Misli o buržoaziji-2 deo

Neke misli o buržoaziji i građanskoj klasi iz raznih dela Borislava Pekića; izbor Ljiljane Pekić

Ako kao ključne osobine građanskog društva uzmemo privatnost, posed i racionalnost, onda je ta viša odgovornost građanstva i njegov duh u tome što je – zahvaljujući paradoksalnom ispoljavanju upravo svojih standardnih vrlina, preduzimljivosti, inventivnosti, takmičarskog duha, pragmatizma, individualizma, itd – finalizirala, više od svih drugih specijalnih formiranja, onu pogrešnu alternativu naše civilizacije, ovu materijalističku suštinu života kojim živimo i na kome gradimo svoje zablude o progresu i svoje nesrećne nade za budućnost.

Antagone socijalne doktrine i pokreti izašli su u međuvremenu ispod šinjela građanskog racionalizma i samo usavršavaju antiduhovne nedostatke građanske ideologije. Tako sam, ne blagodareći Marksu, Adamu Smitu, Veberu, nego Berđajevu, Kirkegardu, Hajdegeru, a najviše Ničeu, Špengleru i modernoj antropologiji, dobio neku drugu sliku čoveka, kome je ova istorija naturena pogrešnim izborom još u zori civilizacije.

Dobio sam ideju o nužnoj otuđenosti vrste, iz koje izlaze sve pojedinačne otuđenosti, nesreće; ideju o neminovnosti potpune materijalizacije života do njegovog potpunog sloma, metaforično, na isti način na koji će kosmos, na svom kraju, biti ubijen preteranom gustinom jednog istog suštastvenog elementa.

U tom smislu utvarno mi se čak i točak javljao kao sudbonosno katastrofalan pronalazak, koji bi parapsihička snaga mogla zameniti i tako nas lišiti svih ovih zavisnosti od materije. Točak je, u međuvremenu, i mi na njemu, doputovao do atomske bombe.
*****
Malograđanin, pored žudnje za uspehom, ima još dve velike ljubavi: prema sigurnosti i rutini, koje se, u međuvremenu, slažu i nadopunjuju. Sigurnost dovodi do rutine, a rutina obezbeđuje sigurnost.

Ako pokušate da ga iz tog trostrukog koloseka izbacite, da ga izvalite iz te srećne ravnoteže oduzimanjem sigurnosti u pogledu vrednosti života kojim živi, istina u koje veruje, ako, prećutno makar, ištete da svoju izolaciju napusti nekim angažmanom, čije posledice nisu unapred osigurane, dakle da mu rutinu poremetite, ne možete očekivati da se vama oduševljava.

Omiljeno stanje malograđanina je status quo. Ono bi takvo bilo i u samom paklu. Onog momenta, kad mu taj status quo poremetite, ugrozili ste ga. Jer ste mu pokazali naličje njegovih svetih istina i tamnu stranu njegovog sopstvenog života, koje je on u rutinama i sigurnostima hteo da zaboravi, jer ste ga prećutno pozvali na drukćije učešće u životu, koje on načelno odbija. Zbunili, uznemirili ste ga, i stvorili sebi neprijatelja. Šteta, međutim, nije velika. On je i po sebi vaš neprijatelj.
*****
Mislim da građani treba da upravljaju svojom državom, kad već moraju da je imaju.
*****
Srpska građanska klasa koju sam opisivao više ne postoji. Ostale su jedino njene trajne vrednosti koje se sada obnavljaju u savremenijem obliku. I u tome je njen trijumf. Malko morbidan, doduše, jer podseća na trijumf čoveka koji umire, gledajući kako mu njegov ubica uzima lik i preuzima njegove ideale, ideje, ciljeve, a da protiv toga ubice ništa ne može preduzeti.
*****
Buržoazija nije nikad direktno, javno i ideološki bila vaspitavana kao klasa, koja valja da brani svoje klasne interese od proleterske revolucije, nego je to, da se ona kao i ustanove njene države treba od te revolucije da brani ponaosob. Svaki buržuj je to saznavao kao neku osobnu opasnost, ugroženost njegovih ličnih interesa.

U navedenom pogledu proletarijat raspolaže još jednim oružjem više, ekonomski obrazloženim jedinstvom intersa u koje svaki radnik-komunit veruje jednako fanatično kao i rani hrišćani u iskupljenje. U školama deca nisu vaspitavana u duhu klasnog, nego nacionalnog jedinstva i nisu se simvolički rečeno divili (Rusovljevom) „Društvenom ugovuru“ nego Narodnim epovima.
*****
Dobar građanin je onaj koji misli na hleb i onda kada je sit; opasan je onaj koji misli na ideale kad ima hleba, a na hleb kad ga ideali ostave da gladuje.
*****
Uopšte uzev buržoazija nije nikad direktno, javno i ideološki bila vaspitavana kao klasa, koja valja da brani svoje klasne interese od proleterske revolucije, nego je to, da se on, kao i ustanove njegove države, treba od te revolucije braniti, svaki buržuj saznavao kao neku osobnu opasnost, ugroženost njegovih ličnih interesa.

Proletarijat raspolaže ekonomskim obrazloženim jedinstvom interesa u koje svaki radnik-komunista veruje jednako fanatično kao i rani hrišćani u iskupljenje. Individualizam, taj prokleti grobar građanske ere, mogao je tako u rušilačkoj meri da izgrize temelje demokratije, samo zbog zapuštenosti tog osećaja jedinstva.

Moglo bi se doduše prigovoriti da je nemoguće postići to jedinstvo tamo gde vlada privredna konkurencija, i da je prema tome klasna svest buržuja contradictio in adjecto. Međutim ovaj prigovor ne može da obesnaži činjenicu da se jedna klasna svest pre svega izražava u borbi protiv antagonističke klase, a tek zatim, i samo iz tog razloga, u saradnji pripadnika iste. Za buržoaskog intelektualca koji živi u fetusu XIX veka, demokratija je samo sinonim političke slobode, a mnogo manje forma buržoaske vladavine.
*****
Ja mislim da biti gospodin znači u prvom redu biti velikodušan, biti hrabar, biti častan, skroman i tolerantan.

Misli o buržoaziji-1 deo

Neke misli o buržoaziji i građanskoj klasi iz raznih dela Borislava Pekića; izbor Ljiljane Pekić

Dobar građanin je onaj koji misli na hleb i kad je sit; onaj koji misli na ideale kad hleba nema, a na hleb tek kad ga ideali ostave gladnog.
*****
Građanski maniri odaju životne nazore. To je manir zaštite privatnosti, vašeg prava da budete ostavljeni na miru, ali i vaše obaveze da na miru ostavljate druge.

To, između ostalog, znači da čovek u ponoć ne leži na ulici da bi mu pravili društvo, već što mu je teško, a to je u najvećoj meri njegova lična stvar. A prometu ako smeta – policijska.
*****
Od svega u toj građanskoj klasi, kojoj sam po rođenju i osećanju pripadao, voleo sam jedino njenu revoluciju, civilizaciju i svoje detinjstvo. Od kada sam se razočarao u Francusku revoluciju i izgubio veru u ubeđenost lepih manira moje majke, ostalo je samo – detinjstvo.
*****
Dolazim do jeretičkog uverenja da građanski poraz lezi u pogrešno orijentisanom obrazovanju.

Umesto da nas uče kako se stiče profit, plodonosno organizuje kapital, kako se unapređuje proizvodnja i ekonomska snaga zemlje, tera uspešna trgovina i, njoj za volju, nečasna politika, učili su nas kako se, kroz “Panurgijev veličanstveni nakurnjak Kosova i 27. marta” pravi neuspela istorija.

Nisu nas naučili da branimo sebe, nego kako ćemo, braneći druge, misliti da branimo sebe.

Učili su nas da se ponosimo svojim porazima, a da podrazumevamo svoje pobede. Učili su nas hrabrosti koju nismo pokazali, a ne pameti koju, jer je nismo naučili, nismo ni mogli pokazati.

Nisu nas vaspitavali za ljude koji će biti savremenici Armstronga, odgajili su nas za ispisnike Čukur-Stane. Našom genetskom manufakturom nisu vladale isključivo dve muster ili matrice, račundžijski prepredena romejska i duševno neuračunljiva slovenska.

Raspolagali smo i mutantima. Na primer, eksplozivan bućkuriš cincarske gurbetske upornosti i srpskog endemskog mesečarstva.
*****
Građanska klasa nije samo skup vlasnika sredstava za proizvodnju i inteligencije koja za to stanje nalazi dobre razloge već i način mišljenja, iznad svega tip morala.

Ako on još određuje naše socijalno ponašanje i moralni izbor – ali bez građanskih regulativa – pobeda nad buržoazijom je fiktivna. Ona nije nestala. Ona se preselila.
*****
Pretpostavljam da će životom iznuđena obnova građanske političke prakse postepeno dovesti i do interesa za srpsko građanstvo, pa možda i nepristrasnije interpretacije njegove povesti i njegove uloge u životu zemlje.

Jer demokratija kojoj se, posle beskrajnog izbivanja po prasumama socijalističke utopije, vraćamo, proizvod je tog građanstva.
*****
Građanska klasa, s obzirom na oduzimanje ekonomskih privilegija, umire. Ali ona živi u svim institucijama koje vladaju našim životima. Ona živi u našem odnosu prema svetu.

Ona najtrajnije živi u neuništivom osećanju da živeti znači posedovati i imati materiju, telo, duh i sve ostalo. Moja je knjiga upravo dokaz da duh građanske klase nije umro.

Misli o budućnosti-2. deo

Neke ideje o budućnosti iz raznih dela Borislava Pekića; izabrala Ljiljana Pekić

Budućnost će ili biti kao sadašnjost, pa nas neće trebati, ili se od nje razlikovati, pa nas neće razumeti.
*****
Budućnost će, kao i uvek, hteti da odgaji sopstvene nove zablude; a što će one biti, zapravo, naše i stare koliko i svet, neće smetati nijednom od praunuka da se njome diči, brišući u međuvremenu tur našim jeremijadskim opomenama i savetima.
*****
Srljajmo u budućnost nevini kao deca! Na pragu novog doba otresimo sa obuće prljavi i ponižavajući prah istorije! Sačekajmo novo bezumlje lišeni sputavajuće uspomene na staro. Poželimo sreću na tom putu i da se na njemu još jednom ne nađemo pred istim ispitom na kome smo pali.
*****
Treba gledati pravo. Jer da se htelo gledati iza sebe, dobili bismo oči na potiljku. Treba ljubiti zemlju dece svoje, a ne dedova svojih. Jer čast neće zavisiti od toga odakle dolazimo nego kuda idemo.
*****
Kibernetika je sada zaglavljena u jeftinom Sinklerovom modelu, na putu da ostavi računovođe bez posla, a decu zaglupi video-igrama ili ih eventualno nauči kako će brže i inteligentnije u budućem svemirskom ratu ubijati.
*****
Proricanje budućnosti oduvek je bilo u samom jezgru magije, uvek na granici crne magije. Hoće li u crnu magiju ući, ili će ostati u beloj, do izvesne mere dopuštenoj, pa i poželjnoj, nije zavisilo od toga ko budućnost vidi, za koga u nju gleda, ni zašto je osmatra, nego isključivo kako se to čini.
*****
Budućnost jednog sveta zavisi od njegove sposobnosti da bude shvaćen.

Misli o Apsurdu

Neke misli o apsurdu iz raznih dela Borislava Pekića; izbor Ljiljane Pekić

Apsurd je krug. Ali, od kruga vidimo samo deo lučne linije, pa nam se čini da ona ima smisla i da nekuda vodi. Obećavajući krivu, u kojoj se ni prošli ni budući krug ne prepoznaje, vidimo duge prave i iza sebe i ispred sebe.
*****
Apsurd je nepodnošljiv za um, i bolan za osećanja. Skraćujemo svoje prave da bi ih, u krivljenju koje opažamo, sprečili u obrazovanju kruga. Jer, čak i kada krug ne priznajemo, duboko smo ga u sebi svesni.

Ponekad mislimo da je krug samo naznačen, da još nije opisan. Nadamo se da ga možemo sprečiti u zatvaranju. Varamo se. Ne možemo ga zaustaviti. Jer, on se već zaokružio. Ne jednom. Bezbroj puta. Svaka tačka, u kojoj smo, završezak je jednog kruga i početak drugog.
*****
Apsurd je nerazrešiv. Čim se razreši on više nije apsurd, pa se ne sme reći ni da je postojao. Razrešiv apsurd je contradictio in adjecto.
*****
Ako pod realizmom podrazumevamo odsustvo ciljeva, osim onih koji su nam dostupni, onda je to jedno podljudsko orijentiranje. Credo qui absurdum je najuzvišeniji princip ljudskog duha i jedina garancija njegove pobede.

Napredovati ne znači gmizati od jednog do drugog duhovnog meridijana nego kirkegorovski riziko, prometejska pljačka tajne, samoubilački skok u neizvesnost, avantura apsurda, kome svojim prisustvom pridajemo značenje.
*****
Verujem u ono što je apsurdno, jer se samo u apsurdne stvari može verovati. Ostale se znaju ili ne znaju.
*****
Nije smisao apsurda da se čovek oseća apsurdno, nego da je time nepropravivo oneraspoložen: apsurd koji bi se prihvatio lojalno, ne bi bio ni najmanje apsurdan u pogledu osećanja; bio bi to indolentan stav svesti prema svetu.
*****
Apsurdnost je stalan imanentan oblik moje egzistencije. Naša svemoć je samo duhovna, u svemu ostalom mi smo nemoćni. Sa gotovim instrumentima slobode mi smo sasvim i nepovratno sudbinski, mitološki.
*****
Jesmo li mi od apsurda napravili moderan mit, koji bi trebalo da ozakoni i definiše našu budućnost, kao što su drevni mitovi ozakonjavali i definisali našu sadašnjost. Da li je on, dakle, naše univerzalno izvinjenje za tzv. prinudne i neizbežne promašenosti naše egzistencije.

Jedna filosofska poezija u kojoj se konzervira u empiriji propala zabluda antropozentrizma.
*****
Neobično je da je osnovni sadržaj svake filosofije apsurda ubek bio u tome da se tom apsurdu nađe smisao, a ne da se apsurd kao takav prizna. Dakle, u svakoj od tih filosofija krila se jedna bazična protivurečnost.

Umesto da to bude zaista filosofija apsurda, koja će taj apsurd dovesti do univerzalnog obeležja naše egzistencije i našeg ljudskog opstojanja, mi smo stalno pokušavali da mu nađemo neki smisao.
*****
Apsurd ne može smisla imati. To nije samo pojmovni nego i sadržajni contradictio in adjecto. Priznati apsurd znači učiniti potpuno besmislenim naše postojanje, a to je jedina i prava konsekvencija filosofije apsurda.

Sve drugo je alibi, sve drugo je pokušaj da se od filosofija apsurda napravi neka druga filosofija.
Dakle, da se jedan optimistički pogled na svet, putem čitave jedne pesimističke terminologije prokrijumčari u filosofiju.

Krajnji oblik ovih napora je nalaženje baš u apsurdu najvišeg smisla postojanja, proglašavanje apsurda za onaj bitan uslov našeg takozvanog napretka u onom smislu u kome se u savladavanju kompleksa inferiornosti usput stvaraju velika dela.
*****
Vrednost stvarima može se odrediti tek kada one prođu. Tek se u prošlosti među njima uspostavlja izvestan sistem vrednosti koga sadašnjost u kojoj se događaju onemogućuje, a o kojima budućnost u kojima će se oni tek dogoditi daje lažnu predstavu.

Razlozi, oni koreni apsurda, zato su uvek iza nas, iza tačke u kojoj trenutno stojimo. Ispred nas je beskonačno polje mogućeg, jedna praznina koju mi i ne znajući ispunjavamo slikama, projekcijama prošlosti.
*****
Sutra je velika obmana. U prvom redu zato što će ono bezuslovno jednom postati juče, a onaj munjeviti trenutak u kome će ono biti danas, to je jedina njegova faza koja bi nas se morala ticati, ali koju najčešće i ne opažamo.

Upravo stoga nama vladaju i održavaju nas sećanja i nada, dva otpora duha apsurda, ali i dve najbitnije potpore apsurdu, jer bez sećanja i nade, apsurda ne bi bilo. Ali bez sećanja i nade ne bi vredelo živeti. Pa smo opet na istom.
*****
Saznanje bilo čega, osim konačne tajne, koja je nedostupna (mi čak ne znamo u čemu se ona zapravo sastoji) – nekorisno je. Ono samo povećava obim naših – neznanja. U tome je paradoks uma, i koren onoga što zovemo duhovnim apsurdom čovekove situacije.
*****
Zaboravljamo da onaj ko u toj meri kao Dostojevski spoznaje apsurd čovekove pozicije, mora upravo poznavanjem tog apsurda spoznati i komiku te pozicije, jer apsurd nije ništa drugo nego komičan nesporazum između bića i egzistencije.
*****
Ako ne verujemo da se na ovom svetu događa i nemoguće, promaći će nam i ono što je moguće.

Misli o Bogu – 2 deo

Neke misli o Bogu iz raznih dela Borislava Pekića; izbor Ljiljane Pekić

Tamo gde je magija prirodan način života zajednice, kod takozvanih divljaka, nezamislivo bi bilo da nekoga obese zato što se njome bavio.

Bio bi to atak na sam – život.

Civilizacija je uvođenjem u igru jednog Boga, kome je odnekud i razum trebalo da služi, sve to izmenila.

Jer, gde god si imao suviše Boga, imao si i Đavola.

A gde god si Đavola imao, morao si mu se suprotstaviti.

Tako su zahtevali i Bog i razum.
*****
Hrišćanski sveštenici gubili su veru kad bi se razočarali u Boga i njegove moći, kada bi videli kako pati bespomoćno dete, kako pravda ne pobeđuje na svetu, kako se u borbi protiv zla ne dobija Božja pomoć.

Misli o Bogu – 1 deo

Neke misli o Bogu iz raznih dela Borislava Pekića; izbor Ljiljane Pekić

Neka Bog pomogne i onome koji goni i onome koji beži.
*****
Bog ne može postojati samo zato što je potreban. Potreba je ljudska kategorija i jedna vrsta trodimenzionalnog zaključivanja, onog euklidovskog.
*****
Meni je potreban Bog kao zapušač za bocu. Bez Boga moj sistem nema smisla. Ali Bog je jedini predmet sveta koga čovek može stvoriti. Samo Bog može jedan svet učiniti sferičnim. Svet kao lopta. Samo Bog koji se tek stvara može biti oslobođen jeretičke obrade. Takav Bog ne deluje kao normativ, nego kao ukupan cilj sveta i njegove istorije. namesto društveno praktičnog Boga dolazi objektivno praktičan.

On je iznad svake hereze, jer nije gotov. Jeste kao racionalna budućnost, nije kao uređivačka prošlost, a njegovo prisustvo je samo nerazvijena mogućnost. Kakav je to Bog za čije je održanje potrebna legija mislioca i čitav jedan odbranbeni mehanizam (Crkva)? Mom Bogu ne treba ništa osim sveta. Ne prethodi Bog svetu, nego svet Bogu. Da bi zapušač imao smisla, potrebna je boca za njega. Zapušač se pravi po meri grlića. Ali šta je boca bez zapušača?
*****
Bog nije predmet vere, još manje obreda, najmanje straha; Bog nije objekt naše emotivnosti ni nekog intuitivnog poimanja nego čistog umstvovanja, i što je važnije našeg postojanja. Bog nije izvor, nego ishod naše akcije. Bog nije u početku, nego na kraju. Ne stvara Bog nas, nego mi Boga.

Ne sadrži nas Bog, nego mi Boga. Ne zavisimo mi od Boga, nego Bog od nas. Položaj čoveka nije položaj setnog iščekivanja; ako znamo da nikad pre ovog trenutka nismo bili, i da posle njega nikad nećemo biti, svaki trenutak postaje dostojan kulta.
*****
Hristos kao veliki čovek bez Boga je samo tvorac jedne moralističke ideologije.
*****
Činjenica da izvesne hipoteze mogu izvesno vreme fukcionisati kao istine, ništa ne dokazuje. Ako je na kraju jednačine rezultat, u koji se zapravo jedino može verovati, ali koji se ne može dokazati, onda ni međuprocesi jednačine ne mogu biti – istiniti. Slika na kraju naučne jednačine – neizbežna je. Bog je ovde – nužan.
*****
Traženje Boga je drugim rečima izraženo traženje smisla. Nevolja je u tome što oni koji su Boga našli u njemu su našli samo smisao sveta, ali ne i svoj u svetu. Oni koji su taj smisao shvatili kao širenje vere, zamenili su svoj sa opštim i izgubili ga. Jer pojedinačni smisao ne može ni izražavati ni definisati opšti, on u njemu može samo sudelovati svojom različitošću.
*****
Najbolje što se za svet može reći jeste da ga je Bog stvorio s nekom namerom, ali to je istina i za pakao. Budući međutim da o raju ništa ne znamo, mi se u ovom paklu povremeno prilično dobro snalazimo, pogotovo ako smo smo u njemu đavoli.
*****
Vera u Hrista ne zasniva se na zasniva se na istorijskim faktima o njemu, nego na našoj žudnji za Bogom.
*****
Bog sve može. U njemu su sadržane sve suprotnosti. Da bi uistini bio Bog, mora on jednovremeno biti vidovit i ćorav, gluv i oštrouh, pokretljiv i uzet. Isto tako mora postojati i ne postojati. To su principi na kojima je sazdana njegova sveobuhvatnost i svemoć, dve ravnopravne ose njegove božanske prirode.
*****
Ako je sve, Bog ne može biti samo muškarac nego i žena.
*****
U svakom ma i najsitnijem kamenu, biljci i stvoru živi naš Bog.
*****
Boga nema. Nema i svi su izgledi da ga neće ni biti. Bogu se ne žuri, njega ništa ne boli. Bog (ga) nas je u presudnom trenutku napustio.
*****
I Bog ima svoj pakao, pa zar je to njegova ljubav prema ljudima!
*****
Čovek se oseća bespomoćan i napušten, bez priziva osuđen da bude anihiliran i da nikakvog traga ne ostavi u strahu od konačne kazne, od pakla koji je neizbežan, jer se zakoni Crkve nisu poštovali. Ima li, dakle, ikakvog spasa? Najpre treba priznati sve grehe i poniziti se do najbednijeg crva, prema kome je i najveći nitkov genije vrline, pa onda čekati. I šta uopšte čovek treba da učini da bi se spasao? Ništa. Savršeno ništa. Ništa što bi on učinio ne spasava. Bog ne spasava prema delima već prema svojoj volji, koja je nedokučiva. Spasu se čovek može nadati, ali ga ne može zaslužiti.
*****
Evangelistička crkva ne smatra dovoljnim da vernik slavi Boga koji ga spasava, nego i kad ga na večne muke baca. Onda pogotovu! Pogotovu je onda Njegovo Ime moralo biti hvaljeno.
*****
Postoji večna potraga Vrste za Snom i Spasenjem, za Bogom.
*****
Ljudima je dovoljna vera u Boga, a sam Bog je nepotreban.
*****
Ideja o Boga je pokušaj da se dopre do plauzibilne priče o Genezi.
*****
Ljudi sa kojima je Bog nisu uračunljivi.

Ideje o čovečanstvu-2.deo

Ideje o čovečanstvu Borislava Pekića iz raznih dela; izbor Ljiljane Pekić

Bez saznanja poslednje istine, uzaludne su sve koje zamišljamo da joj slede. Pre nego što se odgovori na pitanje: kakva je uloga države u opstanku čovečanstva, treba raščistiti sa pitanjem – kakvu ulogu ima čovečanstvo sa stajališta večnosti. Svaki drugi put bio bi jalov.
*****
Samo intelektualna elita održava literaturu u životu.
*****
Čovečanstvo nije skup svih ljudi, već ideje o čoveku kojom se on najlakše izražava, ali u kojoj se i najlakše gubi.
*****
Čovečanstvo liči na zmiju koja se hrani vlastitim repom, njegova prava i jedina hrana – ono je samo. Mi smo taj rep uhvatili zubima vrlo davno, onog trenutka kad smo načinili prvi korak prema savremenoj civilizaciji.

Sad nam ostaje da to gutanje završimo, a zajedno sa tim gutanjem da progutamo i poslednje ostatke naše lažne, naše prividne, budućnosti.
*****
Čovečanstvo je više pd svega nepromenljivo stanje jedne opšte zablude. U prošlosti tražiti objašnjenje za sadašnjost, a u budućnosti opravdanja za nju isto je. Time se samo objašnjava i opravdava prošlost, a budućnost primorava da je ponavlja.
*****
Suočenje sa budućnošću je suočenje sa pitanjem egzistencije čovečanstva, sva ostala pitanja su prema tome pitanju sporedna.
*****
Ali nemoguće je govoriti o budućnosti tamo gde je prošlost do te mere prisutna.
*****
Nekada je totalno uništenje ljudske vrste figuriralo samo kao teorijska mogućnost, potpuno u rukama bogova. Nekoliko praktičnih izvođenja, u jevrejskom Nojevom i grčkom Duikalionovom potopu, nije imalo za cilj uništenje živog sveta nego njegovo kažnjavanje i nešto malo preteranu opomenu za budućnost. Danas je ono sasvim realno i u našim je sopstvenim rukama. Može li se to nazvati napretkom, čak i pod uslovom da je ta naša sposobnost istovremeno i pobeda nad sudbinom?
*****
Od početka čovečanstva uvek je postojala neka greška, neka zabluda koja se terala kao istina. Kad bi se doteralo do kraja, greška se uviđala, ali je sve već bilo završeno. Ostajalo je uvek da se pokuša sa drugom greškom, novom zabludom.
*****
Gde je jedno, tu je sve. Gde je čovek, tu je čovečanstvo.
*****
U jednom čoveku uvek je i celo čovečanstvo Sva njegova istorija. Prošla i buduća. Sve njegove mogućnosti. Iskorišćene kao i neiskorišćene.
*****
Nešto manje prirode, osobito u obliku divljih instinkata, upadljivih kod nižih mesoždera i viših bankarskih činovnika, čovečanstvu ne bi škodilo.
*****
U mikro, a ne makro svetu krije se tajna preživljavanja vrste, jer sve dok ne prodremo u tajnu virusa, naš let prema zvezdama biće putovanje mrtvaca na dopustu.
*****
Ako je Bog svet stvorio u šest dana, više mu ne može trebati ni da ga uništi. Ali koliko će čoveku trebati vremena da se odbrani, ako je to uopšte moguće?
*****
Došavši na svet, čovek nije bio svestan šta ga čeka. Mirijade su morale proći da to shvati. Dobar deo svoje istorije – i biološke i intelektualne – proveo je u bunilu, lud od užasa u koji ga je bacilo saznanje da je bespomoćan pred prirodom i vlastitom sudbinom.

Onda je, takođe kroz vekove, počeo da se privikava, a potom i prilagođava. Najzad je i stvari oko sebe sebi stao prilagođavati. Ali od saživljavanja i sad je daleko.
*****
Ljudskim stvorenjima je na početku upravljao zaštitnički instinkt prašume, pa ga je, kao izlišan surogat inteligenciji, civilizacija potisnula u najdublje podrume ljudske podsvesti, ali nikad ga nije uspela izbrisati iz genetičkog koda vrste, nikad izbrisati iz njene kolektivne memorije.
*****
Krucijalni problem našeg čovečanstva je usklađivanje opšteg prava na sreću s opštim pravom na pravdu.
*****
Genetička memorija vrste nastanjena je uspomenama na okrutnosti i bezumnosti prirode zemljotresima kojima je drobila ljude, vulkanskim erupcijama na kojima ih je pržila, sušama kojima ih je morila, pošastima kojima ih je trovala, poplavama kojima ih je davila, toliko da prava povest svakog naroda ne počinje od njegovog stvaranja, već uvek od prvog mitskog potopa što ga ne uništio.

Ideje o čovečanstvu-1.deo

Ideje o čovečanstvu Borislava Pekića iz raznih dela; izbor Ljiljane Pekić

Kao što se bolesnik ne može lečiti bez anamneze – napamet, ni čovečanstvo se ne može budućnosti domoći bez svesti o vlastitoj prošlosti. Gde se stiže određeno je onim odakle se polazi. Kraj je uvek u Početku. Početak ima u sebi i svoj Kraj. Čovekova je prošlost šifrirana, ponekad i bukvalna, slika njegove budućnosti.
*****
Potrebna je jedna fundamentalna duhovna revolucija koja će izmeniti, do sada netaknute, same osnove naše tzv. humanosti.

A ona nije moguća bez otkrovenja prošlosti, i u njoj onog presudnog momenta, u kome nas je izbor materijalističke alternative doveo dotle da nas Smak svih alternativa čeka iza prvog istorijskog ugla.
*****
Razmišljam o tome šta smo sve uništili svojim progresom, šta sve oskrnavili svojom antropocentričnom samoživošću. I kad će i kakva kazna doći da sa nama svede račun. Hoćemo li potonuti kao što je potonula Platonova Atlantida, ili ćemo drugoj biološkoj vrsti ostaviti samo – ružnu uspomenu na Veliki potop.
*****
Ako je čovek više od sto hiljada godina imao mentalni kapacitet i sposobnost za postepeno stvaranje ovakve civilizacije, koju se mi, sada, ubrzano trudimo da uništimo, i ako računamo da je od propasti Atlantisa prošlo osam do deset hiljada godina aproksimativno, onda je čovečanstvo imalo oko deset puta vremena da popne sebe na ovaj nivo i uništi.

Mi bismo tada bili deseto čovečanstvo. To me vraća na ideju neke vrste ponavljanja čitavog procesa, kao da u središtu ovakvog ponavljanja postoji neka prinuda koja čovečanstvo tera da svoju avanturu ponavlja stalno iz početka, kako bi je i jednom, možda, uspešno završila, izbegavajuci katastrofu i odnevši čovečanstvo u jednom nepoznatom pravcu. Ova čovečanstva bi se onda mogla nazvati eksperimentalnim, na neki način.
*****
Jedna misao koja se povezuje sa inkarnacionom teorijom. Kao što se u istočnoj filosofiji, odnosno religiji, reinkarnira individual sve dok ne postigne savršenstvo i ne iščezne, dakle spoji se sa univerzumom, tako se možda ponavlja i istorija, tako se ponavlja i svet, tako se ponavlja i čovečanstvo, dakle u svojoj ukupnosti, sve dok ne postigne savršentvo, u stvari sve dok se stapanjem sa univerzumom ne divinizira – izjednači sa njegovim moćima i sa njegovim savršenstvom u ništavilu.
*****
Razlika između božanskog pašnjaka i ljudske pećine, večna je razlika između naših nada i istina, naših utopija i realnosti, naših istorijskih ciljeva i naše istorije, a možda i ljudske iluzije i ljudske sudbine.
*****
Postalo je izvesno da se atomska bomba ne može baciti na Sibir, a da ona ne pogodi i Aljasku; da genocid što ga vrši glad u Etiopiji nije više nešto što se tiče samo hrišćanskih moralnih interesa bakalina u Londonu, koji se može potkupiti sa nekoliko penija bačenih u kasu milosrđa, da su u pitanju interesi njegove vlastite egzistencije, jer današnja beda Etiopljana biće sutra nezaposlenost Londonca.
*****
Ovo što ja radim u “Zlatnom runu” približava se donekle Jungovom tumačenju arhetipova, s tim što ja izvodim ovo tumačenje iz čisto psihološke sfere, bez obzira što je ona ovde uzela svoj kolektivni oblik, i prenosim ga u ontološke sfere.
*****
Mi uništavamo i svoje dobre instinkte zato što smo pogrešno protumačili svoje interese, rđavo izabrali svoje ciljeve. Što mislimo naopako, osećamo pogrešno, postupamo rđavo. A to je zapravo ista stvar.

Zamislimo da je umesto ovog tipa nagona za održanjem, koji misli samo na sebe, ugrađen u nasu biološku matricu neki koji, između ostalog, zabranjuje ubijanje, jer je osuđen, programiran da misli i na druge. Da je ubistvo nemoguće. To bi temeljno izmenilo koncept civilizacije. I danas bismo se mogli možda baviti ugodnijim temama.
*****
Ne treba biti zaljubljen u realnost, ni na veru se podavati takozvanim očiglednostima. Od njih nema ničeg prevarnijeg. Imajmo oko i uho i za ono što je iza te realnosti. Možda je upravo tu ona šansa koju tokom vremena tražimo.
*****
Mislim da su problemi suštinski uvek isti i biće to sve dok Vrsta ima ovu prirodu, dok je u ovom modelu čovečnosti, ali da njihova rešenja nisu uvek ista. Mimo univerzalne, mitske potke postoje i ekskluziviteti (ne tek dekorativni), svojstveni samo jednom vremenu.

Pletivo je isto, ali su šare različite, i one, upravo te šare, a ne pletivo, predmet su književnosti. Pletivo je tema drugih disciplina, premda, naravno kao najuniverzalnija od svih, mazda čak i od filosofije, ne može u potpunosti izbeći da se i njime bavi. Pletivo, najzad, utiče na kakvoću šara, kao što od ovih zavisi izgled pletiva.
*****
Kada je suština naopaka, nijanse, čak i neznatne, mogu za nas i naše lične, pojedinačne živote biti važne, ali za čovečanstvo u celini i njegove perspektive one nemaju mnogo vrednosti.
*****
Svi smo prošli kroz racionalističku školu antropocentrične arogancije. Od detinstva smo dopingovani ubeđenjem da je Homo sapiens kruna prirode, i njena svrha, ako je ona uopšte ima; ukratko - kraj svih svinjarija koje preduzimamo i kao pojedinci, i u raznolikim zajednicama, i kao Vrsta, kraj očitih naopakosti što ih raskošno demonstrira humana istorija – da je covek jedno čudesno, uzvišeno, na napredak prosto osuđeno biće.

A kad u to posumnjamo – jer živimo, pa nekog đavola i sami vidimo – onda nam se veli da se strpimo: veličina čoveka, naime, nije toliko u onome što on već jeste, koliko u tome što tek može biti. Nije u njegovim aktuelijama već u nekakvim imaginarnim neograničenim potencijalima, garantovanim svešću, koju, osim nas, pouzdano niko nema u Univerzumu. (Uostalom, to je još i dobro. Dva ovakva sveta bila bi stvarno previše.)
*****
Kao što se čovek ne može lečiti bez anamneze, ni čovečanstvo se ne može bolje budućnosti domoći bez svesti o svojoj prošlosti.
*****
Misterija? Metafizika? Religija? U stvari nema ničeg mističnijeg od onoga što je samo stvarno, jer to što leži na mrtvom koloseku razvoja i mrtvim očima zuri u pustinju svojih mogućnosti, to je najstrašnija slika koju ljudska delatnost može da pruži. Tom neracionalno stvarnom prinose političari svoje nacije kao hekatombe.

Ideje o svetu-2.deo

Ideje o svetu Borislava Pekića iz raznih dela; izbor Ljiljane Pekić

Postavljati načelo iznad okolnosti znači živeti u svetu bez kauzaliteta. U istoriji znači to živeti u svetu bez oproštaja.
*****
Svet je ogledalo u kome se stvari ne vide nego priviđaju.
*****
Šta bi se promenilo u univerzumu koji bi bio zamišljen bez čoveka. Ništa. U čemu je onda naša važnost? Samo u zabludi o važnosti, ali iz toga proizilazi da za opstanak nije nužno imati nikakve naročite, povoljne, okolnosti i da je dovoljna samo jedna uspela zabluda.
*****
Za razumevanje sveta bitno je uviđanje uzroka, ali za življenje u njemu važnije je predviđanje posledica. U izvesnom smislu,a na prvi pogled, to je ista stvar, isti problem viđen sa dva različita ugla. U praksi, međutim, jedno je znati zažto sunce izlazi na istoku, a zalazi na zapadu, a sasvim drugo kako izbeći da nas u tom procesu ne udari sunčanica.

U načelu, dabome, važno je znati kako i zašto je došlo do istorijske katastrofe, ali je daleko važnije izbeći da ih sami ne izazovemo. A bez poznavanja posledica svojih činova to je nemoguće. Ako je politika ikakva nauka, to je nauka o posledicama koje se kasnije istoriografija, post factum, iskazuju kao uzroci.
*****
Dijalektički svet nužnosti je svet izvesnosti. Svet izvesnosti ne živi – on obavlja dužnosti.
*****
Prazan lonac nije prazan zato što u njemu nema ništa, nego što smo se nadali da je pun. Svet nije besmislen zato što nema smisla, nego zato što se nadamo da ga ima.
*****
Stvari u svetu postale su odvratno iste, jednolične, dosadne i vulgarne.
*****
Svako samouništenje se može uzeti i kao kraj i kao početak sveta.
*****
Virus je najsavršenije stvorenje u kosmosu. Njegova biološka organizacija nije ništa drugo nego mašina za proizvodnju života u njegovom najčistijem smislu. Virus je vrhunac prirodne stvaralačke evolucije.
*****
Besnilo je bolest ili svet u ogledalu.
*****
Stvarne podele nema. Svi bolesni su potencijalno mrtvi, svi zdravi potencijalno bolesni. Svi smo, dakle, realno mrtvi. Svet je konačno jedinstven.
*****
U starom, zdravom, mudrom svetu podrazumeva se da čovek i na najgroznije stvari najzad ogugla.
*****
Svet je gigantska, premda ponešto zastarela – fabrika. Ljudi su u njoj tek strojevi za proizvodnju robe. Prirodno je onda da ih najviše od svega zanima reklama te robe. Ona odmerava njihovu svrhu, i dokle su u ispunjenju te svrhe dospeli.
*****
Kad se božanske granice izmeste, kad haos zavlada teritorijom oko koje se dve fundamentalno oprečne ideje i sile bore, na dnevnom redu nije razdvajanje i selekcija nego prožimanje i amalgamisanje. Gubitak originalnih oblika i svojstava. Međusobno morfološko preslikavanje.

Usaglašavanje funkcija da bi se delovalo efikasno kao mašina. Isključenje slučaja i spontanosti. Degeneracija. Entropija. Stazis. Smrt. Svet neminovno prema katastrofi ide. Katastrofa je u njegovoj prirodi, jer je u njegovom početku.
*****
Stepen „idealnosti“ u realnom svetu zavisio je uvek od kompromisa između idealnih mogućnosti, ako su one standardizovane i ograničavajućih faktora prirodne sredine. Čovek se sa četiri noge nije na dve uspravio da bi uživao u što širem horizontu, nego da bi ga bolje kontrolisao, da bi se zaštitio od onoga što mu je s tog horizonta pretilo.

Ideje o svetu-1. deo

Ideje o svetu Borislava Pekića iz raznih dela; izbor Ljiljane Pekić

Svet kao jaje nije neka apstraktna kategorija, nego je određena, čvrsta forma društvenog postojanja, postojanja u čoporu, organizovana na principima ograničenja (moralnim konvencijama, juridičkim regulama, običajnim normama, silom tradicije, standardima ponašanja, formulama mišljenja, psihološkim zabranama, istorijskim motivima, čulnim predrasudama, nagonima, imitacijama, intelektualnim zabludama, fizičkim deficitima, materijalnim nedovoljnostima, međuljudskim zavisnostima, pa i biološkim kalup-modelima).
*****
U agri-kulturi se drži da je svet (inostranstvo) prenosna bolest od koje se valja čuvati.
*****
Čini nam se da je svet pun pitanja. A svet nije nikakvo pitanje. Svet je odgovor. Odgovor na pitanje ko zna kada i zašto postavljeno. I mi tek odgovor na ko zna kakvo pitanje.
*****
Na samom dnu tajne leži – Atlantida. Kad ispliva na površinu opšteg privida, ostrvske opsene izdvojenosti sasvim će nestati.
*****
Stvorili smo svet poseda u kome su čak i masakri logični, i terorizam proračunat i racionalan, svet mere, kantara, računa, procenata u kome se sve zbiva u procentima i gde je sve okovano formulama.
*****
Kucao sam na tesna vrata i ona su se otvorila, ali su to bila pogrešna vrata. Njihovo otvaranje nije mi donelo ništa do razočarenje. U prostoru i vremenu, sva su vrata bila lažna. Prava su van prostora i vremena. Ne mogu se naći na Tibetu, ali mogu čitavog života čučeći na stubu Alimpija Stolpnika.

Kao što nas vreme vara svojim prividnim proticanjem, nemogućim u večnom trajanju u kome ništa ne teče, obmanjuje nas i prostor izgledima na pomeranja koja u njegovoj beskonačnosti ne postoje … Osećam hladnoću. Drugi svet teče mimo mene. Treba pružiti ruku i dodirnuti ga. Treba tvoriti –novo.
*****
Mi smo zarobljenici u svetu (kao u jajetu). Mi smo u svetu zatvoreni, zatim je ključ bačen i zaboravljen. Sami svet ne možemo otvoriti. Iz njega ne možemo izići bez nečije pomoći. Potreban nam je neko spolja da ključ nađe, da nas izvede iz zarobljeništva. Otuda veliki učitelji saznanja, gurui, tutori nove svesnosti, odatle najzad Hristos, Spasitelj, Mesija.

Istina je, zapravo, sasvim drukčija. Taj ključ nije van nas, taj ključ kojim smo zabravljeni u nama je. Mi to ili ne vidimo iz lenjosti duha, iz straha da nas takvo saznanje ne primora i ne obaveže, na traganja koja nam se čine i opasnim i teškim ili zbog toga što nas privid naše situacije nagoni da ključ smatramo izgubljenim van nas, jer sama logika zatvaranja govori nam da smo zatvoreni u nečemu i da to nešto mora spolja biti zatvoreno.

Ključ, u stvari, ključ istine, ključ saznaja, ključ našeg bića, ključ sveta nalazi se duboko u nama. A učitelji, tutori, oni koji nam otvaraju oči, ne otvaraju nam oči za ključ skriven van nas, oni nam ne donose nikakav ključ koji bi oni našli negde i zatim bi ga poklonili, a mi s tim ključem sebe otvorili, odnosno sebe pustili u neke nove dimenzije. Oni su tu samo da nam ukažu na tu istinu, da ključ nije van nas nego da je u nama i da nam pomognu da, tražeći ga u nama, do njega što bezbolnije dođemo.
*****
A. Huxley je ovaj svet nazvao – vrlim. Ja ću ga zavati ludim, i time reći isto što i engleski pisac. Svet jeste lud, ali tu je i njegova najveća vrlina. Njen smisao ne znamo, ali ako u mahnitanju budemo istrajni i produžimo dovoljno dugo da ludimo, brzo ćemo saznati. A ako prežive našoj će deci biti vrlo dobro.
*****
Neizbežnom izmirenju Moći i Duha, Istorije i njenih buntovnih crnih ovaca, pomaže činjenica da je, usled tehnološkog napretka, svet danas nerazlučiva celina, kopno a ne arhipelag, i da su međuzavisnosti ljudi za opstanak vrste presudnije nego ikad u njenoj mučnoj povesti. Svet se više ne sastoji od usamljenih humanih enklava, razdvojenih brisanim prostorima divljine. Niko više iz njega ne može biti proteran, niti od sebe pobeći.

Kada je Cezar Avgust oterao Ovidija u crnomorske Tome, pesniku se s pravom činilo da je prognan iz samog života, jer ono što je on pod životom podrazumevao zbivalo se samo na Mediteranu. Ovidijev svet dosezao je koliko i džilit rimskog legionara, a sve što je izvan zaštite Romulovog štita dešavalo bilo je i – izvan sveta.
*****
Mi živimo u svetu na glavu obrnutom, u kome se prošlost menja a budućnost je neizmenjiva, gde jezik ne oživljava misao nego je ubija, gde se mir obezbeđuje ratom, ropstvo proglašava slobodom, moć zasniva na strahu i neznanju, a granice između laži i istine zauvek su izbrisane. I gde san, pre nego što i on bude programiran, ostaje jedini slobodan koridor kojim se iz mračnog sveta 1984, 1985, 1986, ili ko zna koje, može pobeći u neki bolji san i naravno, smrt.
*****
Svet u kome živimo je svet u kome se još uvek robuje za mišljenje, i robuje mišljenju, i upravo zato što se mišljenju robuje, na robiju se zbog misljenja ide.
*****
Ovo je svet u kome se još uvek ima samo jedan pouzdan način da se čovek rodi, a već bezbroj sigurnih načina da se ubije, i opet, hiljadu načina da se umre.
*****
U svetu u kome živimo svaki je čovek osuđen na smrt, samo je pitanje kada i kako će se presuda izvesiti. Nesrećnom čoveku malo znače razlozi njegove nesreće.
*****
Ako smo za sve godine nešto naučili, to je da smo na ovom kurvinskom svetu bespomoćni kao ljudi, te da nam ne preostaje drugo nego da se ili u neku otporniju formu života preobrazimo ili da glavu odmorimo među zubima prve savršenije forme koja tragom naše krvi pođe.
*****
Sposobnost spoznaje sveta raste proporcionalno njegovom sužavanju, da do savršenstva dođe ako je sveden na veličinu tek malo veću od mrtvačkog kovčega. U tome počiva deo epifanijskih tajni, totalnost pustinjačkih saznanja, bezgranična punoća askeze.
*****
Svetu je potrebna duhovna revolucija koja bi izmenila sve fundamentalne pretpostavke života, u političkim, socijalnim, ekonomskim revolucijama prošlosti tek varirane, i trajno nas oslobodila stečenih zavisnosti usled kojih materija određuje i našu duhovnost i našu moralnost, ukratko – sudbinu.
*****
Svet je mnogo lakse i brže unistiti nego ga sačuvati, pogotovo unaprediti (pod uslovom da o stvarnom napretku imamo neki pouzdan koncept). Da ga unistite, potrebno vam je nekiloko dobro organizovanih i pametno upotrebljenih minuta; za neko bitno usavrsavanje ni vekovi rada, strpljenja, razumevanja i srece nisu dovoljni.
*****
Nemam zbilja nikakvu ideju o tome ko bi svet mogao da spase, a bogami, ni da li bi to bilo najbolje što se za njega može učiniti. Znam jedino da umetnost nema tu šta da traži. Ona može biti samo muzička pratnja. S njom se lakše umire, ali ni ona od smrti ne spasava.
*****
Svet nije nikakvo pitanje. On je odgovor i mi svi, mi smo odgovor na ko zna čije i koje pitanje.
*****
Preporuka da obrađujem svoj vrt, shvatam kao upućivanje na obradu sveta. Moj vrt je svet i ja sam vrt svog sveta. Samo dubina do koje sam prokopao kao krtica svoju prividnu spoljnost može da sinhrono dubi moju unutrašnjost.
*****
Oni koji će doći posle nas neće pogledati naš testament, gledaće naš svet, neće mariti za naše ideale, nego za našu stvarnost, neće nas meriti po onome što smo hteli, nego po onome što smo učinili.
*****
Ko svetu ništa ne dodaje – oduzima mu.

Esej „Megalos mastoras“

Sećanja na Borislava Pekića u knjizi Drugi o Pekiću štampano u Beogradu 2002 @ Božo Koprivica

MEGALOS MASTORAS
"On pokaza silu ruke svoje"
Jevandjelje po Luki

"Giljotina je spora.
- Brža ne može biti,
gradjanine Couthone.
- Onda brži neka bude
sud, gradjanine
Fouquier-Tinville".
B. Pekić, Novi Jerusalim

Postoje pisci sa biografijom i pisci bez biografije.

Borislav Pekić je pisac čija biografija liči na roman. Ta biografija je parabola. Ona je najveći i estetski i etički izraz naše savremene književnosti i povesti. Nesreća egzistencijalne ugroženosti, teško i dugo tamnovanje u ranoj mladosti u svojoj zemlji i nesteća dobrovoljnog izgnansta, emigrantskog gluvila – obeležile su Pekićevu sudbinu. Otadžbina nije uslovnost teritorije već nepromenljivost sećanja u krvi.

Istorija dve posvete

Borislav Pekić napisao je, kad je Kiš umro u Parizu, tekst "Danilo ili život kao bol" ("KN", 785). Nema tome ni tri pune gogine. U tom zapisu o prijatelju Pekić opisuje kako su Kiš i on vodili duge, noćne razgovore u svojim sobama – ćelijama. U poslednjem dijalogu, u noći punog Meseca, u Malajničkoj 7, u Beogradu ispovedali su živote koji bole. Tako kaže Pekić. A tekst se ovako završava: "A on (Kiš) nikuda nije otputovao. Vratio se tamo odakle je došao. U naš jedini zajednički zavičaj".

Večeras je pun Mesec, verujem, da Kiš i Pekić razgovaraju.

Danilo Kiš posvetio je Pekiću priču "Krmača koja proždire svoj okot". U njoj se pripoveda o Gouldu Verskojlsu, Ircu iz Dablina, revolucionaru koji je preko Španije (Španije iz 1937) dopremljen u SSSR. Umoren je strašnom smrću, nakon pokušaja bekstva, u jednom od sibirskih logora, u Karagandi.

Borislav Pekić posvetio je Kišu roman Kako upokojiti vampira.

I Pekić i Kiš držali su na važnom mestu, u ličnoj biblioteci, dela majstora iz Dablina, dobrovoljnog izgnanika Džemsa Džojsa.

Ima neke sudbinske i literarne veze u istoriji ovih dveju posveta. Krmača je nastavila da proždire svoj okot, a vampiri nisu upokojeni. Oni igraju kolo smrti.

A znoj njegov beše kao graške krvi koje kapljahu na zemlju

Pisac koji je svoju mladost proveo u kazamatu (optužen zbog demokratije) znao je da život počinje da vredi samo preobražen u književnost. Borislav Pekić voleo je svoj književni rad besomučnom i poročnom ljubavlju kao isposnik kostret. Kostret grebe telo.

Pekić je pisac biblijske energije i erudicije. Taj čovek krhkog, bonog stasa bio je prožet osećanjem moći kao nekom providnom svetlošću. Pojavljivao se u Beogradu, Dubrovniku, na Cetinju, Herceg Novom, Budvi, Podgorici, kao duga.

Energija je bila večni užitak Borislava Pekića.

U pismu Luizi Kole, Flober ovako kaže: "Trebalo bi čovek sve da zna, pa da piše. Svi mi škrabala koliko nas ima patimo od ogromnog neznanja. Nama nedostaje srži, i knjige od kojih su postale čitave književnosti. Homer i Rable prave su enciklopedije ..."

Borislav Pekić jedinstvena je enciklopedija naše književnosti. Pisac Zlatnog runa posedovao je veliko znanje iz arheologije, logorologije, medicine, neimarstva, trgovine, istorije civilizacije, nuždologije, mitologije, pozorišta, filozofije, istorije medija, cincarologije, politike, biblijske arheologije, poetike prostora, policijske psihologije, zatvoreničke filozofije, pomorstva, istorije uporednih religija, argonautike, naučne fantastike, sociologije, magije.

Zato je Pekiću bilo tesno u svakom proznom žanru. I zato je Pekiću od naših pisaca, kako sam veli, najbliži bio Krleža.

Humor i u ibidumu

Do krajnosti savesni, istorijski, arhivarski, opsesivni realizam Pekićevih knjiga služi kao matična voda "kristalnim strukturama alegorije"; on takodje služi i kao korito za tok mita, sna fantasmagorije, ironije i humora.

Pekić je duhovit i u fusnoti. U jednoj od fusnota iz knjige Godine koje su pojeli skakavci Pekić piše da dugo nije imao osobitu memoriju kad je reč o njegovim godinama sužanjstva. Pekić podseća da je tu sumnju podstakao njegov prijatelj, jedne duge dubrovačke noći:

"Kao da pametnija posla nismo imali, sećali smo se svojih zatvora. Ja, koji sam po njima godine proveo, nisam o njima znao ništa naročito da kažem. Ništa do nekoliko anegdota, koje su već toliko ponavljanjem preradjene da su se i meni samom činile – izmišljenim. Njegova je supruga, ćutala kao da je zatvorena bila bar dva puta duže od mene.

S živošću, ubedljivošću i impresivnim darom zapažanja satima govorio o svom zatvoru, o svojim robijama, na kojima je proveo – jednu noć. Bio je to još jedan dokaz da vreme ne postoji kao neka fiksirana dimenzija. U njegovu zatvorsku noć stale su tudje godine, a moje godine nisu od te noći ni desetak minuta stigle da uzmu".

Mit traganja

Rad na romanu više je spiritistički nego istoriografski. Znam moderna forma fantastike je erudicija, ali je književnost, ipak, delo magije, pripovedačke magije, kako veli Pekić. Samo je pisac takve energije i magije mogao tako superiorno da se bavi središnjim mitom književnosti – to je mit traganja.

Taj mit dominira u celom opusu pisca Zlatnog runa. Od plovidbe Jasonovog arga u Kolhidu i Trojanskog rata, preko pada Konstantinopolisa, i pada Ikara Gubelkijana, evropskih pohoda Sulejmana Veličanstvenog do srpskih ustanaka i borbi za nezavisnost, od Prvog i Drugog svetskog rata do godine 1968; sve do pitanja negativne utopije, do Pekićevih katastrofičnih i futurističkih projekcija u romanima Besnilo, 1999, Atlantida.

Do zbirke "gotskih hronika", priča Novi Jerusalim. U ovoj knjizi ima jedna blistava priča "Čovek koji je jeo smrt 1793". U vreme Terora Francuske revolucije. Nikad Kiš i Pekić u postupku, u ritmu, u disanju pripovedačkom nisu bili bliže. Enciklopedija mrtvih i Novi Jerusalim. Ova se Pekićeva priča na fantastičan način rimuje sa esejom "klasične vrednosti" "Pozorište kao giljotina" Mirjane Miočinović.

Kao da je Pekić u svom eseju, koji može ući u svaku antologiju eseja evropske književnosti, našao "gradju i inspiraciju" za svoju pripovetku. Čujte taj zvuk imena i sudbine Labussiere ("Pozorište kao giljotina", u Jean-Louis Popier )"Čovek koji je jeo smrt"). Esej Mirjane Miočinović objavljen je u časopisu "Književnost" 1983.

Borislav Pekić je radom i darom, kraljevski, jeo svoju smrt.

Borislav Pekić i sv. Luka

Pekić je nosio grudobolju od rane mladosti, a u tamnici ona je udarila definitivan pečat na njegov život. Iz te bolesti Pekić je crpao energiju, otimao poslove i dane i umro u krilu rukopisa romana "Metastaza".

Borislav Pekić umro je od emigracije, dobrovoljnog izgnanstva, jer tamo je suviše tamo, ovde je suviše ovde. I od književnosti, jer književnost je, kako veli Flober, bolesna od grudi.

Iz izgnanstva, sa obala Crnog mora, Ovidije je pisao u Rim: učinite sve da se moj prah vrati u imperiju. Bolje je što se vratio u rimsku književnost i istoriju, kazao bi Pekić.

Slava Borislava Pekića, slava Pekića, je sv. Luka. Savremenik Isusa Hrista, grčkog porekla. U Crnoj Gori kazuju da je nebeska duga pojas sv. Luke. Na tom pojasu sad piše Borislav Pekić.

Post scriptum

Poginuo je Puškaš
Majka je plakala za njim.
Bio je major AVH (Političke
policije) i idol NEP-stadiona.
Nadam se da je u policiji bio
zbog fudbala, a ne obrnuto ...
Borislav Pekić "Dnevnik"

Pisac Zlatnog runa ispunio je svoju sudbinu, razgovori su ostali nedovršeni. Ali, ja se nadam da ćemo, ubrzo, nastaviti razgovor.

Intervju B. Pekića-2. deo

Borislav Pekić o moralu i politici, literaturi i sistemu.
IZLAZAK IZ MRAKA - 2. deo
(intervju vodili: Miško Lazović i Dragan Belić za list
Demokratija, juna 1991. godine.)

za I deo vidi

Ako je komunistima, kao što primećuju politički mudraci, nacionalizam postao poslednje pribežište, kako tumačite činjenicu da ni postkomunistička stvarnost nije lišena militantne nacionalističke istorije? Da li nam je to propadajući sistem ostavio nešto u nasledje, ili se dotična vrsta atavizma samo razbuktala pred embrionima budućih demokratskih tekovina?

Mislim da za takvo nesrećno stanje duhova postoje dva krunska razloga. Jedan je, o nama Srbima govoreći, prirodan. Dugo je godina politika KPJ (SKJ), najamnički prihvativši operativnu ideju Kominterne o srpskim hegemonističkim tendencijama u Kraljevini Jugoslaviji, gušila i najneviniji vid izražavanja nacionalnog osećanja, falsifikovala našu istoriju, progonila rodoljube optužujući ih za nacionalizam (tumačen uvek kao šovenstvo i dokaz sklonosti hegemoniji).

Potiskivanje prirodnog rodoljublja za račun nebuloznog ideološkog "socijalističkog patriotizma", u trenutku oslobodjenja od jednog neprirodnog pririska, moralo je proizvesti i preterivanja u ispoljavanju nacionalnog osećanja. I da se koristoljubiva politika naše vladajuće stranke (i njenog pandana u Hrvatskoj) i tu nije umešala, srazmerno brzo bi se izlivene vode militantnog nacionalizma same od sebe i zbog sebe vratile u svoje prorodno istorijom usečeno korito.

Bili bismo ljudi, gradjani, Srbi istovremeno i bez većih protivurečnosti u ispoljavanju ova tri statusa koja nas ravnopravno i podjednako odredjuju. To se, nažalost, još nije desilo. Plemenito osećanje pripadnosti jednom narodu, obaveza prema njemu, pa i onda kad vas lično baš nije usrećio, spremnost da se brane i njegovi prirodni ali razumni interesi i njegovo pravo na dostojan i srećan život ma gde se on nalazio, koristi se u političke svrhe bez razmišljanja o posledicama i po nas i po naše potomstvo.

Danas se trezvenost prevodi u ravnodušnost prema njegovoj sudbini, opreznost u kukavičluk, razmišljanja o kompromisu – bazičan uslov života uopšte – u izdaju. I obrnuto: hvalisanje se zamenjuje za hrabrost, nasilje se zove pravom, suštinska nacionalna izdaja postaje predmetom poštovanja. Čemu, uostalom, nabrajanje grehova o kojima mi, mrtvi, više neammo pravo da govorimo.

I oni, pobednici, i mi koji smo poraženi, oni svojom pobedom, mi svojim porazom, stvorili smo zemlju svoje dece. Oni će nam suditi. Ipak se nadam gospodine Beliću, da će, ako nam je ostalo i malo pameti, i ako budemo imali nešto više sreće nego do sada, sve to jednom nestati. Ili će nestati nas. Na nama je da biramo. Možda za tako nešto imamo još malo vremena.

Kažu da je revolucija "lepa bolest", a mi bismo da pitamo: može li se za stvar demokratije raditi i nešto revolucionarno? U kontekstu ovog pitanja mislimo na Vaše memoarske zapise o studentskoj pobuni 1968. godine. Skeptični ste prema onome što se zbivalo u Kapetan Mišinom zdanju, ali to, ipak, opisujete u blagom ironičnom senčenju, bez cinizma; nepoverljivi ste prema sadržaju, ali svidja Vam se forma ... Trpi li demokratija revolucionarnost, makar kao "estetički princip"?

U principu, demokratija, kad je izgradjena, kad su trasirani regulativni putevi njenog razvoja, kad su u njenom okviru zagarantovana osnovna prava gradjana, njihova sigurnost, njihovo pravo na odbranu ličnih interesa – uz poštovanje tudjih a na bazi zakona i prava, onda je takva demokratija inkompatibilna sa revolucionarnošću ako i kada ona podrazumeva nasilje.

Revolucijonarnost, medjutim, kao stanje duha, kao uvidjanje neophodnih promena da bi se demokratija unapredila, kao nenasilni pritisak na urodjeni ljudski konzervativizam, kao izraz plemenitih nada, drugi je pojam, druga vrsta lične i kolektivne akcije. U tom smislu razumem moje pristajanje uz 1968. a i moje rezerve prema tom dogadjaju.

Privlačila me je plemenitost motiva studentskog bunta, a odbijao levi sadržaj izvesnih od njegovih ciljeva. To možda izgleda protivrečno, ali je i život takav, zar ne? Prepun je mučnih dilema, od kojih neke razrešavamo uspešno, tokom drugih propadamo. I vidite, bez obzira na sve te moje političke rezerve – dozvolite mi i jednu šalu – ja sam u toj "buni na crvene dahije" lično bio angažovan.

Nisam u Kapetan Mišino zdanje išao samo da tamo "budem" i slušam revolucionarne govore, koji su mi ponekad dizali pritisak – nego i kao član redakcije Književnih novina, lista koji se stavio na stranu studenata i štampao saopštenja njihovih akcionih odbora.

(Zbog toga mi je dve godine kasnije, pred put za Englesku, oduzet pasoš, te sam tokom cele godine, sve do dobijanja NIN-ove nagrade, bio pod policijskom istragom i odvojen od porodice.) A ako se u mladost vratim, u godine od 1945. do 1948, to su bile moje revolucionarne godine, premda su od strane policije i suda označene kao kontrarevolucionarne, u čemu su ti ljudi bili savršeno u pravu.

Rekoste na početku Vašeg pitanja da je revolucija "lepa bolest". Možda, gospodine, ali za onoga koji je obavlja. Za onog nad kojim se obavlja samo je – bolesna.

U vreme plišanih, martovskih gibanja, kao akademik, odvažili ste se da "pritegnete" akademike (institucije kao što su "Francuska 7" i Beogradski univerzitet već su bile pred česmom). Kojim motivima, u datom času, raspolaže akademik Pekić i šta mu je tom prilikom najpresudnije?

Moram Vas, oprostite, u nečemu ispraviti. Nikog nisam od svojih kolega akademika morao "pritezati". Pošto sam tih dana bio sa studentima, a povremeno i govorio u razna vremena noći i dana, desilo se da se jednog od njih održavao redovni sastanak Odeljenja za jezik i književnost SANU.

S mitinga sam otišao na taj sastanak i po objavi dnevnog reda kolegama saopštio da stuidenti očekuju našu moralnu podršku. Sa sednice smo se sa jednim pismom podrške uputili na Terazijsku česmu. Kao pojedinci, članovi jednog odeljenja Akademije, na šta imamo pravo, a ne kao predstavnici SANU na šta prava nemamo.

Što se tiče mog angažovanja u "plišanoj revoluciji" ima za njega više razloga od kojih su možda dva najpresudnija. Najpre – navika.

Učestvovao sam u onim javnim (dok su 1945. opozicione stranke legalno delovale) i u onim tajno organizovanim gimnazijsko-studentskim otporima 1945, 1946 (pri terorističkom izbacivanju "reakcionarnih" učenika iz Treće muške gimnazije, medju kojima sam, dabome, i ja bio), 1948 (kad sam konačno uhvaćen u "organizovanju obaranja ustavnog poretka putem oružane borbe i uz naslon na imperijalističke sile") i, po sebi se razume, bez obzira na ideološko neslaganje, 1968.

(Jedina pobuna koju sam propustio bila je 1954. Žao mi je. Tek sam iz zatvora izašao i za nju nisam znao, i tu više ništa ne mogu da nadoknadim.) Bilo je prirodno da sa studentima budem i 1991. (Pošto sam se 9. marta nagutao suzavca, tih nekoliko noći na svežem vazduhu bile su lekovite.)

A onda, tu je i drugi, presudniji razlog. Ovaj se bunt razlikovao od svih ostalih. U njemu, sem zanemarljivih incidenata, nije bilo nikakvih ideoloških predrasuda, fanatizma i netrpeljivosti. Bio je nevin, čist, plemenit i – savremen.

Postojeća vlast, u Srbiji, sporo silazi sa scene. Optimisti na duži rok, kažu, opet, da taj proces mora teći sporo, ali – ako igde bude demokratije na ovim prostorima, biće je upravo u Srbiji. Optimisti drukčijeg kova, pak, demokratiju u Srbiji vide već sa rušenjem postojeće vlasti. Kako ovde biti trezveni optimista, ako smo već pristali da ne budemo pesimisti?

Ne verujem da će ono što pod demokratijom podrazumevam doći jednostavnom smenom tekuće vlasti. U prvom redu ta vlast ne pokazuje nikakve znake spremnosti da ikuda ode. Postoje medju njima izvesni političari koji tu spremnost demonstriraju, ali se ona, bar za sada, sastoji jedino u težnji da se zauzme bolji položaj od već posednutog.

Time hoće da se kaže da u pogledu smene vlasti opozicija od SPS ne treba da očekuje naročito razumevanje, pa, bogami, ni pomoć. Pogotovu što poslanici SPS-a u Skupštini – početnici u umeću naročito – izražavaju indignaciju ne samo postojanjem opozicije nego njenom bizarnom težnjom da preuzme vlast.

Pri čemu nam se, a ja u to verujem, veli da dobar deo tih ljudi nije bio u članstvu plitko pokopanog SKJ, pa je njihova netrpeljivost prema nekom drugom mišljenju jezivija od sad već pomalo mučeničkih tvrdoglavosti poslednjih komunističkih Mohikanaca na tlu Balkana.

Metodičkim praćenjem rada našeg parlamenta stiče se utisak da bi se u njemu razuman mir uspostavio samo ako bi vlada pristala na večnu opoziciju, a opozicija na večnu vladu. Tako će nešto, bojim se, teško biti ostvarljivo.

Pojam tzv. konstruktivne opozicije, osim u ratnim uslovima, pa ni tada uvek, ne postoji. Dužnost je opozicije da destruira vladu. Pošto u našem slučaju polovinu tog posla obavlja vlada, posao opozicije je lakši. Prividno, razume se, jer logike koja je kod nas uspela nema. No, da se iz ove pakosne digresije vratimo Vašoj temi.

Za razvijenu demokratiju evropsko-gradjanskog modela neophodne su mnoge pretpostavke koje su zemlje, što bi ih za eventualni obrazac mogli uzeti kreirale decenijama, postepeno i postupno, a komunisti su ih, isto tako, programski i metodično uništavali. Sama smena vlasti je prosto krčenje prostora.

Pa ni to, nego tek promena staratelja ružne gradjevine koju posle toga skoro iz temelja valja preuredjivati. Nije po sredi samo dizajn, raspored prostorija i njihova funkcionalnost, trošna gradja od koje je napravljena, nego i izvesne navike stanara. Proces je to za generacije kojima mi samo možemo da utremo put. Kako Talmud veli: dano nam je na Delu da radimo, ali ne da ga završimo.

Kao poslanički kandidat na listi Demokratske stranke, u jednoj beogradskoj izbornoj jedinici – Rakovica I, verovatno ste se našli u prilici da, sasvim lagodno, zamišljate slična iskustva u nekom londonskom predgradju. Šta bi, dakle, Borislav Pekić, da kojim slučajem i dalje sedi u Londonu, a još piše svoja "Pisma iz tudjine", ispisao o kandidaturi uglednog britanskog pisca na teritoriji, recimo, West Ham-a? I šta bi na to rekao neizbežni Živorad?

Poručio bih mu da se prema interesima West Ham-a ponaša isto onako brižljivo i domaćinski kako se, jamačno, kao trezveni Englez, ponaša prema sopstvenom posedu. Da ne laže, jer će u laži brzo biti uhvaćen, a u demokratiji to znači kraj. Živorad bi na to odgovorio da sam budala, pa možda i u pravu bio.

U javnosti ste poznati kao odmeren i duhovit čovek. Srpska skupština, ukupno uzevši, nije tako odmerena, ali je u skupštinskim klupama, u poslednje vreme i bar povremeno, postalo vrlo veselo (ako nije kao u teatru, bar je kao na estradi, zahvaljujući televiziji). Kako bi se demokrata Pekić, u slučaju da bude izabran, snašao u tom veselom društvu? I šta bi imao da propita vlast?

Ne znam kako Vi humor shvatate, ali meni je ta naša parlamentarna veselost, premda s početka zabavna, postala pomalo tužna i otužna. Ponekad i pogrebna. Ne bih se trudio da joj mnogo doprinesem, to bih ostavio za svoje knjige, a za pitanja vladi sve ostalo. Sve ono na šta ona niti može, niti hoće da odgovori. Na šta, uostalom, i ne odgovara. Kad može, neće; kad hoće, ne može.
za I deo vidi

Intervju B. Pekića-1. deo

Borislav Pekić o moralu i politici, literaturi i sistemu.
IZLAZAK IZ MRAKA
(intervju vodili: Miško Lazović i Dragan Belić za list
Demokratija, juna 1991. godine.)-1 deo
za II deo vidi

Poštovani gospodine Pekiću, kao beskompromisni demokrata, pokušali ste, u mladosti, da ustanete protiv strašne komunističke pretnje, i dopali tamnice. Danas, takodje kao beskompromisni demokrata pokušavate da "dopadnete" parlamenta. Kako biste, u najkraćem, ocrtali taj politički luk – upravo iz ugla beskompromisnog opredeljenja jednog laureate?

Nadam se da je luk prirodan, što se tiče mog poverenja u gradjansku demokratiju kao, po iskustvu srećnih naroda, bar do danas, nenadmašnom modelu savremene, prosperitetne, ukratko – podnošljive zajednice.

Posle brutalnog uklanjanja časne ali bespomoćne, moglo bi se reći čak i žrtvovane demokratske opozicije iz prve posleratne srpske Narodne skupštine posle 1944, a u vreme uspostavljanja otvorene i neposredne komunističke tiranije, realan – mada isto tako realno beznadežan – otpor mogao se organizovati samo ilegalno, kršeći, usput, sve važeće zakone, od kojih se danas nijedan ni pravno, ni moralno, ni sa stanovišta civilizacije ne bi održao.
Zbog toga sam učestvovao u kreiranju tri takve ilegalne organizacije, od kojih dve nisu otkrivene, a treća, najozbiljnija u to doba, Savez demokratske omladine Jugoslavije, završila je sa osudom na oko 170 godina robije, premda ni svi od nas nisu sudjeni, ni svi od nas provaljeni.

Prinudjeni okolnostima van njihove volje komunisti se, pod utešnijim imenom socijalista, vraćaju izvesnim oblicima tradicionalne gradjasnke demokratije, koju su do sada na sve načine prezirali, onemogućavali, pa i anihilirali. Smatram moralnom obavezom da tu sporu, mučnu, čak pod ovim okolnostima neizvesnu, no neizbežnu restauraciju, svojom skromnom podrškom pomognem.

Tu počinju i tu se završavaju moje "političke" ambicije. Što se tiče opštih ambicija, naravno. Ali ako se pitanje odnosi na moju kandidaturu za poslanika Rakovice, stvar se iz temelja menja. Kao što nikad nisam ostavio nezavršenom započetu knjigu, kao što, verujem, nikad nisam ostavio obećanje neispunjenim, kao što sam se, koliko su mi snage dopuštale, uprkos svim nevoljama, trudio da svim preuzetim obavezama dosledno odgovorim, tako ću i ovaj.

Jedino što ne umem, to je da lažem (osim pred političkom policijom). Moram na kraju ovog odgovora da otklonim nesporazum koji bi iz prirode Vašeg pitanja mogao da proizidje. Moja se jedina i fundamentalna beskompromisnost sadrži u težnji za kompromisima, koje smatram osnovom života, pa bila reč o odnosima medju ljudima, polovima, rasama, staležima, verama, uverenjima ili bilo čemu što pokušava da nas prisilnim razdvajanjem pokori i unesreći.

Zadržali bismo se malo više na pitanju tzv. moralnog stava u politici. Prota Mateja Nenadović, inače vrlo sramežljiv čovek, usudio se da napiše: politika – da ne kažem kurva. I tako to u srpskom narodu i danas traje – da je bavljenje politikom, obično, nečasna profesija. Može li se toj profesiji, i na ovim prostorima, bar u perspektivi, vratiti dignitet? I kako to, uopšte, postići nakon sistematskog, reklo bi se doslednog i moralističkog razaranja političkih normi?

Upravo sistematskim vraćanjem tih normi u naš politički život. Poduhvat neće biti ni brz, ni lak, ni u svemu uvek uspešan. Taj se naš "poltički život" dugo odvijao daleko od očiju gradjana, van kontrole stvarnih narodnih predstavnika, javnog mnjenja i slobodne štampe; krio se u krtičijem mraku kom-partijskih biroa, posredničkih i najamničkih kuloara (i budoara), u gotovo ezoteričnom krugu ljudi iste ideje, istog svetonazora, istog duhovnog vidika, istog "naročitog kova" i, nažalost, iste teške zablude.

Svi ostali gradjani bili su iz odlučivanja isključeni i svedeni na nemoćne, zastrašene, materijalno zavisne, duhovno i moralno razorene posmatrače, koji su u mladoj fazi komunističke diktature izdvojeni na ulice, gde se sva njihova gradjanska sloboda svodila na dirigovane aklamacije onima koji su, krojeći nama srećniju budućnost, skrojili ovu našu gorku sadašnjost i, bojim se, još mračniju budućnost.

Više od četiri decenije oblikovani u modelu jedne od hibridnih verzija "real-socijalizma" – u kojoj je Josip Broz bivšim, neumoljivo razočaranim i zaostalim, neumoljivim komunistima poslužio kao biblijski jareći alibi za urodjene grehove sistema i njihove inicijalno zabludne ideje – da bi uopšte egzistirali, ne kao gradjani nego kao živa bića, primorani da mu se prilagodjavaju, naši ljudi neosetno su gubili svest o svojim pravima, pa i potrebu za njima, ono osećanje koje čak i nesavršena demokratija već i životom u njoj usadjuje svakom gradjaninu.

Postadosmo androidi, biološki roboti jedne opskurne i reakcionarne politike koja nas je s pravom, jer branili se nismo, u toj mehaničkoj funkciji i koristila. Jednako radnike kao i intelektualce, žene i muškarce, decu i starce.

Kad je nedavno, do izvesne mere, politika iz karbonarskog mraka komunističke oligarhije, za uši izvučena opštim raspadom patronskog sistema, izišla na svetlost evropskog dana, pokuljala je s njom, kao iz zapuštene istorijske kanalizacije, i sva njena prljavština, sva nečasnost njenih metoda i ciljeva, uključujući i izdaju sopstvenih ideja i ideala.

Ljudi su ostali zgadjeni. Mi, a i oni. Pretpostavka da je politika manje više nečasna igra nečasnih ljudi oko nečasne dobiti dobila je u ovoj zemlji slikovitu potvrdu. Postepeno zidanje drugog društva – samo, za ime Boga, nipošto opet nekog originalnog – drugog sistema odnosa i medju ljudima i prema realnosti, možda će, uz strpljenje, trezvenost i sposobnost, stvoriti osnovu za "novu politiku", za politiku kao – moralan čin.

Svestan sam da je to romantično i politički možda neprofesionalno stanovište, ali isto tako znam da ako je za jednu zemlju interes njen najviši moral, za čoveka je moral njegov najviši interes.

Kada govorimo o sistemu koji, ipak – bar se nadamo – ostaje istorijski za nama (zahvaljujući i Vašem angažmanu, dakako), vredi se podsetiti iskaza Vašeg prijatelja Borislava Mihajlovića Mihiza: da je taj sistem, u ovoj zemlji, bio "operetski". Mihiz navodi i konkretne dokaze, a mi bismo to povezali sa jednom Vašom ranijom delatnošću, odnosno poslom filmskog scenariste. U jednoj, priznajemo – malo nategnutoj paraleli, čini nam se da se niste baš slučajno bavili filmom tih "operetskih", šesedesetih godina.

Ne sećam se povodom čega je moj prijatelj, i, naravno, ne samo prijatelj već i nezamenljiv i strog kritičar mojih rukopisa, Borislav Mihajlović, sistem u kome smo živeli nazvao "operetskim", niti su mi poznati njegovi argumenti – premda, poznajući ga, verujem da su ubedljivi.

U izvesnim aspektima svakako je to bio, ali ne baš u svim, ne u bitnim. Pogotovo ne u posledicama po naše živote. Ako se u "njihovom" životu, životu vlastodržaca i odigravala poneka opereta, koju nam danas štedro tumače feljtoni, i našem "dolje" odigravale su se drame, pa i tragedije, o kojima takodje po novinama čitamo.

Kao i u svemu ostalom i ovde smo originalni. Kao zemlja igrali smo na istoj sceni nekoliko komada istovremeno. Komadi su, medjutim, bili iz različitih žanrova pa su se, pod beslovesnom režijom nekompetentnih političkih somnabula, mešali, te smo dobili unisono umetnićko delo kome bi, izraz HIMERA mažda najbolje pristajao.

Kao scenarist uglavnom sam se bavio onim vidovima tog našeg hibridnog istorijskog komada koji su mogli da izazovu smeh. On nikad nije bio naročito radostan. Bio je onakav kakav behu naši životi, uvek neizvesna državna cenzura i, naravno, naša veština da je obmanemo.

Primeri te "operetnosti" danas se ne iscrpljuju samo u ravni istorijske anegdotalnosti – da jezičav intelektualac može svašta reći jednom stubu sistema kao što je, recimo, bio Krcun. Reklo bi se, čak, da su pametni ljudi, tada, pre tridesetak godina, mogli videti gde će završiti komunistička utopija, budući da se iza tih "operetskih prizora" videlo golo (o)držanje vlasti. Da danas nije ovako tužno, mogli bismo se do mile volje smejati tim ludostima ...

Slažem se sa Vama, gospodine Beliću, ali zašto se ne smejemo? Pa, sami ste rekli. Ako je "njihova" opereta nama ostavila "našu" tragediju, kome je normalnom čoveku do smeha?

Hoće li ta njihova opereta nasmejati: penzionera koji čeka drugu polovinu penzije, a da u iduću, kraj opljačkanih fondova. nije siguran; službenika što čeka istovremeno dete i otkaz; radnika koji pored otkaza mora pretnjom štrajkom da obezbedi život za čiju bedu nije kriv, a proglašavali su ga avangardom, zalogom naše srećnije budućnosti; studenta koji posle studija nema gde da radi, osim da na pasošu u tudjoj zemlji vraća ono malo što je u njega ova uložila;

lekara kome i za urgentne slučajeve dekretom smanjuju lekove na četvrtinu; zemljoradnika kome nezakonito uzetu zemlju ne vraćaju, a ne osiguravaju mu prodaju plodova s one koju još poseduje; privatnog preduzetnika koji je na pragu tržišne reforme dočekan haračem, a ne razumnim porezom; mladića koji umesto na sastanak s devojkokm mora ići na sastanak s nekim oficirom, a onda možda i s nečim gorim?

Kao pisac koji je tolike stranice ispisao o Balkanu, kako Vam deluje sva ova sila (para) državne čežnje za Evropom? Zapravo koliko se istine krije u onom starom cinizmu: što više priče o Evropi, to više balkanskih običaja medju nama? (Podrazumeva se da je Balkan nedužan, ako več Evropa nije.)

Oko te Evrope i tog njenog Balkana kao da uvek postoji istorijski nesporazum. U Zlatnom runu sam, preko jedne od romanske civilizacije, helenske, vizantijske, delimično osmanske, prikazao naš put – jezgra naše slavenske ne behu ovde – dok je tokom tog dugog vremena Evropa jedva namakla jednu.

To je, dabome, tek istorijski aspekt pitanja, i u tom pogledu ne pomaže nikakav ponos, makar ga pomagalo korenje. (Ponos je koristan samo ako mu prethodi uspeh.) Aktuelna je naša prirodna težnja da se iz utopističkih lutanja po nedodjiji afro-azijske nesvrstanosti svrstamo najzad medju one narode kojima - uz sve korisne razlike – po nekom sumarnom antropološkom modelu pripadamo.

Po tom modelu, a i po državnom i nacionalnom interesu, Balkan je geografski, geopolitički, istorijski i duhovno neotudjiv deo Evrope. Sve što nas je do sada od nje udaljavalo, uporan je – moram priznati i uspeo – pokušaj naše izolacije, koja je, pored "društvene svojine" i drugih socijalističkih tekovina, osnova za ničim kontrolisanu, arbitrarnu vladavinu jedne partije i njene oligarhije.

U pravu ste, medjutim, kada sugerišete nekakav sindrom "balkanskih običaja" koji je u koliziji s preovladajućim običajima u drugim delovima Evrope. U tom smeru, milo li nam je ili ne, moraćemo se menjati. Ne da bi se odrekli svog nacionalnog i duhovnog bića ili identiteta – jer to se od nas i ne zahteva – nego da se prilagodimo "Pravilima igre", da svoju buduću zajednicu učinimo kompatibilnijom s evropskom kojoj težimo.
za II deo vidi

Misli o životu – 3 deo

Neke misli o životu iz raznih dela Borislava Pekića; izbor Ljiljane Pekić

U životu nema ničeg sportskog, nikakvog prokletog fair play-a. Svi su udarci dopušteni, borba nejednaka i prljava, a tako zvana pravila igre služe jedino da se prikriju njene urođene neregularnosti
*****
Spas je u nemilosrdnoj rutini. Moramo živeti i raditi kao da se ništa rđavo ne dešava. Ako padnemo u iskušenje da poverujemo u izuzetnost situacije, uskoro ćemo verovati i u njenu nesavladivost i propašćemo.
*****
Naši životi su sačinjeni od padova, beskonačna istorija padova, jedno trajno srozavanje u ponor.
*****
Mi za našu potrebu za materijalnim bogatstvom, onim što mi zovemo blagostanjem, na njegovo osiguranje toliko vremena trošimo, da nam ništa ne preostaje za uživanje u njemu.

Misli o životu – 2 deo

Neke misli o životu iz raznih dela Borislava Pekića; izbor Ljiljane Pekić

Egzistencija nema svoju prošlost ni svoju budućnost – samo sadašnjost.
*****
Da je sve u redu postalo je magičnom formulom, kojom se, kao znakom krsta ispred sotone, branimo od invazije osećanja da je celokupni sistem naših odnosa sa ovom kurvinskom stvarnošću bedno neefikasan, besmislen, apsurdan.
*****
Život sam po sebi nije nikakva prednost. Ni smrt, takođe.
*****
Ljudi koji su znaju zašto umiru, znaju i zašto su živeli. Ali kada mi doznamo zašto su oni zapravo živeli, pitamo se zašto su, dođavola, uopšte umirali.
*****
Šta je to smisao, šta je to svrha? Svrha je ono zbog čega nešto postoji. To je ontološko pitanje, na koje nikad neće biti nađen odgovor.

Da bi se došlo do filosofskog samoubistva treba najpre isključiti sve druge uslove. Naročito one koji kao lični i duševni žele i uspevaju da se predstave kao načelni. Dokazati da život nema smisla jednako je teško kao i dokazati da ga ima.
*****
Reći da je život težak, znači sakriti od sebe istinu da je on tragičan. Jedino vlastita nesreća je nesreća, tuđa je tek upozorenje.
*****
Važno je da put kojim idemo vodi negde, ali je isto tako važno da bude dobar. Ne zaboravimo najzad da najviše vremena provodimo na putu.
*****
Život u krugu, osećaj besmislenosti, osećaj kruženja. Na izvesnim tačkama kruga čoveku se čini da se približava kraju, kao da ga krug može imati, dok ne vidi svoja leđa i spozna da on to juri samoga sebe. Ista je to nesreća koja muči vevericu u kavezu.

Veverica je postavljena na točak koji se okreće, ali se ne okreće točak. okreće ga veverica. Kad bi veverica stala, točak bi se prestao okretati. Ali šta bi to donelo veverici? Ništa. Jedino bi joj oduzelo zabludu da trči.
*****
Život je lavirint u kome nam svaki korak otvara lažni izlaz, a onaj pravi – smrt - zaobilazimo.
*****
Život je groblje propalih mogućnosti, memoari – ekshumacija kojom se dokazuje da su grobovi prazni i da te mogućnosti nisu ni postojale.
*****
Živimo u mraku koga osvetljavaju samo naše iluzije.
*****
Nisam živeo u svetu za koji vele da je poznavao celinu, i kao Grci verovao u više razloge za nju, a onda ih na pozornici dokazivao: živim u svetu koji se s gađanjem prepoznao kao besmislena slučajnost, koja je nekoj celini jednom možda i težila, ali je već davno mimoišla, u svetu Crne Rupe, po kome se, kao poslednji kovitlac prašine pred konačno sleganje svega, kreću još samo rastureni parčići ljudske priče, nemoguće za pričanje, nepodnošljive za slušanje.

Nisam živeo u svetu za koji se kaže da je najpre živeo, pa se tek potom na pozornici kao gluma igrao; živim na pozornici na kojoj se glumi svet.
*****
Lep život se kupuje, dobar život se zaslužuje.
*****
Ako je smisao u traženju smisla onda je smisao traženja smisla u njegovom nenalaženju, u nemogućnosti njegovog nalaženja, u nepostojanju ikakvog smisla. Ako smisao postoji on je u bivanju, a ne u biću. Ako smisao ne postoji to nepostojanje je u biću.
*****
Uviđa se postupno da se može živeti bez svega bez čega smo mislili da ćemo umreti i zašta smo uistinu časno i pošteno hteli da umremo. A dalje, dalje se vidi kraj svih pobunjenika. U Liliputu ugodno mogu da žive samo Liliputanci.
*****
Koliko budala zapušta imanje na zemlji misleći da ih na nebu očekuje neko unosnije, ne postaju bolji ovde nadajući se da će na nebu za to imati više vremena i prilike, ne žive kao pravi ljudi, jer su ubeđeni da će to postati tek kad umru, i ne umiru kao pravi ljudi, jer uobražavaju da smrću tek počinju ono što njome samo završavaju.
*****
U životu su mogućna, uprošćeno uzev, dva kraja. Ili se neprimetno gasimo, odumiremo, postepeno padamo u sve niže slojeve misaonosti i sve prostije oblike rečitosti, a odnose sa svetom svodimo na minimum, dok se jednog dana, u svim tim odlikama, toliko od stvarnosti ne udaljimo da nas ona više ne priznaje, ne poznaje niti zapaža naš nestanak.

Ili nas, pak, na vrhuncu ekspanzije zadesi nešto što nam jednim udarcem slomi osovinu i izliže kočnice, te nam se kola života munjevito strmoglavljuju u provaliju, raznoseći što im se na putu nađe.
*****
Da bi čovek do dna zahvatio život, potreban je izvestan stepen fanatične privrženosti životu; a to isključuje zdravo rasuđivanje o vrednostima. Tako se pun i mudar život nalaze u stanju permanentne protuivrečnosti.
*****
Ništa nije neizbežno. Sve je – neizvesno.
*****
Za jedan nov život savršeno je svejedno da li je drukčiji mozak ili svet. Svet menja koncept mozga o sebi, pa time i mozak, mozak menja koncept sveta o sebi, pa time i svet.

Misli o životu – 1 deo

Neke misli o životu iz raznih dela Borislava Pekića; izbor Ljiljane Pekić

Da je sve u redu postalo je magičnom formulom, kojom se, kao znakom krsta ispred sotone, branimo od invazije osećanja da je celokupni sistem naših odnosa sa ovom kurvinskom stvarnošću bedno neefikasan, besmislen, apsurdan.
*****
Život je prokleta rutina smrti.
*****
Za život je potrebno stajanje u mestu, nepokretnost, spuštanje kroz sebe, koncentracija. Kad ne živi, čovek se kreće.
*****
Potreban je daleko dublji preporod našeg života, jedna stvarna revolucija i izvora i ciljeva da bismo se otresli nasleđa koji nas po genetičkim zakonima jedne promašene istorije vodi u smrt vrste.
*****
Našem načinu života nedostaje doslednost i otuda potiče većina duhovnih, duševnih i društvenih kriza. Antropofagos, ljudožder, nije patio od tih kriza, jer mu moral nije bio u sukobu sa ukusom, a naš strogo osuđuje bar polovinu onoga što osećamo, činimo ili mislimo. Preostala polovina, u srećnom skladu s ličnim merilima, u nesrećnom je protivrečju s nekim opštim.

Tako je nesklad opšti i potpun. Njegova apsolutnost, pretvorena u Prirodan Poredak Stvari, u Pravila Igre, kojima se povinujemo ako sebe smatramo građanima, ako držimo do pripadnosti tzv. građanskoj civilizaciji Razuma i Mere, onemogućuje svaki slobodan izbor u okvirima datog životnog klišea. (Izbor van njega je bekstvo.)

O nekakvoj racionalnosti, o nekakvom uistini razumnom životu, ne može ovde biti ni reči. Nikone može racionalno živeti ako njegovim ponašanjem diktiraju dva oprečna, neprijateljska sistema vrednosti. Od toga se jedino može pošašaviti.
*****
Mi ne dobijamo život, mi ga nasleđujemo.Vreme prođe dok otkrijemo – ako ikada otkrijemo – ono što je u nasleđenom modelu uisini naša, dok u zamršenoj mreži već trasiranih i izgaženih puteva prokrčimo i neki svoj. A kad to obavimo – ako ikada obavimo – isuviše smo stari i iscrpljeni da bi tim putem ikuda krenuli, pa i kada krenemo, bilo gde stigli.
*****
Život se ne menja ako ostanemo u istom koordinatnom sistemu, menja se samo krivulja kojom ćemo kroz njega proći. Nužne su bitnije promene od onih koje ovaj koordinatni sistem dopušta. Život se stvarno menja samo u – drugoj dimenziji, drugoj realnosti, drugom životu.
*****
Krug je simbol mira, ništavila, savršenstva, Boga, ponavljanja, a iznad svega – uzaludnosti. Ali uzaludnost nije i besmislenost. Jer smisao je u krugu.
*****
U ovom najgorem od svih svetova treba živeti kao da je najbolji. I najbolji je. Jedini.
*****
U jurnjavi za lovom ni život ni obraz više ništa ne znače.
*****
Nerazumevanje je opšta osobina, na njemu je zasnovan naš život, i sa tim se treba pomiriti kao sa konstituantom čovekove pozicije uopšte.
*****
Ni mi ne dobijamo život; mi ga nasleđujemo. Vreme prođe dok otkrijemo – ako ga otkrijemo – ono što je u nasleđenom modelu uistinu naše, dok u zamršenoj mreži već trasiranih i izgaženih puteva prokrčimo i neki svoj. A kad to obavimo – ako ikada obavimo – isuviše smo stari i iscrpeni da bi tim putem ikuda krenuli, pa i kada krenemo, bilo gde stigli …
*****
Koliko u našim životima ima uspešne simulacije? Koliko je ono što radimo izraz našeg bića, a koliko imitacija pod uticajem okolnosti, jedno prazno kretanje, jedna prazna funkcija, koja nikuda ne vodi i niotkuda ne dolazi. Šta je to onda što nas navodi na to besmisleno kretanje, na sve te besmislene aktivnosti koje ništa ne znače osim što troše naše dano i ograničeno vreme?

Da li je ta isprazna mobilnost, to simuliranje pravog života izraz naše nade da se negde u nekom segmentu njegovom, negde u polju tih suludih aktivnosti nalazi slučaj koji će nas uputiti u tajna znanja, u neke dublje istine, u nešto što je izvan ovih realnosti? Da li to kretanje voljno ili prinudno, da li se kroz njega očekuje neka istina? Da li nešto u nama tu istinu naslućuje?

Zašto mi sve to radimo? Priznati suverenost racija, dominaciju inteligencije, jedino svet trodimenzionalnog Euklidovog uma znači, zapravo, zauvek priznati svoje zarobljeništvo u jednom zatvoru čiji zidovi, ukoliko u njemu duže ostajemo, postaje sve deblji i odakle je izlazak sve manje moguć.
*****
Ideja o životu bez izbora, koji predstavlja suštinu filosofije Dostojevskog, a o kojoj govori i Berđajev, jeste jedan užasan rezon koji zlo upotrebljava i kojim se zlo koristi.
*****
Izvesnost da se nešto dogodilo, vulgarna je prema neizvesnosti da će se to dogoditi. Pretpostavka bogatija od fakta. Nada plodnija od sigurnosti. I mašta dublja od stvarnosti.
*****
Noemis (u Zlatnom runu) najpre ima neka unutrašnja upozorenja da u Trakiji ne sme okusiti ništa od plodova zemlje. On zna da se na izvesnim mestima ne sme jesti, inače čovek ostaje večno za njih vezan. U čemu je ovde paradoks? Paradoks je u tome što s jedne strane ne sme jesti da bi čovek bio slobodan da ode, a jesti se opet mora da bi se živelo i da bi se moglo otići.

Ako sada izraz “Trakija” zamenimo stvarnim značenjem, dakle izrazima “život”, odnosno “pakao”, iz svega toga proizilazi paradoks koji se nalazi u osnovi i svakog apsurda. Da je bekstvo moguće samo nejelom, dakle neuzimanjem plodova dotičnog opstanka, odnosno smrću. Jer se ovde nejedenje, dakle neuzimanje plodova opstanka, odnosno života, uzima kao alegorijsko značenje samoubistva, odnosno smrti, a to je jedini način da se čovek spase pakla, odnosno života.
*****
Svako koje dugo ziveo u geografskoj, istorijskoj, duševnoj, rasnoj tuđini zna šta to znači. I dobar kad je, život gubi, ako se ne živi na pravom mestu, a pravo je mesto samo ono na kojem smo rođeni i odrasli. Jer od sviju tuđina na koje smo osuđeni, najsnošljivija je ipak – svoja.
*****
Što je učinjeno, učinjeno je. Ne briše se što u Knjigu života uđe.
*****
Zar je materiska ljubav pre hiljadu godina toliko dobila u snazi, da jedna buržujka više ne može da kaže svom sinu: “Sa štitom ili na njemu”?Zar je Kornelija Grašo manje volela svoju decu od moje majke? Zar je život za hiljadu godina toliko dobio važnosti, da nijedno sredstvo u njegovu odbranu nije zabranjeno? Zar više nema ruke koja bi se za istinu sama stavila u plamen?

Zar je kukavni život jedog kasapina iz predgrađa vredniji od Nejevog, koji samo u toku jedne bitke izmenja više konja ispod sebe nego što jedan buržuj ima misli u toku čitavog života ? Zar je smrt postostručila svoju nepopravljivost, kada je se danas plašimo sto puta više nego juče ?
*****
Besmisleno je skolastičko utvrđivanje eventualne međusobne prednosti „tehnokratije“ i „prirodnog života“ ako ne znamo ništa o tome koje od to dvoje aktuelizira ono racionalno u kategoričkom samorazviću energije. Bez toga je nemoguće načiniti distinkciju između racionalnog i stvarnog, a bez nje je nemoguće biti pozitivno aktivan.
*****
Život - to je avantura, a svaka avantura je nada koja se rađa.
*****
Život se iscrpljuje u duhu i njegovoj svesti o sebi, a ne u istoriji. U svesti ljudi i njenoj istorijskoj slici iscrpljuju se „golemi (duhovni) tokovi“ (ne životni), REKE SVESTI, dok život, ili volju koju pogrešno pod njim podrazumevamo, prodire kroz srce materije, doduše i on po jednoj osobitoj, ali ne istorjskoj i ljudskoj logici, nego po inerciji. Njegov elan analogan je navici, elan svesti – volji.
*****
Život nije jedno celovito, koherentno življenje, nego smrt ispesecana munjama života. U jednom smislu volja zaostaje za životom, jer ne učestvuje u smrti, u drugom smislu ona ga prevazilazi, jer mu daje dvostrukost.
*****
Ko nikad nije doživeo neku pustolovinu, u koju je kao svoj obol uneo sam život ili slobodu ili ljubav, nadu, poverenje, ma šta, taj nikad neće iskusiti lepotu ovog prokletog života. Ili su to osećanja kockara? Ako jesu, onda su nešto najuzvišenije, jer se večito ponavljaju, a nikad nisu ista.

Portret Borislava Pekića

BORISLAV PEKIĆ - @Borislav Mihajlović Mihiz (skica za portret, objavljen u 12. knjizi Odabrana dela Borislava Pekića, “Parizanska knjiga”, 1984. godine)

Prošlo je kratko vreme otkako su se Ivo Andrić i Miloš Crnjanski preselili iz života u našu književnu prošlost i na svojim vrhuncima počeli da stoluju svoju buduću večnost. Okončali su svoje duge tvoračke sudbine u jednom srećnom trenutku srpske književnosti, ostavljajući za sobom niz pisaca od klase i dara koji su već dobro zakoračili u visoke prostore krupnog stvaralaštva.

Želim da vas upoznam sa jednim od njih koji je već danas i sve više će biti buduća istorija srpske književnosti. On je tu, u naše dane, pred našim očima nastaje i postaje – red je da ga upoznamo.

Borislav Pekić

Ličnost po mnogo čemu neobična: životom, delom, izgledom.

Nad malo povijenim ramenima čoveka visokog, lomnog rasta, oštro srezana asketska trouglasta glava. Strog pogled pod jakom dioptrijom naočara, kojim kao da više vidi no što gleda, tek oretko ozari kratak i kao malo izgubljen osmeh. Mek i dug korak visokih nogu i izrazito lepa nemirna ruka.

(Jedna vidovita slikarka portretisala ga je kao ikonu Bogorodice Trojeručice.) Govori malo i gotovo uvek prekom, kratkom rečenicom, on pisac najduže fraze u srpskoj književnosti. Govori pri tom ljutito, čak nabusito, kao da se unapred srdi na sagovornika, kako to hoće da bude kod ljudi koji duhovnu nežnost skrivaju u oklop apodiktičnosti.

Krvopilan radenik, jedan od najtvrdokornijih poslenika koje znam, uvek je međ svetom pomalo odsutan, kao da je najbolji deo svoje misli ostavio da i dalje mučki posluje nad nedovršenim rukopisima. Pije retko, ali onda samo teška pića, uporno i oštro kao kozak. Gord, čak i nekako plemićski ohol. Retko greši i još teže prašta greške ljudima i sebi.

Tvrd čovek od stavova i principa, srećom bez pedanterije i sitničavosti koje ovakve karaktere često prate. Ne trpi šarlatanstvo, prejaku, neodmerenu reč i naše sentimentalne, slovenske izlive. Reč drži kao da je škotski gorštak, i drži do toga da je i drugi drže. Rečju jak, opor i pomalo krut čovek koji pri svem tom ume da bude i dragocen i dragoceno odan prijatelj ljudima i idejama koje primi za svoje.

Takav kakav je, Borislav Pekić nije, razume se, mogao lako prolaziti kroz život i nije lako prošao u životu. Rođen 1930. u Podgorici kao sin jedinac Crnogorca, visokog upravnog činovnika Kraljevine i majke Banaćanke, u prekretnim, ludim posleratnim godinama, u svojoj devetnaestoj, kao član ilegalne organizacije “demokratske omladine”, suđen je i osuđen na dugogodišnju robiju od koje je više od pola decenije odsedeo po kaznionama.

Predodređen za pisca i svestan svoje vokacije morao je dugo da čeka i da dvostruko trpi: od uzništva i od ćutanja. Budući erudita i jedan od najučenijih naših pisaca, školu je počeo i nedočeo. (Uostalom i Tomas Man – inaće najbliži Pekićev duhovni srodnik – završio je, ako se ne varam, samo sedam razreda gimnazije.) Imao je snage da se još celu deceniju posle svoga robijaškog univerziteta, potajice sprema za svoj nastup.

I banuo je u našu književnost iznenada i sa strane sa koje ga niko nije očekivao: knjigom novozavetnih legendi “Vreme čuda”, u vremenu koje je drukčija čuda znalo i prizivalo. Pronicljivije oči već su u toj ranoj knjizi naslućivale pojavu pisca krupnog ambicioznog zahvata, ispisanog rukopisa i paradoksalne ironične inteligencije.

Pa ponovo, kao da ima beskrajno mnogo vremena i još više poverenja u sebe, pet godina nejavljanja, i onda, sada već četrdesetogodišnjak, Pekić objavljuje prvi iz serije svojih romana o Njegovanima “Hodočašće”. Veliki uspeh, prvorazredne kritike, Ninova nagrada i uporni usamljenik odjednom na osvetljenoj sceni javnosti.

Zakratko je na njoj ostao i kao da nije od našeg sveta koji tako lako leškari na meku dušeku uspeha, Pekić ponovo beži, sa ženom arhitektom I ćerkom jedinicom, ovoga puta u London, da se u tom mnogoljudnom gradu, “procul negotiis”, daleko od naše zavičajne literarne vreve opet, zaverenički, asketski ukopa u svoje stvaralačke lagume.

Potekla je iz dalekog Londona, ako kroz porušenu branu, široka bujica njegovih romana, drama, eseja, dnevničkih zapisa, naglo je poraslo Pekićevo književno delo na mnoge hiljade ispisanih stranica. I još uvek je tamo, u tom tuđem gradu, svakim svojim retkom sve više ovde i sve više naš.

Imao sam, za pratioca literature dragocenu priliku, da iz prijateljske blizine pratim delo Borislava Pekića u nastajanju. “Vreme čuda”, Hodočašće Arsenija Njegovana”, “Uspon i sunovrat Ikara Gubelkijana”, “Kako upokojiti vampira”, “Odbrana i poslednji dani” i kapitalno centralno delo “Zlatno runo” (sa pet objavljenih i dve knjige u pripremi).

Desetak pozorišnih drama i dramatizacija (sedam izvedenih u Beogradu) i isto toliko radio drama koje se emituju po Evropi, naročito u Nemačkoj). Objavljeni delovi neobjavljenog romana “Crveni i beli”, neobjavljeni roman “Graditelji”, razrađen nacrt za roman o Vizantiji, široko zasnovan i brižljivo vođen dnevnik piščevih razmišljanja.

To je ono što je Pekić do sada napisao, ili piše, ili koliko mi je poznato, namjerava da napiše.

Da pokušam, ma i bez nade na uspeh, da ovo prostrano delo stegnem u uski steznik jednog kratkog rasuda.

Borislav Pekić nije, i nikada nije, samo pripovedač ljudskih sudbina, no je uvek i pisac moralnih, intelektualnih, političkih, istorijskih problema koji su te sudbine izazvale. Zato je svaki Pekićev tekst čvrsto ugrađen u paradoksalnu intelektualnu konstrukciju. U osnovi skeptik moćne imaginacije, Pekić čoveka vidi nabijenog na kolač istorije, sa kojeg se jednovremeno trza, cereka i vapije.

Kao svaki mudar čovek Pekić istoriju, razume se, shvata široko: kao politiku, ekonomiku, moral, miris, boju i stil epohe, kao sled tradicije i inovacije, kao zanat čak, struku, kao rod, porodicu, genos, i za jedinu konstantu drži večitu raseklinu dvostruke, kentaurske čovekove prirode, strasti i logike, moranja i nepristajanja, prizemnog i misterioznog.

Otuda u Pekića koji ne trpi površnost i improvizaciju toliko podataka, tolika obaveštenost: vojničkih znanja ako je Đorđije general, arhitektonskih finesa ako je Arsenije kućevlasnik i mali Isidor budući graditelj, čak igefarbenovskih znanja ako su dva Stefana hemijski industrijalci, gurbetskih, potukačkih podataka dok je njegovanski genos torbario Balkanom.

Kako su svi istinski veliki romani u stvari porodični romani (od prvog “Ilijade” do najboljeg “Rat i mir”), to je i Pekić, onako magalomanski nesnebivljiv pred zadatkom, tako postavio svoje glavno delo, da možda prvi put u istoriji svetske književnosti provede i otprati jednu porodicu kroz dugih dvadeset vekova.

Ne mazeći sebe kao pisca, Pekić još manje mazi svog čitaoca. On je ono što se obično zove “težak pisac”. Piše široko i naširoko i čitalac će često voditi unapred izgubljenu bitku sa gustom šikarom njegovog štiva.

Pekić od svog čitaoca zahteva i pretpostavlja apsolutno koncentrisanu pažnju, spremnost da ga sledi i u najudaljeniju digresiju ili opsesiju, veliku obaveštenost za pratnju njegovih skrivenih aluzija i znanja. Ali zato, ako čitalac izdrži u tom, gotovo da kažem, koncentracionom logoru duhovnih zahteva, biće štedro, rasipnički obeštećen.

Upoznaće mnogoljudo mnoštvo Pekićevih zanimljivih i snažno srezanih likova, pratiće hod jedne inspirisane i inspirativne inteligencije kroz vremena i ljude, prisustvovaće uzbudljivim problemima čovekove egzistencije iskazanim jednom plemenitom ironijom i često najfinijom duhovnošću i duhovitošću naše misli i jezika.

Postaće mu blizak i neophodan poznanik ovaj veliki paradoksalista, koji je to zato, jer smo takvi, paradoksalni, i mi i ovaj život koji živimo.