Pored muzike i istraživačkog putovanja, još samo politika ima onu čar, koju mogu dati pomešani jedino kocka i čežnja. Politika spada u one pustolovine čije pogreške nemaju prilike da se ponove. Njena veština je od one vrste koju možemo naći kraj dobrih kartaških stolova. Ali bi sasvim neprilično bilo zaključiti da se ona može naučiti. Biti političar kao i nitkov – dar je koji nije svakome dat. Ono što je čini čudnom je sposobnost sa kojom ume, ako je najvišeg reda, da spoji uzvišene ciljeve sa najnakarnijim sredstvima.
Štaviše da od najnakaradnijih sredstava načini uzvišene ciljeve, ili od tih ciljeva nakaradna sredstva. Uvek pustolovna, ona je ponekad lepa, neretko zanimljiva, a u izvesnim slučajevima može biti i dobra. Međutim, ima trenutaka kada liči na poeziju i po nadahnuću i po izvođenju. U svakom slučaju stari Kancelar je u pravu: „Die Politik is keine exakte Wissenschaft“. (Politika nije nikakva egzaktna nauka.)*****
Mistika pogoduje zaverama. Lobanje, krstovi, amblemi, hijeroglifi. Simvoli i polutmina. Negde sam pročitao da religiozna atmosfera podiže proces industrijske proizvodnje. Ona pomaže revoltu da se oseti božanskim i neodoljivim. Zato je svaki poraz i praćen opadanjem vere. Nema ništa neoprostivije od izdaje Bogova.
*****
Narodnom pokretu treba pamet jednog, a vernost svih. Tamo gde ima isuviše slavoljublja pokazuje se da pokret postaje gladan svoje dece. (Montanjari su se međusobno tako temeljno istrebili da je termidorcima ostalo da traže glavu samo ćutljivog Robespjera i lepotana Sen Žista, sve ostale bile su već odrubljene. Boljševici su takođe očistili svoju stranku od preterane pameti, zadovoljivši se samo jednom jedinom, uostalom ni najboljom ni najplemenitijom.)
*****
Nikad politika, ta jedina oblast u kojoj ima prilike da se ispolji naša sopstvena mera racionalnosti, nije bila manje racionalna nego sada u dobu političkog racionalizma. Racionalizam kojim se služi današnja politika kao svojom filosofijom obična je metodologija održanja: veština sa kojom se zadržavamo u opstanku neke ideje. Racionalizam je tako postao filosofija stvarnosti, iako sa njom ima samo jednu skroz negativnu – egoističko subjektivnu vezu.
*****
U svojoj netrpeljivosti prema spekulativnom mišljenju (ne i špekulativnom) politikanti se u kavezu poslova ponašaju isto tako unezvereno, što će reći spontano, kao i eksperimentalni pacovi u svojim električnim krletkama. Postupci izvesnih političara tako postaju sasvim zgodne ilustracije zoomorfističkog principa.
*****
Politička ideja sama po sebi i sama za sebe ne može biti ni dobra ni loša, nego jedino stvarna i to samo ukoliko proizvodi stvarno; politička ideja ne može biti ni dobra ni loša ni u odnosu na ljude, ako se njena vrednost čita sa skale istorijskih potreba društvene svesti, pa je i tu samo stvarna i to samo po stvarnom koje proizvodi. U stvari, ona objektivno uopšte ne može biti podvrgnuta merilima koja slede a ne prethode njenoj priordi. Politička ideja je ili koherentna sa objektivnim duhom razvoja enerhije ili inkoherentna. U prvom slučaju ona je racionalna, u drugom ona je samo stvarna.
*****
Nije pitanje u tome može li se jedna politička ideja društveno aktuelizirati, jer to teorijski može i najapsurdnija, nego koliko je ona sama duhovna aktuelizacija objektivnog razvoja energije.
*****
Politički refleks se gasi ako se zasniva samo na obećanjima.
*****
Politika koja nije ’božanska’ nije politika nego politikantstvo. Politika sa ograničenim radijusom ne može biti celishodna, jer ne pretpostavlja zavisnost od nekog cilja kome svet teži.
*****
Kako možemo znati da li je ovaj sistem dobar ili rđav, ako ne znamo da li spontano odgovara jednoj opštoj istorijskoj determinanti. Pošto smo se oslobodili političkog pragmatizma, mi ostajemo obezoružani: ako ovom danu ne dozvolimo da nas vodi, moramo otkriti takav dan od juče ili od sutra. Gledajući dane od juče sa ciljem da izradimo dane od sutra, mi uzoravamo naš današnji dan. Bez uviđanja prošlosti i naziranja budućnosti, svaka politika tone u prakticizam i od graditeljice istorije postaje ono što je razara.
*****
Savremena politika koja hoće da bude delatna mora istovremeno biti i važeća folosofija.
*****
Efikasna politika ne sme da bude nerazumljiva, što znači zainteresovana samo za neke idealne i finalne oblike društva kojima teži. Ona jedva sme da poziva nažrtve čiji smisao ne bi bio izražen u kakvom bliskom dobitku. Ona ne sme pretovariti jedan narod, kao posredstvo svojih ideja, ciljevima koji su potpuno van domašaja njegovih, prekih i aktuelnih interesa. Ona mora štedeti strpljenje – snagu građe koju organizuje.
*****
Efikasna politika mora naći načina da svoje dogme ma i prividno saživi sa opštom tendencijom svog društva, zadržavajući, pri tome, neumanjenu korektivnu snagu u neprekidnom dejstvu. Shvativši svoje odustajanje od dogmi kao privremeno, ona mora naći načina, takođe, da ove dogme sprovodi kroz postojeće tendencije, ukoliko je to moguće, ili da ih se privremeno odrekne, ukoliko je to nemoguće. Najpre proširiti sud, pa onda sipati tečnost u njega; u protivnom tečnost će proizvesti raspadanje suda: propašće i narod i dogma.
No comments:
Post a Comment