ni slučaj, jer ga ne poznaje. Suština je zakon po kojem biće živi. Nezakonitosti, proizvoljnosti su joj strane.

Ako se događaju, zbivaju se izvan nje. Ali čim se njoj dogode, postaju one sudbinske. Ne što bi, možda, one to bile same po sebi, već što ih naša suština kao takve uzima. Nepoznate unutrašnje veze spajaju datume naših proticanja, duboko ispod logičkog privida plete se mreža što spaja razna doba, mreža čiji će nam kroj zauvek ostati nepoznat. Tu i tamo prodre u naše dimenzije neki nagoveštaj i to je sve. A on se može naći samo u časovima u kojima čovek, pa prema tome i njegova književna projekcija, prolaze kroz naročita iskušenja, isto onako kao što izazivanje duhova nije moguć bez stanja transa.
*****
Oživljavanje istorije je delo magije, nije nauke. Neka vas ne zavarava obilje istorijskih podataka (od kojih su neki izmišljeni) u mojim knjigama. Sve je to - šminka. Šminka čini lice vidljivijim, ali ga ne stvara. Možete vi o jednom dobu znati sve što je dostupno, možete zatim sve to u svoju knjigu potrpati, ako ne umete dešifrovati njegov Duh, ako nemate magičnu lozinku vaskrsenja, ono »ustani i hodi!«, dobićete animirani, ne pravi život, lešinu koja se kreće, ali ne živi. Ličiće to možda na prošlost, ali prošlošt neće biti.
*****
Pravu istoriju ljudi ne možete saznati iz zvaničnih dokumenata u kojima su ti ljudi najčešće statističke jedinice Velikih serija. Znatno više saznajete iz literature tog doba, novina, privatne korespondencije, dnevnika. Istorijografija lebdi nad površinom, nje se tiče opšta slika i, naravno ta nesrećna koherencija u događajima.
*****
Istorija je užasavajući eksperiment sa našim životima. Delimično spontan, i tu čovek ne može imati primedbe, ali dobrim delom programiran, a da nas niko ništa nije pitao. Ideologije i koncepti civilizacije uređuju naše živote prema spekulativnoj matrici, koja je izvedena iz ideala, a ideali iz antagonizma prema realnosti, ali se zaboravlja da tu prokletu realnost, kakva je da je, mi sačinjavamo, pa nam se često čini da su svi ti opšti koncepti napravljeni iz antagonizma prema nama.

A onda, bar u projektu, naučni su ciljevi izvesnije humanistički nego ideološki, koji su uvek nekako ugodno mutni, a pri tome zahtevaju i veće žrtve. Čovek više ideologiji nego nauci mora na reč verovati. U poslednje vreme se taj jaz gubi. Pojavljuju se korifeji neograničene moći nauke.
*****
Verovao sam i sada verujem u izvesne konstituante istorije, da su stvari mahom iste i neizmenljive, i da nam je njihova suština nedokučiva. Poverovao sam, dakle, što je u principu tačno, da ću govoreći o onom dobu, govoriti eo ipso i o svom. I jesam. Ali normalnije bi bilo da, o svom govoreći, govorim i o onom. I u našem čovečanstvu se silom spasava. I u tom spasenju ljudi ne učestvuju, njihova je slobodna volja irelevantna. I oni se spasavaju ne da bi bili spaseni, već da bi se jedna ideja, jedna iluzija ostvarila. U tome leži operativna suština svake ideologije.
*****
U kojoj se meri istorija, i kako, ponavlja? Postoje konstitutivni neizmenljivi njeni elementi, i to ne povlačim. Ali svako doba ima i neke druge, ekskluzivno svoje, i oni su pravi predmet književnosti. Životni uslovi, misaoni uslovi, psihološki uslovi, sve je to različito. Ne možete koristiti istoriju da kritikujete svoje doba. A istoriju možete, pod uslovom da poštujete striktno njene uslovnosti.
*****
Možda je moguć veoma spor reverzibilan proces istorije, ali on zahteva vreme koje nemamo, raspoloženje koje ne delimo, uviđanje kojeg se plašimo. Drvo, izraslo za sto godina, uništava se za nekoliko minuta. Svet, uništavan desetak hiljada godina (svet kao civilizacija, mislim), treba za oporavak sto hiljada godina.
*****
Ja ne mislim da svetom i istorijom vladaju ikakve nužnosti. Dominira slučaj.
*****
Istorija se, naravno, u opštim, mitskim obrisima ponavlja, ali je njena priča uvek pomalo drukčija, bar – drukčije izgleda, te i drukčije može biti ispričana. Univerzalnost kojoj težimo doćiće sama po sebi, jer ona je u osnovama naše povesne egzistencije. Ona je u razlikama, ne samo u sličnostima hiljadama godina razdvojenih era iste humane sudbine.