Finalni cilj efikasne politike, koji je opravdava post faktum je filosofski: sadejstvo sa determinantom. Tekući cilj je popularan : on se prihvata, nikad natura kao nužno zlo politike da bi društveni organizam bez izlišnog trenja mogao da se upućuje onom prvom, finalnom.
*****
Nikad finalni cilj ne sme biti prenebregnut za račun popularnog, jer time politika postaje neefikasna, ali ni popularni zanemaren za račun finalnog, jer time politika deluje neefikasno. Politika ne može biti efikasna ako previdi prvi, jer se time odriče jedinog uslova svoje metafizičke opravdanosti; ona ne može biti efikasna i ako previdi drugi, jer time oduzima sebi mogućnost da na prvom uopšte deluje.*****
Cilj jedne efikasne politike ne može biti ni revolucija kao nasilna, ni reformacija kao mirna izmena stanja jedne stvari – nego PREFORMACIJA kao izmene same stvari u njenoj suštini. I reformacija i revolucija dejstvuju na stvar spolja, te se zadovoljavaju promenom njenog izgleda. Samo preformacija kao unutrašnje dejstvo menja prirodu stvari.
*****
Preformacija je uvek neprisilna, spontana i jedini elemenat prinude koji se u njoj opaža to je izvesni podsticaj. Pretpostavlja se naime da svako društveno stanje potencijalno sadrži u sebi svoje buduće forme i da se realiteti sutrašnjeg idealnog stanja nalaze u idealima današnjeg realiteta.
Pod određenom političkom (socijalnom) temperaturom ova se preformacija vrši spontano ili se ne vrši uopšte. Stoga efikasna politika nema drugu ulogu do temperaturnu : ona stvara pogodnu temperaturu za spontanu preformaciju društva.
*****
Jedna od najsvirepijih posledica poraza je migracija shvatanja. U njoj otkrivamo naknadne i nehotimične udare koje pobednik upućuje pobeđenom. Politička je pogreška što mi ne biramo oklop ekvivalentan neprijateljskom zrnu, nego njegovom vlastitom oklopu. Primenjeno na istoriju to znači da se neprijatelj uselio u nas, pre nego što nas je osvojio. Daleko pre nego što nas je napao. Pre nego što je bio dat znak za uzbunu.
*****
Treba se čuvati preterane omiljenosti. Ona daje pravo na nadu, a kako nijedna nada nije bila ispunjena, ona razočaranima daje dvostruko pravo na neprijateljstvo. Jedan izgubljeni pristalica je neuporedivo opasniji od prirodnog protivnika.
*****
Dugotrajna opozicija je pogodna za mudrost, ali je štetna za narav.
*****
Neprijatelj se može smaći, njegova ideologija zaboraviti. Prava opasnost svakoj organizaciji preti od nihilizma.
*****
Aristokratska revolucija (kako je ja zamišljam) je penetracio pacifikus u najboljem slučaju. Ona je lagano prodiranje u državno-društvenu mašinu, osvajanje ključnih pozicija demokratije, infiltriranje u sve oblike života republike. Sama revolucija je u stvari onda puč. Oligarhija koja bi vladala u ovom slučaju ne znači zatvorenost nego izabranost, naravno ne u sitnoburžoaskom parlamentarnom smislu.
Reč oligarhija ne implicira partiju aristokrata, nego princip vladavine najboljih. Aristokratska oligarhija ne može računati sa brojem, kako zbog toga što se kvantitet suproststavlja samoj prirodi oligarhije, tako i zbog svog programa. Jedan asketizam je neophodan na svakom početku. Ali da on postane načelo vladajuće klase, potrebno je da odista zavlada duh nad materijom, i to pre svega u samoj vladajućoj klasi.
*****
Seme koje je posađeno mora niknuti i davati ploda, i taj plod mora biti uzabran pre nego što biljka ugine.
*****
Za idealne programe niko se pametan ne brine; narod ne zanima njihova budućnost. Realan program za danas – to pridobija narod. Realan program je najbolje moguće ispunjenje ličnih želja koje su dobile kolektivno značenje. Politički bukvar napisan želudačnim sokom.
*****
Politika pati od naslednih spasilačkih instikata. Priznajem da nikad ništa nisam toliko mrzeo i prezirao kao mesijanstvo, nečovečnu težnju da se ljudima nametne neka formula spasenja. Mrzim formulu očinstva, porodičnosti, društvenosti, državnosti, formule polnosti, religioznosti, merzim formulu civilizacije.
*****
Efikasna politika ne sme da bude nerazumljiva, što znači zainteresovana samo za neke idealne i finalne oblike društva kojima teži. Ona jedva sme da poziva na žrtve čiji smisao ne bi bio izražen u kakvom bliskom dobitku. Ona ne sme pretovariti jedan narod, kao posredstvo svojih ideja, ciljevima koji su potpuno van domašaja njegovih, prekih i aktuelnih interesa.
(Politika munjevitog pubertetski brzopletog obrazovanja narodnih komuna u Kini.) Ona mora štedeti strpljenje – snagu građe koju organizuje. Najpre proširiti sud, pa onda sipati tečnost u njega; u protivnom tečnost će proizvesti raspadanje suda – propašće i narod i dogma.
19 comments:
Nisam još ništa čitao od Pekića. Od skoro pratim ovaj blog i neki tekstovi i ideje su mi se zaista dopali. Mnogi mi kažu da je Pekić mnogo težak pisac. Voleo bih da mi neko preporuči koju Pekićevu knjigu.
Bravo, Marko. Ja upravo čitam "Zlatno runo" koje sam pre nekoliko dana kupila. Sjajno je. Vi biste, za početak, mogli da čitate neke kraće forme, na primer "Novi Jerusalim" ili "Sabrana pisma iz tudjine". Videćete kakvo je to osveženje posle svih Ćosića, Pavića i ostalih nazovi značajnih pisaca.
Poštovani Marko, premda je prevashodno romanopisac, a ne pripovedač, Borislav Pekić je napisao jednu od deset najboljih pripovedaka u srpskoj literaturi. Ona se zove "Čovek koji je jeo smrt" i nalazi se upravo u gotskoj hronici koju Vam je preporučila gospodjica Natalija - "Novi Jerusalim". Obavezno je pročitajte! Ćosića, Koelja i izvesne domaćice koje pišu knjige,smesta poklonite kakvoj patetičnoj penzionerki iz komšiluka. Može ih za svašta upotrebiti.
Ne pominjite mi Borislava Pekića, jer upravo mučim muku pišući seminarski rad koji obradjuje "hodočašće Arsenija Njegovana". Šalim se, naravno. Nobelova nagrada nije uručena mnogih velikim piscima, ali najveći promašaj komiteta za dodelu te nagrade jeste svakako činjenica da nije uručena Borislavu Pekiću.
Postovani Marko, Natalija, Petre i Mirjana,
Kakav se divan razgovor razvio povodom Pekica.
Da dodam i ja svoj prilog prvom citanju Pekica. Pre nekoliko dana sam ponovo citala "Odbranu i poslednje dane". Toliko sam se smejala i mada prica nije smesna ipak ima jako mnogo duhovitih pasusa da me je oraspolozila. "Pisma iz tudjine" su kratka ali duhovita tako da su dobar uvod u Pekica. "Covek koji je jeo smrt" mnogi kriticari smatraju najboljom kratkom pricom. U Francuskoj gde je ta prica stampana u posebnom izdanju dobila je tolike pohvale da je tada kada je objavljena izbrana (u konkurenciji od 600 prevedenih dela) za najbolju stranu pricu.
Svako ima svoje omiljeno delo, a u raznim periodima zivota odgovaraju nam drukcije teme. Kao i mnogima "Zlatno runo" predstavlja vrhunac Pekicevog stvaralastva pa se i ja tome pridruzujem, mada ...
"Atlantida" iako se smatra naucnom fantastikom ima mnogo dubokih misli o covecanstvu, o nasoj ulozi na ovoj planeti i o Pekicevom pogledu na svet.
U svakom slucaju ima kod Pekica za svakoga po nesto, za svaki ukus i na raznim nivoima, pa svako moze da izabere. Moze da se cita samo kao interesantna fabula, ali ima uvek i drugi i treci nivo, a onda nas nagoni na razmisljanja, a to je ono pravo. Svako moze da smisli interesantnu temu, zaplet, ali, bar za mene, knjiga treba da pruzi i nesto dublje. Da ne bude da kada sklopimo knjigu ne ostane u glavi nista i da se ona zaboravi sledeceg trenutka.
Srdacno vas sve pozdravlja
Ljiljana Pekic.
Dragi Marko
Prva knjiga koju sam procitao od Borislava Pekica bila je "Besnilo", a mogu je i tebi preporuciti. Ima jasnu fabulu, ispod koje se kriju izuzetne poruke. Jedina greska koju sam nacinio pri citanju Pekicevih knjiga je to sto sam procitao "Hodocasce Arsenija Njegovana" pre "Zlatnog runa"... U svakom slucaju, trenutno citam VI tom "Zlatnog runa" i potpuno sam opcinjen
Mnogo pozdrava za Ljiljanu i ostale ucesnike
http://www.nybooks.com/images/levines/pekic_borislav-20040624.2.gif
Pozdrav uvaženoj gospodji Pekić i svih ostalim učesnicima! Kao veliki ljubitelj književnosti Borislava Pekića, radujem se ovolikim komentarima. Moj skromni savet je: čITAJTE SVE ŠTO JE NAPISAO BORISLAV PEKIĆ! Ono što nije dobro, to sigurno nije on napisao. Privukli su mi pažnju mnogi komentari, a pre svega jedan učesnik, g. Petar. Možda sam malo neučtiva, ali me živo zanima da li je reč o Petru N. asistentu na Filološkom fakultetu ili je u pitanju ipak neko drugi? Moj favorit je roman "kako upokojiti vampira" na koji mi je pažnju skrenuo baš pomenuti asistent gospodin Petar pre nekoliko godina. Ne znam, možda bi valjalo osnovati nešto nalik na klub čitalaca, poštovalaca, obožavalaca Borislava Pekića i njegovog dela. Pogotovo zato što taj pisac, iako fizički ne egzistira već 15 godina, svakim danom biva sve življi. Raduje me što verujem da će on biti jedan od retkih srpskih pisaca koji će izbeći sudbinu mnogih književnika druge polovine 20 veka.Nadam se da se slažete sa mnom...
Postovani Slavene i Snezo,
Bas je divno sto ste se ukljucili u diskusiju o Pekicu. Narocito mi se dopada Snezim komentar: "Moj skromni savet je: čITAJTE SVE ŠTO JE NAPISAO BORISLAV PEKIĆ! Ono što nije dobro, to sigurno nije on napisao."
Divna je ideja o nekoj vrsti Kluba. Moracu o tome da razmislim, ali svaka sugestija je dobrodosla.
Hvala vam takodje na pohvalama koje meni upucujete. Ali verujte da sve sto radim za Pekica pricinjava meni neizmerno mnogo zadovoljstva, i nikakav trud nije tezak ni naporan ako moze da doprinese prosirivanju broja citalaca Pekicevih romana. Prikupljajuci njegove misli citam ponovo sve sto je napisao i ponovo uzivam u svim njegovim delima.
Prijateljski pozdravi
Ljiljana Pekic
Poštovana Snežo,
Identifikovali ste me, ali to za učesnike ovog bloga uopšte nije od značaja, jer svi smo mi ovde pre svega ljubitelji i poštovaci literature velikog Borislava Pekića, i to je jedino važno.Inače, vaša zamisao o osnivanju kluba čitalaca i obožavalaca velikog pisca jeste sjajna; naravno, daleko sam od svake pomisli da gajim nekakvu svest o sopstvenoj izuzetnosti, ali ne mogu a da ne budem sklon uverenju da su strasni čitaoci Pekićevih dela posebna, rekao bih čak izuzetna, čitalačka publika. Gde god se nalazili, upućujem Vam veliki pozdrav i savet kao malo stariji kolega i nekadašnji nastavnik: Ako niste, pročitajte obavezno divan zapis Vide Ognjenović u knjizi "Drugi o Pekiću" koji nosi naziv "Imena cveća".Iz jednog neobično divnog ugla uverićete se u izuzetnost čoveka i pisca koji se zvao Borislav Pekić.
Postovana Snezo,
pozdravljam ideju g. Petra da procitate zapis Vide Ognjenovic. On osvetljava Pekica iz jednog sasvim drugog ugla. Kao prijateljica Pekiceva i moja ona ga je dobro poznavala a njen esej je vrlo interesantan jer pominje nesto sto malo ljudi zna. Pekic se u Londonu veoma mnogo bavio negovanjem svoje baste. Iako u Beogradu nije razlikovao ruzu od karanfila, u Londonu je postao strucnjak za bastovanstvo. Kao i sve cega se prihvatao proucio je prvo knjige i enciklopedije, pa se onda dao na praktican posao oko cveca, trave i sveg rastinja koje je negovao. Ako tu knjigu sa opisom gospodje Ognjenovic ne nadjete, ja obecavam cu ga preneti na blog.
Srdacan pozdrav
Ljiljana Pekic
Poštovani posetioci ovog bloga, upravo se oduševljavam "Sentimentalnom povešću Britanskog carstva. Inače, poslušao sam savet gospodjice Natalije i g.Petra i pročitao pripovetku "Čovek koji je jeo smrt". nemam reči. Takodje mi se dopala i priča "Svirač iz zlatnih vremena." Medjutim "Luče Novog jerusalima, iskren da budem, nisu".zanima me ko od današnjih srspkih pisaca , da tako kažem, najviše podseća na pekića, pošto slabo pratim domaću književnu produkciju. hvala unapred i veliki pozdrav.
Dostojevski :D
Kao sto je napomenuo Petar malo ranije, Ćosića, Koelja, i izvesne domaćice poklonite... sa čime se u potpunosti slažem.
Možda je i velika greška čitati Pekića mlad, jer se kod mene javlja određen problem, pokušavajući da čitam druge pisce, neprestano pokušavam da ih u poredim sa Pekićem...
Sve u svemu, mene je Pekić, takoreći, izvukao iz depresije koja nas je zadesila poslednjih godina...
Haris to teo!
Postovani posetioci bloga, potpuno se slazem da Pekic moze da vas prebaci u neki drugi svet, da vas nasmeje i oraspolozi. Uvek kod njega ima neke fine ironije, duhovitih opaski i naravno da vas natera na razmisljanje. Jedino sto njega ne mozete citati uzgred radeci nesto drugo. On ipak zahteva koncentraciju. Mozda uz neku lepu muziku.
Meni je mnogo pomoglo, kada je Pekic napustio ovaj svet, da slusam njegov glas sa traka i da citam ponovo njegove knjige.
Srdacno vas sve pozdravlja
Ljiljana
Poštovani posetioci,
duhovito i nadahnuto, kao i sve što je pisao i govorio, svojevremeno je lucidni B.M. Mihiz konstatovao da Pekićev aforizam broji tri stotine stranica. Gospodja Ljiljana često nam ovde znalački skreće pažnju da jednu osobenost i veliku vrednost Pekićeve literature. To je duhovitost.I s pravom potencira ironiju, jer ona, više nego humor, ali ne bilo kakva, već pekićevska, dakle, na svoj način prefinjena, ironija lišena banalnog ujedanja, primitivnog ruganja i poze, jeste jedna od ključnih odlika Pekićeve proze. Gospodin Slaven pominje Dostojevskog u kontekstu poredjenja poetika. Svakako bi bio u pravu, ako bismo govorili o dometima i značaju literatura dvojice pisaca. Medjutim, po stilu i formi, Pekić ima malo toga zajedničkog sa Dostojevskim. To, srećom, nije na njegovu štetu, naprotiv - Dostojevski (ma šta njegovi privženici govorili) za razliku od Tolstoja, Tomasa Mana i još nekolicine velikih autora, i nije naročiti stilista.Ono po čemu je on veliki, jeste tzv. psihološka dubina koju verovatno niko pre i posle njega nije dostigao. Kada je reč o Pekiću, premda ima malo pisaca na koje on bukvalno "liči", njegov najbliži duhovnih srodnik, pre svih, jeste Tomas Man. Što se, pak, tiče sličnosti sa srpskim autorima koje pominje g. Marko, postoje odredjeni pisci koji pokušavaju da oblikuju gradju na Pekićev način, ali pisca ni približnog zamaha njegovom nema danas u ovoj literaturi. A - ruku na srce - nikad ga i nije bilo.
Pozdrav svim posetiocima i pitanje za gospodina Petra: Da li ste čitali roman Gorana Petrovića "Opsade crkve svetog spasa". Ako jeste, interesuje me Vaš komentar - naravno konstekst je: Pekić i njegov uticaj na sadašnje srpske stvaraoce.
Postovani g. Petre,
Pekic je uvek govorio da je njegov duhovni ucitelj bio Tomas Man. Vi vrlo nadahnuto govorite o finoj ironiji Pekica, i nje ima u svim njegovim delima. U Zlatnom runu se covek moze slatko i da nasmeje, sto daje posebnu car delu, mada to naravno nije i najvaznije. Nesto se ne secam da kod T. Mana ima ironije ili humora. Mozda gresim. Ja se najvise secam "Carobnog brega" (citala sam ga davno) koji me je odusevio. Ako budem imala vremena citala bih ga ponovo, ali se ne secam da u njemu ima ironije, mozda gresim. Dostojevskog je mnogo voleo i cenio, i cesto se na njega vracao.
Poštovana gospodjo Ljiljana, veoma mi je drago što ste reagovali povodom nekih mojih razmišljanja o Borislavu Pekiću i ustanovljavanju srodnosti. Ja se, u stvari, u potpunosti slažem sa Vama - ni ja u Manovoj literaturi nisam baš sretao ironiju ili humor. Ali, govoreći o duhovnom srodstvu Pekića i Tomasa Mana - ta tvrdnja je, inače, već odavno postala opšte mesto - ja sam u prvom redu mislio na shvatanje književnosti dvojice pisaca, a ne na same sadržaje i izvesni manirizam. Čini mi se, a nisam nipošto u tom mišljenju usamljen, da su obojica, i Man i Pekić, književnost oduvek shvatali pre svega kao mogućnost oblikovanja ideja, da su oni zapravo pisci ideja a ne konkretne priče, autori umetnosti i filosofije u pravom smislu reči. Ne bih da ovde nalikujem kakvom nadriučenom teoretičaru, ali ne mogu da ne pomenem izrazitu slojevitost njihovih dela, zatim zapanjujuće raspone, a pogotovu veliku složenost sintakse, koja i zahteva krajnje koncentrisanu pažnju njihovih čitalaca.U tome ja pronalazim njihovu srodnost. Inače, predlažem posetiocima ovog bloga da obavezno detaljnije obrate pažnju na jedno Pekićevo delo koje do sad, odnekud, nismo pominjali. Reč je o "Godinama koje su pojeli skakavci". Bilo bi veoma korisno za mladog ozbiljnog čitaoca da u sveopštoj poplavi banalne domaćičke proze i svadjalačkih ili patetičnih svedočanstava polupismenih političkih memoarista, vidi i sazna iz kojih se sve rakursa mogu osvetljavati minuli dogadjaji, tj. kako Pekić-memoarista, depatetizujući sećanja na ličnu tragediju, govori o filosofiji robijanja, ne lišavajući pritom svoga čitaoca svesti o teškim ljudskim dramama.
Najsrdačnije vas pozdravljam, gospdjo pekić, napominjući još jednom da sam veoma obradovan vašim komentarom.
Poštovana Mirjana,
izvinite što kasnim, hvala na postavljenom pitanju i ukazanom poverenju. Moj odgovor je DA, čitao sam roman "Opsada crkve Svetog Spasa", po mom mišljenju jednog od najdarovitijih srpskih proznih pisaca g. Gorana Petrovića.Koliko se sećam, a mislim da ne grešim, taj roman je, kao delo u nastajanju, (što su, inače, propozicije o kojima vam štogod bliže može reći gospodja Pekić) nagradjen stipendijom "Borislav Pekić". Tom stipendijom se nagradjuju, koliko znam, dela u nastajanju, koje na izvestan način korespondiraju sa Pekićevim delom. Inače, roman mi se dopao, uprkos kitnjastom, kat-kad odviše prebaroknom stilu;(taj stil, srećom, sasvim opravdava sama tema.) Metode Borislava Pekića u tom delu možete, pak, pronaći isključivo u onome što je Petrović očito krvnički radio, a što je bila jedna od ključnih osobenosti velikog Pekića: to je tzv. priprema za pisanje, "prevrtanje" gomila knjiga radi odredjenih izraza, pojedinosti, detalja neophodnih za uvodjenje u jedan paralelni svet. Inače, po meni najuspeli, i jedan od najznačajnijih romana napisanih na ovom jeziku u poslednjih desetak godina jeste Petrovićev roman "Sitničarnica kod srećne ruke". Srdačan pozdrav.
Postovani g. Petre,
Mislim da ste potpuno u pravu kada kazete da je Pekic "oduvek shvatao Knjizevnost pre svega kao mogućnost oblikovanja ideja, da je zapravo pisac ideja a ne konkretne priče". Mada naravno postoji uvek i prica, ali je ona podredjena ideji.
Drago mi je sto ste pomenuli "Godine koje su pojeli skakavci". Pekic se trudio koliko je mogao da to ne bude knjiga kuknjave i opisa teskoca koje su ga zadesile (njega kao i celu gradjansku klasu), vec pre svega knjiga opisa jednog vremena i ljudi u tom vremenu. Sa jedne distance, pa je zato i pisao o tom vremenu kada su prosle godine i decenije, pa je bilo lakse da se stvari tako i sagledavaju.
Vasi komentari su veoma iscrpini i tako znalacki formilisani da ih je milina citati. Hvala Vam na vremenu koje posvecujete ovom blogu i utiscima koje delite sa nama svima koji Vas citamo.
Srdacno vas pozdravljam.
Post a Comment