Da li je špijunaža prljava ili nije ne zavisi od čina. Zavisi od toga ko je i u kome cilju vrši. Komunisti pre rata nisu je nalazili prljavom, bila im je čast da budu obaveštajci Kominterne, a preko nje jedne strane sile, koju su smatrali svojom pravom domovinom. Ali kada su izvesni od njih praksu nastavili i posle 1948. godine, tu istu praksu, i pod istim duhovnim okolnostima, bili su osuđivani.
*****
U komunističkoj terminologiji ‘gospodin’ je sinonim socijalne nejednakosti koja će, sa celom gospodskom klasom, u socijalizmu biti eliminisana, a buržujski termin zamenjen proleterskom rečju – ‘drug’, onako kako je u jakobinskoj Francuskoj i ranoj fazi boljševičke Rusije zamenjen titulom ‘građanin’. Na slobodi, 1948, gospode kod nas više nije bilo.*****
U boljševizmu ljubav prema socijalističkoj domovini uvek se završava njenom najgnusnijom izdajom i, razume se, okrutnom smrću kao odmazdom. Odnosno, svakoj je velikoj izdaji Ideje preduslov fanatična odanost i značajna uloga u njenom revolucionarnom trujumfu.
Velika uloga je nužna da izdaja bude što veća, da bi, već i po svojoj istorijskoj funkciji, mogla na sebi poneti teret svih proteklih promašaja, što nekoj beznačajnoj kolektivnoj žrtvi, očigledno, ne bi uspelo; kontrarevolucionarna sabotaža komunalnog đubretara može, eventualno, zagaditi jedan narodni kvart jednog narodnog grada, ali ne može zagaditi celu zemlju, ne može celoj državi i njenom random narodu pokvariti žetvu.
Kazna koja stiže izabranog opšteg i univerzalnog krivca obezbeđuje oproštaj naroda – koji bi u protivnom podigao kontrarevoluciju – ali i garantuje buduće uspehe, jer izdajnika naroda, učesnika svih bivših promašaja, više neće biti. Ovaj se mitski scenario uvek obavlja kao sudski javni obred.
*****
Trockisti su pobijeni, jer su, navodno, bili krivi, ali je stvarno izvršeno ritualno ubistvo da bi prosperirao komunizam.
*****
Ako bez ikakvog istorijskog predznanja prisustvujete procesima Velike čistke, a kao naučnik navikli da posmatrate bizarne rituale, u kojima svaki pokret ima prenosno, sveto značenje, pa se ne može izostaviti, nego se uvek na isti način ponavlja, gde su reči prvosveštenika (sudske tužbe) i inkantacije vernika (publike) striknim kanonima propisane, vi ćete poverovati da prisustvujete obredu – uvek sličnom pozorištu – posle kojeg će se učesnici mirno razići kućama.
Ako poznajete neke drevne svetkovine, gde se ljudske žrtve imitiraju, otpratićete osuđenika na smrt u podrumu i gledati kako mu u potiljak pucaju, a zatim očekivati da se digne, rukuje s krvnicima i ode kući.
*****
Organizacija komunističke vlasti je po svojoj unutrašnjoj strukturi izvorno aristokratska. Trebalo bi da mi ona odgovara. Međutim, pošto ona ne selekcioniše prema sposobnostima nego prema vernosti, ne prema spremnosti da se vlada nego prema spremnost da se služi, valja je odbaciti. Aristokratski metod nije ovoj doktrini imanentan.
*****
Nigde ni u jednom sistemu osim možda u ’zlatnom dobu feudalizma’ nije postojala tako iznijansirana hijerarhija međusobne zavisnosti, niti su vazalno odnosi bili tako rafinirani kao u jednom socijal-komunističkom režimu. Izraz koji bi najbolje odgovarao stanju tih odnosa bio bi ’feudalni socijalizam’.
U ekonomskom životu svemoć države prenosi se preko bezbrojnih transmisija vazalnog karaktera, od biroa do poslednjeg kurira nekog privrednog preduzeća. Sistem ubiranja poreze i dažbina sa jedne strane i uništenje privatne konkurencije onemogućili su svaku materijalnu nezavisnost id sizerena, koga u ovom slučaju predstavlja država.
Kmet u jednoj feudalnoj hijerarhiji nije bio u gorem položaju od jednog činovnika što je u birokratskoj. On j eipak imao nekih, makar i teorijskih izgleda da postane jomen – slobodan seljak.
*****
Paradoksalno je da, baš partija koja odbacuje ulogu heroja i vođa iz istorije, biva prinuđena da njihovom samovoljom objašnjava svoje istorijske neuspehe.
*****
Ako komunistička partija izdaje čovečnost u ime idealnog čovečnog cilja, ako pre jedne humane države, i zbog nje, podiže terorističke koncentracione logore, ako ona radi cilja upotrebljava sredstva koja unapred taj cilj diskvalifikuju, da li to ostaje i dalje partija svakog ubeđenog komuniste?
*****
Komunizam nije praktična filosofija, nego ekonomska doktrina kojoj je dijalektički materijalizam samo nuzinstrument primene na duhove ljudi.
*****
Uviđanje da je vlast radničke klase nužna, sudbinska, nije nadahnulo nikog na stvaranje komunističkog pokreta; naprotiv – radnički pokret stvoren za izvršenje istorijskih lokalnih ciljeva (poboljšanje materijalnih i duhovnih prilika života) pronašao je u zamišljenoj nužnosti neograničene vlasti radničke klase, svoju determinantu.
Umesto da istorija inspiriše pokret, pokret je inspirisao istoriju, odnosno pokret je deformisao istoriju. Komunisti poverovaše da se pronašli determinantu kad su besklasno društvo proglasili istorijskom nužnošću, koju njihova politika samo ubrzava.
Evo kako sporedna, ljudska politika postaje opšta – božanska; i da je nema, njen bi cilj bio postignut samom prirodom društva i njegove istorijske ambicije.
*****
Mada komunisti ne teže nekom metafizičkom cilju, pa im politika nužno ne može biti efikasna, ona nije ni popularna, stoga što, uhvaćeni u klopci – komunizam kao finalni cilj i socijalizam kao privremeni cilj, zaboravlja načelo o dvociljnosti politike.
Komunisti hronološki drugostepene ciljeve pretpostavljaju hronološki prvostepenim; isuviše zainteresovani, i zaslepljeni budućim izgledom stvari, u zabludi da ga već sad oblikuju, oni zaboravljaju na njihov izgled sada, na trenutno stanje tih stvari.
Komunisti liče na sumanutog skakača preko prepona, koji – pošto je pretrčao jedan put u rekordnom vremenu – ne bi umeo da opiše kako izgleda, jer ga nije ni opažao. Ni finalni cilj neće moći biti ostvaren, ako svi tekući uslovi redom ne budu ispunjeni.
Nakazni tragovi što ih čovek ostavlja iza sebe uvek su krivim putem upućeni; zaboravljene stvari svete se onima kojima smo namenili večnost. Brzina nije nikakav vredan pojam u istoriji. Brz je konj, a ne svet.
*****
Komunisti pod apstraktnom slobodom podrazumevaju svaku slobodu, koja ne služi njihovim ideološkim ciljevima.
*****
Pogreške u izvođenju jednog političkog ideala ubijaju njegovu idealnu prirodu. Komunizam više ne može biti drukčiji nego onakav kakvim ga napraviše sredstva upotrebljena za njegovo građenje ili održanje.
No comments:
Post a Comment