„Novi Jerusalim“ – 1. deo

Neke ideje iz gotske hronike Borislava Pekića „Novi Jerusalim“ (Beograd, Nolit, 1988); izbor Ljiljane Pekić

za 2. deo vidi

Ima ljudi čiji je život trag vrelog železa u tle utisnut. Gde stupe, pod njima gori. Kad minu, dim spaljene zemlje dugo još vređa oči. Oni su kao zvezde čije rađanje vidimo milionima godina pošto su zgasle ali ga nikad ne čujemo. Smrt starog sunca izgleda kao rađanje novog; umiranje ovakvih ljudi uvek je rađanje novog i neizvesnog. Oni su bića Vatre. Vatra je njihov Element. Njihova priroda i sudbina.
*****
Svi osvajači nadaju se da pišu palimpseste no malo kome za rukom pođe da, igrajući se tvorca, svet počne od Alfe i Omege. Na sastruganom pergamentu nasleđenog života uvek nešto ostane. U budućnost odlazi pobeđeni narod kao kriptogram. Između onoga što se vidi, duboko ispod obrisa i belega vidljive povesti, teći će nevidljiva istorija izumrlih rasa i nestalih plemena koja ne zna za kraj.
*****
U početku umetnosti, dok je ova nešto značila, priče su umeli i smeli pripovedati proroci i sveštenici Hramova. One su tada poticale od bogova. Bile su poruke u Reč uklesane. Večne nepromenljive, određivale su život ljudi.

Kad bogovi zaćutaše. proroci i sveštenici su još neko vreme u njihovo ime zborili. Ali, priče više nisu imale silu sudbine. Postale su lažne, premda su izvesne čari, od laži koja se zadržala, načinile umetnost pripovedanja.
*****
Vlast je najopasnija kad je nesigurna. Zbunjena država je kao besan pas.
*****
Uspelo delo se ne može zameniti drugim uspelim delom. Svako je za sebe, svako svoj svet. Svako je veliko delo poslednje. Inače veliko nije.
*****
Za pravljenje čoveka nije nužan nikakav naročiti dar. Time se bave svi, ne mareći mnogo kakav će im proizvod biti. Razboj i car, mudrac i luda, rađaju se bez mogućnosti da dar tvorca na delo utiče. Nije to nikakva umetnost! Pogotovu belika!
*****
Strašno je kad kraja nema. Kad se bavite poslom čija priroda ne poznaje kraj. Kad uvek radite samo jednu stvar, i ona nikad nije gotova, nego joj se stalno morate vraćati da je dovršavate, znajući da je nikad dovršiti nećete.
*****
Dela običnih građana mogu se od njih odvojiti, a da ostane čovek. Ako umetniku uzmete njegovo delo, ne ostaje ništa.
*****
Koliko je umetniku dano, toliko će dati. A to je sve.
*****
Za umetnika je poslednji pokret dletom koji dovršava remek-delo, neponovljivo, jedino, posle koga je svaki pokret samo na propast i delu i umetniku.
*****
Stvaralac se nada da se umetnost može naučiti, dok ne spozna da je sve u njemu, čak verovatno i pre njega.
*****
Promašaj ne može ništa uništiti. On nikad ne umire. On ostaje. On je besmrtan.
*****
Ima ljudi čije stope, u pesku trajanja utisnute, ne vode istim smerom u kome su vodili njihovi životi. Ako tim tragom pođemo, nećemo o njima istinu saznati. Njihove stope tu su ali se ne vide. Osećaju se u tuđim tragovima, naziru u tuđim smerovima, otkrivaju u tuđim stopama. Oni su bića Zemlje. Zemlja je njihov Element. Njihova priroda i sudbina.
*****
Na sreću ili žalost, zavisno s koje strane nečiju iskrenost uzimate, svaka ispovest, svako priznanje, otkriva i više i manje od onoga što se ispovedati (priznati) htelo. Ko je s policijom posla imao, znaće na šta mislim; ko nije, ne vredi mu objašnjavati.
*****
Zlo se ne vidi odmah, niti je, i kad se vidi, svakome dano da ga prepozna. A onda, i raznih zala ima. Jedna potiču iz ljudske prirode; druga tvore prilike, nevolje, slučaj; tek je za treće zlo kriv pali Anđeo kojeg prost svet zna pod imenom đavola.
*****
Ima ljudi čiji je život trag u vodi. Nevidljivi su, nečujni, netvarni, bez otiska u peščanoj pustinji čovečanstva. Ne znamo odakle su među na došli, a kad odu, zašto su i kuda otišli. Dok su bogovi zemljom greli, tako smo ih prepoznavali. Kad nas napustiše, od njihovih moći ljudi naslediše jedino sposobnost da žive, ali da ne budu. Njihovo je biće Voda. Voda njihov Element. U vodi njihova priroda i sudbina.
*****
Ko moć pritežava, mora pre svega u sebe, u sopstveni sud poverenja imati.
*****
Moć nameće odgovornosti koje zahtevaju i lične žrtve.
*****
Moć je uvek sama. Za savetnika ima ona samo sebe i neograničenu veru u svoje pozvanje.
*****
Ima ljudi čiji život u močvari trajanja liči na trahove crvenokožaca kad neće da budu uočeni. Indijski ratnik se tada vraća, polažući pete u stope starog traga. Odskače na kamen koji otiske ne prima i zauvek nestaje. Oko primećuje varku ako ume da razlikuje dubinu tragova ostavljenih jednim hodom od onih otisnutih u dva navrata. Oni su bića Vazduha. Vazduh je njihov Element. Njihova priroda i sudbina.
*****
Umetnosti je podarena indulgencija da s arheološkom nepristrasnošću prekopava humana đubrišta sveta kojih se zdrav razum kad god može kloni, a nadahnjuje je i zelotska misionarska istinoljubivost koja joj se takođe pripisuje, premda svi znamo za njenu prolaznost, varljivost prividnost i čemernu potkupljivost.
*****
U posleratno doba socijalističke Obnove i Izgradnje, oko godine 1946, zajedničke uspomene značile su mnogo više nego danas, 1987, kada je korozija dugog mira bledim vapnom ravnodušnosti pokrila stare grobove, zamorom izmirila bivše račune, izravnala neravnine istorije i najdublje, nejplemenitije razlike iz mladosti učinila besmislenim.
*****
I pobednici i pobeđeni, hteli ili ne, sahranjeni su u istom grobu slučajnosti koju eufemistički zovemo povesnom nuždom.
*****
Razočarenja nisu tu da nas ispune, nego da isprazne i ono što je preostalo.
za 2. deo vidi