za VII deo vidi
NOVI: (Posle značajne pauze.) U poverenju ću vam reći, neprijatelji se ne množe kao normalni ljudi. Oni se množe kao spore partenogenezom... Treba biti nemilosrdan. Trebiti, trebiti, trebiti! Ali, ponajpre, na videlo ih treba izvući... Znate li kako se isteruje lisica iz jazbine?... Uznemiriti je treba, zastrašiti, unezveriti!... (Stari se sa svakom rečju sve više uznemiruje.) Vatru joj pred brlogom zapaliti! Glavu da izgubi, na čistinu izbezumljena da istrči!...
(Stari ustaje, krajnje je unezveren.) Tek onda hajka može da se oglasi... A znate li kako hajke izgledaju? (Sve više pada u vatru.) Sa sviju strana je spopadnemo! Oko nje se urla, u rogove duva, o drveće grabljama udara! Diže se buka doboša i talambasa! Gde god zaždi, na zasedu naleti!
Gde god se obrne, psi je zaskoče!... (Stari je na granici nervnog sloma, uživljavajući se u ovaj lov, očigledno, u ulozi – lisice.) ALUUU ALUUUUU!(Novi imitira trubu vođe hajke na lisice.) I ona ludi, počinje da mahnita, sve dok ti, obnevidela od bežanja, izbezumljena od straha, žedna smrti, sama, ne trbuhu, do nogu ne dopuzi... (Cereka se suludo.) LUDA I SAMA! LUDA I SAMA!
STARI: (Vrišti.) NEĆU NA TRBUH! NEĆU DA PUZIM! NEĆU DA PUZIM!
(Scena se naglo zamrači. Mrtva tišina. Zatim se opet čuju blaženi zvuci parka – raja. Cvrkut ptica, žubor vode, šuštanje lišća. Scena se postepeno rasvetljava. Novi sedi na klupi i posmatra nešto durbinom. Dolazi Stari u ludačkoj košulji, ali sa srećnim, gotovo uznesenim licem.)
STARI: Dobar dan, Cimerman!...
NOVI: A, Fransoa!
STARI: (Seda.) František.
NOVI: Milo mi je što ste se tako brzo oporavili.
STARI: Od čega oporavio?
NOVI: Od jednog lova.
STARI: Izgleda da se vi u terenskim komplikacijama ne snalazite baš najbolje?
NOVI: Ne sporim. Nisam terenac. Sa stvarnošću sam korespondirao pneumatičnom poštom.
STARI: E, a da ste tokom vašeg uzoritog službovanja imali prilike s ljudima da u dodir dođete, znali biste da postoji mesto do kojeg ne dopire nikakav lov, ničija moć, nijedan, pa ni najbolji plan...
NOVI: (Žarko.) Gde je to, ako smem pitati?
STARI: Tamo gde sam maločas bio.
NOVI: A gde ste bili?
STARI: E to ne znam.
NOVI: Kako ne znate?
STARI: Lepo. Ne znam. U tome i jeste izuzetnost skrovišta. Čovek ne zna gde je, pa mesto, i da hoće, ne možeprokazati... Znam jedino da nisam bio ovde, a i to blagodareći vama, ali gde sam za to vreme boravio, pojma nemam...
NOVI: (Zajedljivo.) Boravili ste u kadi. Pod ledenim tuševima...
STARI: Nikad se ugodnije nisam osećao...
NOVI: Urlikali ste kao životinja!...
STARI: Biće da sam pevao, samo vi nemate sluha.
NOVI: Boli su vas injekcijama!
STARI: To su bili poljupci, milovanja...
NOVI: Milovali su vas pendrecima i vlažnim peškirima!
STARI: (S nostalgijom.) Bilo je to jedino mesto na kome sam se osećao kao slobodan čovek...
NOVI: Ne interesuje me kako ste se osećali, nego kako ste tamo dospeli!
STARI: E, to vam neznam
NOVI: (Ustaje, uzbuđeno šeta ispred klupe.) Mora postojati put, kanal, veza, javka. Neki bunker mora postojati...
STARI: To, zapravo, i nije mesto. To je više kao neko stanje koje se rasprostire kao mesto.
NOVI: Svako mesto nekako izgleda, nema mesta koje se ne može opisati i do kojeg se potera ne može dovesti!
STARI: O, prekrasno izgleda, Cimerman, kao Eden, na Istoku, ali kakvo bi to bilo pribežište, kakav raj, kada bih mogao da ga odam?
NOVI: (Očajno.) Isto mi je ovako bilo kad se onaj moj slučaj na duže u kuću uvukao. Došlo mi je od neizvesnosti da podilejišem!
STARI: I ja sam se po godinu dana u kuću zatvarao.
NOVI: Stalno sam mislio šta on tamo, između četiri zida, radi?
STARI: Ja sam veći deo vremena provodio u traženju mikrofona.
NOVI: Ja u brizi kako da ih postavim.
STARI: Dva bedna, usamljena stvora!
NOVI: Zašto – on? On je bio slobodan da misli o čemu hoće, a ja sam samo o njemu, gadu, morao misliti!
STARI: Možda je i on o vama mislio?
NOVI: Da jeste, ne bi me tako kinjio... A znate li da sam ja njega pomalo i simpatisao. Mi smo, najzad, pripadali istom poslu, bili lice i naličje iste igre.
STARI: S dužnim stidom izjavljujem da svog progonitelja nisam gledao u tako blistavom svetlu...
NOVI: Ni ja, naravno, kad mi je bekstvom u kuću onako spustio...
STARI: Pa, jel’ ikada izašao?
NOVI: Nije, sve dok ga gazda kuće nije izbacio.
STARI: Znam priču – nije želeo zakupca pod paskom.
NOVI: U međuvremenu, ja sam, srećom, zavrbovao njegovu ženu.
STARI: Ja sam svoju Eufrosiniju ispujdao čim sam je uhvatio da protivu mene piše dostave. Drolja je tvrdila da sam lud, i da su to kuvarski recepti, ali valjda ja znam šta su dostave za hapšenje, a šta recepti za torte... Sami prosudite, ekspert ste...
„Peći na tihoj vatri“, je li to kuvarska ili policijska formulacija? „Dosoliti“, „Zapapriti“, „Kiseliti“, „Svaki sat proveriti“, je li to kuvarski ili žbirski rečnik? I ima li kuvara koji će reći da nekome treba „zapržiti čorbu“?... A jel’te Cimerman, šta je taj vaš slučaj bio po zanimanju?
za VII deo vidi
No comments:
Post a Comment