za VI deo vidi
NOVI: FIK!... Tako i sa Karlom. Beleška do beleške, tačka do tačke... Linija raste, na zid bi da preskoči... Nećeš, bratac, da si mi iz oka ispao – nećeš.
Načinim podnesak, referišem, takva i takva stvar, nezgodno jeste, ali se nema kud, u pitanju je princip, neprijatelj je neprijatelj ma i prijatelj bio, zar nije?...I taman da se to govnovaljanje sredi, nešto se smuti. Nisam pametan gde je moglo da zariba. Do tada nisam imao slučaja koji mi je osporen. Čim ja CAP, oni FIK! Koga Hajnrih Julius Cimerman u svoj Koordinatni sistem u’vatio, nije se, majci, vadio!... Ovde, međutim, ja njima referat, a oni meni – Mani se ćorava posla, Cimerman! Karl je naš čovek!
Kamen temeljac! U fundamentum cementiran! Nije, bunim se, znam svoj posao, možda je i bio, ali sada nije. Sve je na papiru, grafikoni govore, nema greške!... Ne luduj, čoveče! Ti imaš fiks ideju. Svuda vidiš samo neprijatelje... Svuda i jesu neprijatelji, kažem, ja nisam slep... Nisi slep, vele, ali si lud!... A ja onda njima Koordinatni. Karlov zločin vidi se kao mikrob pod karbol-fuksinom. Dokaz nepobitan. Proizvoljnost isključena.
Ni govora o zabuni. Nikakva lična pizma. Naprotiv. Poštovanje gajim. Jubileji, obljetnice, venci, komemoracije, znate ta sranja. Ali – služba je služba, družba družba... Pitaju oni mene – u redu, Cimerman, možda si u pravu, ljudi se menjaju, intelektualci pogotovu, nijednoj boljoj ideji odoleti ne mogu, Marks, uostalom, više i mora biti marksist...Međutim, jel’ moguće malko kroz prste progledati? U ovom slučaju. Iznimno.
Specijalne zasluge. Međunarodni ugled. Najzad čovek je sasvim mrtav... Zao mi je, kažem, nije moguće. Lično bih, ali mi princip ne da. Rupe nisu dopuštene. Od rupice do provalije ni korak nema... Ne može, dakle? Ne može. Nikako? Nikako! E kad je, vele, kod tebe tako, mi ćemo, vele, ovako! I mene CAP!
STARI: ŠKLJOC!
NOVI: Jeste.
STARI: Ostaje još samo FIK!
NOVI: Neće valjda?
STARI: Zašto biste vi bili izuzetak?
NOVI: Zato što je to logično. Izuzetaka mora biti. Izuzeci su uslov za svako pravilo.
STARI: Zašto izuzetak ne bih bio ja?
NOVI: Zato što bi to onda bilo pravilo... Šta mislite šta se sa mnom dogodilo?
STARI: Neko vam smestio.
NOVI: Mislite?
STARI: K’o bog!
NOVI: A kurve kažu – premorio se! Ja da se premorim! Ja se nikad ne umaram! Nikad!
STARI: Blago vama. A ja crko’. Ceo pasji život – bežim, i premda je gospodin Evans napisao da je „Bekstvo najlepši sport na svetu“...
NOVI: Ja navijam za dobri, stari – lov.
STARI: Meni je tog sporta dosta. Sit sam ga i presit. Sve se nešto krijem, duž zidova vučem, u rupe zavlačim, tanjim da me ne primete. Omutaveo sam načisto, a od toga da mislim davno sam ruke digao. Mislim jedino kako u oči da ne upadnem... A ovde mi kažu – uobražavaš!
NOVI: Tokažu i meni samo se ja ne dam!
STARI: Glupost! Mater mi je pričala da je otac još iz utrobe hteo da me spere.
NOVI: Sigurno je za nekog radio. Kako se zvao?
STARI: Frederik.
NOVI: Znam ga.
STARI: A sve to ne može biti slučajno, Cimerman. Mora da sam nekome na zubu. Nekom krupnom. Na krupnom zubu. Zar bi me, inače, premlaćivali?
NOVI: (Radoznalo.) Štragama umočenim u slanu vodu?
STARI: Satima sam morao da stojim uza zid...
NOVI: (Sa nesktivenim zadovoljstvom.) Ne dodirujući ga, s rukama na temenu?
STARI: Dobijao sam da jedem samo bajat...
NOVI: (Ustane, uzbuđen je.) Preslan hleb.
STARI: (Ustane i on.) Kako znate?
NOVI: (U zanosu.) Bez kaplje vode, razume se.
STARI: Razume se. Ali sam dobijaoharinge koliko sam hteo. Posle sam zatvaran u sanduk, u kome nisam mogao ni ležati, ni stajati, ni sedeti...
NOVI: (Oduševljeno.) To je čučavac!
STARI: Znate li prijatelju, da su mene već u kolevci trovali? Makom su me kljukali...
NOVI: To mi zvuči kao malo prekoračenje...
STARI: Morao sam uteći i od tada stalno bežim...
NOVI: Ali nabolje, nadam se nije krenulo?
STARI: Kakvi! Tek su onda počeli da me kokaju...
NOVI: (Strasno.) CAP?
STARI: Jeste – CAP.
NOVI: CAP! CAP!
STARI: (Brzo.) CAP! CAP!CAP!
NOVI: (Još brže.) CAP! CAP!CAP! (Obojica istovremeno sedaju na klupu. Umorili su se. Pauza.) Mislim da ste u pravu.
STARI: To bi za mene bila novost. A u čemu?
NOVI: Smešteno mi je.
STARI: Ali to nije nikakva novost.
NOVI: Samo – ja znam ko mi je smestio.
STARI: E, to, boga mi, jeste novost.
NOVI: Jedan od mojih slučajeva, pričao sam vam o njemu...
STARI: (Uplašeno.) Ne uvlačite mene. Ja se ničeg ne sećam.
NOVI: (Poverljivo.) Meni se, moj... moj...
STARI: Fransoa...
NOVI: ...Fransoa, desio najteži maler koji se u našem poslu može zamisliti. Dripac je jednostavno iščezao. Razumete? Nesta, ispario. Stručno rečeno – kontroli izmakao... Predočite si grafikon... Izveštaj br. 1 – Tačka... Dostava br. 19 – Tačkica... I redom – Tačka, Tačka, Tačkica... Prijava, dostava, prijava, dostava...
Tačka, Tačka, Tačkica – Gotova je glavica... Međutim, jadac! Dripca nema! Morao sam izvestiti da je subjekt izvan kontrole. Kako? Šta? Otkuda? Jednom uvedeni subjekt ne može tek tako... To je nemoguće! Nesreća! Katastrofa! Zločin!.. I onda...
STARI: (Podrugljivo.) Noga?
NOVI: Ne odmah. Tek kad sam pokušao da se rehabilitujem na Marksu. Ali Marks je bio izgovor.
STARI: Kao i uvek.
za VI deo vidi
No comments:
Post a Comment