za III deo vidi
STARI: Ja bih, opet, radije o svom.
NOVI: (Razdraženo.) Bojim se, gospodine, da mu vi pridajete preteran, da ne kažem megalomanski značaj.
STARI: (Jarosno.) Na mojoj klupi stvarima ja određujem značaj, a vi se, ne odgovara li vam moj poredak, možete tornajti na drugu, ili u pizdu materinu, ako vam taj smer više konvenira.
NOVI: (Uvređeno.) Dobro. Povlačim se. Ne zameram. Samo notiram. Siguran sam, međutim, da ćete prema mom slučaju pokazati više dobrohatnosti kad dospem da vam potanko i natenane ispripovedam pod kakvim sam šugavim prilikama živeo i stvarao.
(Novi se premešta na drugu klupu. Vadi iz džepa mornarski durbin na izvlačenje i nešto pomno posmatra.)
STARI: (Dovikuje mu.) Puca mi za tvoje probleme, Cimerman! Imam ja dovoljno svojih muka! (Stiša se. Izvadi iz džepa svoje „spravice“, ali krišom u Novog pogleda, i opet ih užurbano vraća u džep.) A šta ako mi smesti? Podmetne nešto? Šta ga košta? Ako zna štampana slova... I ako ne zna, iz novina će ih iseći...
(Stari se naglo upućuje klupi s Novim. Kad čuje njegove korake, Novi spušta durbin, ustaje i, mimoišavši se sa Starim, skidajući šešir, seda na klupu, koju je on upravo napustio. Tek što je seo, Stari ponovo ustaje i odlazi kod Novog. Ovog puta on ga ne čuje. Okupiran je potpuno posmatranjem kroz durbin.) Gospodine Cimerman dozvoljavate li da vam se izvinim i pridružim?
NOVI: (Ućutkuje ga.) Pssss!
STARI: (Ulizički.) A šta je to na vidiku tako uzbudljivo?
NOVI: (Tiho, poverljivo.) Tamo, na klupi, već dva sata, dve osobe ni dve reči nisu izmenile... (Dodaje Starom dogled.)
STARI: (Gleda kroz dogled.) Biće da se ne poznaju. (Vraća Novom dogled.)
NOVI: (Gleda kroz dogled.) Ne poznaju se, a sede zajedno? (Dodaje dogled Starom.)
STARI: (Gleda kroz dogled.) Možda se i poznaju, ali su u zavadi. (Vraća Novom dogled.)
NOVI: (Gleda kroz dogled.) Što se onda ne svađaju? Što ćute i snuju? (Dodaje dogled Starom.)
STARI: (Gleda kroz dogled.) A da se iz trbuha ne sporazumevaju? (Vraća dogled Novom.)
NOVI: :(Gleda kroz dogled, pa ga odlaže na klupu. Iz džepa vadi neuglednu, iskrzanu i očevidno zapisima ispunjenu sveščicu, a potom i vrlo malu, istrošenu olovčicu.) Napravićemo pribelešku... (Lizne olovčicu, beleži.) Prvog maja, u 19.34, u jednom identifikovanom parku, dva su se neindetifikovana trbuhozborca dogovarala... (Diže glavu.) O čemu?... O čemu Avguste?
STARI: (Nestrpljivo.) Otkud ja znam?
NOVI: Vi i ne morate znati.
STARI: (Oprezno.) A vi morate?
NOVI: Naravno.
STARI: Službeno?
NOVI: Ja sam suspendovan. Stvar je sada više na živčanoj osnovici.
STARI: Zato se kidate?
NOVI: Dabome. Izučenim trbuhozborcima je đavolski teško bilo šta dokazati, mada, strogo uzev, ako postoje osnovne sumnje, dokazi baš i nisu neophodni. U načelu, međutim, to su vam kurvinska posla! Razgovor se vodi, a niko usta ne otvara! Kako znati ko je šta lanuo?
STARI: Kad bih imao šta da kažem i ja bih se samo iz stomaka javljao.
NOVI: (Podsmešljivo.) A, kao, nemate?
STARI: Ni - a!
NOVI: Odistinski?
STARI: Na časnu reč!
NOVI: Pa sad, „a“ nije jedino slovo. Samo u našem jeziku ostaje vam 29 drugih... Ali vi to, izgleda, radite slobodnom rukom. (Pokazuje tragove crteža što ih je Stari ostavio pod klupom.) Crta, crta, crtica... Vlasi šifri da se ne dosete!
STARI: (Briše nogom tragove.) Kakva šifra, to mi je zabava!
NOVI: A ja mislio da ste geodeta i da vam je to hleb.
STARI: Ja sam inkasant.
NOVI: I konopčići, visuljčići, kredice, skupa sokoćala u džepu, nužna su vam zbog inkasacije, gospodine Avguste?
STARI: Viktor mi je ime.
NOVI: Imao sam dojam da ste rekli – Avgust?
STARI: Rekao sam Viktor.
NOVI: Meni je u obe varijante pravo, samo i kao Avgust i kao Viktor, morate me razumeti... Uvek sam bio sam samcit. Kao u klozetu. Čak mi je i kancelarijski prozor bio pokriven mlečnim staklom. Kao po pisoarima. Ništa da se ne vidi. Samo preko akata. Pov. Br. taj i taj. Str. Pov. Br. taj i taj...
Ne poričem, doduše, da mi je usamljenost obezbeđivala božansku nepristrasnost. Ništa nije moglo da me unedoumi, pokoleba, smuti, gane, uzbudi, ali uza sve te prednosti, meni je ta hermetičnost dojadila... Napravio sam podnesak. Moli se cenjeni Naslov... Zahtevao sam da me pošalju na teren, na čist vazduh, među slike i zvukove... Dosta mi je bilo čitanja, hteo sam i ja malo da slušam...
STARI: (Zlobno.) Prisluškujete.
NOVI: U svakom slučaju, nisu odobrili. Odbija se. Rešava kao u dispozitivu. Nužan za stolom. Dopušta se, međutim, izlazak na protivpožarne stepenice. U svrhu higijenskog disanja i parterne gimnastike.
STARI: (S razumevanjem.) Ja sam ih, bežeći, često koristio.
NOVI: Onda i sami znate – ako kuća ne gori, koga da sretnete na protivpožarnim stepenicama?
STARI: Mahom one što kroz šalone zvire.
NOVI: Ja ih, nažalost, nisam sretao. Možda što na našim prozorima behu rešetke, kroz koje čovek ne može da zviri... Tako sam vam, gospodine Viktore, i tamo bio sam. Sam kao...
STARI: (Nostalgično.) Igla u prastu sena?
NOVI: U tom smislu.
STARI: E, moj Cimermane, moja naivčino! Vi samo mislite da ste bili sami, vi se samo tome nadate! A samoće nema. Pronašao bih je ja, majci, igde da je ima!... Nego, ne nazvaste li vi mene maločas Viktorom?
NOVI: Na vaš lični zahtev.
STARI: Najusrdnije vas molim da mi, pro futuro, ne nadevate proizvoljna imena! Zovem se Kristifor, Kristuš, pa možda i Kristijan!
NOVI: A čime se bavite?
STARI: Šta se to vas tiče!
NOVI: Učinilo mi se da ste - inkasant.
STARI: Goroseča sam. I dosta zapitkivanja! Slušajte malo!
NOVI: Sav sam - uvo!
za III deo vidi
No comments:
Post a Comment