Istorijski karakter jednog naroda ne mora biti večit; on može da menja kategorije svog odnosa prema istorijskoj determinanti. Istorijski narod postaje pre antiistorijski nego samo neistorijski. Neistoričnost je često poslednja faza istorijske atrofije jednog naroda. Ne verujem da stepen u kome je jedan narod bio istorijski, u kome je reprezentovao svetsku determinantu ili je čak pomogao u njenom dejstvu na svet, može ovaj narod spasti od propasti.
Propadanje je naličje rađanja. Jedan antiinstorijski narod nikad ne može postati istorijski, dok je obrnuto moguće. Da li je neizbežno? Da li jedan istorijski narod može postati neistorijski bez svoje antiistorijske međufaze?Za sada verujem da može. Istorije pod udarom nekog drugog antiistorijskog naroda, uništava istorijski; nadmoć nije uvek na strani opšte determinante koja je predstavljena duhom nekog istorijskog naroda, kao što ni istina po sebi nije uvek svemoćna, u pravu. Ali svaka je digresija privremena i duh koji je nadahnjivao jedan istorijski narod, kad ovaj bude uništen, naći će se u plodnoj sredini kakvog drugog. Nema razloga za istorijski pesimizam.
*****
Istorijski karakter jednog naroda ne mora biti večit; on može da menja kategorije svog odnosa prema istorijskoj determinanti. Istorijski narod postaje pre antiistorijski nego samo neistorijski. Neistoričnost je često poslednja faza istorijske atrofije jednog naroda. Ne verujem da stepen u kome je jedan narod bio istorijski, u kome je reprezentovao svetsku determinantu ili je čak pomogao u njenom dejstvu na svet, može ovaj narod spasti od propasti.
Propadanje je naličje rađanja. Jedan antiinstorijski narod nikad ne može postati istorijski, dok je obrnuto moguće. Da li je neizbežno? Da li jedan istorijski narod može postati neistorijski bez svoje antiistorijske međufaze? Za sada verujem da može. Istorije pod udarom nekog drugog antiistorijskog naroda, uništava istorijski; nadmoć nije uvek na strani opšte determinante koja je predstavljena duhom nekog istorijskog naroda, kao što ni istina po sebi nije uvek svemoćna, u pravu. Ali svaka je digresija privremena i duh koji je nadahnjivao jedan istorijski narod, kad ovaj bude uništeb, naći će se u plodnoj sredini kakvog drugog. Nema razloga za istorijski pesimizam.
*****
Obratiti se istoriji znači pretpostaviti da se ona ponavlja, da se ona odista ponavlja, ali u svojim najopštijim, sumarnim, takoreći, praiskonskim i funkcionalnim formama, to meni izgleda nesumnjivo (ratovi). Istorija je zapravo alegorija ljudskog duha. Najzad, nije svejedno razvija li ili ne razvija moju aktuelnu političku uvežbanost studija Francuske revolucije ili istorija srpskih političkih stranaka, atinske demokratije ili Vajmarske Nemačke. Jer ako razvija, onda se politička veština sastoji više u istorijsko-političkom obrazovanju nego u državničkoj intuiciji.
(Politička veština svela bi se na TEHNIKU UPRAVLJANJA a političari bi u odnosu na biće istorije bili puki pijanisti u odnosu na kompozitore čije nadahnuće sviraju.) Ako ne razvija, onda istorijsko obraziovanje treba odbaciti. Ne umanjuje li ih možda? Analogija je smrt politike. Državnik čija je glava pozornica kolosalnih istorijskih scena teško će od sveta načiniti pozornicu jedne nove, ukoliko se to uopšte može; on tačnije zapaža istorijske identičnosti nego distinkcije; on umrtvljuje živu istoriju iz pijeteta prema mrtvoj. (Zaboravljajući pri tom da mrtva istorija, istorija koja se desila sebi, više nije istorija.)
*****
Istorizam ne treba odbaciti. Dijalektičko tretirannje istorije takođe. Ono što je neodrživo jeste isključivo materijalistička dijalektika u posmatranju prošlosti.
*****
Kontinuitet sa istorijom je vulgarni proizvod političara. Postoji samo jedan dublji i silno opštiji kontinuitet. Što se tiče ’dostojnosti’ to je barem jasno, da je jedan naraštaj dostojniji onog koga nasleđuje jedino, ako je sa njim u integralnoj i beskompromisnoj protivurečnosti. Nastavljanje ovde ima smisao rušenja, čupanja, uništavanja.
*****
Ja sam uvek na istoriju gledao kao na metak koji ide na mene. On i jeste metak koji ide na čoveka i koji se od drugih metaka razlikuje samo po tome što promaštiti ne može. Pitanje je samo hoće li vas taj metak okrznuti, raniti lakše ili teže, obogaljiti za čitav život ili ubiti.
*****
Život je – čovek u privremenoj zabludi. Istorija je – humanitet u trajnoj zabludi.
*****
Grčka je istorija povest značenja, a ne činjenica, kao što je grčko pozorište drama značenja, a ne događaja. Zato grčke drame deluju kao istine, a naše samo kao priče. Ali zato grčka istorija deluje kao priča sa značenjem, a naša istorija je istina bez značenja.
*****
Pre nego što definišemo ludilo ne možemo objasniti istoriju. Pošto još nemamo definiciju ludila, nemamo ni objašnjenje svoje istorije.
*****
Istorija je uvek onakva kakav je njen narod, narod kome se ona događa. Mi smo nepredvidljivi zato što nemamo jedan način mišljenja. Mi smo neracionalni zato što ne poštujemo naloge razuma kojim raspolažemo. Naše su ekscentričnosti iščašenja iz života. Naše su zablude i juče i danas i sutra. Naše greške su greške koje ne mogu postati ništa pametno u budućnosti.
*****
Istorija može biti učiteljica života, ali ne može biti učiteljica istorije.
*****
Istorija nije ono što se dogodilo već ono što želimo ili ne želimo da se dogodilo.
*****
Veli se: uvek će morati biti onih koji iznose tuđe đubre. To je istina, ali naši đubretari ne biraju đubre. Odnose samo ono što mi pred vrata ostavimo. Istorijski đubretari biraju, i odnoseći na đubrište ono što za đubre nije, pravo đubre ostavljaju da nam pred vratima smrdi.
*****
Istorija je realizacija jedne mogućnosti među nebrojenim. Moguće je pretpostaviti nebrojeno istorija čovečanstva, a da među njima ne bude ona prava.
*****
U istoriji je to tako: jedan period za nekoga je zlatan, ali on ne može biti zlatan ukoliko u isto vreme za nekog drugog nije crn. Istorija uvek izgleda kao jedna priča, koju priča više ljudi, uvek tako različito da to prestaje da bude jedna ista priča.
*****
U istoriji stvari se odigravaju ovako: u meri u kojoj je najbolje smrt Dobrog, i idealno je smrt Realnog, a nedostižan san predstavlja umorstvo podnošljive Jave.
*****
Istorija je najdublji oblik otuđenosti čoveka. Ona je sled događaja koji nas se često bitno dotiče i tiče, a da ipak nema ni dublje veze sa nama, niti od nas zavisi. Zato se istorija najčešće i ne oseća kao nešto prirodno, i čemu se po rođenju pripada, nego nešto natureno, prinudno, tuđe. Živeti u istoriji, znači živeti u tuđini, čak i onda kada smo mi ti koji istoriju stvaramo ili u njenom stvaranju učestvujemo. (Tragična iskustva velike moći to dokazuju. Otrežnjenje stiže kasno. Ako uopšte stigne.) Samo izvan nje, s one strane njene uzurpacije našeg bića, mogu se naći prave ljudske realnosti i dubine, samo van nje autentičan oblik života.
No comments:
Post a Comment